text
stringlengths 17
1.59M
|
|---|
<s>E. R. | 24. april 2012. 20:56 | Početak suđenja ratnom komandatnu VRS Ratku Mladiću, koji je optužen za genocid, odloženo je za dva dana Ratko Mladić POČETAK suđenja ratnom komandatnu VRS Ratku Mladiću koji je optužen za genocid, odloženo je za dva dana.</s><s>Umesto 14. maja, tužilaštvo će početi da iznosi uvodne reči 16, rekao je predsedavajući sudija Alfons Ori na pretresnoj raspravi u utorak.</s><s>On je dodao da bi veće moglo ponovo da razmotri datum, pošto je odbrana tražila da se početak odloži za tri meseca.</s><s>Tužilaštvo će za uvodne argumente potrošiti šest sati, dok će Mladić to učiniti u svom delu postupka.</s><s>Tokom 200 radnih sati koliko će tužilaštvo imati na raspolaganju za iznošenje svojih dokaza, u dokaze ćE biti unete izjave 413 svedoka od kojih će većina biti u pisanom obliku.</s><s>Mladić se protivio da se suđenje odvija pet dana u nedelji, objašnjavajući da je čovek u sedamdesetoj godini, da je sve nemoćniji i slabiji, kako sa zdravljem tako i sa koncentracijom. - Ako je pravde, a mora je biti na ovom svetu, od Boga je data, morate shvatiti da ja ne mogu da pratim suđenje po sat i po, pet dana nedeljno - rekao je Mladić.</s><s>Ratni komandant VRS je rekao da je Tribunal za njega "komisija NATO", ali se pobunio što se na televiziji prikazuju njegove fotofrafije na kojima je "nemoćan i jadan". - Ja sam se oporavio i želim da me prijatelji, a njih je mnogo, i moj narod vide kako stojim...</s><s>A neprijatelj da crkne što sam još živ.</s><s>Ko je prijatelj, a ko neprijatelj, to ja znam - rekao je Mladić. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.292.tml:376998-Mladic-Zelim-da-me-svi-vide-kako-stojim</s> |
<s>Gostovići: Ni jednog srpskog deteta punih 16 godina</s><s>Večernje novosti | 15. jul 2015 | Vid BLAGOJEVIĆ</s><s>Oko 500 proteranih Srba iz Gostovića obišlo svoja ognjišta, uvereni da nisu dobrodošli.</s><s>Od 1.100 porodica vratilo se samo pet.</s><s>Porušena im većina spomenika.</s><s>Nema donacija Vratili bi se prognani Srbi u Gostoviće, kod Zavidovića, u Federaciji Bih, ali za to, kažu, nema nijednog uslova, jer nema donacija.</s><s>Ono što ih najviše boli jeste to što su im porušeni skoro svi spomenici.</s><s>Pa, kažu, kad im smetaju mrtvi, kako živi da se nadaju povratku i normalnom životu.</s><s>Oko 500 proteranih Srba iz ovog kraja, koji danas uglavnom žive u Modriči, obišli su, povodom Petrovdana, svoja nekadašnja ognjišta i groblja.</s><s>Iako se egzodus Gostovićana dogodio 4. decembra 1992. godine, oni to obeležavaju na dan seoske slave, pa je tada u Hramu Svetog Nikole služena sveta liturgija i parastos za 88 poginulih Gostovićana u proteklom otadžbinskom ratu.</s><s>Na mesnim grobljima je više od 80 odsto porušenih nadgrobnih spomenika, a kuće su sve uništene.</s><s>Sedam groblja Gostovićani su očistili, četiri su i ogradili, a do jednog ne mogu doći jer je još minirano.</s><s>Inače pre 23 godine pripadnici tzv. Armije BiH sa zemljom su sravnili 22 srpska naselja u rejonu Gostovića i proterali više od tri i po hiljade Srba sa njihovih ognjišta.</s><s>Danas oni uglavnom žive na području Modriče i Doboja, ali ih ima širom sveta.</s><s>Mnogi se, gledajući uništene nadgrobne ploče, pitaju šta su im bili krivi mrtvi pa čak i deca od dve godine čije su spomenike rušli.</s><s>Čedo Lazić je ogorčen jer je spomenik njegovom ocu Slobodanu, koji je poginuo 1992. godine, odmah polupan, a zatim je pet puta uništavano spomen obeležje.</s><s>SAMI SE SNALAZE</s><s>Zavičajno Udruženje Gostovićana do sada je organizovalo niz akcija, od uređenja puta od crkve, čišćenja i ograđivanja grobalja, uvođenja struje u crkvu...</s><s>Kako kažu pokušali su da stupe u kontakt i sa lokalnim vlastima u Zavidovićima ali su naišli na opstrukciju, za razliku od Modriče gde imaju puno razumevanje. - Ne želim više da se ruši ovaj krst i tražim od vlasti u Zavidoviću da ga zaštite.</s><s>Ja donesem krst, označim grob i čim odem sa groblja neko ga sruši.</s><s>Ja to više ne mogu trpeti - kaže Lazić.</s><s>Na drugoj strani, Desanka Tripunović iz Doboja nakon popravke spomenika roditeljima nema takva iskustva. - Među prvim smo ponovo podigli spomenik.</s><s>Sad ga niko ne dira - kaše Desanka.</s><s>Mnogi Gostovićani bi se vratili na svoje, međutim, razne opstrukcije ih u tom sprečavaju.</s><s>Rušenje spomenika svakako je jedan od razlog zašto se od predratnih 1.100 srpskih porodica u Gostović vratilo jedva njih pet-šest. - Vratio sam se pre 15 godina i nemam nekih problema, međutim, moram reći da kao povratnik nisam dobio ništa od pomoći niti imam neka prava kao građanin - kaže Čedomir Nedić.</s><s>Čedo Gajić, koji sad živi u Modriči, voleo bi da se vrati na svoje: - Mene srce vuče, ja volim ovu dolinu jer sam tu živeo 45 godina pa sam proteran.</s><s>Normalno da bih se vratio.</s><s>Ali, šta ću kad se vratim.</s><s>Vidite, za grob moga brata se i ne zna, pogledajte, ovo dete je imalo dve godine i umrlo je pre rata i njegov spomenik im je smetao.</s><s>Kako onda tu živeti. - Trenutno u Gostoviću ima 5-6 srpskih staračkih porodica koje su se vratile.</s><s>Zašto je to tako, pa razlozi su očiti.</s><s>Za Srbe nema donacija.</s><s>Mi smo kao udruženje pre dve, možda i tri godine, tržili da nas prim načelnik opštine Zavidovića da pokušamo nešto da se dogovorimo oko naše imovine.</s><s>Nije se udostojio ni da nam odgovori ni pozitivno, ni negativno - kaže Bogdna Božić, sekretar Zavičajnog udružrnja Gostovićana.</s><s>Protonamesnik Zoran Živković apeluje na Gostovićane da ne prodaju svoja imanja kako bi njihovi potomci znali odakle su im preci. - Biću najsrećniji na onaj dan kad ovde krstim prvorođeno Gostovićko dete.</s><s>Za ovih 16 godina, koliko službujem u Gostoviću se nije rodilo nijedno srpsko dete - kaže Živković.</s><s>ZVERSTVA MUDžAHEDINA</s><s>Gde da se radi ako se ima na umu da je na imanju braće Nestora i Branislava Ristića bio je kamp zloglasnog odreda "El mudžahid", čiji su pripadnici činili najveća zverstva nad Srbima.</s><s>Prema dokazima koje poseduje i Haški tribunal, u Gostoviću su na svirep način ubijena 52 zarobljenika, srpski vojnici i civili zarobljeni u septembru 1995. prilikom pada Vozuće pod kontrolu Armije BiH. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/republika_srp-Gostovici-Nijednog-srpskog-deteta-punih-16-godina</s> |
<s>Svjedok potvrdio da ga je tukao optuženi Alminko Islamović</s><s>Ponedeljak, 19 mart 2018</s><s>19/03/2018 | RTRS | SRNA Na suđenju za ratni zločin nad srpskim civilima u Brodu prvi svjedok Tužilaštva BiH Branislav Narić rekao je da ga je optuženi Alminko Islamović tukao dok je bio zatvoren na stadionu "Polet".</s><s>Narić, bivši pripadnik Vojske Republike Srpske, rekao je da je u junu 1992. uhapšen na području opštine Doboj, u selu Podnovlje, i odveden u Brod.</s><s>On je objasnio da je prvo bio 20 dana u podrumu stare zgrade policije, pa je prebačen na stadion "Polet".</s><s>"Išao sam više puta na ispitivanje.</s><s>Jednom kad sam pošao na stepenicama je bio Islamović.</s><s>On me nije ispitivao, on me je tukao.</s><s>Udario me je, oborio na patos i udarao nogama", posvjedočio je Narić.</s><s>Svjedok je rekao da na prinudne radove nije izvođen jer su ga "čuvali" i primoran je da prizna da mu je otac vojvoda, prenosi Birn.</s><s>Svjedok Vinko Okolić rekao je da je uhapšen istog dana kad i Narić, te da su odvedeni u staru zgradu policije, prekoputa Pošte.</s><s>Ovaj svjedok je rekao i da su u jako lošim uslovima proveli dvije-tri sedmice.</s><s>"Nakon toga smo odvedeni na stadion `Polet`, tu su uslovi bili bolji.</s><s>Odvedeni smo na radove, na kopanje rovova.</s><s>Nisu svi stražari bili isti, neki su tukli, a neki ne", prisjetio se Okolić i istakao da sa optuženim nije imao nikakva loša iskustva.</s><s>Oba svjedoka su navela da su razmijenjeni 27. jula 1992. godine.</s><s>Islamović je optužen kao nekadašnji pripadnik i komandir Vojne policije 101. brdske brigade Hrvatskog vijeća odbrane da je od marta do oktobra 1992. učestvovao u hapšenju, ubijanju, psihičkom i fizičkom maltretiranju civila srpske nacionalnosti.</s><s>Na teret mu je stavljeno i odvođenje zatočenih na prinudne radove, kao i paljenje i pljačkanje njihove imovine, ali i uništavanje vjerskih, kulturnih i istorijskih spomenika.</s><s>Nastavak suđenja zakazan je za 26. mart. http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=292851</s> |
<s>Upućen prijedlog za izručenje BiH Osmana Osmanovića</s><s>Četvrtak, 28 novembar 2019</s><s>27/11/2019 | RTRS | SRNA Tužilaštvo BiH podnijelo je danas Ministarstvu pravde BiH prijedlog za upućivanje molbe pravosudnim institucijama Srbije za izručenje nekadašnjeg pripadnika takozvane Armije BiH Osmana Osmanovića, osumnjičenog za ratni zločin nad srpskim civilima i ratnim zarobljenicima u Gornjem Rahiću na području Brčkog.</s><s>Osmanovićevo izručenje u BiH traži se jer su zločini počinjeni na teritoriji BiH, gdje su žrtve državljani BiH, dokazi i svjedoci se nalaze u BiH, a osumnjičeni je državljanin BiH.</s><s>Iz Tužilaštva BiH saopšteno je da Posebno odjeljenje za ratne zločine radi na predmetu koji se odnosi na Osmanovića, uhapšenom 23. novembra na prelazu Sremska Rača između BiH i Srbije.</s> |
<s>Broj 57/58 Da li je rat u Bosni bio i verski sukob?</s><s>Prema podacima kojima raspolaže Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, veliki broj zverskih napada na Srbe se desio upravo nedeljom ili na praznike.</s><s>On o tome priprema knjigu, čiji predgovor "Koreni" ekskluzivno objavljuju Alahova reč iznad svake druge reči Piše: Milivoje Ivanišević Veoma se često, kad je reč o ne tako davno minulom oružanom sukobu u Bosni i Hercegovini, iznose brojna, različita, pa i protivrečna, obeležja, karakteristike ili definicije, tog za sve učesnike tragičnog događaja.</s><s>Po jednim teoretičarima, političarima i vojnicima, u svakom slučaju i učesnicima, to je bio klasičan građanski rat, po drugim bratoubilački, po trećim samo i čisto odbrambeni, za neke od učesnika oslobodilački, a za one druge učesnike agresorski.</s><s>Na osnovu takvih opredeljenja prave se i razne kombinacije i ukrštanja navedenih termina i definicija.</s><s>I svako obrazloženje ponuđene ocene, bar na prvi pogled, zvuči logično i nesporno.</s><s>Najviše zavisi od toga ko saopštava svoje viđenje i ko daje ocenu i definiciju.</s><s>Svaka od sukobljenih strana, bar po vlastitom mišljenju i svojim dokazima, vodila je pravedan rat.</s><s>Ali, nije retkost ni kad se govori i o davno započetom i nedovršenom verskom ratu između tri dominantne konfesije.</s><s>Da li tu komponentu mogu, i u kolikoj meri, da potvrde protekla zbivanja u razdoblju 1992-1995. godine?</s><s>Odgovor i dokaze tek treba tražiti u budućim istraživanjima do kojih će se neminovno doći u narednim vremenima.</s><s>Mi ovom prilikom saopštavamo samo svoje subjektivno viđenje eventualne verske komponente u otvorenom muslimanskom oružanom pohodu protiv srpskog stanovništva Bosne i Hercegovine u navedenom razdoblju.</s><s>Povratak islama Uvidom i analizom ne malog broja danas dostupnih dokumenata i podataka, od kojih su neki tek poslednjih godina dati u javnost, mogu se uočiti mnogi sada gotovo nezaobilazni elementi verske konfrontacije.</s><s>Dobar deo raspoloživog materijala upućuje na zaključak da se najveći deo rata u Bosni i Hercegovini odvijao u cilju ostvarivanja ideja Alije Izetbegovića iznetih u njegovoj često citiranoj i na prostorima nekadašnje Jugoslavije poznatoj "Islamskoj deklaraciji".</s><s>Tada javno saopštena namera i želja da islamizuje Bosnu i Hercegovinu i stvori čisto muslimansku državu u toj jugoslovenskoj republici, postala je tokom rata u islamskim državama javna, a na Zapadu skrivena, ideja u svim njegovim potonjim političkim i vojnim poduhvatima.</s><s>Ali, da bi napravio državu po svom viđenju trebalo je po svaku cenu i pre svega stvoriti realne uslove za izlazak Bosne i Hercegovine iz komunističke i hrišćanske jugoslovenske zajednice i obezbediti njenu samostalnost i međunarodno priznanje. (U toj nameri krije se glavni razlog što nije pristao ni na veoma laskavu ponudu da bude prvi predsedavajući nove, treće, Jugoslavije koju bi sačinjavali BiH, Makedonija, Crna Gora i Srbija.) Sledeći problem je bio veliki broj nemuslimana, Srba i Hrvata dva hrišćanska, istina često sukobljena, naroda koji bi, ako ostane zatečeno stanje, činili više od polovine ukupnog stanovništva nove države.</s><s>Obezbeđenje međunarodnog priznanja, a time i samostalnosti, je zahvaljujući spoljnom faktoru neočekivano i relativno brzo i uspešno rešeno.</s><s>Međutim, kad je reč o Srbima i Hrvatima u BiH problem je bio znatno složeniji.</s><s>Pa i pored toga osnovna orijentacija Alije Izetbegovića i njegovih prvih saradnika, znači prevashodno verskog, ali i političkog i vojnog rukovodstva, morala je da bude jednostavna i pragmatična.</s><s>Od te dve hrišćanske zajednice u BiH, znatno veću i po mnogo čemu znatno opasniju skupinu činili su Srbi (oko 1.370.000 stanovnika) i prvo je, po tom viđenju nužnog radikalnog konačnog rešenja, trebalo njih savladati i podčiniti.</s><s>Posle toga sledio bi znatno lakši posao obračuna sa Hrvatima (oko 756.000 stanovnika).</s><s>Potom bi se i islam, u liku nove samostalne i međunarodno priznate države Bosne i Hercegovine, mogao legalno vratiti na prostore bivše Jugoslavije, a time i na Balkan i u Evropu.</s><s>U tek započetom oružanom pohodu protiv Srba u proleće 1992. godine bila je izuzetno korisna saradnja sa predvodnicima i podanicima rimokatoličke veroispovesti.</s><s>Pored višestruke vojne i političke podrške od strane lokalnih bosansko-hercegovačkih Hrvata pred svetom je ostao prikriveni glavni motiv muslimanskih tek započetih oružanih poduhvata i akcija.</s><s>Međutim, s obzirom na različitu versku pripadnost, a time i na različite interese u Bosni i Hercegovini, taj u suštini neprirodan savez nije mogao dugo da traje.</s><s>Posle samo nekoliko meseci oružane saradnje i savezništva protiv Srba počele su žestoke i nemilosrdene međusobne borbe prevashodno u krajevima u kojima su Hrvati i muslimani činili relativnu večinu i u opštinama u kojima je posle brojnih zločina i ubistava izvršen i izgon srpskog stanovništva, a to se pre svega odnosi na jedan deo Hercegovine, Posavinu, srednju Bosnu...</s><s>Hodžini zapisi Muslimani su prekinuli dotadašnje političko i vojno prijateljstvo i oružjem krenuli u iskreno neprijateljstvo protiv svojih saveznika Hrvata.</s><s>I pre toga se videlo da sve što je hrišćansko u BiH, od običnih verskih simbola i relikvija u nakitu do istorijskih i kulturnih zdanja, pa čak i naziva ulica, preduzeća i ustanova, bilo smetnja muslimanima i njihovom rukovodstvu.</s><s>Oni su sa podjednakom žestinom krenuli u razaranje i srpskih i hrvatskih verskih objekata, pogotovo crkava i grobalja.</s><s>Menjali su nazive ulica, preduzeća i ustanova.</s><s>Njihovi vojnici nosili su "hodžine zapise" i talismane koji treba da ih štite od uroka i dušmana.</s><s>Sva literatura namenjena vojsci, veliki broj naslova sa ogromnim tiražom, često i na arapskom jeziku, bila je isključivo verskog sadržaja.</s><s>Slično je bilo i sa dnevnom i periodičnom štampom i emisijama na elektronskim medijima.</s><s>Međutim, ni Srbi ni Hrvati u tom pogledu nisu hteli da im ostanu dužni.</s><s>Tamo gde je bila hrišćanska, svejedno srpska ili hrvatska, vojna ili civilna, vlast veoma brzo nestalo je prvo džamija, a potom ne samo džamija već i ostalih islamskih objekata i obeležja.</s><s>U ostvarivanju svojih namera muslimani Bosne i Hercegovine i ne samo oni, već i ostali muslimani na prostorima bivše Jugoslavije, imali su svesrdnu i obilatu podršku većine islamskih država, posebno Saudijske Arabije, Irana i Turske.</s><s>To je bila višestrana podrška, od političke i diplomatske ostvarivane pre svega u okviru OUN i ostalih međunarodnih organizacija do neposredne bilateralne i konkretne materijalne, financijske, vojne, tehničke i humanitarne.</s><s>Ne obraćajući posebnu pažnju i ne uviđajući o čemu se zapravo radi tim aktivnostima su se pridružile i mnoge zapadnoevropske države, a pogotovo i Amerika.</s><s>Nasušna potreba te države da nađe prostor na kome će kompezovati svoje neprijateljstvo i stalne sukobe sa mnogim islamskim državama došla je do punog izražaja baš kod nas.</s><s>Pokazalo se da je Bosna i Hercegovina (narednih godina to će postati i Kosovo i Metohija u Srbiji) pogodan poligon za demonstraciju drugačije američke politike i njen nasušni dokaz da sa mnogim državama u Africi i Aziji nije u sukobu zbog islama...</s><s>Posledice tih okolnosti su bile gotovo svakodnevno lobiranje u američkim institucijama za muslimane BiH i uz to sve obilnije slivanje novca, oružja, logističke opreme i američkih vojnih savetnika, ali i ratnika, mudžahedina ili svetih boraca za veru iz bezmalo svih islamskih država.</s><s>Pomoć SAD i NATO pakta tim ratnicima postala je vidljiva već prvih meseci posle početka sukoba.</s><s>Od SAD i NATO-saveza borci za islam dobili su kontejnere opreme, hrane i lekova...</s><s>Mnogi su nosili odeću sa oznakama tog saveza.</s><s>Teško je i danas poverovati da dobar deo naoružanja i ostale vojne opreme, tehnike i municije nije poticao iz istih magacina.</s><s>Trinaesti imam Alija Muslimani, ne samo ratnici, već i njihove porodice, očevi, deca i žene, civili, bili su ponosni na tu podršku.</s><s>Uz njih je, videlo se, bio ceo svet.</s><s>To je dalo krila Aliji Izetbegoviću i njegovom vojnom i političkom okruženju.</s><s>Uskoro je on svojim ugledom prešao uske lokalne granice i proglašen je za prvog evropskog muslimana i "trinaestog imama", (za hrišćane to bi značilo kao za trinaestog apostola), znači "Alahovog izaslanika na zemlji koji vodi vernike islama pravim putem".</s><s>Na prvu godišnjicu sticanja samostalnosti Bosne i Hercegovine, 6. aprila 1993. u Saudijskoj Arabiji dobija veliku novčanu i islamsku nagradu "Kralj Fejsal" za uspešno pokretanje i vođenje verskog rata, džihada u Evropi.</s><s>On je prvi balkanski Prorok.</s><s>Ali, kao da ni to onima koji su ga veličali nije bilo dovoljno.</s><s>Turski list "Vakit"od 20. juna 1994. godine u detaljnom prikazivanju brojnih velikih dela novog imama Alije Izetbegovića konstatuje i sledeće: "Ni na Istoku ni na Zapadu nije postojao čovek kome je Alah odredio takvo znanje i istorijsku ulogu...</s><s>Njega nazivaju kraljem islamske ideologije Zapada.</s><s>To je potpuno ispravno...".</s><s>Reč je, kao što vidimo, o isključivo verskim nagradama i priznanjima datim u ime Muhamedove vere.</s><s>Već u prvoj fazi rata formirane su i posebne vojne jedinice sastavljene od stranih i domaćih dobrovoljaca ili mudžahedina koji su se hvatali oružja isključivo iz verskih razloga.</s><s>Uskoro potom počeli su pristizati iskusni ratnici iz Avganistana, Kuvajta, Sudana, Pakistana, Alžira...</s><s>Došli su da pomognu svojoj braći po veri, bosanskim muslimanima.</s><s>I to im je bio jedini motiv.</s><s>Jedan od dobrovoljaca, Abu abd al Aziz al Halaf iz Saudijske Arabije koji je poginuo kod Teslića, u svom zaveštanju i pismu roditeljima naveo je i sledeće: " ...</s><s>O, roditelji moji, molim Alaha da vest o mojoj pogibiji primite radujući se, jer neću poginuti radi slobode ili iz patriotizma, niti sa ikakvim drugim lažnim ciljem.</s><s>Naprotiv poginuću, ako Alah bude dao, Alaha radi, uzdizanja prvog stuba islama radi, da bi se islam širio i ukorjenjivao u svetu, a zakon Alahov i Poslanika mu, Alah ga blagoslovio i spasao, izabran bio da presuđuje!</s><s>A ti, oče moj, znaš da je mučenička smrt za večni cilj privilegija samo onih koje je Alah za nju odredio." Kao da je gornja poruka pisana u srednjem veku iz vremena verskih pohoda i ratova.</s><s>Sloboda i patriotizam, za šta se u mnogim državama Evrope ratovalo i masovno ginulo u prethodnom veku, za ovog islamskog ratnika u Bosni, samo su lažni ciljevi.</s><s>Verska priznanja dobili su i mnogi poginuli pripadnici tih formacija i Armije BiH.</s><s>Bezmalo svi dobrovoljci pristigli iz islamskih država kao i više desetina hiljada domaćih ratnika koji su u sukobu sa hrišćanskim "nevernicima" izgubili živote proglašeni su šehidima, svetim borcima za Alaha i Muhamedovu veru.</s><s>Svakom od njih podignut je specijalan nadgrobni spomenik, muslimanski "nišan", o trošku države.</s><s>A njihove porodice dobile su za tadašnje uslove ne malu novčanu nadoknadu, štedne knjižice sa po 8000 nemačkih maraka.</s><s>Ni jedan oružani poduhvat muslimana za sve vreme rata još nije ocenjen kao zločin.</s><s>Na desetine hiljada ubijenih ljudi i stotine hiljada proteranih iz svojih kuća i imanja čak se i ne pominje, a kamo li da se karakteriše kao genocid ili etničko čišćenje nemuslimanskog stanovništva iz Bosne i Hercegovine.</s><s>U razdoblju 1992-1995. ubijeno je oko 35.000 lica samo srpske nacionalnosti, a oko 550.000, ili više od jedne trećine Srba registrovanih po popisu 1991. proterano je iz svojih kuća i naselja u kojima su živeli.</s><s>Iako je jedini razlog za sve što im je učinjeno samo njihova etnička pripadnost, ipak je izostala međunarodna osuda i za genocid i za etničko čišćenje meštana srpske nacionalnosti.</s><s>Rezonovanje muslimana svodilo se na to da i Srbi i Hrvati imaju gde da odu i, ako im ne odgovara islamska država Bosna i Hercegovima, mogu da se odsele i pređu u "matičnu" susednu državu: Srbi u Srbiju, Hrvati u Hrvatsku.</s><s>Muslimani nemaju gde.</s><s>Od odlaska Turske imperije sa ovih prostora ostali su bez matične države i svoj životni prostor i uslove za opstanak jedino mogu naći u BiH.</s><s>Zanemaruje se, ne slučajno, najvažnija činjenica.</s><s>I Srbima i Hrvatima - ili drugačije, i vernicima pravoslavne i vernicima katoličke veroispovesti - matična država je Bosna i Hercegovina.</s><s>I jedni i drugi su tu od pamtiveka.</s><s>Naseljavali su ove krajeve skoro hiljadu godina pre nego što je došlo do prodora podanika muhamedove vere i time islamizacije dela lokalnog stanovništva.</s><s>Pitanje je da li se izdajom predaka stiče pravo na nasleđe njihovog zemljišta.</s><s>Preci današnjih muslimana bili su hrišćani.</s><s>Poruka reisa Oružani pohod muslimana protiv Srba počeo je u do tada nezamislivim zločinom kakav se u Bosni i Hercegovini, ali i Jugoslaviji, nije dogodio još od vremena Drugog svetskog rata i stravičnih ustaških pokolja protiv svega što je srpsko u zajedničkoj hrvatsko-muslimanskoj nezavisnoj državi.</s><s>U centru glavnog grada BiH, pred starom pravoslavnom crkvom, brojnim svatovima i gostima, muslimani su, ne slučajno u nedelju, na praznik Svetog velikomučenika Teodora Tironskog (Mesen poklade) 1. marta 1992. godine bezočno ubili srpskog sveštenika Nikolu Gardovića.</s><s>Pokojnik je u crkvi prisustvovao venčanju svog sina.</s><s>Ubica i saučesnici nisu ni hapšeni ni suđeni.</s><s>Sve je ličilo na prethodno isplanirano i dogovoreno ubistvo.</s><s>U tom tragičnom događaju na simboličan način ispoljena su mnoga naredna zbivanja u razdoblju 1992-1995. god.</s><s>U toku rata mnoge napade na srpska sela muslimani su planirali i izvršili nedeljom ili na neki drugi pravoslavni praznik.</s><s>Prvog marta 1992, nešto više od mesec dana pre formalnog sticanja nezavisnosti i međunarodnog priznanja, ubistvom Nikole Gardovića muslimani su krenuli u otvorene oružane akcije protiv Srba.</s><s>Tada su počela i nova stradanja pravoslavnih sveštenih lica u Bosni i Hercegovini.</s><s>Mnogi od njih, koji su živi pali u ruke muslimanskih vlasti, bili su izloženi skoro ritualnoj torturi u zatvorima i logorima, a neki su stradali stravičnom smrću iz vremena iskonskih hrišćanskih mučenika.</s><s>U plejadi takvih stradalnika, čije ime ne možemo izostaviti, je i pokojni Nedjeljko Popović, takođe sarajevski pravoslavni sveštenik iz Trnova.</s><s>Da li je protekli rat značio i međusoban verski obračun i pokušaj islama da ovlada hrašćanskim narodima u BiH još će da se skupljaju činjenice koje će da svedoče i za i protiv.</s><s>Mi ćemo ovom prilikom da se osvrnemo na pismo muslimanskog predvodnika Reisu-l-uleme dr Mustafe Cerića upućeno muftijama 27. juna 1995. i njegovu poruku ispisanu na centralnom spomeniku u muslimanskom Memorijalnom kompleksu ili mezarju kod Srebrenice u selu Potočari.</s><s>U navedenom pismu muftijama, hadžijama i efendijama Sejidu Smajkiću, mostarskom; Ibrahimu Haliloviću, banjalučkom; Huseinu Smajiću, sarajevskom; Nusretu Abidbegoviću, travničkom; Hafiz Halil Mehtiću, zeničkom; Hasanu Makiću, bihaćkom; Hamedu Efendiću, goraždanskom i Husejinu Kavazoviću, tuzlanskom, daje se poruka koja glasi: "Drage kolege, obraćam Vam se ovim pismom s namjerom da vas podsjetim da se ovih dana u Bosni vodi bitka svih bitaka za oslobođenje našeg naroda od krivovjerstva, zla i nepravde.</s><s>Naša islamska i patriotska dužnost je da se aktivno uključimo u ovu Bitku svih bitaka i rukom, i jezikom, i srcem.</s><s>Cilj naše borbe je da Alahova riječ bude iznad svake druge riječi i da Alahova prava vjera ovlada ljudskim srcima.</s><s>Zbog toga Vas molim da prenesete na sve imame pod vašom jurisdikcijom da se aktivno uključe u sve jedinice naše armije, da u svojim hutbama potiču ljude na izdržljivost, da obiđete ranjenike i, po mogućnosti, podijelite im hedije, da svoju radnu energiju stavite u službu Armije, da se na lokalnim medijima čuje vaš glas podrške i ohrabrenja našem narodu i našoj Armiji.</s><s>Mi ne možemo izgubiti: ili ćemo biti gazije ili šehidi.</s><s>Alah dž.š.kaže: "Pobjeda je blizu!" Neka Vas Alah dž.š. čuva za dobro islama i muslimana u Bosni i Hercegovini.</s><s>Vaš brat u islamu, Reisu-l-ulema, dr Mustafa Cerić, s.r." Iz kabineta reisu-l-uleme BiH pismo je, preko navedenih muftija i Generalštaba Armije BiH, upućenim komandama korpusa, divizija i brigada s posebnim uputstvom o daljem postupku i potpisom brigadnog generala Fikreta Muslimovića i naznakom "Vojna tajna.</s><s>Poverljivo", dostavljeno imamima u svim vojnim jedinicama Armije BiH.</s><s>To je bio još jedan doprinos muslimanskog verskog rukovodstva borbeno-psihološkim pripremama vojnika za ofanzivu i, po planovima komande Armije BiH, odlučne bitke koje su spremane protiv Vojske Republike Srpske posebno na području Sarajeva, Vozuće i Ozrena.</s><s>U pomenutom Memorijalnom kompleksu i mezarju u selu Potočari kod Srebrenice isti islamski velikodostojnik dr Mustafa Cerić uputio je svima značajnu poruku, uklesanu u kamenom bloku, koja pored ostalog ima i sledeći zavet: "Neka osveta bude pravda." Možda je to kanonski, po Kuranu, možda i nema smisao kako to hrišćanski laici tumače.</s><s>Ako nema taj smisao moglo bi da bude utešno.</s><s>U ovoj knjizi dati su nama u ovo vreme dostupni podaci o masovnim srpskim stradanjima nedeljom i u ostale naše pravoslavne praznike.</s><s>Ustvari, reč je o izvesnom broju već utvrđenih masovnih zločina koji su preuzeti iz prethodne dokumentacije na sličnu temu objavljene od istog autora u izdanju Udruženja Srba iz BiH u Srbiji i Čigoja štampe 2005. godine pod naslovom "Zločini nad Srbima BiH 1992-1995.".</s><s>Da li su ti danas nesporni zločini počinjeni u ime islamske pravde onako kako tu pravdu vide muftije i imami, odnosno verski i politički velikodostojnici Bosne i Hercegovine?</s><s>Očekivali smo, ali za proteklih više od deset godina nismo dobili negativan odgovor.</s><s>Nemamo odgovor ni pitanje da li je prethodni rat u toj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici bio i verski ili ipak nešto drugo.</s> |
<s>Hag ispunio stvarni i nepisani cilj: Da Srbi budu krivi za sve</s><s>08.06.2021 | Piše Brankica Ristić | Sputnjik Pravosnažnom presudom generalu Ratku Mladiću, Mehanizam u Hagu je još jednom pogazio međunarodno pravo jer se nije rukovodio dokazima, već svojim, ranije zacrtanim političkim ciljevima, stav je je Milorada Kojića, direktora Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica Republike Srpske.</s><s>Kojić dodaje da je sud u Hagu pokazao da ciljeve koji su bili zacrtani u osnivačkim aktima, a prvi je da se dostigne pravda i pomirenje među narodima - definitivno nije ispunio.</s><s>Mehanizam u Hagu dokazao selektivnu pravdu „Kroz čitav period rada i selektivan pristup, računajući i presudu generalu Mladiću, pokazali su da su u potpunosti odstupili od, samo na papiru, zacrtanih ciljeva.</s><s>Očigledno je su njihovi pravi ciljevi bili da rat u bivšoj Jugoslaviji okarakterišu na način da su Srbi isključivi i jedini krivci,“ smatra Kojić.</s><s>On podseća na činjenicu da je srpski narod stradao kako u BiH, tako i na Kosovu što je Haški tribunal zanemario i nije se bavio procesuiranjem odgovornih za zločine nad Srbima već je uspostavljajući famozni udruženi zločinački poduhvat želeo da stavi teret odgovornosti na najviše političko i vojno rukovodstvo srpskog naroda.</s><s>„Međutim, ono što smo danas videli je da u Žalbenom veću Mehanizma za međunarodne krivične sudove u Hagu nije bilo saglasnosti sudija kad je u pitanju presuda vezana za Srebrenicu i udruženi zločinački poduhvat.</s><s>Imali su izdvojeno suprotno mišljenje sudije Nijambe što na neki način potvrđuje da međunarodna zajednica nije mogla da utiče na sve sudije.</s><s>Ali, očigledno je da su uticali na dovoljan broj sudija koji su potvrdili nakaradnu presudu o doživotnoj kazni,“ zaključuje sagovornik Sputnjika.</s><s>Hag je genocid banalizovao Komentarišući potvrđenu tačku o genocidu u Srebrenici koja se Mladiću stavlja na teret, Kojić kaže: „Kroz taj famozni udruženi zločinački poduhvat Hag je potpuno banalizovao tumačenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.</s><s>Jer, ne postoji nijedan dokument koji je izdat kao naredba, a samim tim i kao potvrđena namera da se uništi jedna etnička grupa od strane druge.</s><s>Međutim, za sud u Hagu očigledno nije ni bilo potrebno da postoji dokument, već je bilo potrebno da se deo svetske politike uključi u tu presudu i da se Srbi okarakterišu kao genocidni,“ uveren je Kojić.</s><s>Bošnjačko Sarajevo će „udariti“ na RS Podsećajući na više puta pomenutu insinuaciju zvaničnog Sarajeva da je RS genocidna tvorevina te da je kao takvu treba ukinuti, naš sagovornik kaže da će bošnjačko političko Sarajevo sasvim sigurno pokušati da iskoristi presudu protiv generala Mladića za sprovođenje svojih ratnih ciljeva.</s><s>„Dakle, za stvaranje isključivo muslimanske BiH.</s><s>Međutim, ono što formalno pravno treba da znamo je to da Haški tribunal nije sudio i ne sudi kolektivitetima niti državama već sudi pojedincima što samo po sebi ne znači da Haški tribunal donosi ispravne presude,“ napominje Kojić. https://rs.sputniknews.com/analize/202106081125554stvarni-i-nepisani-cilj-da-srbi-budu-krivi-za-sve/</s> |
<s>Tužilaštvo pročitalo iskaz svjedoka ranjenog u granatiranju Kalinovika</s><s>Sreda, 12 jun 2019</s><s>SARAJEVO, 11.</s><s>JUNA /SRNA/ - Na suđenju u Sudu BiH generalu takozvane Armije BiH Ramizu Drekoviću za ratni zločin nad srpskim civilima u Kalinoviku, Tužilaštvo je pročitalo iskaz preminulog svjedoka Ratka Đogića u kojem se navodi da je ranjen prilikom granatiranja Kalinovika u maju 1995. godine.</s><s>U iskazu se ističe da je ranjen u Mjehovinama na području Kalinovika.</s><s>Đogić je naveo da je krenuo da nahrani stoku i da je čuo dvije granate koje su pale na Kalinovik, a da je treća eksplodirala nedaleko od njega.</s><s>"Odbacila me pet do šest metara, u žaru.</s><s>Nisam mogao da se pomjerim od bolova", izjavio je Đogić i dodao da su ga komšije prevezle u Dom zdravlja u Kalinoviku, odakle je potom odvezen u bolnicu u Foču, gdje mu je izvađeno devet gelera, dok su mu dva ostala u ruci.</s><s>Svjedok je naveo da na osnovu medicinske dokumentacije zna da je ranjen 22. maja 1995. godine.</s><s>Kako je rekao, tog dana je čuo ispaljenje granata iz Bjelimića kod Konjica.</s><s>Đogić je istakao da pored kuće u kojoj je živio nije bilo vojnih objekata, prenosi BIRN.</s><s>On je naveo da je istog dana ranjena još jedna osoba iz Kalinovika, a granatiranja je bilo i narednih dana, u kojima je jedna djevojčica poginula i više lica ranjeno.</s><s>Đogić je rekao da je čuo da su haubice bile postavljene kod džamije u Bjelimićima, mjestu u kojem je rođen.</s><s>Dreković je optužen da je, kao komandant Četvrtog korpusa takozvane Armije BiH u periodu od 21. maja do 7. juna 1995. godine artiljerijskim jedinicama u mjestu Bjelimići naredio neselektivne napade na srpske civile u Kalinoviku.</s><s>Artiljerijske jedinice su, prema optužnici, izvele tri napada u kojima je petnaestogodišnja djevojčica ubijena, a četvoro učenika ranjeno.</s><s>U druga dva napada ranjeni su četvorogodišnji dječak i još jedan civil.</s><s>Nastavak suđenja zakazan je za 9. juli. http://89.111.245.19/novosti/699148/tuzilastvo-proaz-svjedoka-ranjenog-u-granatiranju-kalinovika.htm</s> |
<s>SARAJEVO, 14.</s><s>MAJA /SRNA/ - Na suđenju generalu takozvane Armije BiH Ramizu Drekoviću za ratni zločin protiv srpskih civila u Kalinoviku 1995. godine, svjedok Tužilaštva BiH Mlađenka Jovović rekla je da je tokom granatiranja 3. juna 1995. zadobila više povreda, koje su sanirane u fočanskoj bolnici.</s><s>Jovovićeva, čije je djevojačko prezime Tepavčević, u Sudu BiH danas je ispričala da je te subote, 3. juna, sa Jelenom Bozalo, Dušankom Nišić, Davorom Markovićem, Igorom Kozomarom i Stanislavom Koprivicom iz sela Jažići krenula u školu u Kalinoviku.</s><s>"Mi smo bili učenici osmog razreda i pošli smo u školu kako bismo nadoknadili časove jer se nastava zbog granatiranja odvijala u prekidima.</s><s>Jutro je bilo mirno, a kada smo stigli blizu škole, iz pravca Bjelimića i Ljute čuli smo ispaljenje i zvižduk granate koja je pala pored lokala "Lambada".</s><s>Mi smo se sakrili u podrum obližnje zgrade", ispričala je Jovovićeva.</s><s>Ona je navela da, nakon što su granate utihnule, po dolasku u školu u učionici zatekli ostale učenike i nastavnika Dragana Mandića koji im je, zbog ponovnog granatiranja, rekao ga siđu u hodnik u prizemlju.</s><s>Prema njenim riječima, tu su bili oko jedan čas, a kada se smirilo, u grupama su puštani da idu kući.</s><s>Nekoliko njih je, kako je rekla Jovovićeva, došlo do raskršća u centru kada se čulo drugo ispaljenje, nakon čega je jedna grupa utrčala u zgradu, dok su Jelena, Dušanka, Davor, Stanislava, Igor i ona "potrčali pravo na granatu".</s><s>"U jednom momentu čula sam jak udar, osjetila prašinu, dim.</s><s>Bila sam šokirana, ležala sam na tlu u čudnom, fetus položaju.</s><s>Kada sam ustala, osjetila sam bol u nozi.</s><s>Krenula sam ulicom prema izlazu iz Kalinovika i vidjela Davora i Igora koji su mi nešto rukom pokazivala.</s><s>Otišli su u Dom zdravlja, a ja nisam mogla da ih stignem zbog jakog bola u nozi", ispričala je Jovovićeva.</s><s>Nastavljajući svjedočenje, rekla je da ju je njena nastavnica Bosiljka Sladoje odvela u podrum neke zgrade odakle je, nakon izvjesnog vremena, kombijem odvezena u Dom zdravlja.</s><s>Tada, kaže, nije znala da je u kombiju bila njena najbolja drugarica Stanislava Koprivica, koja je smrtno stradala.</s><s>"U Domu zdravlja već su bili Dušanka, Davor, Igor i Jelena.</s><s>Bili su uplašeni i uznemireni.</s><s>Dušanka je najviše krvarila i ona je sanitetskim vozilom odvezena u bolnicu u Foči.</s><s>Davoru je bila zamotana glava i držao se za stomak, a Jeleni je, kao i meni, kosa bila sagorjela.</s><s>Meni su konstatovane povrede ruke, leđa, te lijeve potkoljenice i natkoljenice.</s><s>Svi smo poslati u Foču", rekla je Jovovićeva.</s><s>Ona je dodala da je u fočanskoj bolnici provela desetak dana na hirurgiji, nakon čega je prebačena na dječije odjeljenje.</s><s>Posjećivala je povrijeđene drugove, a sve su posjećivali roditelji i stanovnici Kalinovika koji su zbog granatiranja napustili svoje kuće i prešli u Foču.</s><s>"U Foči sam saznala za Stanislavu, o kojoj ništa nisam znala.</s><s>Osjećala sam se veoma loše kada mi je majka rekla da je smrtno stradala.</s><s>To mi je bila najbolja drugarica i bila je najbolja učenica u školi.</s><s>Moji roditelji su bili kućni prijatelji sa njenom majkom", rekla je Jovovićeva.</s><s>Odgovarajući na pitanje Drekovićevog branioca Kadrije Kolića, ona je rekla da se ne sjeća da je granatirano selo Dražići, niti da je tuda prolazila vojska, koja je, prema njenim riječima, bila na linijama i u kasarnama.</s><s>Jovovićeva je rekla i da nije srela vojsku na putu do škole prije nego je ranjena.</s><s>Ona je navela da na putu pored hotela "Lelija" nije vidjela uniformisane srpske vojnike i policajce, iako se Stanica javne bezbjednosti nalazila na manje od 100 metara od škole, te da u školi nikad niko nije bio osim učenika.</s><s>Drekovića optužnica tereti da je u svojstvu nekadašnjeg komandanta Četvrtog korpusa takozvane Armije RBiH, postupao suprotno odredbama Ženevskih konvencija o zaštiti civilnih lica za vrijeme rata.</s><s>Prema optužnici Tužilaštva BiH, Dreković je u proljeće 1995. godine izdao direktnu, strogo povjerljivu naredbu artiljerijskim jedinicama na širem području opštine Konjic, da izvrše neselektivno granatiriranje Kalinovika, naseljenog stanovništvom srpske nacionalnosti.</s><s>U optužnici se navodi da je u granatiranju tokom maja i juna 1995. godine ubijeno jedno dijete od 15 godina, a teže i lakše ranjeno više djece i odraslih lica, te razareno više objekata.</s><s>Suđenje se nastavlja 11. juna. http://89.111.245.19/novosti/691619/svjedocenje-o-posljedicama-granatiranja-kalinovika.htm</s> |
<s>Milivoje Ivanišević ESEJ O MUSLIMANSKIM VOJNIM POBEDAMA TOKOM RATA u BiH 1992-1995. (Viđeno očima pobednika) Deo drugi Pečat, 15. mart 2013.</s><s>Muslimansku vojsku, jedinice 8. operativne grupe, potom 28. divizije, sa sedištem u Srebrenici, u sastavu 2. korpusa Armije BiH, predvodio je Naser Orić.</s><s>Vitez Alije Izetbegovića, brigadni general i nosilac znamenitog „Zlatnog ljiljana".</s><s>Posle oslobodilačkih pohoda navedenih formacija ovaj kraj je desetkovan više nego u vreme Drugog svetskog rata i ustaških pokolja 1941-1945.god.</s><s>Prikupljanje i sahrana pokojnika trajalo je mesecima.</s><s>Jelačići, u Opštini Kladanj.</s><s>Jedno od relativno većih čisto srpskih sela (Srba 315, Jugoslovena 2), u ovoj opštini napadnuto je 14. januara 1994. na srpsku Novu godinu ujutro oko 07,30 časova.</s><s>Neočekivan napad i oslobođenje izvršili su borci iz sastava 284. brdske brigade, Kladanj; 243. podrinjske brigade, Vlasenica i odred „Živiničke ose" iz 210.</s><s>Viteške brigade, Živinice, sve formacije Drugog korpusa Armije BiH i borci regrutovani iz muslimanskih naselja Kladnja i susednih opština.</s><s>[1] Napad na Jelačiće dogodio se u odmakloj fazi rata, u vreme kada je Republika Srpska već imala svoju vojsku i kada su zahvaljujući toj vojsci sprečeni, ali ne i konačno zaustavljeni, mnogi muslimanski nasrtaji na srpska naselja u Bosni i Hercegovini.</s><s>U ovom kraju dejstvovao je Drinski korpus Vojske Republike Srpske.</s><s>Na žalost i pored toga povremeno je dolazilo do stradanje i naselja i meštana srpske nacionalnosti.</s><s>Pelemiši, još jedno srpsko naselje u Opštini Kladanj, koje je tokom rata nekoliko puta napadano od strane muslimanskih jedinica iz okolnih sela i nije nam poznato koji je od tih napada okarakterisan kao značajan uspeh Armije BiH.</s><s>Pomenućemo da je možda najžešći napad ovo naselje pretrpelo 30. marta 1994. god. u ranim jutarnjim časovima.</s><s>U napadu su učestvovale lokalne oružane muslimanske formacije iz sastava 2. korpusa Armije BiH sa više stotina boraca (u svojim monografijama napad na srpsko selo Pelemiše u kladanjskoj opštini pominju i 121. brdska brigada iz Kladnja i 243. podrinjska muslimanska brigada, ali i dr.).</s><s>U ovom selu je ubijeno 17 lica. [2] Malobrojnu srpsku odbranu Pelemiša pomagali su i srpski borci iz sastava susedne opštine Šekovići, ali ni to nije bilo dovoljno pred masovnim i žestokim naletima muslimanskih jedinica.</s><s>Prilozi u slavu i čast pobednika To su pobede kojima se i danas ponosi 2. korpus Armije BiH.</s><s>Naglasili smo da je bilo bar još stotinjak raznorodnih pobeda, ali ne i većih, ili značajnijih.</s><s>Te, ostale, nepomenute, pobede ni po čemu se ne razlikuju od ovih koje smo naveli.</s><s>Istina, u tom popisu pomenuta su i sela Očevlje, Ravne, i dr. u vareškoj opštini u kojima Hrvati čine većinu.</s><s>Ništa neobično, jer se njihov međusobni sukob često obnavljao i skoro se nikada nije znalo kad će i gde će ponovo buknuti.</s><s>To je vreme kad je srpska vojska, na molbu jedne ili druge strane, u više navrata, naizmenično spašavala Hrvate od muslimana, a potom obrnuto, spašavala je muslimane od Hrvata.</s><s>Zahvalnost spašenih hrvatskih ili muslimanskih vojnika i njihovih porodica trajala je dok je trajala podela hrane ili vode i dok su ih Srbi prevozili preko svoje teritorije.</s><s>Potom su se opet udruživali i bez griže savesti ponovo napadali srpske položaje i srpska sela kroz koja su proputovali i u kojima su kad im je bilo teško našli spas i sačuvali svoje glave i glave svoje dece.</s><s>U čast pobednika treba pomenuti još nekoliko bitnih činjenica koje se kod vojnika veoma cene, a navedene su i u monografiji.</s><s>Prva od njih je veoma duga linija ratišta, ili fronta, koju je držao 2. korpus i koja je po konfiguraciji terena na celoj trasi, više nepovoljna nego povoljna, izlomljena i krivudava, i iznosi ogromnih oko 1500 kilometara.</s><s>Duž te linije inženjerske jedinice ovog korpusa izgradile su uz ogromne napore i rizik 2525 minskih polja u kojima je postavljeno 14.000 nagaznih mina i eksplozivnih sredstava.</s><s>Druga bitna činjenica se odnosi na obim oslobođene teritorije.</s><s>[3] Posmatrano po godinama jedinice 2. korpusa bile su najefikasnije 1992. godine kada su oslobodile impresivnih 764 km2. od agresora privremeno okupirane teritorije.</s><s>Naredne 1993. godine taj uspeh je, na žalost, bio deset puta manji, a površina oslobođene teritorije iznosila je svega 70 km2.</s><s>Uspesi korpusa su u 1994. ponovo porasli, a novooslobođena teritorija iznosila je 283 km2.</s><s>Pred kraj oružanih sukoba u BiH 1995. god. oslobođeno je novih 190 km2.</s><s>Zbirno gledano, jedinice 2. korpusa Armije BiH u razdoblju 1992-1995. g. ukupno su oslobodile 1297 km2 ili godišnje prosečno 324 km2 od okupatora privremeno zauzete teritorije (PZT).</s><s>Ne pominje se, a trebalo bi, da li je to trajno ili samo privremeno oslobođena teritorija.</s><s>A događalo se da korpus svake godine izgubi deo ranije oslobođene teritorije.</s><s>Možda ukupna površina nije od nekog posebnog značaja u odnosu na kupnu površinu države [4], ali možda, kao kompezaciju, treba imati u vidu kvalitet oslobođenog prostora i činjenicu da je to pretežno prigranično područje prema susednim državama, nekada jugoslovenskim socijalističkim republikama i mogućim neprijateljima, Hrvatskoj i Srbiji.</s><s>Obim oslobođene teritorije u toku godine iznosi svega 0,6 posto u odnosu na ukupnu površinu države.</s><s>Da su i ostali muslimanski korpusi ostvarili iste rezulate, a neki nisu ostvarili ni toliko, Armija BiH bi za godinu dana oslobodila jedva oko 3,0 procenata od okupatora priveremeno zauzete teritorije.</s><s>Tek u nekom višedecenijskom ratu Armija BiH bi možda bila u stanju da oslobodi celinu teritorije, ili ukupnu površinu, Bosne i Hercegovine.</s><s>Ali, i to pod uslovom da Srbi ne preotimaju, što se stalno događalo, delove od muslimana i za muslimane već oslobođene teritorije.</s><s>Za tako zamašne uspehe korpusa život je dalo 7450 šehida i ostalih boraca, vojnika i komandnog kadra.</s><s>[5] S obzirom da je u sastavu ovog korpusa tokom ratnog razdoblja bilo angažovano ukupno oko 168.000 boraca[6] proizilazi da ratni gubici u ljudstvu iznose veoma skromnih 4,4%.</s><s>To je značajan uspeh komande i rukovodečih struktura korpusa.</s><s>Uvek je najvažnije sačuvati živu silu.</s><s>Ali, u istom razdoblju ubijeno je više od 3585, teško ranjeno 4243 i zarobljeno 358 vojnika, pripadnika srpskih, ili agresorskih, oružanih formacija.</s><s>Suočavamo se sa nečim što je na ivici verovatnog ili na ivici istinitog.</s><s>Drugi korpus Armije BiH imao je duplo veče ljudske gubitke (7450 poginulih šehida i vojnika) od gubitaka koje je naneo neprijatelju.</s><s>Možda je u pitanju štamparska greška ili greška autora monografije.</s><s>Za neku vojsku tako nešto bi bilo bruka i sramota.</s><s>Ali, ovde se govori o vojsci koja kipti od pobeda i koja od vlastitog ponosa ne vidi banalne činjenice.</s><s>Možda je na početku tog broja od 3585 trebalo dodati jedinicu, pa da bude 13.585 ubijenih pripadnika srpske agresorske strane.</s><s>Kako objasniti, za svakoga pogubnu, činjenicu da je poraženi imao duplo manje poginulih od pobednika.</s><s>Publikovanje toliko poraznog podatka za vlastitu vojsku, čak i za manju vojnu formaciju - svejedno da li se zvala divizija, brigada ili bataljon - bilo bi gotovo nezamislivo u nekoj drugoj državi i u nekoj drugoj vojsci, čak i da su ta država i vojska iz rata izašli kao časno poražena strana, a ne kao veliki pobednik.</s><s>Nigde nismo naišli na objašnjenje koje u nekim koliko-toliko suvislim naznakama tumači i objašnjava ovaj za čitaoca teško shvatljiv paradoks.</s><s>Navedena srpska sela nad kojima je, kao što je u monografiji istaknuto, trijumfovao 2. korpus nalazila su se i danas se nalaze na već iskazanoj oslobođenoj teritoriji površine od ukupno 1297 km.2 i u deset sledećih opština: Bratunac, Brčko, Gradačac, Banovići, Vlasenica, Kalesija, Kladanj, Zvornik, Srebrenica i Tuzla.</s><s>Sve te opštine su tokom rata formalno bile u zoni odgovornosti ovog korpusa, bez obzira što su neke pripadale i danas pripadaju Republici Srpskoj (Bratunac, Zvornik, Vlasenica).</s><s>Zahvaljujući tolikim uspesima 2. korpusa Armije BiH oslobođeno je, ili uništeno, više stotina srpskih sela i srpskih naselja, ili srpskih zaselaka, u mešovitim selima i ubijeno, ukupno sa već pomenutih 3585 agresorskih vojnika, preko 10.000 članova njihovih porodica, rođaka i prijatelja, meštana srpske nacionalnosti.</s><s>Broj ranjenih, invalida ili stradalih u logorima još nije evidentiran.</s><s>[7] Za tu vrstu stadalih se koriste samo procene.</s><s>Srpske žrtve su mogle biti neuporedivo brojnije da nisu blagovremeno, kad god je za to bilo mogućnosti, evakuisani nesposobni i bolesni, a pre svih majke sa decom.</s><s>Još je bilo ljudi koji su pamtili Drugi svetski rat i nacističku tvorevinu Nezavisnu Državu Hrvatsku u kojoj su preci današnjih muslimanskih predvodnika, oficira i boraca Armije BiH u mnogobrojnim kvislinškim, pre svega ustaškim i domobranskim formacijama, muslimanskom Zelenom kadru i sličnim fašističkim jedinicama, ubili preko 700.000 Srba, najviše žena, dece starih i bolesnih.</s><s>Zahvaljujući tom iskustvu iz mnogih sela su, kad god se pružila prilika, evakuisani meštani, posebno oni koji nisu u stanju da se odbane u slučaju napada.</s><s>To je u velikoj meri smanjilo broj stradalih lica srpske nacionalnosti, a time je umanjen i trijumf pripadnika ovog korpusa i kompletne Armije BiH.</s><s>Svakako da je na vojnim stručnjacima da iznesu svoje mišljenje i daju kvalifikovanu ocenu vojnih uspeha Drugog korpusa Armije BiH.</s><s>U ovom slučaju mislimo pre svega, a možda i jedino, na muslimanske oficire:stratege i vojne stručnjake koji su planirali i predvodili Armiju BiH.</s><s>U monografiji nismo naišli na neke, makar i sporadične, dokaze i ocene zašto su te pobede od tolikog značaja za državu.</s><s>Svakako, da ukoliko ti dokazi budu dovoljno ubedljivi i u suprotnosti sa našim ocenama ispravićemo svoj stav i odagnati mnoge nedoumice i podozrenja, posebno u potrebu ili nužnost navedenih muslimanskih pobedničkih poduhvata.</s><s>Možda su, pretpostavljamo, neka srpska sela u pojedinim krajevima koja se nalaze u zoni delovanja ovog korpusa imala nama nepoznat vojno-politički ili strateški značaj.</s><s>Kad to kažemo, pre svega, imamo u vidu veliki broj srpskih sela u bosanskoj Posavini, zato što se nalaze u prigraničnom području sa Republikom Hrvatskom, ili mnoga srpska sela u bosanaskom Podrinju, jer se, što je za novu vlast još kritičnije, graniče sa Srbijom i Crnom Gorom, odnosno Jugoslavijom, kojoj je doskora pripadala i Bosna i Hercegovina.</s><s>Možda se na tim slučajevima prelamaju značajni strateški interesi.</s><s>Međutim, s druge strane, ne može biti sporna ni činjenica da Bosna i Hercegovina u to vreme nije bila u ratu ni sa jednom od susednih dražava.</s><s>Za nas je to dovoljan razlog za procenu da državna granica nije od presudnog značaj za akcije 2. korpusa u tim selima.</s><s>Međutim, ako BiH uporedimo sa iskustvima Jugoslavije, moramo priznati da ni Jugoslavija nije bila u ratu sa susedima, ali i pored toga je na kraju uništena.</s><s>U međuvremenu, dok se ne suočimo sa mišljenjem muslimanskih i hrvatskih vojnih stručnjaka želimo da iznesemo još neke svoje nedoumica.</s><s>Kako je moguće, izuzev kad se radi o posebnom strateškom interesu, nazvati značajnim uspehom, ili značajnom pobedom, osvajanje sela od svega nekoliko stotina stanovnika, kad je u pitanju ne samo relativno malo naselje, već i naselje u kome žene i deca čine skoro dve trećine meštana.</s><s>Sumnjamo da se tako nešto uopšte može nazvati pobedom, a ako odnekud i može, otkud da bude svrstano u značajne uspehe i pobede?</s><s>Zar tako moćna jedinica kao što je ovaj korpus nema mnogo većih pobeda i uspeha?</s><s>Možda bi se u neko drugo vreme i u nekoj drugoj državi takav postupak vojske smatrao velikom sramotom, bar države i državne politike, ako ne i njene vojske. (Istina, Amerikanci su tokom rata u Vijetnamu na skoro istovetan način, osvajanjem i uništavanjem sela i malih naselja, veoma visoko vrednovali vojne uspehe svojih marinaca, svirali himnu, delili ordenje i unapređenja u više činove.</s><s>I nisu se, ni američka država ni njeni marinci, stideli tih pobeda, dodeljenih ordenja i dobijenih činova.</s><s>Naprotiv, o tome su kao velikom trijumfu brujali i američki mediji.) Pored značajnih uspeha, još neki u Monografiji često spominjani termini su teško shvatljivi, pa je i u tom slučaju potrebna pomoć ne samo stratega Armije Bosne i Hercegovine, već i političara koji su, pretpostavljamo, sami definisali pojedine pojmove i termine koje je vojska morala da upotrebljava u ratu, pa i u poratnom razdoblju i, konačno, danas u svojim knjigama.</s><s>Na nekoliko mesta se navodi da je oslobođena od okupatora i agresora privremeno zauzeta teritorija.</s><s>Međutim, nakon dve decenije, na toj teritoriji ponovo žive isti okupatori i agresori koji su i ranije živeli, a oslobodioci, jedinice 2. korpusa, su davno otišli i nestali sa oslobođenih teritoija.</s><s>Ovde nije jasno šta je privremeno, a šta trajno.</s><s>I u ovom slučaju, kao više puta ranije, sve može da izgleda obrnuto.</s><s>Za nas uopšte nije sporno da su navedena mesta oslobođena.</s><s>To su i u svojim redovnim dnevnim izveštajima, ili raportima Generalštabu Armije BiH, navele jedinice koje su zaslužne za taj uspeh.</s><s>Problem je druge vrste.</s><s>Ko je okupator koji je tu teritoriju do dolaska muslimanskih jedinica i oslobodilaca držao u svom posedu?</s><s>Spoljne intervencije, ili oružanih sukoba sa susednim državama, kao što smo već pomenuli, nije bilo.</s><s>Izuzetak je bilo prisustvo nekih jedinica, oko desetak brigada Republike Hrvatske u Bosanskom Brodu i okolini, potom na Kupreškoj visoravni i u delu Hercegovine koji su Hrvati pripojili Republici Hrvatskoj i nazvali Herceg-Bosnom.</s><s>Ali njihovo prisustvo nije smetalo Armiji BiH.</s><s>Ne bi bilo nedoumica ni u slučaju da je Armija BiH, sama ili u saradnji sa hrvatskim jedinicama, bila angažovana u oslobađanju hrvatskih ili muslimanskih naselja koja su okupirali Srbi, ali ni to se nije dogodilo.</s><s>Armija BiH angažovana je u slobađanju isključivo nebranjenih srpskih sela i zaselaka od srpskog stanovništva, državljana BiH, i viševekovnih katastarskih vlasnika poseda na kojima su živeli i njihovi daleki preci.</s><s>Za tu apsurdnu situaciju potrebno je ponuditi koliko-toliko suvislo objašnjenje.</s><s>Mi raspolažemo izvesnim pretpostavkama, ali nismo sigurni da su naše pretpostavke prihvatljive muslimanskim teoretičarima i oslobodiocima.</s><s>Možda mi ipak grešimo.</s><s>Možda se smisao i konačan cilj ovih poduhvata svodio na oslobađanje određenjnih geografskih prostora, uz to i cele države, od pripadnika srpske nacionalnosti i stvaranjem uslova za naseljavanje isključivo vernika islama.</s><s>Takvu ideju nalazimo u listu „VOX" koji je sve vreme svog postojanja bio neprikriveno glasilo islamskog fundamentalizma i, pretežno skrivenih, ideja i želja muslimanskih državnika, političkih i verskih vođa.</s><s>[8] Preko stranica ovog glasila pokrenuto je pitanje povratka, ili doseljavanja, četiri miliona muslimana koji su se još krajem 19. i početkom 20. veka, nakon dolaska Austrougarske u BiH, ali i kasnije, za vreme Kraljevine Jugoslavije, odselili u Tursku.</s><s>Ali, istovemeno je pokrenut i aktuelan problem mnogih državljana Turske koji su u evropskim zemljama izgubili pravo boravka.</s><s>I tih Turaka je oko 4 miliona.</s><s>U samostalnoj i nezavisnoj državi BiH tražen je i pronađen prostor za rešavanje ovih evropskih problema, a Alija Izetbegović i njegovi saradnici su naseljavanjem Turaka iz Evope videli dobar način za neophodnu i toliko poželjnu islamizaciju Bosne i Hercegovine.</s><s>Sticajem okolnosti interesi muslimanskog rukovodstva su se u dobroj meri podudarali sa interesima nekoliko zapadnoevropskih država koje su želele da se oslobode islamskog balasta.</s><s>I u tome se može potražiti jedan od razloga njihove svesrdne podrške stvaranju samostalne, sa sumnjivim naglaskom multietničke, BiH.</s><s>Možemo, ne bez razloga, pretpostaviti da je to moglo da bude predmet ponekih razgovora nemačkog kancelara Helmuta Kola sa Alijom Izetbegovićem.</s><s>Možda su muslimanske vlasti pogrešile što licima srpske nacionalnosti nisu oduzeli državljanstvo kao što su to učinili Slovenci i tek potom ih proglasili agresorima i okupatorima, a srpska sela za okupirane teritorije.</s><s>To su Vlada i Skupština mogli da ozakone svojim odlukama.</s><s>Nisu se setili.</s><s>Sigurni smo da bi kao i Slovenci za takav postupak dobili, makar prečutnu, saglasnost SAD, Evropske zajednice i mnogih međunarodnih institucija.</s><s>A na kraju mogli su biti nagrađeni i prijemom u Evropsku zajednicu.</s><s>Pravo ime za sve što se tih godina događalo u Bosni i Hercegovini je - džihad.</s><s>[9] Međutim, džihad, hteli oni to priznati ili ne, podrazumeva i genocid i etničko čiščenje, odnosno uništavanje hrišćanskih nevernika.</s><s>A to se ipak nije ni smelo ni moglo priznati.</s><s>Zato je trebalo potražiti prihvatljivije, miroljubivo, tumačenje ubijanja i izgona Srba iz njihovih naselja u BiH.</s><s>Jer, nije sporno da se to dogodilo.</s><s>Rešenje je nađeno: Srbi su agresori, a njihova sela su okupirane teritorije.</s><s>S takvim rešenjem saglasili su se svi provereni prijatelji bosanskih muslimana, Generalni sekretar OUN Kofi Anan, Unprofor, predsednici i vlade mnogih zapadnoevropskih država, Amerike i Irana.</s><s>Ove dve međusobno netrpeljive države su delovale kao blazanci, veoma sihronizovano, i nije se znalo ko je više naklonjen politici Alije Izetbegovića i čija je pomoć u ratnoj opremi i oružju značajnija i obimnija.</s><s>Ostale države su mogle da zavide međusobnom razumevanju koje su u ovom slučaju ispoljavali diplomate i raznorodni vojni i civilni stručnjaci SAD i Irana.</s><s>U nadmetanju ko će više pomoći bosanskim muslimanima i njihovom strategu Aliji Izetbegoviću pobedila je Amerika i njen predsednik.</s><s>Uskoro potom, u znak zahvalnosti, glavni grad BiH dobio je ulicu koja nosi ime Bila Klintona.</s><s>Normalno je da vojska prilikom oslobađanja naseljenih mesta dolazi i do ratnog plena.</s><s>Nerazjašnjen problem je odnos prema zaplenjenoj imovini.</s><s>Uobičajeno je da sve do čega oslobodilac dođe, a pogotovo ako su to hrana, gorivo, medikamenti ili sanitetska i tehnička oprema, vojska odnosi sa sobom kao ratni plen i smešta u magacine svojih jedinica.</s><s>Nasuprot tom običaju, iz mesta iz kojih je isteran srpski agresor zaplenjenu imovinu su muslimanski vojnici i njihovi saborci odneli svojim kućama.</s><s>U tome su im neretko pomagali i članovi njihovih porodica, komšije i prijatelji koji su, kao nedužni civili, ulazili u oslobođeno naselje i sve što im padne šaka odnosili svojim kućama u svoja sela.</s><s>Dilema je da li su time lopovi i pljačkaši pretvoreni u vojsku, i po međunarodnim kriterijumima i humanitarnom pravu, sramotili Armiju BiH, ili su vojnici i jedinice te iste Armije pretvoreni u lopove i pljačkaške družine koje su potkradale svoju armiju i retko prikupljeni plen stavljali na raspolaganje svojim komandama.</s><s>Ali, uspeh je uspeh, pobeda je pobeda, i u takvim situacijama ne treba mutit i kvarit radost pobednika i tražiti objašnjenje za ne materijalne činioce, termine i pojmove, koji su beznačajni u odnosu na predočeni obim ostvarenih velikih uspeha i za to dobijena državna priznanja.</s><s>[10] Kao što se to često događa, tako su i u ovoj bosansko - hercegovačkoj epopeji, muslimanski političari upropastili sve što su vojnici, pripadnici Armije BiH, snagom svojih strateških ideja i oružja mogli da ostvare.</s><s>Valjda za utehu vojnicima su podelili odlikovanja, više činove i penzije, a oni su nastavili da državu vode stranputicom. [1] 1) Petko (Todor) Božić, 1929; 2) Novica (Jovan) Erdelić, 1965; 3) Drago (Božo) Erdelić, 1944; 4) Veselin (Gavro) Erdelić, 1941; 5) Drago (Đuro) Erdelić, 1928; 6) Božo (Savo) Erdelić, 1910; 7) Radivoje (Miloš) Erkić, 1953; 8) Grozda (Desimir) Erkić, 1932; 9) Ljubinka (Miro) Erkić, 1927; 10) Nevenka (Obren) Erkić, 1914; 11) Radivoje (Desimir) Milić, 1940; 12) Jovan (Kosta) Milić, 1940; 13) Nedjeljko (Miladin) Milić, 1967; 14) Kosta (Ratko) Milić, 1955; 15) Miladin (Vladeta) Vuković, 1959; 16) Zora (Sretko) Božić, 1949; 17) Miloš (Blaško) Sejmenović, 1964; 18) Dragan (Miladin) Dragić, 1963; 19) Milorad (Đuro) Erdeljić, 1928; 20) Dragan (Vujadin) Erdelić, 1966; 21) Malina (Simo) Erdelić, 1930; 22)Milisav (Slobodan) Erdelić, 1969; 23) Jerko (Ranko) Erkić, 1952; 24) Miodrag (Lazar) Lakić, 1954; 25) Mladenka Lukić; 26) Boško (Trifuna) Džanić, 1965. i 27) Miladin (Vladeta) Vuković, 1959. [2] 1) Lazo (Radivoj) Ašćerić, 1973; 2) Slaviša (Ratko) Vuković, 1972; 3) Nenad (Stevan) Vidović, 1951; 4) Miroljub (Risto) Miličić, 1946; 5) Nenad (Petar) Vasić, 1973; 6) Dragiša (Stojan) Radivojević, 1952; 7) Miloš (Cvijetin) Pepić, 1941; 8) Ljubiša (Vićo) Popović, 1962; 9) Dragan (Slobodan) Mišić, 1972; 10) Stojan (Sretko) Petrović, 1963; 11) Stojan (Dušan) Vučinović, 1936; 12) Soka Glišić, 1953; 13) Žoko (Milenko) Kurtuma, 1967; 14) Zoran Lainović; 15) Ljubisav (Triša) Pelemiš, 1968; 16) Timotije (Milan) Pelemiš, 1959; 17) Radomir (Danko) Pelemiš, 1946. [3] „Monografija 2. korpusa Armije Bosne i Hercegovine", str. 483-484. [4] Površina Bosne i Hercegovine iznosi 51.200 km.2 [5] Zavređuje pažnju da se u Haškom Tribunalu pominje brojka od oko 8000 zarobljenih i streljanih muslimanskih vojnika samo sa područja Srebrenice i samo 1995. godine.</s><s>Teško je poverovati da oni znaju više od komande korpusa i autora monografije. [6] ) Kao pod 21. [7] Prema podacima jugoslovenskog Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Osmi izveštaj, u BiH je tokom rata 1992-1995. god. evidentirano preko 520 logora za Srbe. [8] Vidi: „Vox" od 30. decembra 1990. neposredno posle prvih višestranačkih izbora. [9] Na godišnjicu sticanja samostalnosti Bosne i Hercegovine, 6. aprila 1993. u Saudijskoj Arabiji je Alija Izetbegović postao prvi nosilac velike novčane i verske nagrade „Kralj Fejsal", dobijene, kako je u obrazloženju s ponosom istaknuto, za uspešno pokretanje i vođenje džihada u Evropi.</s><s>Oni nisu krili ciljeve svog angažovanja. [10] Drugim korpusom su komandovali Željko (Ivan) Knez do muslimansko-hrvatskih sukoba, a potom Hazim (Ramo) Šadić i Sead (Edhem) Delić.</s><s>Pečat, 15. mart 2013. http://www.pecat.co.rs/2013/03/ratni-uspesi-ili-velika-sramota-drugi-deo/ Milivoje Ivanišević: Esej o muslimanskim vojnim pobedama 1992-95. [I]</s> |
<s>„BOSANSKA KNjIGA MRTVIH“ ili nastavak rata potiv Srba u Bosni i Hercegovini</s><s>Petak, 01 mart 2013</s><s>Milivoje Ivanišević (Pečat, 15. februar 2013)</s><s>Memorijalni centar Potočari-Srebenica i Istraživačko-dokumentacioni centar u Sarajevu fomirani su sa istom namerom i u veoma kratkom vremenskom razmaku, gotovo istovemeno, 2002. i 2003. godine.</s><s>Da je to odraz neposrednih potreba da se iskažu i evidentiraju muslimanske ratne žrtve, odnosno pijetet prema mrtvim sunarodnicima, ove institucije bile bi formirane tokom rata ili neposredno po prestanku ratnih sukoba.</s><s>Međutim, zakašnjenje od sedam, odnosno osam, godina nameće sumnju da je svrha tih institucija iznad svega da opterete srpsku stranu za stradanja muslimana, a tek u drugom planu je pijetet prema mrtvima muslimanima.</s><s>U oba slučaja ispoljena je i ogromna podrška inostranstva, pre svega država koje su i tokom rata podržavale muslimane.</s><s>U oba slučaja stvarni interes je stvaranje instrumenata za potkopavanje državnosti Republike Srpske.</s><s>Memorijalni centar Potočari-Srebrenica nisu ni formirali muslimani, njihove državne ili verske vlasti, već neposredno Visoki predstavnici za Bosnu i Hercegovinu Volfang Petrič i njegov naslednik Pedi Ešdaun.</s><s>To, makar posredno, svedoči da je u oba slučaja ispoljen istovetan interes muslimanskih vlasti i njihovih ratnih i poratnih strateških partnera, finansijera i saveznika u oružanim akcijama protiv Seba.</s><s>O Memorijalnom Centru Potočari – Srebrenica dosta je pisano, pogotovo kad je reč o Srebenici, i u ovom slučaju samo je delimično predmet naše pažnje.</s><s>Na to ćemo se pozvati još jednom na kraju ovog ogleda.</s><s>Predmet naše pažnje je muslimanski Istraživačko-dokumentacioni centar u Sarajevu, posebno njihovo nedavno izdanje „BOSANSKA KNjIGA MRTVIH“.</s><s>Pre nego što priđemo razmatranju ove, u drugačijim okolnostima bez sumnje poželjne, publikacije moramo se prvo osvrnuti na obrazloženje i javno saopšetne, ali, videćemo, ne i najvažnije, povode za osnivanje Centra.</s><s>Prvi javano poklamovan motiv koji su Mirsad Tokača i njegovi predvodnici koji su ga finansirali i usmeravali u tom poduhvatu, bio je da se spreče srpske obmane o velikom boju žrtava koje su imali tokom Drugog svetskog rata ili u koncetracionim logorima, posebno u logoru Jasenovac.</s><s>Oni su to fomulisali i obazložili sledećim rečima. “Kao opasan primjer upotrebe žrtava pomenućemo primjer pred sami početak rata na prostorima eh–Jugoslavije, kada je srbijanski režim u svojim medijima ponovo snažno oživio sjećanja na zločine iz drugog svjetskog rata u logoru Jasenovac, ali upotrebljavajući brojke koje nikada nisu bile jasno i pouzdano utvrđene i temeljene na imenima žrtava.</s><s>Naime, u svojim propagandnim aktivnostima oni su koristili cifru od 700.000 ubijenih Srba u tom logoru, što je osporeno od niza relevantnih istraživača.“ (Ni sada ne smemo prećutati da je spisak ubijenih u koncetracionom logoru Jasenovac kao jedini prihvatljiv dokaz o broju srpskih žrtava nastao znatno posle Drugog svetskog rata na zahtev potomaka muslimanskih i hrvatskih koljači koji su osnovali i vodili taj logor.</s><s>Ni muslimani ni Hrvati, ali ni njihovi zaštitnici i večiti gospodari Nemci, ne usuđuju se da zahtevaju spiskove Jevreja, Poljaka ili Rusa ubijenih u Aušvicu i ostalim logorima.</s><s>To se samo traži od Srba za Jasenovac.</s><s>Ali nije krivica ni nas ni naših pobijenih predaka što, kao ni u Aušvicu i ostalim koncetracionim logorima, nema takvih spiskova.</s><s>Srpske žrtve nisu mogli naterati svoje dželate, ustvari ovdašnje muslimane i Hrvate, da pre nego što priđu egzekuciji upišu imena onih koje će ubiti.) Nakon nekoliko godina taj stav je iz nekih razloga koje nije teško naslutiti izbrisan iz pomenutog obrazloženja.</s><s>Novčana sredstva za prikupljanje podataka, a potom i za štampu, u impresivno visokim iznosima obezbedile su neke islamske države, ali i zapadnoevropske zemlje članice Nato saveza.</s><s>Pored članica Nato saveza uz njih su i neutralne Švedska i Švajcarska.</s><s>Ne čude nas islamske zemlje, za njih je to bio sveti rat potiv hrišćanskih nevernika - džihad i normalno je da finansiraju sve što muslimani preduzimaju protiv hrišćana.</s><s>Ne iznenađuju nas mnogo ni države Nato saveza.</s><s>Njihov je interes da se danas dugačije prikažu događaji u kojima su i sami učestvovali.</s><s>Možda je normalno da odgovorni za stradanje srpskog naroda u BiH, a tu su ne samo muslimani i Hrvati, već i sve države Nato saveza, žele da umanje i prikriju svoju odgovornost i da zbog toga finansiraju svaku ustanovu koja to može da ostvari.</s><s>Možda je to jedini, ne mnogo javan, razlog što je za ovaj posao finansirana samo muslimanska, ali ne i srpska strana.</s><s>Mi smo, s druge strane, duboko uvereni da svaki narod treba da istraži i javnosti saopšti obim vlastitog stradanja i na to jedino nemaju pravo oni koji su doprineli stradanju tog naroda.</s><s>Takva su iskustva i iz gotovo bezbroj prethodnih ratova u svetu.</s><s>Da li su posle Drugog svetskog rata Česi, Norvežani ili Holanđeni, da druge ne navodim, pustili Nemce da prebroje češke, norveške ili holandske žrtve.</s><s>Ili, još bolje, da li su Japanci, iako poraženi, pustili pobednike Amerikance da prebroje i zapišu koliko su dece i žena, nevinih građana Nagasakija i Hirošime, poubijali u svom zločinačkom bombardovanju.</s><s>Ili je svako prebrojao i opojao svoje pokojnike.</s><s>Na šta bi ličilo da su Nemci, pogotovo neko ko je radio u policiji, evidentirali jevrejske žrtve u Berlinu ili Nemačkoj?</s><s>Ne, čak ni Nemci u svojoj državi, kao ni Amerikanci u Japanu, na to nisu imali moralno pravo.</s><s>S kojim moralnim pravom, kad su Srbi u pitanju, muslimani to preduzimaju u Sarajevu ili u BiH.</s><s>S kojim moralnim pravom to finansiraju Norveška i Holandija, a možda i Češka, da opet druge ne navodim, i pritom odbacuju ili se samo oglušuju kad su u pitanju srpske potrebe i srpska prava.</s><s>Zar to nije nastavak neprijateljskog odnosa prema Srbima koji su i tokom rata imale države Nato saveza.</s><s>Prema pomenutoj „Bosanskoj knjizi mrtvih“ u BiH je registrovano 95.940 žrtava.</s><s>Od tog broja Srbi čine negde oko 25% ili oko 24.000 žrtava.</s><s>Što je znatno manje od učešća srpske populacije u ukupnom stanovništvu BiH.</s><s>Ovim podacima se potvrdila naša sumnja da je muslimanski Centar u Sarajevu osnovan da bi se na „stručan“ način prikrio stvarni obim srpskog stradanja.</s><s>Podacima sarajevskog Centra služe se, ne slučajno, demografski eksperti haškog Tribunala poljkinja Eva Tabo i norvežanin Helge Brunborg.</s><s>U svojim ratnim publikacijama, monografijama pojedinih korpusa i brigada Armije BiH, i ne samo u tim knjigama, evidentirano je znatno više ubijenih lica srpske nacionalnosti.</s><s>Njihovi podaci se zasnivaju na dokumentaciji koja je iste vrednosti kao i dokumentacija Nataše Kandić i Mirsada Tokače.</s><s>Razlika je jedino u tome što su vojnici i njihovi komandanti to saopštili da bi se pohvalili svojim ratnim uspesima i dobijenim odlikovanjima, suviše rano, iskreno, znači neoprezno i brzopleto, a M. Tokača i N. Kandić su to „stručno“ preradili i koliko su mogli na toj osnovi prilagodili blagovremeno utvrđenim strateškim potrebama muslimanskih vlasti i inostranih, kao što znamo islamskih i Nato, savetodavaca i finansijera.</s><s>Prema našem prvom uvidu ukupan broj srpskih žrtava trebalo bi uvećati najmanje za oko 25 procenata.</s><s>Ali to nije toliko bitno.</s><s>Možda treba uvećati i broj muslimanskih žrtava, ali samo onih koji su stradali u Muslimansko-hrvatskoj federaciji.</s><s>Ali ni to nije toliko bitno.</s><s>Istim poslovima se još od jula 1992. god. bavio i beogradski Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom, a od 2008. godine Institut za istraživanje srpskih stradanja u HH veku, ali iz praktičnih i već pominjanih etičkih razloga predmet istraživanja je još tokom rata ograničen isključivo na žrtve vlastitog naroda.</s><s>U to vreme, pa ni danas skoro dvadeset godina posle rata, nema mogućnosti da se dođe do muslimanske ili hrvatske verodostojne dokumentacije, a bez toga se ne mogu formirati ni verodostojni podaci.</s><s>Ali više od toga su moralni razlozi uticali da se izvrši evidentiranje samo žrtava srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i, koliko je moguće, lica odgovonih za srpska stradanja.</s><s>Nije se smela zanemariti činjenica da smo i mi, pre svega u interesu odbrane svojih sela, doprineli njihovim ljudskim gubicima.</s><s>Takođe je trebalo imati u vidu da su i muslimani i Hrvati ratovali jedni potiv drugih, a muslimani su povrh toga imali i brojne međusobne sukobe u Sarajevu, Srebenici, Cazinskoj krajini...</s><s>Sve je to pouzokovalo ljudska stradanja.</s><s>Iza svega što se u pomenutoj „Bosanskoj knjizi mrtvih“ krije nisu bitni ni ukupan broj mrtvih, ni njihova verska ili nacionalna podela, ni odnosi između broja ubijene dece ili žena, odnosno civila ili vojnika.</s><s>Najbitnije se ne pominje i ne otkiva.</s><s>A to mesto je gde su oni stradali.</s><s>Da li su ubijeni u opštinama u kojima su vladali Srbi ili u opštinama pod muslimankom ili hrvatskom vlašću, odnosno na teritoriji Republike Srpske ili u Muslimansko-hrvatskoj federaciji.</s><s>Ta među entitetska razlika je novi dodatni, krunski, godinama pripreman i „naučno“ zasnovan dokaz o genocidnom poreklu i karakteru Republike Srpske.</s><s>Otuda ogromna dispropocija u broju ubijenih između dva pomenuta identiteta.</s><s>Čak i kad je reč o srpskim žrtvama evidentirano je da se tri do četiri puta više stradalih nalazi u RS nego u M-H federaciji.</s><s>I po tom osnovu može nas očekivati i tužba za genocidan odnos i prema vlastitom narodu.</s><s>O srpskoj krivici prema ostalim narodima dosije je već formiran i pokrenut postupak.</s><s>Tu se neoborive presude haškog Tribunala, Memorijalni centar Potočari-Srebenica i, konačno, sada nalazi Dokumentaciono-informativnog centra i „Bosanska knjiga mrtvih“ sa potpisima „naučnika“ Mirsada Tokače i Nataše Kandić.</s><s>Time su opravdali poverenje i uložena sredstva bogatih država Nato saveza, među kojima su Holandija, Norveška, a možda i Češka, i ne manjeg broja islamskih zemalja.</s><s>Milivoje Ivanišević http://www.pecat.co.rs/2013/02/bosanska-knjiga-mrtvih%E2%80%8A-poruke-i-pouke/</s> |
<s>17. 01. 2013. 17:54h |Beta Bivši komandant Unprofora Majkl Rouz svedočio je danas na suđenju Ratku Mladiću pred Tribunalom u Hagu da su krajem 1994.</s><s>SAD i NATO, kršeći rezolucije UN, naoružavale i obučavale muslimanske snage u BiH.</s><s>Britanski general Rouz rekao je da je misija Unprofora u BiH "postala gotovo nemoguća" pošto su "SAD i NATO odlučile da prekrše sopstvene rezolucije i naoružaju i obuče" Armiju BiH.</s><s>Dok ga je unakrsno ispitivao Mladićev branilac Branko Lukić, general Rouz je potvrdio da je ABiH 1994. napadala VRS iz muslimanskih enklava u istočnoj Bosni što je bilo protivno sporazumu zaraćenih strana kojim su te enklave bile proglašene za sigurne i demilitarizovane zone.</s><s>Ti napadi muslimanskih snaga izazivali su odgovor VRS koja je u vojnom smislu "veoma teško" mogla izbeći da uzvrati, kazao je svedok.</s><s>Kako je naglasio, "UN su prećutno prihvatale" prisustvo ABiH u zaštićenim zonama iako je to bilo kršenje sporazuma.</s> |
<s>RT: Haški tribunal se budi zbog Mladićevog intervjua</s><s>Subota, 03 septembar 2011</s> |
<s>BEOGRAD, 17.</s><s>MAJA /SRNA/ - Prvi osnovni sud u Beogradu donio je danas presudu kojom je odbio optužbe protiv svih optuženih za pomaganje u skrivanju generala Ratka Mladića zbog nastupanja apsolutne zastarjelosti krivičnog gonjenja.</s><s>Ovo je druga prvostepena presuda u tom slučaju pošto je prva, kojom su optuženi bili mahom oslobođeni ili su optužbe zbog zastarjelosti bile odbijene, ukinuta, pa se suđenje ponavljalo po nalogu Apelacionog suda.</s><s>Na današnju presudu tužilaštvo ima pravo da uloži žalbu, a pravosnažnu presudu donijeće Apelacioni sud.</s><s>Suđenje optuženima nezvanično nazvanim "Mladićevi jataci" počeo je 2007. godine.</s><s>Njima je bilo stavljeno na teret da su od 2002. do 2006. godine skrivali na teritoriji Srbije generala Mladiću i pomagali mu da ne bude otkriven, iako su znali da je Haški tribunal izdao nalog za njegovo hapšenje.</s><s>Današnjom presudom Prvog osnovnog suda optužba je odbijena protiv Stanka i Predraga Ristića, Borislava Ivanovića, Saše Badnjara, Ratka Vučetića, Marka Lugonje i Blagoja Govedarice, kao i protiv Ljiljane Vasković i njene djece Bojana Vaskovića i Tatjane Vasković Janjušević.</s><s>Prvooptuženi oficir Vojske Republike Srpske Jovo Đogo preminuo je tokom procesa.</s><s>Govedarica je ranije pravosnažno osuđen zbog nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih materija na šest mjeseci zatvora, uslovno na dvije godine.</s><s>Optuženi su na početku negirali krivicu, ali su 26. maja 2011. godine sklopili sporazum o priznanju krivice sa Tužilaštvom za ratne zločine i dobili uslovne kazne zatvora. http://www.srna.rs/novosti/402261/odbijene-optuzbe-protiv-mladicevih-jataka-.htm</s> |
<s>Autor: Mladen Kremenović | petak, 17.01.2020 | Politika Sarajevski mediji navode da je iranski general pripremao terorističke napade i u BiH, Džaferović negira da se devedesetih sastajao sa vođom garde „Kuds” Banjaluka – Posle ubistva iranskog generala Kasema Sulejmanija, kog su likvidirale američke snage, pojavile su se informacije i dileme o angažmanu ozloglašenog Iranca za vreme ratnih sukoba u BiH, kao i o njegovim eventualnim vezama sa bošnjačkim političarima.</s><s>Sarajevski mediji preneli su delove predloga rezolucije koja se našla u američkom Kongresu, u kojoj su, kako su naveli, otkriveni zastrašujući detalji da je Sulejmani pripremao terorističke napade i u BiH.</s><s>Uporedo s tim, Radio-televizija RS prenosi pisanje srpskih medija da se Sulejmani za vreme rata susretao sa Šefikom Džaferovićem, koji je u to vreme bio nadležan za resor državne bezbednosti u Zenici.</s><s>Aktuelni bošnjački član Predsedništva BiH takve je navode odbacio i za sve optužio – srpsku tajnu službu.</s><s>Kako je preneo „Dnevni avaz”, američki Kongres je 9. januara predložio rezoluciju kojom se odaje počast pripadnicima oružanih snaga i obaveštajne zajednice SAD koji su obavili misiju u kojoj je ubijen ovaj iranski general.</s><s>U rezoluciji piše da je Sulejmani pripremamo brojne terorističke napade širom Evrope i sveta, a ne samo na državljane SAD, piše sarajevski list.</s><s>Podseća se na to da je Sulejmani bio vođa korpusa Islamske revolucionarne garde „Kuds”, koja je okarakterisana kao teroristička organizacija i globalna pretnja za SAD i međunarodnu zajednicu.</s><s>U dokumentu se konstatuje da je Sulejmani bio arhitekta terorističkih napada u Iraku, Avganistanu i drugim mestima.</s><s>Bezbednosni eksperti u BiH pitaju hoće li zajednički organi u Sarajevu dobiti podatke iz SAD o tome ko bi bio u mreži pomagača u BiH za slučaj eventualnog terorističkog napada.</s><s>Istovremeno, srpski mediji su, pozivajući se na diplomatske izvore u Sarajevu, objavili kako se Šefik Džaferović za vreme rata u BiH, kao načelnik Centra za bezbednost Zenice, susreo sa Sulejmanijem koji je u Bosni organizovao vojne jedinice, prenosi Radio-televizija RS.</s><s>Na tom podneblju delovao je i džihadistički odred „El Mudžahid”, koji bezbednosni eksperti opisuju kao prvi Al Kaidin odred u Evropi.</s><s>Kako je navedeno, Sulejmani je lično učestvovao u ratu u BiH 1993. i 1994, a već u maju 1992. u takozvanoj Armiji BiH imao je dvadeset specijalaca iranske vojske, koji su napadali srpske položaje.</s><s>Kako prenosi RTRS, Iranska nacionalna garda, zahvaljujući generalu Solejmaniju, postala je tako prva inostrana paravojna formacija koja je početkom 1992. dospela u BiH.</s><s>Iranska ambasada u BiH izražava žaljenje „zbog objavljivanja neosnovanih optužbi na račun general-pukovnika Sulejmanija”.</s><s>I Džaferović odbacuje objavljene navode, čiju pozadinu nalazi u srpskoj obaveštajnoj službi koja mu se sveti jer „predstavlja branu velikosrpskoj ideologiji” i jer stalno govori istinu o proteklom ratu u BiH.</s><s>„Ta ideologija nije digla ruke od BiH i ovakvim udarima pokušava ućutkati bošnjačke političare, te oslabiti pozicije države BiH i posebno bošnjačkog naroda”, navodi Džaferović.</s><s>Uz Džaferovića je stao i hrvatski član predsedništva Željko Komšić, koji za federalne medije kaže da je reč o „srpskoj propagandi”, a kolegu opisuje kao „čestitog čoveka”.</s><s>S druge strane, ekspert za bezbednost Dževad Galijašević, banjalučkim medijima kaže da je Solejmani prvi put u BiH došao 1992. i da je najviše vremena provodio 1993. i godinu kasnije u Zenici, „kada je tamo komandovao Džaferović”, te da je tada dogovarana doprema oružja iz Irana preko Hrvatske za muslimansku vojsku.</s><s>I Galijašević uverava javnost kako se Džaferović susretao sa Sulejmanijem, iako je znao da je „uloga iranskog komandanta bila da obučava mudžahedine”.</s><s>Takođe kaže da se pouka o tome koliko je Sulejmani prešao meru može videti po akciji američkih snaga u sklopu IFOR-a 1996. u Pogorelici, kampu koji je, kako navodi, organizovao Centar službe bezbednosti Zenica.</s><s>„Tu su uhapšeni njihovi policajci, inspektori i dva iranska instruktora”, ističe.</s><s>Za banjalučki portal „Insajder” Galijašević tvrdi da je obaveštajna služba Irana i danas jedna od najprisutnijih i najsnažnijih stranih službi koje deluju u BiH, sa više obaveštajnih punktova.</s><s>Iz RTRS podsećaju da je Sulejmani i novinaru zagrebačkog „Večernjeg lista” Hasanu Diabu ranije potvrdio da je za vreme rata boravio u BiH.</s><s>Sulejmani je tada na pitanje da li je bio u BiH rekao: „Naravno da jesam, ali davno, 1993. i 1994. godine.</s><s>Gde god muslimanima treba pomoć, tu sam i ja.” Na rastanku, Sulejmanijev pozdrav bio je: „Molite se da umrem kao mučenik, to je moja najveća želja.” http://www.politika.rs/scc/clanak/446047/Misteriozna-uloga-Solejmanija-u-ratu-u-BiH</s> |
<s>Večernje novosti Društvo, 12. jun 2005.</s><s>ŽIVI NA SPISKU UBIJENIH Borjan POPOVIĆ PRELIMINARNOM i dopunjenom spisku koji je sarajevski "Dnevni avaz" prezentovao pre dva dana, a na kome se nalaze imena 8.106 nestalih srebreničkih muslimana, nedostaje osnovna stvar - ko traži te ljude.</s><s>Za nestale se mogu priznati samo oni za kojima traga najuža familija: otac, majka, deca, braća i sestre, a nikako saborci, komšije, poznanici...</s><s>Umesto da se broj nestalih smanjuje za onoliko koliko ih se identifikuje, do sada oko 2.000, događa se obratno - kaže u razgovoru za "Novosti" Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom.</s><s>On kaže da ga čudi što se Srbija zvanično ne suprotstavi interpretaciji slučaja Srebrenica, koja se izvodi isključivo iz muslimanskih falsifikata o broju žrtava.</s><s>Tvrdite da u Srebrenici srpska vojska nije činila zločine? - Apsolutno.</s><s>Muslimanska 28. divizija Nasera Orića znala je da Srbi neće potegnuti ni nož, ni pištolj, ni malj na njihove žene i decu i zato su ih ostavili i pobegli spasavajući sebe.</s><s>POMOĆ MUSLIMANIMA - GOTOVO po pravilu, muslimani su svoje pohode na srpska sela obavljali na velike hrišćanske praznike - Đurđevdan, Spasovdan, Božić, Petrovdan, Vidovdan...</s><s>Sva sela, spaljena su, opljačkana i uništena.</s><s>Tu ni danas nema uslova za život.</s><s>Ni u jednoj opštini BiH nije uništeno toliko srpskih naselja kao u Srebrenici i njenom najbližem okruženju - kaže Milivoje Ivanišević. - Nesporno je da su Srbi obezbedili hranu, vodu i prevoz za oko 30.000 muslimanskih civila iz Srebrenice i okolnih sela.</s><s>O tome niko ne priča.</s><s>Ko je i na osnovu čega izneo podatak da je u Srebrenici ubijeno oko 8.000 muslimanskih civila? - Muslimani su u Srebrenici imali dosta žrtava, naravno vojnika, ali je taj broj tri do četiri puta manji od onoga koji se prikazuje!</s><s>Stalno nam se nameću neki termini, koji bi upornim ponavljanjem trebalo da postanu istina.</s><s>Najvažniji dokument koji bi to trebalo da "potkrepi" je Spisak nestalih sa područja Srebrenice Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, prvi put objavljen avgusta 1995, a zatim nekoliko puta korigovan, poslednji put pre dva dana.</s><s>Iz tog spiska, međutim, otkriveno je 3.016 osoba koje su se pojavile na izborima 1996. godine.</s><s>Taj dokument, u verziji koja je korišćena prilikom suđenja generalu Krstiću u Hagu, sadrži imena oko 8.000 osoba, koje su nestale posle srpskog povratka u Srebrenicu.</s><s>Na osnovu te brojke izvode se sve kvalifikacije događanja u Srebrenici - "mega zločin", "masovni masakr civila"...</s><s>Kako je nastao taj spisak? - TO je izgleda jedina stvar na koju se niko ne osvrće.</s><s>Nestale građane je, čak i bez elementarne provere, po ulasku Srba u Srebrenicu, mogao da prijavi bukvalno svako.</s><s>Prijave su donosili i oni koji su se, ne prilažući nikakve dokaze, prikazivali za rođake nestalih, kolege, prijatelje, komšije, saborce...</s><s>Taj isti spisak je, bez dalje istrage, proglašen spiskom "srebreničkih žrtava", a potom je ta formulacija prerasla u "spisak masakriranih muslimanskih civila".</s><s>Kolika je opravdanost tog dokumenta govori i to da se u njemu nalaze imena i pripadnika drugih veroispovesti, Srba i Hrvata, da su tu i oni koji su živi i zdravi, a zna im se i adresa, ima imena ljudi koji nikada nisu postojali, neki su dva puta upisivani, često su navođena samo prezimena...</s><s>Na tom spisku su i muslimanski zločinci, kojima je u interesu da se vode kao nestali, a pod drugim imenom žive negde po Bosni ili u inostranstvu.</s><s>Koliko je na spisku prikazano civila? - Najmanje se može tvrditi da se ovde radi o civilima.</s><s>Na prethodnom, nedopunjenom spisku, samo je 36 žena, a starijih muških maloletnika svega oko pedeset.</s><s>Reč je, dakle, o vojnicima 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine.</s><s>Na tom spisku su svi njihovi vojnici koji su poginuli u odbrani Srebrenice ili u proboju kroz srpske linije do Tuzle, pa oni koji su stradali u minskom polju, a nisu bili retki ni njihovi međusobni obračuni, o čemu može da svedoči i Elizabet Ren.</s><s>Da li i dosadašnje ekshumacije potvrđuju vaše reči? - To što sam rekao, samo delimično objašnjava slučaj Srebrenice.</s><s>Govoriti o toj temi, a ne spomenuti nalaze i ekspertizu svedoka, vojnog stručnjaka i istražitelja Tužilaštva Dina Meninga, nedopustivo je.</s><s>On je u svom izlaganju naveo da je obavljeno 17 eshumacija i da je mogući minimalni broj tela 1.883.</s><s>Od toga je, svedočio je Mej, 1.656 muškaraca, za 212 pol nije utvrđen, a za jednu osobu je utvrđeno da je bila žensko.</s><s>Što se tiče uzroka smrti, 1.424 osobe umrle su od rana vatrenim oružjem, pet osoba od povreda šrapnelima, delova bombi i granata, četiri su umrle od drugih posledica - mogućeg gušenja, trauma...</s><s>Mora da se napomene i da srpska strana nije imala pristupa tim ekshumacijama.</s><s>Ako tražimo istinu o Srebrenici, što je naša nesporna želja, ništa od navedenog ne sme da se zanemari.</s> |
<s>RATKO MLADIĆ PORUČUJE IZ HAGA: Srbi budite složni, samo tako možete opstati</s><s>Objavljeno: 03/02/2014 Srpska dijaspora mora da bude složna jer Srbi samo tako mogu opstati, nejedinstvo nam ništa dobro neće doneti.</s><s>Želeo bih da to znaju naši ljudi u celoj dijaspori, a “Vesti” imaju misiju da im to prenesu i da doprinesu toj slozi.</s><s>Ovo je poruka nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske, generala Ratka Mladića, koju je “Vestima” preneo njegov advokat Branko Lukić. - Vaš list dobijaju Srbi koji se nalaze u Haškom tribunalu.</s><s>Nažalost, poslednjih nedelja general Mladić tek sporadično dođe do nekog primerka i zato me je zamolio da vas o tome obavestim, ali i da poručim da će u Hagu izdržati i uspeti da dokaže istinu – kaže Lukić.</s><s>Prema njegovim rečima, general Mladić je odbio da svedoči u procesu Karadžiću jer za to nije sposoban zbog narušenog zdravlja, ali je i pored svega odlučan da u Haškom tribunalu dokaže da tokom rata u Bosni nije počinio nikakav ratni zločin.</s><s>- Mladić je poručio da ni on ni Karadžić u Hagu ne brane sebe, već Republiku Srpsku, Srbiju i srpski narod.</s><s>On mi to ponovi prilikom svakog našeg susreta, a zamolio me je da posredstvom “Vesti” to prenesem i svim našim ljudima širom dijaspore – ističe Lukić.</s><s>On dodaje da je Mladić vrlo loše primio vest da je muslimanski vrh u Sarajevu pompezno primio Nasera Orića čim se pojavila mogućnost da bi mogao da bude optužen za zločine u Podrinju. - Generalu je neshvatljivo da su toliki zločini nad Srbima i dalje nekažnjeni – prenosi Lukić.</s><s>Prema njegovim rečima, zdravstveno stanje generala je stabilno, ali je najveći problem što trpi posledice tri moždana udara. - Psiholog koga smo angažovali je utvrdio da Mladić ima “obmanu sećanja”, a uveren sam da će to utvrditi i vrhunski ruski stručnjaci koji bi u februaru ili martu trebalo da ga detaljno pregledaju – ističe advokat Lukić.</s><s>Nastavak suđenja 13. maja Suđenje generalu Mladiću po planu bi trebalo da se nastavi 13. maja, ali prema rečima Lukića, moguće je da će se taj rok dodatno prolongirati. - Tužilaštvo je najavilo da će u dokaze uvrstiti i nedavno pronađenu masovnu grobnicu Tomašići kod Prijedora.</s><s>To je samo marketinški potez jer je većina nestalih muslimana već uvrštena u optužnicu, ali će nama ova izmena predstavljati dodatni problem, zbog čega ćemo tražiti dodatno vreme za pripremu – objašnjava Lukić. (vesti-online.com) http://www.intermagazin.rs/ratko-mladic-porucuje-i-haga-srbi-budite-slozni-samo-tako-mozete-opstati/</s> |
<s>12/07/2013 | 15:41 | Agencije Upozorenje: Potresni snimci iz sudskih forenzičkih arhiva.</s><s>Snimak nije za mlađe od 21 godine i lica slabih nerava.</s><s>Stradanje srpskog Podrinja i srebreničkog kraja 1992. godine</s> |
<s>Suđenje Mahmuljinu: Rekli su nam da ćemo ići u logor i biti pobijeni</s><s>Sreda, 12 jul 2017</s> |
<s>Milivoje Ivanišević, istraživač kaže da su "Vesti" za Srbe širom sveta jedini otvoreni prozor prema matici. - Dragi prijatelji, već 25 godina vi i vaše "Vesti" ste za Srbe širom sveta jedini otvoren prozor prema uvek dragoj otadžbini.</s><s>Već četvrt veka znaju šta se događa u Srbiji i Republici Srpskoj.</s><s>Toliko dugo ste snažna podrška rodoljubivim i patriotskim idejama i poduhvatima, kojima se naša nacija suprotstavljala poplavi neistina i obmana separatističkih pokreta i njihovih pokrovitelja koji su rasturili nekad zajedničku državu.</s><s>Srbi su jedini ginuli da bi stvorili tu državu.</s><s>Potom smo od 1941. ginuli da bismo je obnovili, a u vreme nastanka "Vesti" ginuli smo da bismo bar opstali na prostorima na kojima smo rođeni.</s><s>Od tada ste i vi deo tih plemenitih napora i žrtava, a vaš doprinos je deo naše savremene zajedničke istorije.</s><s>U više navrata, raznim povodima, bila mi je čast da budem prisutan na stranicama vašeg lista.</s> |
<s>Stojanović: Još dokaza da je Srebrenica bila iznuđena akcija VRS</s><s>Glas Srpske | 06.01.2020.</s><s>BIJELjINA- Ulazak Vojske Republike Srpske (VRS) u Srebrenicu u ljeto 1995. godine je iznuđena akcija, s obzirom na stalne napade takozvane Armije BiH iz enklave, i to je ono što britanski dokument konačno priznaje, izjavio je Srni advokat Miodrag Stojanović.</s><s>"Ovo je samo još jedna u nizu potvrda šta je dovelo do operacije "Krivaja 95" i ulaska VRS u Srebrenicu", dodao je Stojanović, koji je dio tima odbrane komandanta Glavnog štaba VRS generala Ratka Mladića.</s><s>On je istakao da branioci koji se pojavljuju u predmetima "Srebrenica" stalno ističu da je ta akcija VRS bila iznuđena, s obzirom na kontinuitet aktivnosti koje je Glavni štab takozvane Armije BiH i materijalizovao u naredbi generala Envera Hadžihasanovića 28. diviziji da se iz enklave intenzivnim diverzantskim i vojnim akcijama vrše pritisci i napadi na VRS.</s><s>"Cilj naredbe je da vežu što više snaga VRS za enklavu i time rasterete sarajevsko ratište, kao prioritet budućih aktivnosti Armije BiH.</s><s>Taj dokument, koji već imamo, jasno govori da je Srebrenica bila posljedica, prije svega, realizacije tih naredbi Armije BiH prema 28. diviziji i civilne žrtve u selu Višnjica 26. juna 1995. godine", naveo je Stojanović.</s><s>On podsjeća da je Višnjica srpsko selo udaljeno četiri kilometra od Crne Rijeke, gdje je bio smješten Glavni štab VRS, u koje je 26. juna 1995. godine ušla diverzantska grupa takozvane Armije BiH iz rejona Žepe i Srebrenice, ubila civilno stanovništvo i zarobila dva vojnika.</s><s>U britanskim dokumentima piše da je napad na Srebrenicu u julu 1995. isprovocirala bošnjačka strana, da Pale nisu imale plan da se osvoji enklava, već da je napad inicirao lokalni komandant.</s><s>U zvaničnom dokumentu britanskog Ministarstva odbrane od 11. jula 1995. godine opisuju se događaji koji su prethodili dešavanjima u Srebrenici, kao i reakciji holandskog UN bataljona nakon što su u nju ušle trupe VRS. https://www.glassrpske.com/cir/novosti/vijesti_dan-da-je-srebrenica-bila-iznudjena-akcija-vrs/301665</s> |
<s>Advokat Branko Lukić: nije bilo genocida u Srebrenici</s><s>Petak, 20 jul 2012</s><s>Grigorij Sokolov, Olga Žuravljova 19.07.2012, 18:57 Advokat Ratka Mladića Branko Lukić izneo je za Glas Rusije detalje današnjeg suđenja i zdravstveno stanje generala Mladića.</s><s>General Mladić zdravstveno je malo bolje, nego u prošli četvrtak.</s><s>Ali on je malo loše nego u prošlu sredu.</s><s>Znači, stanje mu je stabilno, ali mu je malo narušeno zdravlje od prošlog četvrtka.</s><s>Što se tiče samog suđenja, danas je tužilac izveo jednog zaštićenog svedoka, koji je svedočio o dešavanjima i ubistvima na jednoj lokaciji u okolini Srebrenice.</s><s>To se zove Branjevo.</s><s>Tužilac od početka tvrdi da je na toj lokaciji ubijeno 1200 ljudi.</s><s>A njegov današnji svedok tvrdi da je na toj lokaciji maksimalno ubijeno 350 ljudi.</s><s>I jedno, i drugo je sigurno zločin i nesreća.</s><s>Ali pošto ova odbrana ima nameru da napadne teoriju da je u Srebrenici počeo genocid, tako smanjenje broja će nama olakšiti posao da dokažemo da tamo nije počeo genocid.</s><s>Naravno mi u svakom slučaju tvrdimo da za ta ubistva general Mladić nema ništa.</s><s>Pored toga tužilac je takođe u jednom delu svedočenja izjavio da mu ne veruje i da na sve to neće oslanjati.</s><s>Dakle, dovode svedoke, kojima, kako sami tvrde, im ne veruju.</s><s>Tako vidićemo šta će da se u skoroj budućnosti dešava.</s><s>Imamo još jedan dan suđenja, dalje imamo pauzu, i nastavljamo tek 21. avgusta, nakon sudske pauze.</s><s>I ja pokušavam da ovim slobodnim danima nam omogućava dodatna priprema sledećem sudskom postupku. http://serbian.ruvr.ru/2012_07_19/82160533/</s> |
<s>29. 08. 2012 | Tanjug Majkl Dobs, bivši dopisnik američkog dnevnika "Vašington post" iz nekadašnje Jugoslavije, poznat kao kritičar bivšeg komandanta vojske Republike Srpske Ratka Mladića, izazvao je brojne reakcije kada je na svom blogu, na Internet sajtu "Forin polisi" (Foreign Policy) napisao tekst pod naslovom "U odbranu Srba" U uvodu teksta, Dobs najavljuje da će napisati seriju članaka kojima će pokušati da čitaocima približi "razmišljanja" Mladića i da "strašni rat u bivšoj Jugoslaviji osmotri očima Srba, koje velika većina ljudi na Zapadu smatra za agresore".</s><s>Dobs navodi da, "iako je mnogo govorio o Mladićevim zločinima protiv bosanskih Muslimana, ne želi da implicira da su samo Srbi činili ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, niti da su samo srpski lideri odgovorni za rat".</s><s>"Zapravo, Srbi su imali neke sasvim opravdane razloge za zabrinutost, kako pre, tako i tokom rata, koje zapadni komentatori često previđaju i stvaraju izrazito crno-belu sliku sukoba.</s><s>Glavni razlog za zabrinutost bilo je pitanje bezbednosti i prava oko dva miliona Srba koji su živeli u otcepljenim republikama Hrvatskoj i Bosni.</s><s>Užasni zločini koje su tokom Drugog svetskog rata hrvatske ustaše počinile nad Srbima, kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni, još su sveži u sećanju mnogih Srba i oživeli su pod uticajem otrovne propagande srpskog lidera Slobodana Miloševića", ocenjuje Dobs.</s><s>Analizirajući početak ratova u bivšoj Jugoslaviji, Dobs dolazi do zaključka da je u zapadnoj politici prema toj zemlji postojala protivrečnost.</s><s>"Evropa je, uz podršku SAD, priznala nazvisnost otcepljenih republika...</s><s>To praktično znači da su Hrvati i Muslimani dobili pravo da se otcepe od Jugoslavije, dok je Srbima uskraćeno pravo da se odvoje od Hrvatske, odnosno Bosne.</s><s>Krhka etnička ravnoteža koju su održavale velike sile posle Prvog svetskog rata i koju je četiri decenije posle Drugog svetskog rata nametao maršal Tito (Hrvat), bila je narušena", piše Dobs.</s><s>Kao posledica ovih događaja, usledio je, smatra Dobs, neizbežni raspad Jugoslavije.</s><s>"S druge strane, SAD i Evropa, koje su i stvorile Jugoslaviju, trebalo je da budu mnogo energičnije u uspostavljanju i nametanju pravila o otcepljenju, koja garantuju prava manjinama", dodaje Dobs.</s><s>Bivši novinar "Vašington posta" je na svom blogu postavio i deo protesnog pisma povodom teksta o Srbima, koje mu je uputio potpredsnik Kongresa severnoameričkih Bošnjaka Hamdija Ćustović.</s><s>Ćustović zahteva da se Dobs izvini, optužujući ga da "popušta Srbima", koji su ga, kako podseća, već toliko kritikovali zbog njegovih ranijih tekstova o Mladiću.</s><s>Ćustović, takođe, upoređuje "projekat velike Srbije Slobodana Miloševića" sa Hitlerovim pokušajima da "konsoliduje sve Nemce u jednu veliku nemačku državu".</s><s>"Mislim da sam pokazao kroz moje pisanje da sam na strani žrtava etničkog čišćenja i genocida, pa stoga ne vidim razloga da se izvinjavam.</s><s>Kao što sam više puta jasno istakao, mislim da je Miloševićeva politika donela užas svim narodima bivše Jugoslavije, a ne samo Srbima.</s><s>S druge strane, mislim da je poređenje Miloševića sa Hitlerom obmanjujuće i pogrešno je kriviti isključivo jednu stranu za sva zla koja je doneo rat", odgovara Dobs Ćustoviću. http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/stor7/Kriti%C4%8Dar+Ratka+Mladi%C4%87a+brani+Srbe.html</s> |
<s>Sud BiH: Sakoč u pritvoru, osumnjičen za ratni zločin nad Srbima</s> |
<s>BIJELjINA, 12.</s><s>MAJA /SRNA/ - Blizu 100 naselja sa srpskom populacijom je napadnuto, spaljeno i opljačkano u regiji Bratunac, Skelani i Srebrenica, navedeno je u Memorandumu o ratnim zločinima i zločinu genocida u istočnoj Bosni /opštine Bratunac, Skelani i Srebrenica/ protiv Srba od aprila 1992. do aprila 1993. godine, koji je upućen UN 1993. godine, autora Milivoja Ivaniševića.</s><s>Iako je u Memorandumu navedeno da je gotovo nemoguće u ovako kratkom pregledu pomenuti sve napade, spaljivanja i pljačkanja srpskih sela, ipak se ističe da opis razaranja samo nekih od tih sela i zaselaka može da bude uvjerljiv dokaz njihove epopeje.</s><s>Ono što se desilo njima je na neki način tipična sudbina ostalih naselja.</s><s>Ukoliko razlike postoje, uglavnom je riječ o imenima napadača, izvršilaca zločina, ali ne i o konačnom ishodu njihovih napada.</s><s>A taj konačni ishod je uvijek ubijanje ljudi, pljačkanje imovine, paljenje i uništavanje sela, istaknuto je u ovom dokumentu, koji u dijelovima prenosi Srna.</s><s>Sljedeći primjeri svjedoče o tome: BLjEČEVA Blječeva /Bratunac/, selo sa većinski muslimanskim stanovništvom /532 muslimana i 71 Srbin/. Napadi na ovo selo označili su početak serije napada muslimanskih šovinista na kompaktna srpska naselja u zajednici Bratunac.</s><s>Napad se dogodio 6. maja 1992. godine.</s><s>Ubijeni su: Kosana /otac Novak/ Zekić, rođena 1928. godine, kojoj su napadači prerezali vrat u sopstvenoj kući; Milan /Milko/ Zekić, koji je preminuo od posljedica ranjavanja i Gojko /Lazar/ Jovanović, starac rođen 1917. godine, takođe je preminuo od povreda koje je zadobio tokom napada.</s><s>Dio Blječeve napustilo je srpsko stanovništvo koje je pobjeglo iz sela i sada živi u izgnanstvu.</s><s>Njihove stvari su ukradene i odnesene u okolna muslimanska sela, a njihove kuće su spaljene.</s><s>Direktni, kolektivni počinioci napada su muslimani iz okolnih muslimanskih sela, kao i iz Blječeve.</s><s>Imena su navedena u Memorandumu.</s><s>Tri decenije poslije niko od Bošnjaka nije osuđen za ova zlodjela.</s><s>GNIONA Gniona /Srebrenica/, zaseok većinski srpskog sela Gostilj /113 Srba i 35 muslimana/. Napad je izvršen, takođe, 6. maja 1992. godine.</s><s>To je bilo prvo spaljeno i razoreno srpsko selo u zajednici Srebrenica.</s><s>Napad su izvršili Muslimani iz susjednog sela Potočari, pod komandom Nasera Orića, lidera muslimanskih fundamentalista iz Srebrenice.</s><s>Žrtve napada su Lazar /Milivoje/ Simić iz Studenca, rođen 1936. godine, koji je bio gost na slavi kod prijatelja na /Sveti Georgije/ i Radojko /Rajko/ Milošević iz Gnione, rođen 1928. godine, bolestan i skoro slijep čovjek koji je slavio slavu.</s><s>Radojko Milojković je živ zapaljen i izgorio je u svojoj kući pred očima supruge i mještana koji su pobjegli u obližnju šumu.</s><s>O ovoj tragediji svjedočili su Marko Slijepčević i Miladin Vukadinović.</s><s>Direktni počinioci koji su identifikovani uglavnom su bile njihove komšije.</s><s>Imena su navedena u Memorandumu.</s><s>Tri decenije poslije niko od Bošnjaka nije osuđen za ova zlodjela.</s><s>Milivoje Ivanišević je autor Studije o ratnim zločinima i zločinu genocida u istočnoj Bosni /opštine Bratunac, Skelani i Srebrenica/ protiv Srba od aprila 1992. do aprila 1993. godine, koja je na inicijativu predsjednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića preimenovana u Memorandum jugoslovenske Vlade, dokument koji je dostavljen UN, Stejt departmentu, Komitetu za spoljne poslove Senata, te Ciji 1993. godine.</s><s>Dokument je na adrese u Vašington odnio profesor Darko Tanasković, a tadašnji jugoslovenski ambasador pri UN Dragomir Đokić Memorandum je uputio generalnom sekretaru UN.</s> |
<s>SARAJEVO, 29.</s><s>NOVEMBRA /SRNA/ - U nastavku suđenja bivšim pripadnicima Teritorijalne odbrane i aktivnog i rezervnog sastava policije takozvane RBiH optuženim za zločine nad srpskim civilima na području Čemerna 1992. godine, svjedok Tužilaštva BiH Dragislav Damjanović rekao je da je vidio kada su pripadnici takozvane Armije BiH ubili deset vojnika Vojske Republike Srpske koji su im se prethodno predali.</s><s>Damjanović je rekao da su u napadu poginula 32 lica.</s><s>"Kod moje kuće izrešetani su strina Spasa i njene kćerke Radenka i Jadranka.</s><s>Ubijeni su i Milenko Trifković i njegova žena Janja i sin Rajko, te kćerke i žena Milana Damjanovića.</s><s>Većinu njih smo sutradan sahranili u zajedničkoj grobnici na našem groblju.</s><s>Samo smo ih poredali po zemlji i prekrili daskama da ne bi zemlju na njih direktno nabacali", ispričao je Damjanović.</s><s>Svjedok je rekao da je kada je čuo prvi pucanj to shvatio kao upozorenje i otrčao u kuću da probudi majku i sestru da bježe, te da je tu zatekao Momira Šikuljaka, Velibora Blagojevića i kuvaricu Darinku koja je spremala hranu za vojnike.</s><s>"Uletio sam u kuću i sve probudio.</s><s>Stao sam kod vrata da pucam, ali mi Šikuljak to nije dozvolio.</s><s>Odjednom je počelo pucati po kući, malta je sipala na sve strane, a televizor eksplodirao.</s><s>Svi smo legli na pod u kuhinji, a kada je pala granata ispod prozora, sklonili smo se u sobu, a Šikuljak u ostavu.</s><s>Niko nije pružao otpor", naveo je svjedok.</s><s>Kada se malo smirilo, Damjanović je naveo da je u jednom momentu provirio kroz prozor i vidio zarobljenog Manojla Đuku, kojem su naredili da zove vojsku da se predaju.</s><s>Rekao je da su iz njegove susjedne kuće, koja je bila u izgradnji, izašli vojnici koji su predali oružje i predali se.</s><s>On se prisjetio da su među njima bili Radomir Jeftić, Gojko Đurđić, Sreten Janković, Miro Pantić i Nedeljko Mičić.</s><s>Damjanović je svjedočio da su svi pokošeni rafalnom paljbom.</s><s>"Ne znam ko ih je ubio jer nikoga nisam poznavao.</s><s>Nije im bilo teško da to urade jer su napravili obruč oko nas.</s><s>Samo znam da su bili u maskirnim uniformama", dodao je svjedok.</s><s>On se rekao da je čuo kako muslimanski vojnici dozivaju "nekog Kakanjca, Šumara", a da se pričalo da je jedan od mještana govorio nekom od njih: "Kume, nemoj mi samo Rajka ubiti".</s><s>Svjedok je naveo da je u napadu zapaljena njegova štala i da su izgorjeli neki vojnici i stoka.</s><s>Govoreći o tome kako se sa ukućanima spasio, Damjanović je rekao da je čuo kada je neko ušao u kuhinju i pitao ima li koga.</s><s>Pošto nije dobio nikakav odgovor, drugim vojnicima je javio da je sve srušeno i da je poginuo ako je neko tu bio.</s><s>On je rekao da je cijela akcija trajala oko jedan sat.</s><s>"Kada se smirilo, mi smo izašli iz kuće i potrčali prema obližnjoj pećini.</s><s>Tada smo prošli pored pobijenih vojnika.</s><s>Usput smo našli ranjenog Nenada Obradovića, kojem sam u pećini previo ranu", ispričao je Damjanović.</s><s>Nakon toga, rekao je da je sa Šikuljakom krenuo po pomoć prema Karauli, kada su sreli srpske transportere i kamione, sa kojima su se vratili u Čemerno.</s><s>Tu je ubrzo sletio i helikopter kojim su odvezeni ranjeni Obradović i Branka Trifković, a ostale preživjele vojska je evakuisala na Okruglicu.</s><s>Tužilaštvo BiH optužilo je Džemala Hadžića, Teufika Turudića, Džemala Smolu, Senada, Harisa i Benjamina Sikiru, Enesa Duraka, Mirsada, Nusreta i Mirzeta Bešliju, te Hamdiju Spahića da su krajem maja i u prvoj polovini juna 1992. godine zajedno sa drugim njima poznatim licima svjesno i voljno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u selu Čemerno.</s><s>Optužnica ih tereti da su 10. juna 1992. godine izvršili napad na selo Čemerno u kojem su ubili 30 Srba, među kojima je najmlađa žrtva imala 16, a najstarija više od 80 godina.</s><s>Ubijeno je desetak žena, a u napadu je paljena pokretna i nepokretna imovina Srba, koji su mučeni i ubijani.</s><s>Optužen je i Nehru Ganić u svojstvu komandanta Opštinskog štaba Teritorijalne odbrane Breza koji se tereti da, iako je znao ili mogao znati da njegovi podređeni spremaju napad na Čemerno, nije spriječio ovo krivično djelo, odnosno nije kaznio izvršioce.</s><s>Nastavak suđenja zakazan je za 13. decembar. http://www.srna.rs/novosti/647384/svjedok-vidio-ubistvo-srpskih-vojnika.htm</s> |
<s>Svjedok ispričao da mu je u napadu na Čemerno zaklana žena</s><s>Četvrtak, 20 decembar 2018</s><s>SARAJEVO, 20.</s><s>DECEMBRA /SRNA/ - U nastavku suđenja bivšim pripadnicima Teritorijalne odbrane i aktivnog i rezervnog sastava policije takozvane RBiH, optuženima za zločine nad srpskim civilima u Čemernu 1992. godine, svjedok Tužilaštva BiH Milivoje Era rekao je da je u napadu na ovo selo zaklana njegova žena Ranka, te ubijene njena sestra Radojka i majka Spasenija.</s><s>Era, koji je do kraja marta 1992. godine živio u selu Podgora kod Breze, ispričao je da je ženu, nakon što im je neko pucao u krov kuće, poslao u njeno rodno selo Čemerno, jer je mislio da je tamo bezbjedno, dok je on nekoliko dana kasnije sa grupom od oko 80 žena i djece otišao u Ilijaš.</s><s>On je pojasnio da je 10. juna kao dobrovoljac bio na liniji odbrane Ilijaša, kada je čuo da je Čemerno napadnuto i da je ubijeno 30 ljudi.</s><s>"Kada sam poslije napada došao u selo, kod Damjanovića kuća zatekao sam moju ženu zaklanu.</s><s>Minđuše iz ušiju su joj bile iščupane i odsječena joj je bila dojka.</s><s>Njena sestra je ležala u blizini, dok je punica ležala desetak metara dalje.</s><s>Bilo je još tijela, a neka su bila i izgorjela", posvjedočio je Era.</s><s>Prema Erinim riječima, masakr u Čemernu uspjeli su da prežive ženin otac i brat, tako što su se sakrili u trap iz kojeg su vidjeli i čuli šta se dešavalo.</s><s>"Poslije su mi pričali da je napad bio žestok i munjevit, da su napadači galamili, klali, palili i vikali Alahu egber.</s><s>Rekli su mi da su u napadu učestvovale i komšije Bešlije i Barkići, a to mi je kasnije potvrdila i Branka Trifković kojoj su u tom napadu ubili majku, oca i brata, a nju teško ranili", rekao je svjedok.</s><s>Era je naveo da su napad preživjeli Petar Rašević, Dragan Damjanović, kao i Nenad Obradović - Brico, ali i još nekoliko lica čijih imena nije mogao da se sjeti.</s><s>Svjedok Radoje Lazendić ispričao je da mu je u napadu na Čemerno ubijen sin Ljubiša, čije su poluizgorjele posmrtne ostatke on i žena pronašli u zapaljenoj štali Damjanovića.</s><s>"Tijelo mog sina pronašla je supruga sljedećeg jutra u štali, jer je prvog dana pao mrak, pa sam se morao vratiti kući.</s><s>Tijelo je bilo izgorjelo.</s><s>Sina smo prepoznali po lančiću, narukvici i tabakeri koju sam mu poklonio.</s><s>Ono što je ostalo od njega sakupili smo u šatorsko krilo i odnijeli u Brgule, gdje smo ga sutradan sahranili", rekao je Lazendić.</s><s>Svjedok je naveo da je, dok je tražio sina, u selu vidio tijela poštara Novice Ćetkovića, Milovana Malešića, Gojka Đurđića, Velje Mičića, Ranke i Radojke Damjanović i njihove majke, ističući da su neka tijela bila izgorjela, kao što je bio slučaj sa Stanojem Mirkovićem.</s><s>On je dodao da je među ubijenima prepoznao i Rajka, Miloša i Đorđa Bunjevca.</s><s>Tužilaštvo BiH optužilo je Džemala Hadžića, Teufika Turudića, Džemala Smolu, Senada, Harisa i Benjamina Sikiru, Enesa Duraka, Mirsada, Nusreta i Mirzeta Bešliju, te Hamdiju Spahića da su krajem maja i u prvoj polovini juna 1992. godine, zajedno sa drugim njima poznatim licima, svjesno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u selu Čemerno.</s><s>Optužnica ih tereti da su 10. juna 1992. godine napali Čemerno u kojem su ubili 30 Srba, među kojima je najmlađa žrtva imala 16, a najstarija više od 80 godina.</s><s>Ubijeno je desetak žena, a u napadu je paljena pokretna i nepokretna imovina Srba, koji su mučeni i ubijani.</s><s>Optužen je i Nehru Ganić, u svojstvu komandanta Opštinskog štaba Teritorijalne odbrane Breza, da, iako je znao ili mogao znati da njegovi podređeni spremaju napad na Čemerno, nije spriječio ovo krivično djelo, odnosno nije kaznio izvršioce.</s><s>Nastavak suđenja zakazan je za 27. decembar. http://www.srna.rs/novosti/653003/svjedok-ispricao-da-mu-je-u-napadu-na-cemerno-zaklana-zena.htm</s> |
<s>Održan miting podrške Generalu Mladiću u Višegradu</s><s>Subota, 28 maj 2011</s><s>Nekoliko hiljada Višegrađana okupljanjem na Trgu palih boraca ispred spomenika Braniocima Republike Srpske uz stihove noćas komponovane pjesme grupe „Goci bend“ koji glase „Care Lazo je l` ti suza pala, izdadoše Ratka Generala“, sveti kneže šta veliš na ovo, zar se opet ponavlja Kosovo“, izrazilo je protest zbog jučerašnjeg hapšenja generala VRS Ratka Mladića.</s><s>Građani okupljeni na protestu, koji je organizovala opštinska boračka organizacija, nakon mitinga na trgu noseći fotografije generala Ratka Mladića prošetali su ulicom Kralja Petra Prvoga do Doma kulture.</s><s>Skup u Višegradu protekao je mirno i dostojanstveno.</s> |
<s>26.08.2020 | G.S. Komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske general Ratko Mladić obratio se danas na ročištu pred Mehnizmom za međunarodne krivične sudove.</s><s>Odbrana je na početku Mladićevog obraćanja naglasila da general nije dobio lijekove koji su mu bili potrebni, i da je njegovo zdravstveno stanje zabrinjavajuće.</s><s>Uvodna riječ generala Mladića - Poštovana predsjedavajuća, uz sve brige i nevolje, i u zdravstvenom i svakom pogledu, imam želju i namjeru da se obratim, ali vas molim da moje obraćanje ne traje 10 minuta, već barem pola sata. - Za svaku godinu od kada sam gurnut u rat ja imam nešto da kažem i da objasnim, u ime svih mojih saboraca i mog srpskog naroda, koji je na vjetrometini kroz cijelu svoju istoriju.</s><s>Preko naše teritorije prešli su krstaši, Turci, Hitler, pa se i ovaj globalistički period i udar sada mora objasniti.</s><s>- Svjedok sam mnogih događaja i slučajeva tokom ovog rata.</s><s>Bio sam meta i NATO pakta, a nemojte se vrijeđati, ovaj tribunal o kome ja imam negativno mišljenje je čedo zapadnih sila, koje od perestrojke duvaju istim intenzitetom.</s><s>NATO pakt je krenuo na istok, i ja o tome hoću da govorim.</s><s>Srebrenica je ključ ovog suđenja - Sada sam u poziciji da branim ne sebe, ja sebe ne branim, ja sam profesionalni vojnik cijeli život.</s><s>Čestito sam radio, i u miru i u ratu, u skladu sa zakonima svoje države koju je razorio NATO pakt.</s><s>Da li je krivica Ratka Mladića u tome što nije dozvolio ustaškoj nemani da baca srpsku djecu u jame kao u Jadovnu i Jasenovcu?</s><s>Da li je u pravu prethodno vijeće koje me je osudilo na doživotnu robiju?</s><s>Nisu u pravu.</s><s>Nisu oni branili istinu, već holandski bataljon. - Ja sam bio u Srebrenici, za razliku od svih vas.</s><s>Kamere su me pratile svo vrijeme, i na mene je pucao jedan muslimanski vojnik.</s><s>Ja sam kod sebe tada imao hekler, i rekao mu da prestane da puca na mene.</s><s>Nisam ga gađao, zato što je on nosio prsluk UN. - Srebrenica je ključ ovog suđenja.</s><s>To je nekada bio Nemanjićki grad u kome su Sasi vadili zlato i olovo.</s><s>Dragutin Nemanjić je tamo osnovao veliki broj manastira.</s><s>A kasnije je bilo što je bilo.</s><s>U Srebrenici za vrijeme SFRJ nije bilo ni vojske, i nisam tamo ušao dok nije izbio rat.</s><s>Krajem maja 1993. godine ustanovljene su zaštićene zone, i ja sam potpisao sa komandantom /tzv./ Armije RBiH Halilovićem da se poštuju sve zaštićene zone, što znači da je trebala da se demilitarizuje Srebrenica, u krugu od tri kilometra, kao i Žepa, Goražde, Bihać i Sarajevo. - U Sarajevu je bio cijeli rat Prvi korpus /tzv./ Armije RBiH.</s><s>Da li je on razoružan?</s><s>Pa nije, i za to su krivi strani generali.</s><s>Nisam ja svetac, ja sam običan čovjek.</s><s>Mene je sudbina dovela da branim svoju državu SFRJ, koju ste razbili, uz pomoć Vatikana i mafije iz Njemačke.</s><s>Nije rat počeo Ratko Mladić.</s><s>General je prekinut u pola svog izlaganja, nakon što mu je sud oduzeo riječ uz izgovore da obraćanje predugo traje. - Čuće narod šta Ratko govori, živ sam i zdrav, dok ima našeg naroda i plemena - povikao je general nakon što su ga prekinuli.</s><s>Advokati odbrane su juče, prvog dana rasprave o žalbama, zatražili od petočlanog žalbenog vijeća da presudu Mladiću na doživotni zatvor preinači u oslobađajuću.</s><s>Mladićev branilac Dragan Ivetić i pravni savjetnik Peta-Luis Bagot su tokom tročasovne rasprave obrazlagali žalbene argumente, tvrdeći da je pretresno vijeće Haškog tribunala, koji je naslijedio Mehanizam za krivične sudove, pogriješilo kada je njihovog branjenika proglasilo krivim.</s><s>Prvostepeno vijeće Haškog tribunala osudilo je 22. novembra 2017. godine generala Mladića na doživotnu kaznu zatvora zbog navodnih ratnih zločina tokom rata u BiH.</s><s>Mladić je u pritvoru u Hagu od 2011. godine, kada je uhapšen u Srbiji, a suđenje je počelo 16. maja 2012, prenose novosti.rs https://www.glassrpske.com/cir/novosti/srbija/gene-mladic-cestito-sam-radio-i-u-ratu-i-u-miru/329992</s> |
<s>Rasprava o žalbama na presudu generalu Mladiću moraće biti odgođena do daljeg</s> |
<s>Pokrenuti pitanje odgovornosti Hrvatske za zločine i Sjekovcu</s><s>Ponedeljak, 25 mart 2019</s><s>BANjALUKA, 23.</s><s>MARTA /SRNA/ - Predsjednik Odbora za traženje zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske Marko Grabovac smatra da srpski predstavnici u institucijama BiH moraju pokrenuti pitanje odgovornosti Hrvatske za agresiju na BiH i za ratne zločine počinjene nad Srbima u Sijekovcu, Brodu i zapadnokrajiškim opštinama.</s><s>"Srpski predstavnici moraju da zatraže od Tužilaštva BiH da javno otvori arhive i dokumentaciju, te da konačno procesuiraju po komandnoj odgovornosti naredbodavce i izvršioce ovih zločina", rekao je Grabovac Srni povodom predstojećeg obilježavanja 27 godina od stradanja Srba u Sijekovcu.</s><s>Grabovac je istakao da je za porodice srpskih žrtava rata potpuno neprihvatljivo da ni nakon 27 godina od stravičnog zločina nad Srbima u Sijekovcu, Brodu i čitavoj Posavini niko nije odgovarao od hrvatskih ratnih vojnih i političkih zvaničnika, kao i neposredni izvršioci ovog zločina.</s><s>"Tužilaštvo i vlasti BiH konačno moraju odvojiti politiku od ovih zločina, jer su regularne snage Hrvatske vojske izvršile agresiju na BiH i počinile stravične zločine nad srpskim narodom na ovom području", naglasio je Grabovac.</s><s>U Sijekovcu, kod Broda, u utorak, 26. marta, biće obilježeno 27 godina od stradanja Srba u ovom mjestu gdje su regularne jedinice Hrvatske vojske, u sadejstvu sa muslimansko-hrvatskim snagama, počinile stravičan pokolj nad civilima.</s><s>Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Srpske Duško Milunović izjavio je ranije da je tokom 1992. godine u Sijekovcu ubijeno 46 srpskih civila, uglavnom žena, djece i staraca, a zapaljeno je ili uništeno 15 kuća i pravoslavna crkva.</s><s>Obilježavanje će biti održano u organizaciji Odbora Vlade Republike Srpske za njegovanje tradicije oslobodilačkih ratova. http://www.srna.rs/novosti/677290/pokrenuti-pitanje-odgovornosti-hrvatske-za-zlocine-u-sijekovcu.htm</s> |
<s>Formiranje komisija za Sarajevo i Srebrenicu – Traganje za istinom</s><s>Utorak, 07 maj 2019</s><s>BANjALUKA, 7. MAJA /SRNA/ - Formiranje dvije nezavisne međunarodne komisije za Sarajevo i Srebrenicu dio je traganja za istorijskom istinom i Republika Srpska se nada se da će one pomoći da se dođe do sveobuhvatnijih i tačnih istorijskih činjenica o ratu, te podstaći pomirenje među narodima u BiH, ističe se u Sedmom dijelu 21.</s><s>Izvještaja Republike Srpske upućenom Savjetu bezbjednosti UN.</s><s>U najnovijem izvještaju navodi se da je Republika Srpska formirala dvije nezavisne međunarodne komisije čiji je zadatak ispitivanje i dostavljanje izveštaja o incidentima koji su doveli do štete i stradanja u Sarajevu i Srebrenici tokom građanskog rata u BiH.</s><s>"Komisija za Sarajevo ima zadatak da ispita 'stradanje Srba u Sarajevu u periodu od 1991. do 1995. godine', a Komisija za Srebrenicu da 'utvrdi istinu o stradanju svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine'.</s><s>Sve srpske stranke, kako vladajuće, tako i opozicione, glasale su za formiranje novih komisija", pojašnjava se u ovom izvještaju.</s><s>Komisije su potpuno nezavisne i čine ih renomirani stručnjaci iz cijelog svijeta, a rade bez uplitanja institucija Republike Srpske.</s><s>U Izvještaju se ističe da Vlada Republike Srpske, kao i bilo koja druga vlada, ima prirodan i legitiman interes da finansira istraživanje činjenica u vezi sa bitnim događajima u istoriji zemlje, uključujući njena najtragičnija poglavlja.</s><s>"Sudski predmeti nikako ne mogu biti jedini istorijski izvor kada je riječ o ratnim strahotama.</s><s>Istoričari često daju mnogo više detaljnijih saznanja o tim događajima.</s><s>Moguće je čak i da se ne slože sa sudskom analizom, naravno, ne upuštajući se u presude", dodaje se u Izvještaju Savjetu bezbjednosti UN.</s><s>U dokumentu se konstatuje da je raširena i uobičajena praksa da vlade finansiraju komisije koje istražuju činjenice o ratovima, uključujući i incidente koji su predmet krivičnih postupaka i navodi primjer da je tokom proteklih decenija Vlada SAD finansirala komisije za istraživanje napada 11. septembra 2001. godine, mučenje Abu Graiba i skandal u vezi sa tim zlostavljanjem, kao i zaključaka obavještajnih službi SAD u pogledu oružja za masovno uništenje kojima je opravdana invazija na Irak 2003. godine.</s><s>"Utvrđivanje i prihvatanje istine o dešavanjima tokom rata bitan je element poslijeratnog pomirenja, a Republika Srpska se nada da će komisije za Sarajevo i Srebrenicu doprinijeti tom cilju", ističe se u Sedmom poglavlju Izvještaja.</s><s>Kada je riječ o Komisiji za Sarajevo, u Izvještaju se navodi da je prije više od 15 godina, Dom za ljudska prava BiH naložio Federaciji BiH, drugom entitetu BiH, da osnuje komisiju koja bi istražila stradanje sarajevskih Srba u periodu od 1991. do 1995. godine, na šta se Vlada tog entoteta oglušila i nije formirala komisiju.</s><s>"Odbijanje Federacije da formira komisiju je utoliko gore zato što sistematska i rasprostranjena praksa progona, mučenja i ubistava, te skrivanja tih ratnih zločina počinjenih nad građanima Sarajeva srpske nacionalnosti nikada nisu ozbiljno istraženi niti procesuirani.</s><s>SIPA, bezbjednosna agencija na nivou BiH, raspolaže podacima o najmanje 2.700 žrtava ratnog zločina srpske nacionalnosti na području grada Sarajeva, koje je tokom sukoba bilo pod kontrolom bošnjačke armije", naglašava se u Izvještaju.</s><s>Republika Srpska sada je formirala komisiju koju je FBiH bila dužna da formira, ali nije, i ona je nezavisna, međunarodna komisija koja će istražiti i sačiniti izvještaj o stradanju sarajevskih Srba u periodu od 1991. do 1995. godine.</s><s>Na čelu komisije nalazi se Rafael Izraeli, profesor na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, a članovi komisije su stručnjaci iz SAD, Austrije, Italije, Srbije, Ukrajine i Francuske.</s><s>Kada je riječ o Komisiji za Srebrenicu, u Izvještaju se navodi da je Republika Srpska osnovala i Komisiju za ispitivanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine.</s><s>U dokumentu se ističe da formiranje ove komisije nije pokušaj da se ospori veliki zločin počinjen protiv Bošnjaka u Srebrenici u julu 1995. godine, već traganje za istinom o zločinima u ovoj opštini bez obzira na nacionalnost žrtava tokom cijelog rata.</s><s>"Komisija za Srebrenicu je nužna zato što je izvještaj iz 2004. godine, koji je Vlada Republike Srpske usvojila, napisan sa prethodno utvrđenim zaključcima, a koncipiran tako da ignoriše stradanja Srba u tom području i usvojen pod prisilom.</s><s>Ovaj izvještaj pripremljen je prema diktatu tadašnjeg visokog predstavnika Pedija Ešdauna.</s><s>Sam Izvještaj dokumentuje Ešdaunovu duboku upletenost u pisanje ovog izvještaja, kao na primjer postavljanjem članova Komisije i davanjem naloga u pogledu sadržaja datog izvještaja", naglašava se u Sedmom poglavlju 21.</s><s>U dokumentu se podsjeća da je iz izvještaja, političkim diktatom, izostavljen svaki pomen stradanja Srba, te potvrđuje da nije sprovedeno nikakvo istraživanje istorijske pozadine zločina počinjenih u srebreničkoj regiji u periodu od 10. do 19. jula 1995. godine.</s><s>"Nakon navođenja Ešdaunovih instrukcija Komisiji, u Izvještaju se navodi: 'Ovim je mandat Komisije usmjeren isključivo na ispitivanje sudbine Bošnjaka u navedenom periodu'.</s><s>Ovaj ozbiljan propust bitan je razlog zbog kojeg je potrebna nova komisija za Srebrenicu", ističe se u ovom poglavlju.</s><s>Osim toga, dodaje se u dokumentu, sumnjiv je i integritet Izvještaja iz 2004. godine zato što je pripremljen i usvojen pod izuzetnim pritiskom u vremenu u kojem se Ešdaun nije ustezao da nameće vansudske kazne zvaničnicima koji bi odbili da se povinuju njegovim željama.</s><s>"Samo u 2004. godini, Ešdaun je smijenio i nametnuo zabranu javne funkcije za 73 osobe, uključujući visoke funkcionere Republike Srpske, te blokirao račune mnogim drugima.</s><s>Tadašnji zvaničnici Republike Srpske nadležni za usvajanje Izvještaja bili su predmet stvarnih prijetnji po lični status u slučaju da odbiju da postupe prema Ešdaunovim zahtjevima.</s><s>Izvještaj pripremljen i usvojen pod prisilom ima ozbiljne manjkavosti i ne može biti objektivan, istorijski zapis.</s><s>Njegov sadržaj nije zasnovan na nezavisnim istraživanjima, već na Ešdaunovim političkim direktivama", naglašava se u 21.</s><s>U dokumentu se navodi da je izvještaj, koji su usvojile tadašnje institucije Republike Srpske, bio proizvod Ešdaunove volje, a ne slobodne odluke institucija i izabrane vlade.</s><s>"Iako zločini jedne strane u sukobu nikako ne predstavljaju pravnu ili moralnu odbranu zločina druge strane, istorijske činjenice o zvjerstvima Bošnjaka nad Srbima ne smiju biti zanemarene.</s><s>Bošnjačke snage ubile su i mučile brojne srpske civile u srebreničkoj regiji, među kojima je veliki broj staraca, žena i djece.</s><s>Ipak, Izvještaj iz 2004. godine ove ratne zločine izričito isključuje", ističe se u Izvještaju.</s><s>Neiznošenje činjenica o ratnim zločinima nad Srbima u srebreničkoj regiji navodi na zaključak da nisu ni počinjeni i njihovo izostavljanje iz Izvještaja iz 2004. godine bilo je djelo OHR-a da bi se učvrstio stereotipan narativ, prema kojem su Srbi ratni agresori, a Bošnjaci njihove žrtve.</s><s>"Ovaj narativ su, nažalost, nametnule institucije pravosuđa na nivou BiH, koje su pod potpunom kontrolom Bošnjaka, čime je srpskim žrtvama u potpunosti uskraćena pravda.</s><s>Iscrpni izvještaji istraživača iz Republike Srpske o zločinima nad Srbima završili su u fiokama Tužilaštva BiH, bez ikakve reakcije.</s><s>Nijedan Bošnjak nikada nije osuđen za zločin protiv čovječnosti, a svega nekoliko je osuđeno za ratne zločine uopšte", konstatuje se u najnovijem Izvještaju Republike Srpske.</s><s>U dokumentu se dodaje da je na čelu Komisije za Srebrenicu izraelski istoričar Gideon Grajf, profesor na Univerzitetu u Teksasu, koji je jedan od vodećih istraživača Holokausta u svijetu, a članovi su iz SAD, Japana, Australije, Nigerije, Srbije i Njemačke.</s><s>"Republika Srpska se nada da će nova komisija za Srebrenicu pomoći da se utvrde istorijske činjenice u pogledu ratnih zločinau Srebrenici i doprinijeti pomirenju među narodima u BiH.</s><s>Pomirenje među narodima u BiH zahtijeva pravično sagledavanje svih zločina počinjenih tokom rata.</s><s>Za razliku od izvještaja o Srebrenici iz 2004. godine, izvještaj nove komisije za Srebrenicu neće imati unaprijed postavljene zaključke", naglašava se u Sedmom poglavlju.</s><s>U dokumentu se podsjeća da su neke strane diplomate i političari u BiH kritikovali novu komisiju za Srebrenicu čak i prije nego što je počela svoj rad, jer smatraju da je istina o Srebrenici već utvrđena zato što su događaji iz jula 1995. godine već presuđeni pred sudovima i tribunalima.</s><s>"Međutim, sudski postupci ne zaustavljaju proces istraživanja istorije.</s><s>Uz to, Komisija za Srebrenicu imaće širu vizuru i istražiti ne samo stradanje Bošnjaka u julu 1995, nego i stradanje svih naroda u području Srebrenice tokom rata.</s><s>Ne postoji konačan nacrt istorije, a izvještaj Komisije za Srebrenicu neće biti konačna riječ o ovoj temi.</s><s>To će biti bitan doprinos proučavanju užasnih događaja u Srebrenici tokom rata", navodi se u ovom izvještaju. http://89.111.245.19/novosti/689137/formiranje-komza-sarajevo-i-srebrenicu---traganje-za-istinom.htm</s> |
<s>Teško da je neko mogao pretpostaviti da će se na srpski narod prilikom raspada Jugoslavije sručiti više nevolja nego za vreme oba prethodna svetska rata.</s><s>Čak imamo i više neprijateljski raspoloženih država nego ikada ranije u oslobodilačkim ratovima i ustancima bogatoj prošlosti.</s><s>Tokom dvadesetog veka, pa i ranije, odbrana otadžbine branjena je na njenim granicama i srpski narod je znao kako se to čini.</s><s>Sada je sve bilo drugačije.</s><s>Granice države nisu bile ugrožene, a država se raspadala.</s><s>Socijalističke republike Slovenija i Hrvatska, a potom i Bosna i Hercegovina su plamtele od separatističkih pokreta i zahteva za samostalnošću.</s><s>Oni koji su posle Prvog svetskog rata na kolenima preklinjali Srbiju za ujedinjenje sada su se, privredno i politički oporavljeni, drvljem i kamenjem sručili na Srbiju.</s><s>Oni koji su posle Drugog svetskog rata tražili oproštaj za zločine koje su počinili nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ponovo su, kao i ranije, puškom i nožem krenuli na taj isti narod.</s><s>Nosioci i pobornici kvislinškog režima iz vremena Hitlerove okupacije našli su zajednički jezik sa komunistima i masovno se vraćali u svoje krajeve.</s><s>Slovenački i hrvatski komunisti su pocepali nekada davno napisane poternice i krivične prijave za počinjene zločine bivšim pripadnicima brojnih prohitlerovskih formacija: ustašama, zelenom kadru, Rupnikovoj soldateski...</s><s>Ponovo su se svi zajedno našli u istom frontu protiv Jugoslavije.</s><s>Pored toga, sticao se utisak da se sve to događa spontano i bez stranog uticaja.</s><s>Na žalost, to je bila velika zabluda svih koji su još uvek pokušavali da spasu zajedničku državu.</s><s>Osvetoljubiva Nemačka i Vatikan, podržani od država koje su u raspadu Jugoslavije tražili i nalazili svoje interese, sve više su podsticali domaće separatističke pokrete i, uz to, širili mržnju prema srpskom narodu i Srbiji.</s><s>Uskoro će se pokazati da su se u ovom nečasnom poslu našle bezmalo sve države NATO saveza čiji će avioni narednih godina krenuti protiv srpskog naroda bez obzira gde se on nalazio.</s><s>Mirotvorci koji su doneli rat</s><s>Zlikovci koji su razarali našu zemlju, izgonili nas iz naših kuća i ubijali, davno su došli na ove prostore.</s><s>Pojavili su se u vreme prvih nagoveštaja mogućeg raspada jugoslovenske države i od tada vršljaju, posebno onim područjima u kojima žive Srbi.</s><s>Odomaćili su se i ne napuštaju nas.</s><s>Već su uveliko pustili korene.</s><s>Zato su i danas oni ovde, legalno, kao javni, a ponekada od javnosti prikriveni, savetnici u mnogim ministarstvima.</s><s>Bez njihovog prisustva ne mogu da funkcionišu sektori finansija, ekonomije i privrede, odbrane i vojske, unutrašnjih poslova i državne bezbednosti Time je legalizovano i prikriveno njihovo, u suštini okupatorsko, delovanje.</s><s>Oni svojim savetima naređuju, a mi izvršavamo.</s><s>Nisu mnogo zainteresovani jedino za kulturu, obrazovanje, sport, socijalnu pomoć ili zdravstvo.</s><s>U tim delatnostima su nam dali punu slobodu.</s><s>Podsetimo se davnih dana, kad su se prvi put pojavili.</s><s>To su bili samo dobronamerni zapadnoevropski posmatrači.</s><s>Drugi put su bili misija za razdvajanje strana u sukobu i čuvanje mira u socijalističkim republikama Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.</s><s>Treći put su bili u humanitarnoj misiji.</s><s>Da ne nabrajamo sve te njihove maske iza kojih su se uvek krile neprijateljske i nečasne namere.</s><s>Za to vreme mi Srbi smo uporno i uzaludno trošili nerve i pokušavali da dokažemo da nismo krivi za raspad Jugoslavije, paljevine u Dubrovniku ili atentat na Banske dvore i Franju Tuđmana u Zagrebu, ni za eksplozije pred pekarom u ulicu Vase Miskina ili na pijaci Markale u Sarajevu, ni za navodno loš položaj Kosova i Metohije u Jugoslaviji, na za položaj Šiptara u Srbiji...</s><s>Sva naša dokazivanja i iskrenost, naše dobre namere i predusretljivost, gubili su smisao pred njihovom ponašanjem i arogancijom.</s><s>Dolazili su da uspostave mir, a doneli su još žešće sukobe i konačno rat.</s><s>Dolazili su da pruže humanitarnu pomoć, a doneli su humanitarnu katastrofu.</s><s>Pravi smisao njihovog angažovanja srpsko političko i vojno rukovodstvo, a manjim delom i javnost, naslutili su krajem novembra 1992. godine kada se u „Njujork Tajmsu“ pojavio opširan članak pod naslovom „Operacija Balkanska oluja: Evo plana“ koji su krajem novembra 1992. godine napisali Džordž Keni, istaknuti stručnjak Karnegi fondacije i Majkl Dagan, penzionisani načelnik štaba vazduhoplovstva SAD.</s><s>Isti tekst je nekoliko dana kasnije objavio i „Jerusalim post“.</s><s>Posle „Pustinjske oluje“ na red je došao, znači, i Balkan, preciznije deo teritorije bivše jugoslovenske države koji se nalazi u posedu srpskog stanovništva.</s><s>Od tada se jedino očekivalo kad će početi ostvarenje tog plana.</s><s>I gde će izvesti svoje prve napade.</s><s>Nije prošlo ni šest meseci posle od objavljivanja navedenog teksta kad je Savet bezbednosti OUN usvojio Rezoluciju 836 i potvrdio zabranu letova domaćih vojnih aviona u vazdušnom prostoru Republike Bosne i Hercegovine.</s><s>To se dogodilo 3. juna 1993. god.</s><s>Od tada je nebo BiH rezervisano isključivo za letilice NATO vazduhoplovstva.</s><s>Šta je predviđeno planom koji nosi naziv „Operacija Balkanska oluja“ najbolje je dati u izvornom obliku, onako kako su to izneli autori pomenutog teksta.</s><s>Ceo plan je predviđao tri faze u kojima bi NATO snage predvođene SAD mogle u potpunosti da ostvare svoj cilj.</s><s>Prve dve faze, ili, kako oni kažu, prva dva koraka su samo politička i diplomatska priprema za treću fazu i oružani obračun.</s><s>U to vreme, da ne bi delovale same kao u Vijetnamu, SAD treba da obezbede podršku drugih država i Saveta bezbednosti.</s><s>U stvari neophodna je koordinacija sa operacijama UNPROFOR-a u BiH, ali i pomoć muslimanskim snagama u zaštičenim zonama.</s><s>Naoružani muslimani su, koliko i snage UNPROFOR-a, u stanju da pruže podršku SAD i njenim saveznicima tokom ratnih dejstava.</s><s>Posle toga na red dolazi najznačajniji deo poduhvata. „...</s><s>Treći korak je aktivno ratno stanje, u dva dela: najpre, uništavanje srpskih snaga u Bosni i, drugo, korišćenje koncetrisanih snage protiv same Srbije.</s><s>U prvom delu, SAD koriste avione AVAKS i lovce F-15 radi uspostavljanja vidljive savezničke nadmoći nad čitavom teritorijom bivše Jugoslavije.“ Glavne mete vazdušnih napada su srpska artiljerija i oklopne jedinice.</s><s>Zadatak britanskih i francuskih timova koji se nalaze u BiH u sastavu Unprofora je da putem radarskih sistema lociraju srpske artiljerijske položaje u blizini zaštičenih zona i o tome obaveštavaju napadača.</s><s>„Iz baza u Italiji i sa nosača aviona u Jadranu, američki F-15, F-16, F-18 i F-111 sistematski neutrališu srpske artiljerijske jedinice pomoću precizno vođenih bombi i raketa.</s><s>Koristeći zajednički radarski sistem...</s><s>Ili druge sofistifikovane sisteme osmatranja, SAD pronalaze srpske oklopne jedinice, a lovci ih uništavaju...“ U slučaju da se srpska Vlada u Beogradu više angažuje u odbrani srpskog naroda u Bosni, Hrvatskoj ili Kosmetu sledi konačan obračun i udar.</s><s>„Ovakva akcija sa njihove strane bi ubrzala drugi deo (treče faze): američki avioni i krstareće rakete „Tomahavk“ uništavaju važne centre u Srbiji...</s><s>Tehnologija koja koristi snopove karbon filtera dozvoljava nam da izbacimo iz upotrebe srpsku elekričnu mrežu, a da je ne uništimo, tako da kada prestanu neprijateljstva sistem može da funkcioniše.</s><s>Druga tehnologija nam omogućava da naftne proizvode u rafinerijama i rezervoarima pretvorimo u beskoristan žele, ne uništavajući kapacitete.</s><s>Uništavamo srpske komunikacione instalacije.</s><s>Istovremeno, preuzimamo srpske radio talase kako bismo srpskom narodu jasno kazali da želimo okončati rat.“ Plan se završava odlučnim zaključkom.</s><s>„To je rat koji Srbi ne mogu da dobiju.“ U istom tekstu navedeni su i neophodni vojni kapaciteti.</s><s>Tako, pored hrvatske, muslimanske i šiptareske pešadije, njihove artiljerije i motorizovanih jedinica, koje po planu imaju za cilj „ponovo zadobijanje svoje zemlje“, treba da budu angažovani i, s obzirom na mogućnosti, relativno skromni NATO vazduhoplovni i pomorski potencijali.</s><s>Konkretno to čine: „Jedan nosač aviona sa borbenom grupom od oko 60 aviona u Jadranu, uz to 3 AVAKSA, 1 JSTARS sistem za osmatranje, 5-10 tankera tipa KC-135, 24 aviona F-15, 18 aviona F-111 i 24 aviona F-16 uz opremu i oruđa sa preciznim vođenjem.“ Ako je ovaj plan obnarodovan novembra 1992. nalog za njegovu izradu je morao da bude izdat nekoliko meseci ranije.</s><s>Postavlja se pitanje šta je navelo administraciju SAD da se, tada istina još prikriveno, stavi na stranu secesionističkih republika i pokreta u Jugoslaviji.</s><s>Šta je navelo zemlje NATO saveza da se ustreme na srpski narod i njegove nacionalne interese.</s><s>Bilo je jasno da se raspadom Jugoslavije razbija jedino srpska nacionalna zajednica.</s><s>Šta je srpsko političko rukovodstvo moglo da učini da bi sprečilo razvoj događaja koje su američka administracija i njeni saveznici već pripremili.</s><s>Skoro ništa.</s><s>Nad našim glavama su godinama, a da mi to nismo znali, bdili američki i NATO avaksi, bombarderi, rakete...</s><s>Razaranja u Republici Srpskoj</s><s>Prva vatrena dejstva i početak ostvarivanje navedenog plana, bar kad je o BiH reč, počelo je na lokaciji Dubište u području opštine Goražde 9. aprila 1994. kada je NATO vazduhoplovstvo sadejstvovalo u napadima muslimanske pešadije po linijama srpske odbrane.</s><s>Ima dosta simbolike u toj NATO akciji i prvim srpskim žrtvama.</s><s>Tim činom prestale su obmane da je NATO u Bosni neutralan.</s><s>Iz vazduha je raketirano i uništeno sanitetsko kombi vozilo Vojske Republike Srpske sa jasnim oznakama Crvenog krsta na krovu, a prve NATO žrtve su dva srpska bolničara.</s><s>Jasno je stavljeno do znanja da Srbe ne može da zaštiti ni Crveni krst, a ligitiman cilj su svi objekti koji služe srpskoj vojsci ili srpskim civilima.</s><s>Dalja, povremena, dejstva NATO vazduhoplovstva zavisila su od potreba pojednih muslimanskih formacija u ugroženim područjima Sarajeva, Bihaća, Srebrenice...</s><s>Nova, sada sveobuhvatna, NATO kampanja počela je u prvim časovima 30. avgusta 1995.</s><s>Akcije NATO pakta tada su bile inicirane od strane Kontakt grupe, u kojoj je bila zastupljena i Rusija, a odobrio ih je i legalizovao Savet bezbednosti OUN.</s><s>Na zahtev predstavnika SAD Medlin Olbrajt, saglasnost za napade NATO jedinica po linijama srpske odbrane u BiH potpisao je K. Anan umesto Generalnog sekretara Butrosa Galija, koji je bio odsutan.</s><s>Amerikancima se žurilo.</s><s>Formalan izgovor za angažovanje avijacije i artiljerije Snaga za brza dejstva, koje su već bile stacionirane u BiH, bila je muslimanska provokacija izazvana aktiviranjem eksplozivne naprave na pijaci Markale u Sarajevu 28. avgusta 1995.</s><s>Koliko je sigurno da su to muslimani, ponovo, kao i februara 1994. god.sami inscenirali, toliko je bilo sigurno i da to oni nisu sami osmislili i preduzeli.</s><s>Time je, pre svega i u najvećoj meri, osujećena inicijativa Skupštine Republike Srpske koja je na četvrtoj vanrednoj sednici održanoj istog dana na Jahorini potvrdila spremnost da se ponovo pristupi mirovnim pregovorima u cilju uspostavljanja trajnog i pravednog mira.</s><s>Uzalud je general Ratko Mladić demantovao da su Srbi granatirali Markale i britanskom generalu Rupertu Smitu, komandantu Unprofor-a u BiH, predložio formiranje mešovite stručne komisije.</s><s>Uzalud su ruski i francuski predstavnici Unprofora u zvaničnom izveštaju osporili muslimanske tvrdnje.</s><s>Komisija nije formirana.</s><s>Portparol Unprofora potpukovnik Kris Vernon nekoliko dana kasnije pominje više izveštaja koji dovode u pitanje tezu da su Srbi napravili masakr na pijaci Markale.</s><s>Izostali su stručni dokazi o srpskoj krivici.</s><s>Ali je ponovo presudila propagandna mašinerija.</s><s>Mediji su brujali o novom srpskom zločinu u Sarajevu u kad je stradalo 37 nevinih civila.</s><s>I to je bilo sasvim dovoljno.</s><s>NATO je mogao da stupi na scenu.</s><s>Može da demonstrira svoju vojnu supermaciju i ubojitost svog oružja.</s><s>Operacija je dobila naziv „Odlučan odgovor“ i počela je nakon nepuna dva dana.</s><s>Odluku su doneli komandant NATO-a za južnu Evropu američki admiral Lejton Smit i komandant Unprofora za bivšu Jugoslaviju francuski general Bernar Žanvije.</s><s>U prikazu konkretnih NATO aktivnosti poslužićemo se dokumentacijom objavljenom u specijalnom prilogu lista Vazduhoplovstva i PVO VRS „Nova KRILA“, novembra 1995.god. (Ratnim vazduhoplovstvom i PVO VRS komandovao je general-major Živorad Ninković.) Već u dva časa i pet minuta u sredu 30. avgusta 1995. počeli su žestoki napadi po vojnim i civilnim ciljevima Srpskog Sarajeva i srpskim opštinama Pale, Sokolac, Rogatica, Foča i Čajniče.</s><s>Najžešćim napadima bile su izložene opštine Hadžići, Novo Sarajevo, Vogošća i Ilidža.</s><s>Napadima avijacije, koja je samo na područje Srpskog Sarajeva izbacila preko 600 projektila, pridružile su se i NATO Snage za brza dejstva iz baze sa Igmana koje su ispalile više od 2000 projektila kalibra većih od 120 mm.</s><s>U nadi da će konačno savladati linije srpske odbrane i okupirati taj deo grada krenule su i muslimanske jedinice Prvog korpusa Armije BiH.</s><s>Njihov pokušaj završio se novim porazom.</s><s>Tog dana 255 aviona NATO saveza izvršilo je pet udara po srpskim naseljima i vojnim ciljevima.</s><s>Pale su prve ljudske žrtve i naneta velika materijalna šteta na stambenim, privrednim, javnim i komunalnim objektima.</s><s>Na TV BBS Džonatan Ajal, direktor studija Kraljevskog instituta u Londonu izjavljuje: “Vazdušni napadi po srpskim položajima nisu put do mirovnog rešenja.</s><s>Naprotiv, oni mogu biti uvod u obnavljanje još žešćeg rata i mogu ozbiljno ugroziti obnovljene mirovne pregovore.“ Uzalud ova opomena.</s><s>NATO nastavlja svoje.</s><s>Narednog dana, u četvrtak 31. avgusta, u vremenskom razdoblju od 09,46 do 17,30 časova izvršeno je novih pet vazdušnih napada sa ukupno 194 borbena aviona.</s><s>Bombardovani su civilni ciljevi u opštini Nevesinje, ratna bolnica i stambeni objekti u Jahorinskom potoku, releji Stolice i na planini Ozren i predajnik kod Čajniča.</s><s>Bombardaova su i seoska naselja Kalauzevići i Komar na Ozrenu, Smrtići kod Sokoca i Filipovići kod Ustikoline.</s><s>U petak 1. septembra napadi avijacije počeli su u 1,30 i trajali do poslepodnevnih časova.</s><s>U bombardovanju je učestvovalo 167 aviona.</s><s>Komanda južnoevropskog krila NATO-a u Napulju potvrdila da su tog dana privremeno obustavljeni dalji napadi, pošto su Srbi počeli sa povlačenjem svog teškog naoružanja oko Sarajeva.</s><s>Isto dana gađan je i srušen radio-relejni centar Kmur.</s><s>Napadnuti su selo Bukovica južno od Nevesinja i porušeni mostovi u selu Zupčići i Miljevo kod Čajniča.</s><s>Bombardovan je i PTT objekat i TV repetitor na Veležu.</s><s>Istog dana PVO VRS oborila bespilotnu letilicu „Predator“ u reonu Mostar-Nevesinje.</s><s>General Ratko Mladić zatražio od je komandanta Unprofora Bernara Žanvijea prekid neprijateljstva i ponovio zahtev za istragu oko događaja na pijaci Markale.</s><s>I u subotu 2. septembra obnovljeni su masovni udari avijacije i Snaga za brza dejstva pri čemu je uništeno više privrednih objekata na području Srpskog Sarajeva.</s><s>U napadu učestvovalo 190 aviona.</s><s>Generalni sekretar NATO-a Vili Klas izjavio da Srbi nisu ispunili uslove i da će napadi biti nastavljeni.</s><s>General Bernar Žanvije, komandant Unprofora za bivšu Jugoslaviju, odbio da Srbima da garancije da ih muslimani neće napasti ukoliko artiljeriju povuku 20 km od Sarajeva.</s><s>Time propao dogovor oko uslova povlačenja srpskog teškog naoružanja.</s><s>Ričard Holbruk obnovio svoj zahtev za nastavak napada i pojačanje pritiska na Srbe.</s><s>U nedelju 3. septembra prvi put od kako je počela NATO kampanja protiv RS nije bilo bombardovanja.</s><s>Oko 140 aviona obavljalo je uglavnom izviđačke letove.</s><s>Ruski general –pukovnik Boris Gromov izjavio da raspolaže podacima prema kojima artiljerijski napad na Markale nisu izveli ni muslimani, nego treća „neutralna“ strana koja sada učestvuje u bombardovanju Republike Srpske.</s><s>Istog dana saopšteno du su Grci zabranili prelet turskim avionima preko svoje teritorije u NATO baze u Italiji i Jadranu.</s><s>Jeljcin i Kol sa sastanka u Moskvi izjavili da „sila ne treba da diktira uslove mira u Bosni i Hercegovini.</s><s>Posle izvesnog zatišja koje je trajalo prethodnih dana ponovo je u utorak 5. septembra došlo do masovnih udara NATO avijacije.</s><s>Obnovljeni su napadi na RTV predajnike i repetitore.</s><s>Oštećeni su radio-relejni centri Kmur kod Foče i Stražica, repetitor Mirlovice kod Višegrada, predajnik kod Han Pijeska i RTV predajnik na Stolicama.</s><s>Bombardovana seoska naselja Pavlovac, Kasindol, Bešnjevo kod Šipova i opštinski centri Pale, Foča, Zvornik, Han Pijesak i srpski deo opštine Goražde.</s><s>General R. Mladić u intervjuu „Rojteru“ optužio NATO i UN da su se u BiH svrstali na stranu muslimana i Hrvata protiv Srba.</s><s>Vili Klas, sekretar NATO saveza, preti novim bombardovanjima.</s><s>Narednog dana, u sredu 6. septembra rušilačke pohode protiv vojnih i civilnih objekata u Republici Srpskoj nastavlja skoro rekordan broj od 290 neprijateljskih aviona.</s><s>Najviše su stradali Kalinovik, Doboj, Grbavica, a u nočnim časovima celo područje Srpskog Sarajeva.</s><s>Ruska novinska agencija „Intertass“ prenela izjave nekoliko ruskih obaveštajnih oficira koji su po povratku sa prostora bivše Jugoslavije izjavili da su bombardovanja civila u Sarajevu pripremili stručnjaci zapadnih vojnih službi.</s><s>Prva operacija pod nazivom „Ciklon 1“ izvršena je februara meseca 1994, a druga, „Ciklon 2“ 28. avgusta 1995. god.</s><s>Cilj obe akcije je bio da se bosanski Srbi diskredituju pred svetskim javnim mnenjem i podstakne NATO akcija „Odlučan odgovor“.</s><s>Akciju su planirali zapadni stručnjaci, a izveli su muslimani sa terase ili krova jedne zgrade blizu sarajevske pijace Markale.</s><s>U četvrtak 7. septembra RS je napadnuta i bombardovana sa 209 aviona u pet minuta iza ponoći.</s><s>Najviše žrtava i razaranja pretrpeli su Vogošća, Kalinovik, Doboj, sela na planini Ozren, Foča, Lukavica, Han Pijesak, Pale, Srpsko Sarajevo...</s><s>Tog dana prvi put su u bombardovanju učestvovali i italijanski avioni.</s><s>General B. Žanvije izjavio da je prethodnih dana bombardovano 29 ciljeva i da će se dejstva NATO avijacije proširiti na 50, pa i 70 ciljeva ukoliko se Srbi ne podčine ultimatumu.</s><s>Vlada RS sa vanredne sednice uputila zahtev SB OUN za trenutni prekid varvarskih bombardovanja prostora Republike Srpske.</s><s>Osmog septembra, u petak, ponovo je dejstvovao veliki broj borbenih aviona NATO saveza.</s><s>Tog dana registrovano je 227 letilica.</s><s>Njihova dejstva su počela već u 2,16 časova na području opštine Šipovo u Bosanskoj Krajini.</s><s>Posle je napad prenet na opštinu Ključ.</s><s>Definitivno je uništen i repetitor Stolice na Majevici.</s><s>Kasno poslepodne na red su došla srpska naselja u Hercegovini.</s><s>Boris Jeljcin na konferenciji za štampu u Kremlju izjavio da je ponašanje NATO-a prema Srbima „nedopustivo“.</s><s>I još je dodao „Ako se nastavi situacija razvijati kao do sada, Rusija će, pored humanitarene, razmotriti i pružanje pomoći druge vrste.“ Narednog dana, u subotu, 9. septembra na nebu iznad RS našlo se 213 borbenih aviona, a znatno je uvečan i broj objekata koji su bili ciljevi njihovih napada.</s><s>Akcija se sve više usmerava prema zapadnom delu RS i opštinama koje su na granici sa Republikom Hrvatskom i u kojima je smešten veliki broj srpskih izbeglica iz Hrvatske.</s><s>Tom prilikom bombardovana su naselja Motike i Potkozarje kod Banja Luke, Turak i Bereg kod Bosanske Gradiške, Brasina kod Prnjavora, Sanica kod Ključa, Kljevci kod Sanskog Mosta, Marini kod Prijedora i Vinac kod Jajca.</s><s>U Sarajevu su bombardovani industrijski objekti, pogotovo remontni zavod u Hadžićima i fabrika „Pretis“ u Vogošći.</s><s>Na vanrednoj sednici SB održanoj na zahtev Rusije jednoglasno usvojen zaključak da SB podržava dogovor iz Ženeve kao odlučan korak ka miru.</s><s>Sergej Lavrov upozorio da sadašnji napadi NATO snaga prelaze nadležnosti iz rezolucije koju je usvojio Savet bezbednosti.</s><s>Komanda i nadležni u NATO savezu ne obraćaju mnogo pažnju na stavove Rusije i drugih država koje sve više protestuju protiv bombardovanja RS.</s><s>Naprotiv, i u nedelju 10. septembra u napadima je učestvovalo 247 aviona.</s><s>Ljudske žrtve i materijalni gubici su sve veći.</s><s>Na sastanku u Malom Zvorniku (SR Jugoslavija) sa generalom B. Žanvijeom komandant Vojske RS general Ratko Mladić, pozivajući se i na odredbe međunarodnog ratnog prava, zahtevao obustavu bombardovanja dok traju pregovori.</s><s>Komandant Unprofora izjavio da nije u mogućnosti da zaustavi bombardovanje i da nije konsultovan kad je doneta odluka o produženju vazdušnih operacija.</s><s>Drugačiji stav u Zagrebu izneo izaslanik Generalnog sekretara OUN Jasuši Akaši koji je izjavio da će vazdušni napadi trajati sve dok se ne prihvate predlozi komandanta Unprofora francuskog generala Bernara Žanvijea.</s><s>U ponedeljak jedanestog septembra pored napada rekordnog broja od 294 aviona na ciljeve u RS počele su da dejstvuju i krstareće rakete „Tomahavk“ sa američke ratne krstarice „Normandija“ ukotvljene u Jadranskom moru.</s><s>Lansirano je 13 raketa po širem regionu opština Prijedor i Banja Luka.</s><s>To je bila i njihova prva promena u brdsko planinskim uslovima.</s><s>Iste rakete su pre toga upotrebljene za vreme zalivskog rata protiv Iraka, a 1999. i protiv Jugoslavije.</s><s>Nije poznato koliko su američki i NATO oficiri bili zadovoljnim postignutim efektima.</s><s>U opšptini Prnjavor pogođeni su ribnjak, škola i vodovod u selu Vačanima.</s><s>Jedna raketa je pogodila selo Saračica u opštini Banja Luka.</s><s>Televizijski repetitor na Kozari pogođen je sa šest raketa „Tomahavk“.</s><s>Ostalo o dejstvu krstarećih raketa „Tomahavk“ i njihovim efektima srpskoj strani je ostalo nepoznato.</s><s>Ostalo je zapisano da je u intervjuu listu Špigl vrhovni komandant snaga NATO američki general Džuvejn o raketama rekao „Tomahavk je oko Banja Luke napravio dobar posao.</s><s>Srbi su izgradili krajnje gustu vazdušnu odbranu, sa SA-2 i SA-6 raketama, SA-9 i SA-7, dopunjeni sistemima koje su dopremili iz Krajine.</s><s>Oni imaju veoma dobra položaj, personal im je izuzetno obrazovan.</s><s>U takvom slučaju „tomahavk“ je izvrsno oružje.“ NATO agresija na RS okončana je u sredu 13. septembra.</s><s>Tog, kao i prethodnog dana, više stotina aviona bombardovalo je mnoga naseljena mesta, privredne i komunalne objekte.</s><s>Dobijao se utisak da je u toku sasvim neselektivno i nasumično gađano više civilnih nego vojnih ili strateških ciljeva.</s><s>Jedino je sa tri rakete „Tomahavk“ ipak konačno razoren TV relej na Kozari.</s><s>Agencija „Intertas“ obnarodovala Memorandum o uzajamnom razumevanju između NATO i OUN koji je skrivan od javnosti.</s><s>Ovim dokumentom NATO je dobio odrešene ruke u izboru i bombardovanju ciljeva u RS.</s><s>Po istoj agenciji memorandum su potpisali general Bernar Žanvije u ime Unprofora i admiral Lejton Smit ispred NATO komande.</s><s>U četvrtak 14. septembra Generalnih sekretar NATO pakta Vili Klas je izjavio SNN-u da su bombardovanja obustavljena do daljeg.</s><s>Posledice NATO pohoda</s><s>Za te dve sedmice u akcijama protiv RS učestvovalo je 3200 vazduhoplova različitih država - SAD, Nemačke, Francuske, Holandije, Velike Britanije, Italije i Turske -koji su istresli preko 10000 tona eksploziva.</s><s>To je na konferenciji za štampu u Banja Luci 26. 09. 1995. izneo Komandant Glavnog štaba VRS general Ratko Mladić.</s><s>Pored toga upotrebljeno je više od 600 raketa sa preciznim navođenje, 400 konvencionalnih raketa i bombi, potom kasetne bombe, rakete vazduh-zemlja, bombe sa laserskim i tv navođenjem težine od 250 do 2000 kg, topovi raznog kalibra, municija sa prljavim uranijumom i 13 „tomahavki“.</s><s>Avioni su poletali iz NATO baza u Italiji: Avijano, Pjaćenca, Đoja del Kole, Gedi i Brindizi, sa američkih nosača aviona ukotvljenih u Jadranskom moru, „Teodor Ruzvelt“ i „Amerika“ i britanskog nosača aviona „Invisibl“.</s><s>Svi avioni koji su imali učešća u ovoj terorističkoj akciji bili su poslednja reč tehnike (F-14, F-15, F-16, F-18, A-10, A-6, EF-111, Tornado, M-2000, Jaguar, i dr.).</s><s>Bombardovano je ukupno 150 vojnih i civilnih ciljeva.</s><s>Najviše su stradala gradska stambena naselja i više desetina srpskih sela, izbegličko naselje u Kalinoviku, industrijski pogoni, vodotornjevi, fabrika „Pretis“ u Vogošći, privredna preduzeća u Hadžićima, radio-televizijski i PTT predajnici, raleji i uređaji Kmur kod Foče, Straževica kod Čajniča, TV repetitor na Veležu, Mirlovice kod Višegrada, predajnik kod Han Pijeska, radio predajnik na Becnju kod Dobija, Trovrh, Lisina na Kozari, releji Stolice na Majevici i Svinjar na Ozrenu, rezervoar za vodu u Sarajevu, vodovod kod Prnjavora, vodoopskrbni sistem kod Kalinovika, osnovne škole u selu Vrbljani kod Ključa i Vijačani kod Prnjavora, gimnazije i srednje škole na Ilidži i u Foči, bolnice „Žica“ u Blažuju, gde je stradalo i deset bolesnika, Klinički centar Srpskog Sarajeva i bolnica u Kasindolu, ratna bolnica u Jahorinskom potoku, u Sarajevu su bombardovani Elektrotehnički, Poljoprivredni i Filozofski fakultet, oštećena je hidrocentrala i uništena trafo-stanica u Višegradu, razoreni su i mnogi dalekovodi, mostovi u selu Miljeno kod Čajniča, centralni gradski most i most na reci Bistrica u Foči, most na Sutjesci kod Tjentišta, most u selu Ilovica kod Sarajeva, most na Prači u selu Mesići, most Buk Bijela na Drini, poljoprivredna dobra, farma svinja kod Han Pijeska, farma svinja i teladi u Kalinoviku, dve stočne farme kod Doboja, magacin hrane u Kalinoviku, magacin humanitarne pomoći u Vogošći, izbeglički zbegovi, crkva Sveti Sava u Blažuju, Koraćev spomenik u selu Ljubina ...</s><s>Tužbe bez odziva</s><s>Smatralo se, bar među žrtvama, kao što je to uvek slučaj posle nekih stradanja, da postoji krivac.</s><s>Onaj ko je to počinio mora, po mišljenju žrtava i oštečenih, da za to snosi odgovornost.</s><s>Pre svega za uništene živote, ali i za izgubljena i uništema materijalna dobra.</s><s>Počinitelj nije bio nepoznat i nije se skrivao.</s><s>To su bile jedinice NATO pakta i Unprofora, a tim jedinicama su komandovali: Vili Klas, Yory Yulvan, Lejton Smit, Jasuši Akaši, Bertran Žanvije, Rupert Smit...</s><s>Od odgovornih jedino nisu bila poznata imena neposrednih izvršilaca, to su piloti i posade avion, ali i njihovi nalogodavaca nižeg ranga.</s><s>Odgovornost, ili pravda, potražena je od ustanove koju su OUN formirale samo radi toga da sankcioniše zločine na prostorima bivše Jugoslavije.</s><s>To je već čuveni Haški tribunal.</s><s>Koliko tu ima pravde uverile su se dve srpske porodice nedužnih žrtava ove zločinačke akcije.</s><s>To su Stojanka Goranović, opština Teslić i Marko Galinac, opština Kalinovik koji su podnele su prijave sa nespornim dokazima i od Tribunala tražili kaznu za ubice svojih najbližih.</s><s>Nisu tražili naodoknadu štete za materijalne gubitke koje su im naneli avioni nepoznate NATO države.</s><s>Goranović (Alekse ) Stojanka, iz sela Gornja Radonja, opština Teslić, navodi u svojoj prijavi da su noću 11. septembra 1995. god. u 2,05 časova avioni NATO pakta bombardovali porodičnu kuću njenog oca, danas pokojnog, Alekse Goranovića i tom prilikom u kući ubili oca Aleksu (star 83 god.) i brata Zorana (49).</s><s>U istom napadu su sa više rana i opekotina povređeni supruga ubijenog brata Zorana, snaha Stojanka i njihovo troje maloletne dece: sin Borislav (14), kćer Borislavka (11) i najmlađe dete Nebojša (1,5).</s><s>Tela dvojice pokojnika su bila potpuno ugljenisana.</s><s>Na mestu nekadašnje kuće nalazio se dubok krater.</s><s>Dokazi koji su predočeni Tribunalu čine: video snimci, zapisnik sa izvršenog uviđaja od strane nadležne službe, izjave svedoka, itd.</s><s>Galinac Marko, iz sela Romani, opština Kalinovik, navodi u svojoj prijavi da je u večernjim časovima 9. septembra 1995. god. oko 20,30 jedan avion NATO pakta raketirao mesto na kome su se nalazili njegova deca Radenko i Radmila Galinac i njihovi saputnici Ranko Janković i Borislav Kondić koji su zajedno putovali automobilom marke "Golf".</s><s>Napad je izvršen na putu Semizovac-Srednje kod mosta na reci Ljubini.</s><s>U vreme dok su vozač i putnici pokušavali nekako da pređu neposreno pre toga delimično već razoren most pilot-zločinac se vratio i tom prilikom ponovo raketirao i mitraljirao i most i ljude na mostu.</s><s>Od siline eksplozija smrtno su nastradala deca tužitelja, kći Radmila (26) i sin Radenko (25).</s><s>Uz prijavu Tribunalu su predočeni ssledeći dokazi: izjave dva preživela putnika i medicinski nalazi, pregledi spoljnih povreda tela žrtava.</s><s>Navedeni Trubunal se na ove prijave nije ni osvrnuo, a kamo li pozvao krivce na odgovornost.</s><s>Nisu čak ni odgovirili da su možda oni nenadležni, ili da su prijave neosnovane.</s><s>Jednostavno su se zadovoljili ignorisanjem zahteva koje su uputile porodice ubijenih ljudi.</s><s>Time je postalo nesporno da zločini NATO pakta, počinjeni nas Srbima u Republici Srpskoj, po nekim propisima i procenama ove pravosudne institucije, ne podležu odgovornosti.</s><s>Nekoliko godina kasnije sličan scenario je ponovljen i na prostorima SRJ.</s><s>I za te NATO zločine, počinjene na prostorima „male“ Jugoslavije, ovaj isti Tribunal je odbio da sudi.</s><s>U stvari u tome nema ništa nelogično ako se podsetimo da su inicijatori osnivanja i najvažniji finansijeri Tribunala države Severoatlantskog saveza, ili NATO pakta.</s><s>Prave namere i ulogu Tribunala je svakako najpotpunije definisao američki pregovarač na prostorima bivše Jugoslavije Ričard Holbruk u izjavi za Bi Bi Si kada je rekao: „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine vrlo dragoceno oruđe.</s><s>Upotrebili smo ga da bi isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi iz Dejtonskog procesa i upotrebili smo ga da opravdamo sve što je usledilo.“ A ono što je usledilo su NATO napadi i zločini.</s><s>Ti napadi su potvrdili da je još 1992.godine, ili sedam godina ranije, u američkoj administraciji napravljen plan NATO agresije na RS i SRJ.</s><s>Taj plan su dosta detaljno objavili Džordž Keni i Majkl Dagan 30. novembra 1992. u „Njujork Tajmsu“ pod naslovom „Operacija Balkanska oluja: Evo plana“.</s><s>To je bio dovoljan razlog da delove njihovog članka iznesemo kao dokaz da su Srbi veoma dugo bili na meti onih koji su nas konačno i bombardovali.</s><s>Milivoje Ivanišević</s> |
<s>Odbijen zahtev generala Mladića za odlaganje postupka</s><s>Tanjug | 20. jul 2012. 11:57 > 13:26 | Sudsko veće Haškog tribunala odbilo je zahtev odbrane Ratka Mladića da postupak hitno bude odložen za šest meseci.</s><s>Pukovnik holandske vojske Elko Koster na suđenju: Video sam devet leševa HAG - Sudsko veće Haškog tribunala odbilo je danas zahtev odbrane Ratka Mladića da postupak hitno bude odložen za šest meseci ili da se, alternativno, razmotre promene u smernicama o uvođenju dokaza.</s><s>Mladićev advokat Branko Lukić zatražio je 9. jula, pred početak ispitivanja prvog svedoka tužilaštva, odlaganje postupka za šest meseci, navodeći kao obrazloženje da bi nedavne "drastične" promene pravila iznošenja dokaza tužilaštva mogle da naruše pravo optuženog na pravično suđenje.</s><s>Takva promena je "bez presedana u istoriji Tribunala i preti da nanese težak udarac integritetu suđenja", navedeno je u podnesku odbrane.</s><s>Predsedavajući sudija Alfons Ori saopštio je danas da je Sudsko veće zaključilo da taj zahtev nije opravdan i odbacilo je zahtev Mladićeve odbrane. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.292.89273-Odbijen-zahtev-Mladica-za-odlaganje-postupka</s> |
<s>Logično i opravdano, esej je pisan jezikom onih čija su dokumenta korišćena.</s><s>A reč je o pobedama Armije BiH i naša moralna obaveza je da koristimo jezik hroničara koji su na svoj način ovekovečili ratna dela svojih muslimanskih sunarodnika, a najverovatnije u vreme rata i svojih saboraca iz Armije BiH.</s><s>Pitanje na koje možda još treba sačekati odgovor je da li bi postojala današnja samostalna i ovakva Republika Bosna i Hercegovina da u tim presudnim trenucima na čelu države nije bilo visoko kvalitetnog, pre svega muslimanskog, ali i hrvatskog, državnog i političkog rukovodstva i vojnih starešina koji su sve njihove ideje oberučke prihvatili i svesrdno oružjem sproveli u delo.</s><s>Da li bi muslimansko rukovodstvo sa svojim koalicionim i vojnim partnerima Hrvatima, bez sveopšteg vojnog angažovanja i ostvarenih pobeda, uspelo da stvori današnju zajedničku državu, Muslimansko-hrvatsku federaciju.</s><s>Svi uspesi i sve pobede, pa i one najznačajnije, o kojima ćemo pisati, sveli su se u današnja prava i oganičenja muslimansko - hrvatske federacije.</s><s>Sjedinjene Američke Države i ostali članovi Nato saveza, muslimanski partneri tokom celog rata, i pored velikog diplomatskog truda i iscrpljujućih debata u Dejtonu, jedino su federaciju mogli da obezbede duboko deprimiranoj delegaciji svojih muslimanskoih štićenika i saboraca.</s><s>Na žalost i razočaranje muslimanskih političara, ta poludržava nije bila cilj njihovih pobeda.</s><s>Njihov cilj je bio celina Bosne i Hercegovine.</s><s>Preostali, ništa manji deo ove bivše jugoslovenske centralne socijalističke republike, pripao je meštanima srpske nacionalnosti, ili je bolje da se poslužim ratnim jezikom muslimanskih hroničara, a to znači da je pripao agresorima i okupatorima.</s><s>Tek ta činjenica je kompromitovala muslimansko-hrvatske ciljeve i otkrila suštinu rata.</s><s>Svet je shvataio da Srbi nisu ni agresori ni okupatori, već da su svoji na svom i da im ne može niko ništa.</s><s>Tako Srbi, na iznenađenje, pa i žalost, mnogih Dejtonskih pregovarača, postadoše jedan od nezaobilaznih entiteta bez čije dobre volje, saglasnosti i potpisa, danas ne bi bilo ni samostalne države Bosne i Hercegovine, pa, uz to, ni Muslimansko-hrvatske federacije.</s><s>Time ni Srbi nisu ostvarili svoj cilj niti su dobili ono što su hteli, naprotiv.</s><s>Njihova želja nije bila ovo što sad imaju, samostalna država Bosna i Hercegovini.</s><s>Reči pobednika Da bismo došli do bitnih, ali uz to i dovoljno pouzdanih, činjenica o ratnom putu i, posebno, pobedama jedinica Armije BiH pregledali smo više desetina različitih publikacija koje su nam bile na raspolaganju.</s><s>Najiscrpnije, a smatramo i dovoljno verifikovane, podatke pronašli smo u monografijama pojedinih vojnih formacija, korpusa i brigada, Armije BiH.</s><s>Međutim, u nedostatku monografije za Armiju BiH kao celinu - gde bi uspesi i pobede muslimanske vojske bili verovatno najpotpunije iskazani za ukupan prostor na kome je ta armija dejstvovala - na raspolaganju su nam bile, takođe veoma značajne, monografije muslimanskih korpusa.</s><s>Mi smo se posle dosta kolebanja konačno opredelili za monografiju jedne od najbrojnijih i najmoćnijih muslimaskih jedinica, Drugi korpus, iz Tuzle, koji je dejstvovao na veoma velikom području.</s><s>Taj korpus je po bojnom stanju, količini naoružanja i zoni operativnog dejstva bio vodeći u novostvorenoj državi.</s><s>[1] Jedinice ovog korpusa ostvarile su mnoge značajne pobede u bosanskoj Posavini, na tzv. koridoru, ali i u Podrinju (područje Srebrenice, 8. operativna grupa i 28. divizija takođe su se nalazili u sastavu ovog Korpusa[2]).</s><s>Monografije manjih jedinica, raznih operativnih grupa, kao što su divizije, brigade, bataljoni ili čete, nismo ovom prilikom uzeli u obzir, jer, uočili smo, njihove pobede su dosta manjeg obima od pobeda koje registruje korpus kao svoje najveće uspehe.</s><s>A nas su jedino interesovale, velike, kapitalne pobede koje služe na čast korpusu, a verovatno i Armiji BiH, pa i državi koja ima tako dobru i efikasnu vojsku.</s><s>A već smo naglasili da je Drugi korpus tu oznaku dobio ne po jačini, već samo po nominalnoj formacijskoj oznaci.</s><s>Po mnogo čemu ostalom taj korpus zavređuje prvo mesto.</s><s>Ali, bolje je krenuti redom.</s><s>U toj obimnoj i veoma ambiciozno pripremljenoj naučnoj publikaciji, čiji pun naziv glasi: „Monografija 2. korpusa Armije Bosne i Hercegovine", dat je opis ove, za muslimane veoma značajne i velike vojne formacije, sa sedištem u Tuzli i, uz to, pojedinačno i detaljno, po istoj metodologiji i na isti način, priložen je opis svakog od sastavnih delova korpusa: pojedinih specijalizovanih i pratećih ili borbenih jedinica.</s><s>[3] Priložen je i opis svake oružane formacija koja se nalazila u sastavu ovog korpusa.</s><s>[4] U monografiji su dosta precizno evidentirani i svi značajniji dokumenti i događaji od vremena kad je formiran korpus do Dejtonskih pregovora i kraja oružanih aktivnosti.</s><s>Ti dokumenti su: pravni osnov za formiranje Korpusa i pojedinačno svake njegove brigade (pravni osnov predstavlja odluka civilnih državnih organa o formiranju korpusa i rešenja ili naredbe Komande korpusa o formiranju ili reorganizaciji pojedinih brigada), potom slede likovna znamenja svake jedinice, zastave i grbovi, pesme koje su narod i talentovani rodoljubi spevali o toj jedinici.</s><s>U nastavku slede puni nazivi brigada i ostalih formacija koje su se nalazile u sastavu korpusa, njihov ratni put i njihovi najznačajniji ratni uspesi, sastav komandnog kadra, imena oficira unapređenih u više činove, imena odlikovanih i nagrađenih šehida, vojnika i starešina; pregled i popis raspoloživih tehničkih sredstava, oružja, oruđa i opreme, imena poginulih šehida i ostalih boraca, a u posebnom prilogu, data su imena svih vojnika koji su, makar i povremeno, bili u sastavu pojedinih formacija; brigada, prištapskih i ostalih jedinica navedenog korpusa.</s><s>Posebno poglavlje sadrži poduži pregled zvaničnih protokolarnih poseta viđenijih bosanskih državnika i njihovih gostiju iz zemlje i inostranstva učinjenih 2. korpusu Armije BiH. (U ratnom periodu 2. Korpus su, citiramo deo tog spiska, pored ostalih, posetili: Predsednik Predsedništva Alija Izetbegović, potom i ambasador SAD u BiH, ali i dr Sulejman Ugljanin, komandant pominjane formacije Patriotska liga iz Raške oblasti, ili Sandžaka, sa sedištem u Novom Pazaru u Srbiji, verski vođa bosanskih muslimana BiH reis-ul-ulema Mustafa Cerić, delegacija međunarodne organizacije „Lekari bez granica", Miro Lazović, Visoka državna delegacija iz Turske, general Jovo Divjak, i dr.).</s><s>Broj predstavnika stranih informativnih kuća je je varirao, ali strani novinari su bili prisutni u zoni odgovornosti i pod zaštitom ovog korpusa tokom čitavog rata.</s><s>[5] Pri analizi Monografije, obima oko 500 stranica, kao i pri analizi pojedinih njenih delova - izuzev „naučnog" istorijskog poglavlja, gde se pominju Iliri i njihovi ratovi sa Rimom ili neka srednjovekovna bosanska vojska - nas je, kao šta smo pomenuli, posebno interesovalo poglavlje u kome su autori naveli borbene uspehe koje su jedinice korpusa ostvarile na svom višegodišnjem oslobdilačkom, slavnom i pobedonosnom ratnom pohodu protiv agresora.</s><s>Ti ratni pohodi i trijumfi jedinica Korpusa izneti su na više mesta, ali precizno su navedeni u dvanaestom poglavlju čiji naslov glasi: „Uspjesi u borbi protiv agresora" (str. 483), a još detaljnije su dati u posebnom odeljku istog poglavlja pod još ubedljivijim naslovom: „Oslobođene teritorije i mjesta".</s><s>Na istu temu, o pobedama i uspesima, nalazimo značajne informacije i na 138. stranici.</s><s>Sve to čini sumaran pregled pobeda postignutih tokom rata, a u najvećoj meri ostvarenih već prve ratne 1992. godine.</s><s>Prateći borbene uspehe koje su u svojim hronikama pojedine brigade takođe nabrojale veoma je upadljivo da je tokom skoro četiri ratne godine bilo neuporedivo više uspešnih oružanih akcija nego što je u pomenutom poglavlju nabrojano.</s><s>Vidi se da su od više hiljada, po obimu, značaju i karakteru, različitih, pretežno lokalnih, manje ili više uspešnih borbenih sukoba, autori Hronike izvršili ralativno restriktivan izbor i naveli samo ono što su ocenili kao pobede koje zavređuju posebnu pažnju i koje se ne smeju zaboraviti.</s><s>Tako se u tom popisu našlo više od stotinu značajnih pobeda 2. Korpusa Armije BiH i, približno toliko, oslobođenih naselja u zoni delovanja ove vojne muslimanske formacije.</s><s>Bilo bi suvišno da iznosimo podatke za sva oslobođena mesta, ali smatramo da je neophodno, kao ilustraciju, ili kao dokaz, naše osnovne teze, navesti podatke i srpske žrtve bar u nekim od tih oslobođenih naselja.</s><s>U ovom slučaju, pri izboru značajnih pobeda, ili oslobođenih mesta (za koja, kao neophodan, prateći, pokazatelj, dajemo i podatke o evidentiranim srpskim žrtvama) rukovodili smo se najviše geografskim rasporedom tih sela i opština kojima pripadaju, nego nekim drugim možda i uputnijim, kriterijumima.</s><s>U značajne pobede i „Uspjehe u borobi protiv agresora" ili, u monografiji definisano verovatno po istom kriterijumu i na istom mestu, u „Oslobođene teritorije i mjesta", ostvarene zahvaljujući oružanim dejstvima i vojnih jedinica ovog Korpusa u Bosni i Hercegovini, navedene su, pored ostalih, i sledeće pobede i uspesi.</s><s>Tuzla, periferija grada, Brčanska malta.</s><s>Jedna od najznačajnijih i prvih pobeda bitnih za istorijat korpusa ostvarena je već petnaestog maja 1992. godine kada je izvršen napad na kolonu vozila JNA koja su napustila svoje objekte i kasarnu „Husinjska buna".</s><s>U koloni se nalazilo oko 200 motornih, najviše teretnih, vozila i oko 600 pripadnika JNA: pretežno rezervista iz tog kraja, vojnih starešina i znatan broj regruta, sa područja tuzlanskog regiona.</s><s>Prema odredbama Rezolucije Saveta bezbednosti OUN i u dogovoru predstavnika Savezne Republike Jugoslavije sa rukovodstvom Bosne i Hercegovine samo pripadnici JNA koji nisu rođeni u BiH morali su da napuste Tuzlu i ovu republiku najkasnije do 19. maja 1992. god.[6] Po istom sporazumu, pripadnici JNA koji su rođeni u BiH imali su pravo da ostanu u toj bivšoj jugoslovenskoj republici.</s><s>Međutim, prikriveni i maskirani borci Armije BiH i Teritorijalne odbrane, od kojih su neki, radi maskiranja, bili preobučeni u žensku odeću, nisu bili sentimentalni i ubijali su sve odreda.</s><s>Dimije su bile dokaz njihove ratne mudrosti i lukavstva.</s><s>Među ubijenima agresorima najviše je bilo onih koji su rođeni u BiH i koji su, po pomenutom sporazumu, imali pravo da ostanu u svojoj državi.</s><s>Naša, interna, napomena: Ovo je predmet i veoma poznatog slučaja koji još uvek traje u sudskim spisima i pitanje je da li će u dogledno vreme biti završen.</s><s>U istom pobedničkom muslimanskom pohodu oštećena je u Tuzli i Saborna crkva Uspenje Presvete Bogorodice iz 1882. god. koja je, kao spomenik kulture, već decenijama bila pod zaštitom države.</s><s>Dva puta je granatiran i dva puta pljačkan Episkopski dvor.</s><s>Granatirana je i teško oštečena upravna zgrada i crkva Svetog Georgija iz 1910. god.</s><s>Sve su to spomenici kulture pod zaštitom države koja ih je, zato što su pravoslavni, nemilosrdno razarala.</s><s>Sudeći po zvaničnim izveštajima uspeh muslimanskih oružanih snaga ili Drugog korpusa Armije BiH bio je impresivan.</s><s>U tom napadu, prema nepotpunom spisku, ubijena su 64 vojnika.</s><s>[7] Još se, sramotno, licitira čak i oko broja stradalih.</s><s>Raspon je veoma širok, od 60 do 160 ubijenih i preko 200 ranjenih.</s><s>[8] Mi smo se ovom prilikom u evidentiranju imena služili sa više dokumenata iz različitih srpskih izvora, kao što su krivična prijava nadležne službe Republike Srpske i tužba SRJ protiv BiH za zločine počinjene nad srpskim narodom koja je iz nepoznatih, ali ne i razumnih, razloga povučena.</s><s>Posle ovog značajnog vojnog uspeha nad nenaoružanim vojnicima JNA, usledili su još značajniji uspesi muslimanske vojske nad pripadnicima srpske nacije i okupiranih, odnosno privremeno zauzetih, teritorija.</s><s>Dubnica, pretežno srpsko selo u opštini Kalesija (prema popisu iz 1991. u selu je živelo 1024 lica srpske nacionalnosti, muslimana 196, Hrvata 5, jugoslovena 3 i ostalih 25).</s><s>Takođe je jedna od pobeda kojima se muslimani danas ponose.</s><s>Ovaj njihov vojnički uspeh je koštao života trideset osam tokom rata iz Dubnice ubijenih lica srpske nacionalnosti.</s><s>Mnogi meštani su pri napadu i osvajanju sela 25. maja 1992. god. poubijani hladnim oružjem.</s><s>To je i cena oslobođenja Dubnice od agresora, u šta su preimenovani starosedeoci srpske nacionalnosti ovog sela.</s><s>Ostali meštani Dubnice: muslimani, Hrvati, Jugosloveni, Romi, nisu bili agresori i ostavljeni su u životu i na slobodi.</s><s>U ovom selu strdalo je, kao što rekosmo, 38 meštana srpske nacionalnosti.</s><s>[9] Veliki broj preživalih lica je pretrpeo teže ili lakše povrede, a znatan broj njih je pohapšen i oteran u okolne, pretežno, tuzlanske logore.</s><s>Uništena je i pravoslavna crkva Sv. Joakim i Ana, a reporter televizijskog kanala iz (muslimanske) Tuzle je, uz slike spaljene crkve i sela Dubnica, istog dana 25. maja 1992. godine trijumfalno, kako priliči spikeru muslimanskih pobednika, obavestio svoje gledaoce: „Dubnica nije više selo u kome se može živjeti!".</s><s>U napadu na Dubnicu proslavila se 205. brdska brigada iz Kalesije.</s><s>Željeva, srpsko selo (Srba 336, Jugoslovena 2, ostalih 2) u Opštini Banovići je takođe jedna od istaknutih pobeda.</s><s>Selo su napale 19. juna 1992. god. oružane formaciea Drugog korpusa Armije BiH, regrutovane uglavnom iz muslimanskih i hrvatskih naselja Banovića i okolnih opština.</s><s>Posle napada i oslobođenja sela ubijeno je pet civilnih lica srpske nacionalnosti.</s><s>[10] Veliki broj pohvatanih meštana odveden je u zloglasni koncetracioni logor koji se nalazio u zapuštenim podrumskim prostorijama Železničko-transportne radne organizacije „Banovići".</s><s>Pokretna imovina ubijenih, zatvorenih i izbeglih srpskih agresora rekvirirana je, stoka odvedena u sela oslobodioca, a nepokretna imovina agresora, preko 120 samo stambenih kuća i znatno više ostalih, pomoćnih objekata, razoreno je i spaljeno.</s><s>Za ovaj uspeh zasluge pripadaju 108.</s><s>Viteškoj motorizovanoj brigadi Armije BiH i 210. brdskoj brigadi Živinice.</s><s>Ratkovići, etnički čisto srpsko selo u srebreničkoj opštini (po popisu 1991. god. u selu je živelo 338 stanovnika isključivo srpske nacionalnosti).</s><s>Fotografija majke koja, prilikom obdukcije i sahrane u susednom bratunačkom selu Fakovići, drži lobanju svog od muslimana ubijenog sina obišla je svet i objavljena je u mnogim publikacijama često sa veoma spornim i neistinitim potpisom. (To je Dobrina Prodanović, sa glavom sina Živana.) I ovo selo je u spisku velikih pobeda, a napadnuto je i oslobođeno od srpskih agresora 21. juna 1992. godine.</s><s>Imovina meštana je odneta u sela pobednika, a što se nije moglo odneti to je razoreno i spaljeno.</s><s>Ubijeno je 27 lica.</s><s>[11] I ovde se našlo više žrtava koje su likvidirane hladnim oružjem ili spaljene u svojim kućama.</s><s>Ukupno je iz ovog planinskog srpskog sela stradalo dvadeset sedam meštana.</s><s>Ova pobeda je evidentirana i danas se vodi u dosijeu Nasera Orića, komandanta muslimanskih jedinica tog kraja.</s><s>Brežani, još jedno pretežno srpsko planinsko selo iz srebreničke opštine (po popisu 1991. god. u Brežanima je bilo Srba 271 i muslimana 5).</s><s>Posle višečasovne odbrane u kojoj je učestvovalo ukupno dvadesetak meštana Brežana, 30. juna 1992. god. muslimani su uspeli da okupiraju selo.</s><s>Koliko je to značajan uspeh vidi se po tome što je i ovo selo svrstano među velike pobede jedinica Drugog korpusa Armije BiH.</s><s>U Brežanima je tokom rata ubijeno 30 meštana srpske nacionalnosti.</s><s>Pored pomenutih dvadesetak mlađih ljudi, koji su pokušali da odbrane selo, tu se zateklo i nekoliko starijih muškaraca i žena koji su ostali da bi održavali kuće i hranili borce i stoku.</s><s>Deca i njihove majke blagovremeno su sklonjeni na sigurno, u Bratunac ili preko reke Drine u Srbiju.</s><s>U ovom selu evidentirano je 30 pokojnika.</s><s>[12] U Brežanima su nađena i ugljenisana tela nekoliko žrtava iz porodice Rankić.</s><s>Međutim, ugljenisana tela stradalih meštana nisu nađena samo u Brežanima.</s><s>Ubistva na svirep način: hladnim oražjem ili spaljivanjem uhvaćenih meštana nisu bila retkost pri pohodu jedinica ovog korpusa na okupirane teritorije.</s><s>Ovo selo je, kao i prethodni Ratkovići, stradalo od lokalnih muslimana i u Drugom svetskom ratu.</s><s>I tada je selo bilo opustošeno, pretvoreno u ruševine i zgarišta, i godinama, sve do kraja tog rata 1945. god. bilo prazno.</s><s>Napad i pustošenje Brežana izvršili su srebrenički muslimani.</s><s>Klještani, brdsko i veoma malo, liliputansko, siromašno srpsko selo (82 meštana srpske nacionalnosti) u opštini Vlasenica savladano je, ili kako muslimani u svojim dokumentima navode oslobođeno, 13. avgusta 1992. ali i 4. marta 1993. godine i tom prilikom su ubijena čeriti lica iz istoimene porodice. [13] Njihove kuće i imovina su opljačkani i uništeni.</s><s>U traganju za sakrivenim srpskim agresorima i njihovom imovinom učestvovali i civili, žene, čak i muslimanska deca.</s><s>U oslobođenju je učestvovala 243. muslimanska podrinjska brdska brigada.</s><s>Bukovac, posavsko, prtežno srpsko i delimično, uslovno bi se moglo reči, lojalno selo (Srba 279, Hrvata 69, muslimana 6), u opštini Brčko pobeđeno je i oslobođeno od strane združenih hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija iz sastava 2. korpusa Armije BiH u jesen, prvih dana septembra 1992. god.</s><s>Ovaj trijumfalan uspeh i oslobođenje Bukovca trajno je ovekovečeno u evidenciji velikih pobeda.</s><s>Najviše meštana ubijeno je u dvorištima ispred svojih kuća u podnevnim časovima posle povratka sa napornih poljoprivrenih radova u poljima.</s><s>Iznenadan, ničim izazvan, napad nije omogućio meštanima da dođu sebi i shvate šta se događa.</s><s>Pohvatani stanovnici Bukovca srpske nacionalnosti oterani su u logore za Srbe i tu su bili izloženi najraznovrsnijim fizičkim zlostavljanjima koje stari i bolesni nisu mogli preživeti.</s><s>U Bukovcu je život izgubilo 15 meštana.</s><s>[14] Nije ništa neobično kad u srpskim selima, kao što je i sada slučaj, stradaju kompletne porodice.</s><s>Glavna zasluga za najznačajnije pobede i oslobađanje pojedinih mesta u bosanskoj Posavini uglavnom se pripisuje 108. brigadi HVO Brčko, odnosno 108. motorizovanoj brigadi Armije BiH - Brčko, potom preimenovanoj u 215.</s><s>Vitešku motorizovanu brigadu - Brčko.</s><s>Cerik (Srba 222, Hrvata 26, muslimana 3), selo u brčanskoj opštini je dva puta napadnuto i nije nam poznato koja je pobeda za Armiju BiH značajnija, možda obe.</s><s>Prvi put je Cerik napadnut 17. juna 1992. god, a drugi put 28. avgusta iste godine i u ta dva napada ubijeno je 28 lica srpske nacionalnosti.</s><s>I ove napade, ubistva i progone, ili, da upotrebimo moderniji izraz, genocid i etničko čišćenje Srba, izvršila je ista jedinica, u ranijim sličnim podvizima već pominjana i proslavljena, ili „Viteška", 108. tj. 215. hrvatsko-muslimanska motorizovana brčanska brigada iz sastava 2. korpusa Armije BiH.</s><s>U ovom posavskom selu život je izgubilo 28 lica srpske nacionalnosti.</s><s>[15] I sada imamo slučaj da je istovemeno ubijeno je po nekoliko osoba iz iste porodice.</s><s>Međutim, pored meštana u Ceriku su se, pogotovo prilikom napada izvršenog 28. avgusta 1992, zatekla i mnoga lica srpske nacionalnosti ranije izbegla iz susednih srpskih sela i zaselaka.</s><s>Razumljivo, njihova sudbina ni po čemu se nije razlikovala od sudbine meštana.</s><s>One koji su peživali napad i koje su napadači uspeli da pohvataju, oterani su u logore.</s><s>O ranjenim i pri napadu povređenim ljudima ne postoji evidencija.</s><s>Avramovina, srpsko selo (Srba 243, Hrvata 2, ostalih meštana 4) u opštini Gradačac napadnuto je pri kraju leta, 27. avgusta 1992. god. oko devet časova pre podne.</s><s>Napad su izvršile veoma brojne hrvatsko-muslimanske oružane formacija Armije BiH.</s><s>Prilikom akcije zauzimanja sela ubijeno je deset i povređeno neuporedivo više lica srpske nacionalnosti. [16] Ova pobeda je registovana u značajne uspehe korpusa, ali nije poznato kojih brigada.</s><s>Na tom području je dejstvovala, pored ostalih, i 108.</s><s>Viteška motorizovana brigada iz Brčkog.</s><s>Rastošnica, ubedljivo najveće srpsko selo u Opštini Zvornik (Srba 2334, muslimana 6, Hrvata 3, Jugoslovena 1, ostalih 3).</s><s>Muslimani su ovo selo napali u ranim jutarnjim časovima 1. septembra 1992. god. i posle nekoliko dana žestokih borbi sa meštanima uspeli su da savladaju odbranu meštana i osvoje Rastošnicu.</s><s>U akciji oslobođenja od agresora su učestvovale veoma brojne oružane formacije oslobodilaca iz Drugog korpusa Armije BiH regrutovani uglavnom od muslimanskog stanovništva iz komšijskih sela: Goduša, Memići, Teočak, Sapna, Vitnica, Međeđa, Sniježnica i ostalih okolnih muslimanskih naselja.</s><s>Registovana su ukupno sedamdeset četiri ubijena lica srpske nacionalnosti. [17] U Rastošnici su stradala i mnoga lica koja su prethodnih meseci došla i u tom velikom srpskom selu pokušala da nađu zaštitu.</s><s>To su izbeglice iz manjih, ili ranije već okupiranih, srpskih sela i zaselaka ove i susednih opština.</s><s>Posle pada Rastošnice strah se proširio po ostalim, pogotovo manjim i nebranjenim, srpskim naseljima zvorničke i okolnih podrinjskih opština.</s><s>Ni jedno od tih u brdima razbacanih i malih, ponekada liliputanski sitnih, naselja, pogotovo onih u kojima su živeli sa muslimanima, nije imalo ni najmanju mogućnost da se odbrani pred muslimanskim snagama.</s><s>A koliko je veličanstvena ova muslimanska pobeda može se videti i po broju ubijenih starijih osoba i žena.</s><s>Kravica, poznata i veoma često pominjana mesna zajednica iz bratunačke opštine koju čine brojna sela sa skoro neuporedivo većim brojem srpskog u odnosu na ostalo, ne srpsko, ili muslimansko, lokalno stanovništvo (Ježestica: 502 lica srpske nacionalnosti; Šiljkovići: 90; Kravica: 353 i 4 „ostaslih"; Brana Bačići: 263; Banjevići: 38; Mratinci: 218 i 70 muslimana; Lipenovići: 235 i jugoslovena 3; Pobrđe: 196 i 50 muslimana, Opravdići: 434 i druga, uglavnom veoma mala, liliputanska naselja.) Prilikom oslobođenja ove srpske mesne zajednice od Srba i tog velikog uspeha 2. korpusa Armije BiH na Božić 7. januara 1993. godine, i potom u daljim borbama ubijeno je 75 lica srpske nacionalnosti.</s><s>Broj povređenih, ranjenih i proteranih nikada, pa ni tada, nije mogao biti evidentiran.</s><s>U toj i u narednim muslimanskim akcijama potiv srpskog stanovništva kravičke mesne zajednice koju je sačinjavalo više srpskih sela, ali i sela sa mešovitim stanovništvom ubijeno je sedamdeset pet lica. [18] [1] Podsećamo da su u sastavu Armije BiH, pored Tuzlanskog, dejstvovali i: 1. Sarajevski korpus, 3. Zenički, 5. Bihaćki, 6. Konjičko-jablanički i 7. Travnički korpus. [2] Do 1.januara 1994. to je bila 8. operativna grupa, a potom preimenovana odlukom vrhovnog komandanta A. Izetbegovića u 28. diviziju koja je u svom sastavu imala šest brigada: 280 (sedište u Potočarima), 281 (Sućeska), 282 ( Srebrenica), 283 (Srebrenica) , 284. i 285. „vitešku" brigadu sa sedištem u Žepi.</s><s>Pored ovih brigada divizija je u svom sastavu imala i 28. samostalni bataljon. [3] Prištapske jedinice su činili: Artiljerijski divizion, Oklopni bataljon, Inženjerija, Sanitet i ratna bolnica u Sapni, logistička baza, Bataljon vojne policije, Izviđačko-diverzantska četa, itd. [4] To su veoma raznovrsne formacija: 1,2,3,4,6 i 8 operativna grupa, 25, 28 i 37 divizija,117. viteška brdska brigada Gradačac, Legendarna 108. motorizovana brigada Brčko, 107. viteška motorizovana brigada Gradačac, 210.</s><s>Brdska brigada Živinice, odnosno 210 viteška oslobodilačka brigada „Nesib Malkić", 211. i 212. oslobodilačka Srebrenik, 223. brdska Lukavac, 222. bosanska oslobodilačka, 243. muslimanska podrinjska brigada,Vlasenica, 109. dobojska, 221. brdska brigada Gračanica, itd. [5] Raspolažemo dokumentima da je krajem maja 1995. komandu korpusa posetila visoka delegacija Nato saveza radi obezbeđenja šireg regiona oko aerodroma Dubrave.</s><s>Ta poseta je izostavljena iz pomenutog poglavlja.</s><s>U to vreme, kao što je poznato, uveliko su stizale kopnene jedinice Nato saveza i priključivale se formacijama Armije BiH u borbi protiv Vojske RS.</s><s>Prva je stigla i angažovala se aratiljerija „snaga za brza dejstva".</s><s>Takvu formaciju, kao što su „snage za brza dejstva" Nato nije imao u svom sastavu do neposrednog angažovanja protiv Srba u bosanskom ratu. [6] Predsedništvo SRJ donelo je 4. maja 1992. godine Odluku da se pripadnici JNA koji nisu iz BiH najkasnije 19. maja 1992. povuku iz ove bivše jugoslovenske republike.</s><s>Istog dana, 4. maja 1992, je i krnje Predsedništvo BiH proglasilo SRJ i JNA za agresore.</s><s>Savet bezbednosti OUN je 15. maja, znači istog dana kad je izvršen napad na kolonu JNA u Tuzli, doneo Rezoluciju 752 u kojoj podržava odluku SRJ da se JNA povuče iz BiH i, u novom (4) stavu Rezolucije, zahteva da BiH napuste pripadnici JNA i elementi Hrvatske armije.</s><s>Tada je i Alija Izetbegović ponovio čuvenu izjavu da se između suvereniteta BiH i mira, bez ikakve rezerve, odlučuje za suverenitet.</s><s>On izjavljuje da se zbog mira neće odreći suvereniteta, ali će žrtvovati mir radi suvereniteta.</s><s>Primenjujući taj svoj stav izdao je naredbu o napadu na vojne objekte i kasarne u BiH.</s><s>Međutim, još marta, dva meseca ranije, naredio je preko Štaba teritorijalne odbrane i komandanta TO Hasana Efendića blokadu jedinica, objekata i pokreta jedinica JNA na teritoriji BiH.</s><s>To je iniciralo stalnu napetost i sukobe u mnogim opštinama, pogotovo u opštinama na čijoj teritoriji su nalazili vojni objekti i instalacije: kasarne, magacini, aerodromi, fabrike oružja i municije, centri veze, i dr. [7] 1) Radenko (Anđelko) Blagojević, 1970; 2) Vojo (Drago) Blagojević, 1942; 3) Vojo (Simo) Blagojević, 1959; 4) Risto (Anđelko) Božanović, 1955; 5) Gordan (Ilija) Božić 1964; 6) Miroslav (Danilo) Božić, 1948; 7) Danilo (Mirko) Cvjetković, 1972; 8) Žarko (Milan) Cvjetković, 1972; 9) Željko Dangubić; 10) Slavko (Petar) Despotović, 1958; 11) Jovan Đokić; 12) Robin (Savo) Đuranović, 1971; 13) Dušan (Rade) Đurić, 1952; 14) Marko (Milan) Đurić,1936; 15) Milenko (Marko) Đurić, 1963; 16) Rajko (Dušan) Đurić; 17) Rade (Dušan) Đurić; 18) Zoran (Marko) Đurić, 1961; 19) Živko (Ilija) Đurić; 20) Žarko (Jovan) Gavrić, 1953; 21) Pero (Radivoje) Gavrilović; 22) Vaskrsije (Žarko) Goganović, 1937; 23) Pero (Cvijetin) Ikić; 24) Vlado (Stevo) Ilić, 1952; 25) Drago (Ljubo) Janjić,1956; 26) Maksim Jeftić; 27) Goran (Nikola) Jokić, 1972; 28) Mladen (Krsto) Josipović, 1955; 29) Duško (Živan) Jovanović, 1972; 30) Milenko (Pero) Jović, 1967; 31) Miroslav (Milorad) Jovičić-Miro, 1968; 32) Milan (Vaso) Kulišić, 1945; 34) Slobodan (Marko) Latković,1973; 35) Ranko (Jovan) Lazić, 1973; 36) Miroslav Lopaško; 37) Ilija (Milan) Lukić, 1964; 38) Savo (Milorad) Lukić, 1959; 40) Đorđije (Stanimir) Ljubojević, 1962; 41) Jovo (Milan) Maksimović;42) Ranko Marković; 43) Stojko (Cvijetin) Marković, 1962; 44) Dragan (Milenko) Mekić,1959. i njegov brat 45) Zoran (Milenko) Mekić; 46) Vladimir (Mićo) Mićanović, 1968; 47) Zoran (Radovan) Mihajlović 1966; 48) Milan (Radovan) Mihajlović, 1969; 49) Srpko (Simo) Mitrović, 1934; 50) Radivoje Modraković; 51) Radovan (Tripun) Modraković; 52) Branko (Ranko) Mrkonjić, 1948; 53) Stojan Mrkonjić; 54) Milan (Vaskrsije) Nedić,1955; 55) Rado (Neđo) Nedić,1955; 56) Branislav Panić; 57) Stojan Pantić; 58) Ostoja (Đorđije) Perić, 1969; 59) Boro (Sretko) Petrović, 1971; 60) Nenad (Radivoje) Popović, 1954; 61) Milenko (Branko) Savić, 1959; 62) Božidar (Branko) Sorajić, 1973; 63) Čedo (Vasilije) Stojanović; 64) Sreten (Branko) Stojanović,1955; 65) Boro (Milorad) Tadić, 1964; 66) Rade (Jovo) Todić,1970; 67) Dragan (Dušan) Todorović,1964; 68) Radomir (Luka) Todorović, 1954; 69) Milovan (Cvijetin) Trifunović; 70) Jelenko (Jovan) Tubić,1953; 71) Milorad (Janko) Tubić; 72) Duško (Živan) Vasić; 73) Jovo (Nenad) Vasić, 1953; 74) Cvijetin (Ljubomir) Vujanović, 1966; 75) Savo (Anđelko) Vukojević, 1965; 76) Draženko (Branislav) Zec, 1972; 77) Trišo Živković; 78) Nenad (Radojko) Savić, 1972; 79) Branko Stojanović; 80) Ranko (Dušan) Đurić; 81) Boško (Radovan) Ilić, 1970; 82) Milorad (Janko) Ostojić, 1954; 83) Zoran Jurković, 1962; Jovan Džolić, 1972. [8] Hasan Efendić, u to vreme komandant Štaba Teritorijalne odbrane BiH, u knjizi „Ko je branio Bosnu" tvrdi da je ubijeno 160 i ranjeno oko 200 vojnika (str. 209). [9] 1) Zdravko (Risto) Jović, 1935; 2) Slavko (Mile) Kojić, 1927; 3) Vladimir (Radivoje) Pajić, 1952; 4) Dragan (Trato) Mitrović, 1974; 5) Dušan (Tomo) Mališević, 1930; 6) Branko (Lazar) Stojanović, 1941; 7) Joka Ikić, 1903; 8) Sreten (Branko) Stojanović, 1955; 9) Krsmanija Janković; 10) Tomo (Cviko) Mališević, 1959; 11) Rado (Dušan) Đurić, 1923; 12) Čedo (Vasilije) Stojanović; 13) Mara (Jovan) Kostić, 1947; 14) Miloš (Jovo) Tešić, 1959; 15) Borislav (Vujo) Tripković, 1972; 16) Vukašin (Petar) Vujanović, 1971; 17) Jovan (Zorka) Todorović, 1953; 18) Savo (Milorad) Lukić, 1959; 19) Dušan (Rado) Đurić, 1955; 20) Srpko (Simo) Mitrović; 21) Ilija (Miladin) Ćetković, 1965; 22) Lazar (Milan) Bošković, 1951; 23) ).</s><s>Božo (Tomo) Gajić, 1948; 24 Rajko (Petar) Đurić, 1965; 25) Pero (Cvijetin) Ikić, 26) Rade (Ilija) Janković, 1966; 27) Božo (Sreten) Kojić,1973; 28) Mile (Slavko) Kojić, 1963; 29) Mile (Milorad) Lazarević,1971; 30) Milorad (Milo) Lazarević, 1912; 31) Zoran (Risto) Maksimović, 1961; 32) Jovo (Milan) Maksimović; 33) Gavro (Cviko) Malešević, 1964; 34) Cvijetin (Luka) Marković, 1949; 35) Krsto (Tadija) Mijatović, 1961; 36) Miladin (Vujadin) Milošević, 1967; 37) Goran (Stjepan) Ostojić, 1963; 38) Mitar (Stjepan) Ostojić, 1969. [10] Nikola (Trifko) Đurić, 1950; 2) Ilija (Stanoje) Gajić, 1945; 3) Vlado (Marjan) Lazić, 1971; 4) Zagorka Stankić; 5) Slobodan (Slobodan) Blagojević- Manja, 1958. [11] 1) Bogičević (Vojislav) Obren, 1932; 2) Stanojević (Vladislav) Stanimir, 1949; 3) Stanojević (Rado) Desanka, 1923; 4) Stanojević (Todor) Nikola, 1958; 5) Stanojević (Milorad) Radenko, 1940; 6) Đurić (Luka) Vidosava, 1930; 7) Rankić (Obrad) Vidoje, 1928; 8) Rankić (Obrad) Milutin, 1944; 9) Rankić (Obrad) Ranko, 1933; 10) Maksimović (Filip) Vinka, 1927; 11) Maksimović (Milorad) Radomir, 1942; 12) Milanović (Risto) Cvijeta, 1925; 13) Pavlović (Milorad) Novka, 1945; 14) Prodanović (Drago) Zora, 1941; 15) Prodanović (Petar) Živan, 1966; 16) Pavlović (Joso) Milovan, 1919; 17) Jakovljević (Stojan) Milan, 1920; 18) Milanović (Živko) Milisav, 1959; 19) Stevanović (Dragomir) Stojan, 1939; 20) Petrović (Milisav) Slavko, 1956; 21) Gajić (Predrag) Ljubiša, 1966; 22) Stanojević (Vitomir) Novica, 1951; 23) Savić (Jovo) Radovan, 1965; 24) Pavlović Desanka, 1935; 25) Stanojević (Obren) Staniša, 1971; 26) Prodanović (Živorad) Dragan, 1961; 27) Prodanović (Zarija) Blagoje, 1959. [12] Petrović (Đole) Radovan, 1923; 2) Novaković (Rade) Miloš, 1956; 3) Lazić (Pero) Dostana, 1919; 4) Jovanović (Čedo) Obren, 1927; 5) Lazić (Pavle) Vidoje, 1937; 6) Lazić (Pavle) Kristina, 1935; 7) Dragičević (Ilija) Milenko, 1947; 8) Josipović (Milenko) Ljubomir, 1977; 9) Krstajić (Vlado) Miloš, 1937; 10) Krstajić (Vlado) Pero, 1935; 11) Milošević (Luka) Stanko, 1900; 12) Milošević (Milovan) Vidoje, 1974; 13) Mitrović (Milivoje) Stanoje, 1963; 14) Rankić (Miko) Milisav, 1947; 15) Rankić (Milisav) Dragoslav, 1974; 16) Rankić (Milisav) Miroslav, 1972; 17) Stevanović (Radisav) Milomir, 1946; 18) Stjepanović (Stjepana) Dragan, 1961; 19) Stjepanović (Milovan) Radosava, 1956; 20) Mitrović (Slavko) Milojka, 1954; 21) Ilić (Bogoljub) Milivoje, 1962; 22) Aksić (Novak) Srpko, 197; 23) Stjepanović Mileva; 24) Stevanović (Stevo) Milenka, 1940; 25) Stevanović (Radoje) Radenko, 1945; 26) Balčaković (Božo) Staniša, 1940; 27) Milošević (Dragić) Ljubiša, 1960; 28) Lazić (Pavle) Đuka, 1935; 29) Balčaković (Milutin) Živojin, 1962; 30) Krstajić (Periša) Novak, 1966. [13] Radovan (Boško) Klještan, 1938; 2) Bogdana (Vaso) Klještan, 1935; 3) Vojin Klještan, 1936. i njegova supruga Grozda Klještan, 1930. [14] Živan (Risto) Bajić, 1963. i njegov otac 2) Risto (Miloš) Bajić, 1942; 3) Ilija (Cvetko) Bajić, 1938; 4) Bajić (Kosta) Radojka, 1948; 5) Pekić (Janko) Luka, 1963; 6) Nikola (Cvijetin) Pištalović, 1928; 7) Stevo (Mihajlo) Subotić, 1938; 8) Novak (Jovo) Tanasić, 1957; 9) Božić (Jovan) Mlađen, 1976; 10) Purić (Avram) Vlajko, 1940; 11) Dragičević (Luka) Dragan, 1966; 12) Jović (Pero) Danilo, 1966; 13) Radić (Janko) Gojko, 1957; 14) Radić (Mihajlo) Živan, 1966; 15) Radić (Janko) Cvijetin, 1963. [15] 1) Spasoje (Mihajlo) Andrić, 1932; 2) Milka (Radovan) Brković, 1975. i njena majka 3) Mitra (Pero) Brković, 1934; 4) Milutin Dragičević, 1925; 5) Petar (Vojislav) Džombić, 1942; 6) Lazo (Jovo) Ilić, 1933; 7) Risto (Mitar) Jovičić, 1926; 8) Jovo (Ilija) Marković, 1964; 9) Milivoje (Savo) Sekulić, 1940; 10) Ostoja (Savo) Mićanović, 1939; 11) Danilo (Petar) Mijatović, 1939; 12) Aco (Mirko) Milićević, 1958; 13) Simo (Petar) Simić, 1924; 14) Nedeljko (Staniša) Stevanović, 1941; 15) Žarko (Mirko) Zarić, 1919; 16) izvesni Pajo iz Špionice (verovatno Pajo Miladinović), 17) Perica iz Špionice, (verovatno Perica Miladinović) star oko osamnaest godina; 18) Jovo iz Srnica (verovatno Jovo Simić, 1933), star oko 45 god; 19) Radovan Brković, 1934, otac Milke i suprug Mitre Brković; 20) Ostoja (Dimitrije) Bojić 1938; 21) Jovan (Novak) Bojić, 1942; 22) Savo (Kosta) Savić, 1950; 23) Cvijetin (Srećko) Milićević, 1940; 24) Milovan (Simo) Bogdanović, 1970; 25) Simo Miladinović, 1971; 26) Ana Miladinović, 1961; 27) Milovan (Pero) Miladinović, 1958; 28) Ljuboja (Savo) Zarić, 1932. god. [16] Žrtve: 1) Anđa (Pavle) Cvjetković, 1939; 2) Milan (Savo) Blagojević, 1948; 3) Jovo (Mitar) Đokić, 1922; 4) Petar (Đorđe) Đukić, 1952; 5) Smilja (Jovan) Đukić, 1954; 6) Jovo (Đoko) Đurić, 1956; 7) Đoko (Stevo) Živković, 1946; 8) Marko (Gavro) Milovanović, 1939; 9) Dragan (Đoko) Petrović, 1973; 10) Ilija (Maksim) Stoparić, 1961. [17] 1) Zvonko (Stanimir) Đokić, 1971; 2) Savo (Stjepan) Miljanović, 1934; 3) Branislav (Neđo) Miljanović, 1938; 4) Miroslav (Krsto) Đokić, 1935; 5) Mića (Živan) Mićanović, 1962; 6) Boro (Savo) Đukanović, 1935; 7) Milan (Boro) Đukanović, 1962; 8) Rado (Milovan) Petrović, 1926; 9) Trišo (Savo) Prelovac; 10) Veljko (Jovan) Filipović, 1930; 11) Marko (Radisav) Savić; 12) Vlado (Drago) Savić, 1944; 13) Srbo (Miko) Sandić, 1913; 14) Petar (Momo) Sandić, 1962; 15) Kajo (Mitar) Sandić, 1932; 16) Milan (Miloš) Sandić, 1957; 17) Mihajlo (Mitar) Sandić, 1930; 18) Cvijetin Stanojević-Cviko; 19) Drago (Đuro) Kovačević, 1935; 20) Ružica (Savo) Josipović, 1941; 21) Miloš (Rade) Nikolić, 1962; 22) Nedeljko (Drago) Marković, 1934; 23) Zdravko (Mitar) Manojlović, 1965.</s><s>Nestali su, najverovatnije ubijeni u zatvorima i logorima: 24) Dušanka (Vladimir) Jovović, 1928; 25) Sreten (Dušan) Miljanović, 1958; 26) Srećko (Milanko) Radovanović, 1949; 27) Branjo (Slavko) Đokić, 1954; 28) Ilija (Drago) Lazić, 1962; 29) Jovan (Lazar) Sandić-Đoka, 1911; 30) Dušanka Sandić; 31) Stanko (Mitar) Savić, 1951; 32) Mitar Savić, 1927; 33) Mićo Gajić, 1922; 34) Nada Mijatović; 35) Ratko Petrović; 36) Jovan (Slavko) Savić, 1960; 37) Svetozar (Vojko) Stanojević, 1952; 38) Dušanka (Mitar) Đokić, 1937; 39) Vitomir (Vojo) Vasiljević, 1930: 40) Nenad (Cvijan) Petrović, 1938; 41) Savo (Vojko) Đukanović, 1963; 42) Vlatko (Vukašin) Zeljić, 1968; 43) Zoran Bogdanović, 1971; 44) Zdravko (Mitar) Manojlović, 1966; 45) Brano (Miloš) Prelevac, 1965; 46) Milan (Srbo) Marković, 1943; 47) Milan (Mićo) Đokić, 1956; 48) Danica Bojić, 1937; 49) Joka Vidaković, 1904; 50) Mitra Đokić, 1934; 51) Milan (Aleksa) Josippović, 1968; 52) Nedeljko (Drago) Marković, 1964; 53) Cvijeta Mijatović, 1964; 54) Borisav (Radivoje) Petković, 1955; 55) Cvijo Prelevac; 56) Mitar (Boro) Stevanović, 1940; 57) Cvetko Todorović, 1939; 58) Branko (Luka) Petrović, 1928; 59) Milan (Jovan) Savić, 1973; 60) Milorad (Mika) Sandić, 1953; 61) Slavko (Jovan) Radovanović, 1954; 62) Miloš (Cvijetin) Radovanović, 1954; 63) Cvijan (Cvetko) Savić, 1962; 64) Zoran (Milan) Sandić, 1975; 65) Radivoje (Miko) Savić, 1936; 66) Jovan (Luka) Petrović, 1938; 67) Milivoje (Boro) Popović, 1965; 68) Mika Sandić,1954; 69) Milisav (Mirko) Jović, 1958; 70) Božidar (Rajko) Tešić, 1966; 71) Rado (Kojo) Đukanović, 1959; 72) Rajko Krstić, 1950; 73) Drago (Cviko) Radovanović, 1928. i 74) Ana Petrović, 1919. [18] 1) Radoje (Radovana) Pavlović, 1934; 2) Miladin (Dušan) Dolijanović, 1963; 3) Lazar (Kostadin) Veselinović, 1935; 4) Stanoje (Stanko) Đokić, 1942; 5) Miladin (Radovan) Stevanović, 1943; 6) Vaskrsije (Đorđe) Radović, 1956; 7) Dragan (Radosav) Radović, 1968; 8) Radenko (Ljubo) Radović, 1974; 9) Novica (Slobodan) Bogičević, 1976; 10) Slobodan (Jovan) Bogičević, 1945; 11) Mile (Savo) Saveljić, 1964; 12) Božo (Drago) Radović, 1943. 13) Višnjić (Todor) Ratko,1949; 14) Pajkan (Pajo) Gavrić, 1963. 15) Vidosava (Mikaila) Trišić, 1946; 16) Radojko (Ljubomir) Bogičević, 1954; 17) Vojislav (Ljubomir) Bogičević, 1949; 18) Milo (Stojan) Jokić, 1926; 19) Radomir (Vujadin) Jovanović, 1959; 20) Ratko (Dragomir) Miladinović, 1959; 21) Đorđo (Dragomir) Miladinović, 1958; 22) Nedeljko (Milorad) Milanović, 1937; 23) Dragan (Nedeljko) Milanović, 1970; 24) Milovan (Risto) Ostojić, 1949; 25) Mitar (Risto) Ostojić, 1934; 26) Krstivoje (Vladimir) Đukanović, 1935; 27) Boško (Miloš) Đukanović, 1928; 28) Nevenka (Risto) Đukanović, 1946; 29) Drago (Pavle) Lazić, 1913; 30) Gordan (Cvijetin) Nikolić, 1958; 31) Ivan (Vladimir) Đukanović, 1954. 32) Negoslav (Mikailo) Erić, 1912; 33) Krstina (Nikola) Erić, 1914; 34) Milovan (Todosije) Nikolić, 1946; 35) Risto (Kosta) Popović, 1920; 36) Kostadin (Risto) Popović,1947; 37) Mara (Vaso) Božić, 1909; 38) Stevo (Stojan) Božić, 1951; 39) Krsto (Dušan) Lazić, 1933; 40) Miladin (Drago) Momčilović,1935; 41) Vaso (Mirko) Nikolić, 1920; 42) Mitar (Cvijan) Nikolić, 1927; 43) Ljubica Obačkić, 1928; 44) Tankosava (Vasilj) Stevanović, 1938; 45) Vladimir (Stojan) Stojanović, 1915; 46) Stojan (Mitar) Jovanović, 1948; 47) Krsto (Cvijetin) Jovanović, 1955; 48) Petar (Pejo) Kojić, 1962; 49) Rodoljub (Slavko) Ristić, 1972; 50) Đorđe (Cvijetin) Vukosavljević, 1942; 51) Vaso (Živorad) Marković, 1952; 52) Milan (Rajko) Stevanović, 1952; 53) Mario (Dika) Stojanović, 1961; 54) Đorđe (Vasilj) Todorović, 1941; 55) Risto (Gojko) Lazić, 1968; 56) Stanko (Milan) Petrović, 1918; 57) Dušam (Milorad) Petrović, 1936; 58) Vasiljko (Petar) Todorović, 1955; 59) Stanimir (Miladin) Mlađenović, 1844; 60) Dušan (Slobodan) Nikolić, 1957; 61) Miladin (Vasilije) Đokić, 1961; 62) Slavorad (Stanko) Ristić, 1934; 63) Milojko (Radovan) Kondić, 1944; 64) Vitomir (Miloš) Milanović, 1942; 65) Novak (Stanko) Simić, 1934; 66) Savo (Milisav) Grujić, 1972; 67) Milan (Radovan) Stevanović, 1973; 68) Ikonija (Krsto) Lazić, 1941; 69) Vojin (Neđo) Lazić, 1946; 70) Veroljub (Cvijetin) Dangić, 1964; 71) Miloš (Radovan) Milanović, 1952; 72) Milutin (Danilo) Novaković, 1940; 73) Vitomir (Miloš ) Milanović, 1942; 74) Simo (Aleksa) Pajić, 1953; 75) Ozren (Borivoje) Obradović, 1974. god.</s><s>Pečat, 8. mart 2013. http://www.pecat.co.rs/2013/03/vidjeno-ocima-pobedjnim-pobedama-tokom-rata-u-bih-1992-1995-prvi-deo/ Milivoje Ivanišević: Esej o muslimanskim vojnim pobedama 1992-95. [II]</s> |
<s>11/12/2012 | 14:54 | SRNA Zaštićeni svjedok tužilaštva Haškog tribunala "RM-163" rekao je danas na suđenju generalu Ratku Mladiću da je 1993. i 1994. godine uočio da je Vojska Republike Srpske bila disciplinovana i pod Mladićevom strogom kontrolom.</s><s>Svjedok je u tom periodu bio pripadnik Unprofora u Sektoru Sarajevo, a govori francuski jezik.</s><s>Osim pseudonima, kao mjere zaštite odobreni su mu iskrivljenje lika i glasa.</s><s>General Mladić usprotivio se zaštitnim mjerama za ovog svjedoka.</s><s>Predsjedavajući sudija Alfons Ori pojasnio je da su takve mjere postojale i u drugim predmetima i da vijeće to ne može promijeniti.</s><s>Prema sažetku izjave svjedoka, koju je u sudnici pročitao zastupnik tužilaštva Milbert Šin, "RM-163" je "imao kontakt sa pripadnicima Sarajevsko-romanijskog korpusa /SRK/ i zapazio je da VRS ima strogu hijerarhijsku strukturu, da je bila disciplinovana i pod strogom kontrolom Ratka Mladića, čiji su podređeni oficiri imali malo prava na vlastitu inicijativu".</s><s>Svjedok je upitan o izvorima informacija koji su mu bili dostupni, ali je odgovor na ovo i naredna pitanja u glavnom ispitivanju dao na sjednici zatvorenoj za javnost.</s><s>Mladićev branilac Dejan Ivetić počeo je unakrsno ispitivanje svjedoka pitanjima o obrazovanju i obuci koju je "RM-163" prošao prije dolaska na područje bivše Jugoslavije i o njegovom poznavanju ustavnog poretka nekadašnje SFRJ.</s><s>Svjedok je rekao da o tome nije imao formalno obrazovanje, ali da je privatno puno čitao, navodeći kao primjer knjigu "Život i smrt Jugoslavije", francuskog autora Paula Gardea.</s><s>On je dodao i da je privatno proučavao strukturu Jugoslovenske narodne armije /JNA/, a da je o strukturi i doktrini Armije BiH informacije "dobijao svakodnevno od svog sektora".</s><s>Ostatak ispitivanja obavljen je na sjednici zatvorenoj za javnost. http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=76140</s> |
<s>M. Ivanišević: Skroman prilog za odbranu istine koju poštuje i Peter Handke o srpskim stradanjima</s><s>SKROMAN PRILOG ZA ODBRANU ISTINE KOJU POŠTUJE I PETER HANDKE O SRPSKIM STRADANjIMA Ili pokolji srpskih žena i dece u 2. svetskom ratu u BiH</s><s>Uobičajeno je da se stradali u ratu i oružanim sukobima, odnosno ljudski gubici, dele na vojne i civilne žrtve.</s><s>Ta klasifikacija nikad nije posebno evidentirala decu, a veoma retko žensku populaciju.</s><s>U ovoj studiji želimo da u granicama dostupne dokumentacije sagledamo bar osnovne pokazatelje koji će do izvesne mere osvetliti obim stradanja te dve do sada retko izučavane populacije.</s><s>Uporedni pregled obima stradanja žena i dece u tri nacionalne, ili verske, zajednice Bosne i Hercegovine daje dovoljno kvalifikovanu dokumentaciju za sagledavanje sudbine žena i dece srpske nacionalnosti na području ove bivše jugoslovenske republike u Drugom svetskom ratu.</s><s>Na žalost, ispostavilo se čim je Jugoslavija postala suvišna, sa njom je postao suvišan i srpski narod u svim bivšim jugoslovenskim republikama, pa i u Bosni i Hercegovini.</s><s>Novembra meseca 1964. godine u Jugoslaviji je izvršen prvi zvaničan popis žrtava Drugog svetskog rata.</s><s>Posao je, na osnovu odluke Saveznog izvršnog veća (tada jugoslovenske vlade) od 10. juna 1964. g. organizovala i predvodila Savezna popisna komisija, a stručni deo posla poveren je Saveznom zavodu za statistiku (direktor dr Ibrahim Latifić).</s><s>Za popis su u državnom budžetu obezbeđena velika novčana sredstva u iznosu od 500 miliona dinara.</s><s>Rezultati su objavljeni 1966. u tematskom biltenu „Žrtve rata 1941-1945.“ i u izdanju pomenutog jugoslovenskog zavoda za statistiku.</s><s>U spisku su evidentirana imena i dati osnovni podaci za 647.510 državljana Jugoslavije stradalih u ratu 1941-1945. god.</s><s>Njih 392.738 su srpske nacionalnosti, a to je samo 33,8 % od procenjenog obima srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu.</s><s>Navedeni obim identifikovanih žrtava čija su nam imena poznata je dovoljno reprezentativan za dalja istraživanja, posebno za dopune brojčanih pokazatelja, kao i za realnije sagledavanje konačnih rezultata.</s><s>Svakako da ljudski gubici koje je imao srpski narod u Drugom svetskom ratu nikad neće biti utvrđeni sa apsolutonom tačnošću.</s><s>To je više nemoguće.</s><s>Ali, još uvek je prilika, i moguće, da bude iznađen prihvatljiv broj koji se nalazi u granicama dozvoljenih teoretskih odstupanja.</s><s>Logična je pretpostavka da je agresor, što znači i potencijalni okupator, podjednako neprijatelj svih građana države koju napada.</s><s>Ipak, u višenacionalnim državama nije tako.</s><s>Na to uvek, opravdano ili ne, računa i napadač.</s><s>I to se u punoj meri pokazalo u slučaju naše države.</s><s>Kod mnogih su pale maske lažnog patriotizma i lažne ljubavi prema Jugoslaviji.</s><s>Već prvih dana po kapitulaciji ispostavilo da za Hrvate, muslimane, Makedonce i, očekivano, za sve nacionalne manjine, osvajači, Nemci, Italijani, Bugari, nisu okupatori već s oduševljenjem dočekani oslobodioci.</s><s>Ništa neobično.</s><s>Međutim, za Srbe je to početak okupacije, patnji i otpora.</s><s>Na žalost, bili smo veoma usamnjeni, prepušteni sami sebi.</s><s>Posledice otpora su uskoro prerasle u velika stradanja i žrtve.</s><s>I narodi koji su okupatora smatrali oslobodiocem i svrstali se na njegovu stranu takođe su imali ljudske gubitke tokom Drugog svetskog rata, ali ne toliko velike.</s><s>Stradali su više kao pripadnici kvislinških, nacističkih i fašističkih, oružanih formacija, a u malom broju kao njihovi neprijatelji.</s><s>Podaci koji slede pokazaće kakve je posledice prouzrokovala nemačka okupacija na srpsko stanovništvo, u ovom slučaju isključivo na sudbinu i živote srpskih civila, žena i dece u Bosni i Hercegovini.</s><s>Stradanja srpskih žena u BiH</s><s>Da li je i u kolikoj meri sudbina Srpkinja bila istovetna sa sudbinom žena iz ostale dve nacionalne zajednice u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici za vreme Drugog svetskog rata?</s><s>Odgovor ćemo potražiti, ali pre toga da se upoznamo sa obimom stradanja žena u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata.</s><s>Po pomenutoj evidenciji ukupno je, kao što je već navedeno, poimenično upisano 647.510 žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.</s><s>Od ženske populacije u Jugoslaviji je upisano 152.686 ili 23,6 procenata od ukupnog broja žrtava.</s><s>Ostalo su muškarci.</s><s>Od 152.686 stradalih žena najviše je žena srpske nacionalnosti 92.381.</s><s>Srpskih žena žrtava je veoma visokih 60,50% od ukupnog obima žena stradalih u Jugoslaviji.</s><s>Ostatak, ili 39,50% su stradale žene ostalih nacija i nacionalnih manjina: hrvatske, slovenačke, muslimanske, makedonske, a uz njih u veoma malom broju i svih nacionalnih manjina, kao što su nemačka, austrijska, mađarska, i dr. Na žalost, među stradalim su i Jevreji.</s><s>Svakako da ne bismo imali katastrofalno veliki broj srpskih žena stradalih u Jugosloviji da nije bilo masovnog, genocidnog, pokolja srpskih žena u Bosni i Hercegovini.</s><s>Naredne činjenice to nedvosmisleno potvrđuju.</s><s>U Bosni i Hercegovini je evidentirano 59.070 ubijenih žena svih nacija, vera i nacionalnih manjina.</s><s>Dominantnu masu čine stradale žene srpske nacionalnosti - 44.041.</s><s>To su, kao što je već pomenuto, identifikovne žrtve čija su imena poznata.</s><s>Ili, 33,8% od ukupno 130.299 stvarnih žrtava ženske populacije srpske nacionalnosti u BiH u Drugom svetskom ratu.</s><s>I sva dalja poređenja i podaci dokazuju neprimerno visoke disproporcije i ogromne razlike u obimu stradanja ženske populacije ostalih nacionalnih, verskih ili etničkih grupa u odnosu na srpske žrtve.</s><s>Od ukupnog broja ubijenih žena u BiH stravično visok nivo od čak 74,56 procenata, ili tri četvrtine, su srpske žene: naše majke, sestre, supruge, unuke i bake.</s><s>Od četiri ubijene žene u BiH tri su Srpkinje, a tek svaka četvrta nije Srpkinja, već nekog drugog porekla, jednom je to možda muslimanka ili Romkinja, drugi put, i najčešće, Jevrejka, a veoma retko, ponekada, Hrvatica, i sl.</s><s>Dužni smo da saopštimo da je u pomenutoj evidenciji upisano svega 1.578 žena žrtava hrvatske nacionalnosti, 6.963 žena žrtava muslimanskog porekla i 5.844 žena malobrojne jevrejske nacije u BiH.</s><s>Svakako da među žrtvama ima i dece pomenutih nacija i veroispovesti, ali o stradaloj deci podaci slede u narednim stranicama.</s><s>Saopšteni podaci već na prvi pogled i sami po sebi su dovoljno čitljivi i ne nameću potrebu za neka opširnija, dodatna objašnjenja ili obimniji komentar.</s><s>Poređenja data o obimu stradanja žena pojedinih nacionalni zajednica - Srba, Hrvata, Muslimana - u Bosni i Hercegovini su, nesporno, veoma ubedljivo svedočanstvo o zlikovačkom ponašanju fašističkih ustaških, domobranskih i ostalih raznorodnih hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija prema srpskim civilima.</s><s>U ovom slučaju reč je samo o srpskim ženama.</s><s>U isto vreme to je, takođe, ubedljiv dokaz humanog i viteškog ponašanja srpskih ustaničkih oružanih formacija prema ženama suprotne, neprijateljske, hrvatske ili muslimanske strane.</s><s>Nisu ubijali muslimanske ili hrvatske civile samo zato što su muslimani ili Hrvati.</s><s>Nisu se svetili civilima ni za zločine koje su nad nedužnim srpskim ženama i decom počinili njihovi očevi, braća i muževi.</s><s>Pokazalo se da nema osnova za poznatu, navodno srpsku, maksimu „ko se ne osveti - taj se ne posveti".</s><s>Da su srpski ustanici bili osvetoljubivi broj ubijenih žena muslimanske i hrvatske verske i nacionalne zajednice bio bi višestruko uvećan.</s><s>Srpski borci i ustanici su i u najtežim uslovima nastojali i uspevali da očuvaju svoje ratničko, nacionalno i versko dostojanstvo.</s><s>Pomor srpske dece u BiH</s><s>Početak dvadesetog veka, vreme Prvog svetskog rata, obeležen je velikom stopom smrtnosti srpske dece u Bosni i Hercegovini.</s><s>O tome posedujemo ubedljivo svedočanstvo koje nam daje „Crna knjiga - patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog rata 1914-1918“ Vladimira Ćorovića.</s><s>Autor je zabeležio stravičnu činjenicu po kojoj je u službenom saopštenju Austro-Ugarske administracije, tokom razdoblja 1914-1917. god. znači u vreme Prvog, ili Velikog, rata od gladi u BiH umrlo 100.986 dece uzrasta do 10 godina.</s><s>Da li za jedan, relativno malobrojan, srpski narod toliki gubitak ikada može da bude nadoknađen?</s><s>Nije mnogo vremena prošlo a usledio je drugi, isto tako veliki, Drugi svetski rat i sve se ponovilo u Bosni i Hercegovini.</s><s>Ponovo su, ali u ovom ratu još masovnije, stradala srpska deca.</s><s>I ponovo se o svemu tome malo pisalo, a mnogo ćutalo.</s><s>Srpski narod u Bosni i Hercegovini je desetkovan i to se odrazilo na sve sfere privrednog, kulturnog i duhovnog života.</s><s>Rapidno se smanjio broj Srba u svim selima i opštinama, u svim delatnostima, u osnovnim školama, na fakultetima...</s><s>Počinioci zločina, etničkog i verskog progona su isti kao i u prethodnom ratu, domaće muslimansko i hrvatsko stanovništvo naklonjeno okupatorima.</s><s>I u ovom slučaju prvo dajemo podatke za Jugoslaviju u kojoj je u Drugom svetskom ratu registrovano 71.687 ubijene dece maloletnog uzrasta, ili 11,07% od ukupnog broja žrtava koje su u pomenutom popisu evidentirane.</s><s>Međutim, i kada je reč o deci ponovo je najviše žrtava tog uzrasta upisano u Bosni i Hercegovini, a glavni razlog je samo jedan, kao i u slučaju žena, ogroman broj ubijene srpske dece.</s><s>Ili preciznije, u toj bivšoj jugoslovenskoj republici ukupno je evidentirano 59.598 stradale dece svih nacionalnosti.</s><s>Od tog broja je 45.536 isključivo srpske dece ili 77,7 procenata od ukupnog broja dece koja su bila žrtve Drugog svetskog rata u BiH.</s><s>Uočljivo je da je to nešto više od broja stradalih srpskih žena.</s><s>Ništa neobično.</s><s>Nije malo majki koje su ubijene istovremeno sa dvoje, troje, pa i više dece.</s><s>Kod muslimana je zabeleženo 9.461, kod Jevreja 2.298, Hrvata 1.368 i Roma 655 stradale dece maloletnog uzrasta.</s><s>Pomenuti popis iz 1964. evidentirao je, kao što je već navedeno, samo 33,8% procenjenog broja srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu.</s><s>To se odnosi i na stradalu srpsku decu o kojoj je reč u ovoj analizi.</s><s>Kad je 45.536 samo 33,8%, onda konačan broj iznosi ogromnih 134.722 ukupno stradale srpske dece u BiH tokom Drugog svetskog rata.</s><s>Međutim, ukoliko uzmemo u obzir i pomenutih 100.986 žrtava srpske dece uzrasta samo do deset godina stradale u Velikom ratu doći ćemo do činjenice da je u dvadesetom veku život izgubilo 235.690 srpske dece.</s><s>I jedino što možemo zaključiti je demografska katastrofa dobrim delom prouzrokovana zločinima nad podmlatkom srpskog naroda u BiH tokom dvedesetog veka.</s><s>Cilj ovog istraživanja je bio samo da se konstatuje obim stradanja srpskih žena i dece, ali se ispostavilo da je pomor srpskih žena i dece prouzrokovo veliku promenu nacionalne strukture na štetu srpskog naroda na demografskoj karti BiH.</s><s>To dokazuju i naredni podaci koji ne potiču iz srpskih izvora.</s><s>Po Austro-ugarskom popisu stanovništva u BiH 1910. godine Srba, odnosno pravoslavnih, je bilo 826.000, a muslimana 612.000.</s><s>Pravoslavni su imali relativnu većinu od 214.000 stanovnika više od muslimana.</s><s>Međutim, na kraju 20. veka po popisu iz 1991. godine demografska slika BiH je radikalno izmenjena i Srbi su u odnosu na muslimane postali manjina.</s><s>Po popisu je evidentirano 1,905.000 muslimana, a Srba 1.370.000 ili 535.000 manje Srba.</s><s>Muslimani su nadoknadili ne samo manjak od 214.000 stanovnika iz 1910. već su, preko toga, ostvarili i višak od 535.000 građana.</s><s>U 20. veku i zločina nad pripadnicima srpske nacionalnosti u dva svetska rata muslimani su stakli veliku demografsku prednost i valjda usled toga pojavila se želja za osnivanje kalifata i reislamizaciju Bosne i Hercegovine.</s><s>Satiranje svakog naroda počinje uništavanjem dece i žena...</s><s>To se pokazalo i u slučaju srpskog naroda u BiH tokom ratnih razdoblja dvedesetog veka.</s><s>Na žalost o tome se malo pisalo, uostalom kao i o stradanju srpskog naroda u celini.</s><s>Posle Drugog svetskog rata rata Srbi koji se vratili iz nemačkih i NDH logora ili iz izbeglištva u BiH više su bili ogorčeni na svoje susede nego na okuptora.</s><s>Imovinu iz njihovih razornih i spaljenih domova nisu opljačkali, niti su ih hapsili i u logore odvodili okupatori, već komšije.</s><s>Sva tragična iskustva, ogromni ljudski gubici u stvari nesporan genocid, koji je u Bosni i Hercegovini u dvadesetom veku jedva preživeo srpski narod dovoljan su dokaz šta Srbe čeka ako nastave suživot kakav su imali u toj bivšoj jugoslovenskoj republici.</s><s>Milivoje Ivanišević.</s> |
<s>Sastanak I.Dačića i E.Zurofa: Srbija i Izrael jačaju saradnju u istraživanju holokausta</s><s>Ponedeljak, 13 jul 2015</s><s>Tanjug ponedeljak, 13. jul 2015.</s><s>Sastanak Ivice Dačića i Efraima Zurofa: Srbija i Izrael jačaju saradnju u istraživanju holokausta BEOGRAD - Važno je da Srbija i Izrael jačaju saradnju u oblasti istraživanja i komemoracije holokausta i ratnih zločina u vremenu u kome je sve prisutniji i uočljiviji trend njihove relativizacije, istakli su danas prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić i direktor Centra "Simon Vizental" iz Jerusalima Efraim Zurof.</s><s>Direktor Centra "Simon Vizental" iz Jerusalima boravi u Beogradu radi razgovora sa srpskim zvaničnicima o projektu izgradnje memorijalnog centra holokausta "Staro sajmište“.</s><s>Projekat "Staro sajmište" pođednako je bitan za građane Srbije koliko i za građane Izraela, budući da srpski narod svoja brojna stradanja u istoriji, uključujući i Jasenovcu, Kragujevcu i Starom sajmištu, nije učinio dovoljno poznatim u svetu i priznatim od tog istog sveta, rekao je Dačić, koji je i šef srpske diplomatije.</s><s>Zurof je zahvalio na podršci Vlade Srbije državnom projektu "Staro sajmište“ koji će mladi ljudi iz celog sveta moći da posećuju i na taj način stiču znanje o holokaustu, navedeno je u saopštenju Ministarstva spoljnih poslova.</s><s>Vulin i Zurof: Srbiji treba mesto sećanja na žrtve nacista BEOGRAD - Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin i direktor centra ,"Simon Vizental" u Jerusalimu, Efraim Zurof složili su se danas da je neophodno da Srbija ima Memorijalni kompleks koji bi bio mesto sećanja na žrtve nacističkih logora u Drugom svetskom ratu.</s><s>To bi bio i naučno-istraživački centar i centar za edukaciju mladih, rečeno je danas na sastanku Vulina i Zurofa na sastanku u Beogradu čija tema je bila osnivanje Memorijalnog kompleksa "Staro beogradsko sajmište“.</s><s>Ministar Vulin je istakao da u Srbiji postoji snažna politička volja da se ovaj projekat sprovede i da nećemo dozvoliti prekrajanje istorije.</s><s>Vulin je istakao da je negovanje sećanja na zajedničke patnje Srba i Jevreja bitno za naše građane i državu, saopšteno je iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.</s><s>On je zahvalio gostu iz Izraela na pomoći i podršci u radu Komisije za utvrđivanje programskih sadržaja i davanja predloga modela upravljanja Memorijalnim kompleksom na "Starom beogradskom sajmištu“.</s><s>Direktor centra "Simon Vizental“ zahvalio je ministru Vulinu na efikasnosti Vlade Republike Srbije i grada Beograda u realizaciji projekta osnivanja Memorijalnog kompleksa.</s><s>Na poziv ministra Vulina, Zurof boravi u trodnevnoj poseti Beogradu.</s><s>On će u sredu prisustvovati sastanku Komisije za utvrđivanje programske koncepcije i davanje predloga za modele upravljanja Memorijalnim kompleksom ,"Staro beogradsko sajmište“. http://www.nspm.rs/hronika/sastanak-ivice-dacica-ihtml?utm_medium=twitter&utm_source=twitterfeed</s> |
<s>Krasjov: Hag pokušava da prebaci kolektivnu krivicu na Srbe</s><s>Ponedeljak, 06 jun 2011</s><s>Srna | 04. 06. 2011. - 23:57h | BIJELjINA - Tumačenja dešavanja na Balkanu, poput onih u haškoj optužnici protiv generala Ratka Mladića, nisu ništa drugo do pokušaj da se na Srbe prebaci kolektivna krivica za sve zločine i da se opravda oružana intervencija NATO-a i to bez obzira na činjenicu što su fakti u optužnici uglavnom odabrani tendenciozno, a ponekad i falsifikovani, smatra ekspert Instituta za slavistiku RAN Aleksandar Krasjov.</s><s>Krasjov je rekao da se retorika Haškog trubunala na račun Srbije pooštrava iz dana u dan, a geopolitički smisao datog pritiska direktno je proisticao iz slučaja Mladića, koji je u optužnici nazvan članom mešovitog zločinačkog poduhvata u koje su ulazili i pokojni predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević, prvi predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj i drugi ugledni predstavnici Srba.</s><s>On ističe da "sva pozivanja na genocid i diktaturu Slobodana Miloševića danas više nisu aktuelna, jer je već ustanovljeno da nikakvih hiljada i desetina hiljada žrtava na Kosovu nije bilo", prenosi "Glas Rusije".</s><s>"Što se tiče podataka o 8.000 muslimana tobože ubijenih u Srebrenici po naredbi Mladića koji figuriraju u optužnici, to u najmanju ruku izaziva sumnje.</s><s>Ipak, ovu konstataciju zapadni lideri i javno mnjenje priznali su kao aksiom.</s><s>Pa i mnogi srpski političari i državni poslenici već su se faktički solidarisali sa verzijom Haškog tribunala", istakao je Krasjov.</s><s>Analitičar Petar Iskenderov kaže da izjava glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Serža Bramerca da Srbija posle Ratka Mladića treba hitno da uhapsi i izruči Hagu bivšeg lidera hrvatskih Srba Gorana Hadžića, ponovo je dovela u pitanje prave ciljeve Haškog tribunala i cenu zahteva koje on i dalje upućuje Srbiji.</s><s>Ispunjavanjem svakog zahteva od Srbije kao suverene države ostajaće sve manje i manje i to što ostane bez žurbe će se približavati Evropskoj uniji, a ovakva Srbija najverovatnije može konačno da se smiri pred pragom EU u svojstvu geopolitičkog otirača, ocena je ruskih analitičara.</s> |
<s>San vlastodržaca u Beogradu se ispunio, general-legenda Ratko Mladić je 26.maja 2011. kukavički i u lošem zdravstvenom stanju uhvaćen i za nekoliko dana izdajnički predan Krivičnom tribunalu za ratne zločine (ICTY) u Hagu.</s><s>Opsesija vlastodržaca Srbije, put po svaku cenu u Evropsku uniju (EU) i NATO, je prema njima sada Srbiji osiguran.</s><s>Tako misle oni, koji su u međuvremenu Srbiju jeftino rasprodali.</s><s>Prema njima Med i Mleko mogu sada da počnu da teku u Srbiju.</s><s>I za njih, naravno.</s><s>Ali EU, NATO i SAD stalno izmišljaju nove, često nečasne, uslove, koje Srbija i srpski narod treba da ispune, da budu primljeni u to društvo sumnjivog, često čak i kriminalnog morala.</s><s>To društvo je Srbiju i srpski narod toliko ocrnilo i oštetilo raznim prevarama i lažima grandioznih razmera, strašnim sankcijama na osnovu provokacije vlade u Sarajevu (eksplozija u ulici Vase Miskina 27. maja 1992), izbacivanjem SRJ (1993) iz Svetske zdravstvene organizacije, mnogim ubistvenim bombama i osiromašenim uranijumom, velikim razaranjima u zemlji, nedozirnim posledicama privatizacije za ekonomiju (prodaja inostranim firmama budzašto), pljačkom kolevke srpske državnosti, pravoslavlja i kulture Kosova i Metohije, demoralizacijom naroda sopstvenom vladom, i tako dalje.</s><s>Italijanski europoslanik Mario Borghezio je povodom Mladićevog hapšenja izjavio (Radio 24): „Sa Mladićem iza atlantskih rešetaka nestaje i jedan od poslednjih predstavnika evropskog ponosa...</s><s>Nisam video dokaze i za mene je Mladić patriota...</s><s>Upućuju mu se političke optužbe.</s><s>Bilo bi u redu, da se održi pravedno suđenje, ali u Haški tribunal jedva da verujem nešto više od nule...</s><s>Srbi su mogli da zaustave islamsko napredovanje u Evropu, ali su ih sprečili da to učine.</s><s>Govorim o svim Srbima, uključujući Mladića...</s><s>U svakom slučaju ići ću da ga posetim, ma gde se bude nalazio...“</s><s>Srpski narod i njegovi prijatelji treba sada da brane junačkog generala, koji nije ni trenutak oklevao, da brani svoj narod i one od jugoslovenske braće koji su bili protiv razbijanja Jugoslavije.</s><s>Uspeo je da spreči novi genocid svoga naroda, koji se spremao i koji je mogao biti sličan, ako ne i gori, od onog iz Nezavisne države Hrvatske (1941-45), kada su Srbe, samo zato što su Srbi, masovno, „genocidno“, ubijale hrvatske ustaše, deo bosansko-hercegovskih Muslimana, kao i kosovski Albanci.</s><s>U toj odbrani generala treba energično raskrinkati neistinitu dogmu o „genocidu u Srebrenici“, toliko potpomaganu od skroz jednostranog i nepoštenog Krivičnog tribunála u Hagu (ICTY), koji je u stvari produženom rukom američke vlade i doneti istinu o tome, šta se stvarno dogodilo oko Srebrenice, gde se vodio tri godine rat i ni jedna strana nije ostala bez okrvavlejnih ruku u njemu.</s><s>Prema Mladiću tu je poginulo u borbama oko 1.200 srpskih vojnika i oko 2.000 bosansko-muslimanskih, koji su dakle poginuli u borbama, a ne od streljačkog stroja..</s><s>Ali uvek se treba setiti i neosporne činjenice, da su bosansko-muslimanska posada tako zvane demilitarizované (a nikad ne demilitarizovane) Srebrenice, njena 28. divizija, i razne sa njom u vezi para vojne grupe ili čisto razularena rulja, otpočele u proleće 1992. sa pljačkom i uništavanjem srpskih sela istočne Bosne i pokoljima njihovih stanovníka.</s><s>Tu se treba setiti i hvalisanja generala Sefera Halilovića („Lukava strategija“, Sarajevo, 1998), da je Patriotska liga Muslimana u proleće 1992, kada su počeli napadi na srpska sela, imala već 120 000 spremnih članova, od malih jedinica do brigada, ukoliko je to bila istina.</s><s>Na početku svoje knjige o Srebrenici Alexander Dorin (http://profile.ak.fbcdn.net/hprofile-ak-snc4/50354_140735015972308_3512_n.jpg ) citira poznatog nemačkog pisca Petera Handkea, velikog prijatelja Srba: „Sve, što nije prljavo i gadno protiv srpsko, mora se danas prihvatiti da je pro srpsko.</s><s>Za mene je antisrbizam, koji se pojavljuje kao glavna struja blaćenja jednog naroda, postao psovka kaoi i reč antisemita.</s><s>Antisrbi su za mene sa druge strane isto tako zli i nepodnošljivi kao antisemiti u njihovo najgore vreme...“ Svetska javnost zna samo za „genocid“ srebreničkih Muslimana, ne spominje srpske gubitke, Kao da gubitci u toku trogodišnjeg rata oko Srebrenice nisu bili u glavnom posledice vođenja rata.</s><s>Naravno, Zapad više manje ne spominje svirepo ubistvo 8. maja 1992. u Srebrenici sudije Gorana Zekića, srpskog člana parlamenta BiH, posle koga dolazi do masovnog bekstva, proterivanja i pokolja Srba iz Srebrenice i okoline, tako da od 29% srpskog stanovništva u 1991. ne ostaje do dolaska VRS u Srebrenicu praktički tamo ni jedan Srbin.</s><s>Loše je svakako to, što su Muslimani počinili Srbima, kao i Srbi Muslimanima.</s><s>Ono, što se navodi u vezi sa Srebrenicom na Zapadu, broj navodno streljanih dečaka i odraslih Muslimana iz Srebrenice, za sada apsolutno ne odgovara činjenicama, onom broju navodno poubijanih 8.000 muškaraca i dečaka.</s><s>Neistine tih brojeva lepo objašnjavaju dve knjige: (1) S.Karganović i Lj.</s><s>Simić „Srebrenica: Dekonstrukcija jednog virtualnog genocida“ (Beograd, 2010) i (2) A. Dorin „ Srebrenica – Die Geschichte eines salonfähigen rassismus “ (Berlin, 2010).</s><s>Taj broj 8.000 se „rodio“ od konstatacije, da je posle pada Srebrenice bilo registrovano oko 5.000 nestalih lica i oko 3.000 zarobljenih muslimanskih vojnika (3.000+5.000=8.000).</s><s>Vlasti u Sarajevu i Zapad su u stvari napravili od nestalih mrtve i uopšte nisu obratili pažnju na izveštaje, kako su se bosansko-muslimanski vojnici i civili u velikom broju probili do Tuzle i u centrálnu Bosnu, koliko ih je pobeglo u Srbiju, itd. (pregled vidi Elsässer J. „Kriegsverbrechen – Die tödlichen Lügen der Bundesregierung und ihre Opfer im Kosovo-Konflikt“, Hamburg, 2000).</s><s>Treba se setiti i onih desetina hiljada civila, koje su autobusi Vojske republike Srpske prebacili iz Srebrenice na teritoriju pod kontrolom Muslimana.</s><s>Tu se moraju spomenuti vrlo sumnjive okolnosti svedočenja „krunskog svedoka“, bosanskog Hrvata Dražena Erdemovića, prvobitno proglašenog za psihički nesposobnog za svedočenje (vidi odgovarajuće poglavlje), kao i stvarnost, da njegovi „saučesnici“ (njih sedam) u njegovom više puta ponavljanom i menjanom svedočenju u Hagu uopšte nisu bili zvanično hapšeni, saslušavani, suđeni, iako je, prema njemu, svaki od njih poubijao kod farme Branjeva oko 70 do sto zarobljenih Muslimana.</s><s>Neobjašnjeno ostaje pitanje „glasanja takozvanih mrtvih“.</s><s>Prema spiskovima na izborima 1996. u BiH, 914 navodno „genocidno“ ubijenih Muslimana, ukopanih 2.003-2.006 je bilo na spisku glasača.</s><s>Njihov broj (tj.“mrtvih glasača“) se povećao na 3.016 do 2010.</s><s>A šta onih nekoliko stotina „glasača“, koji su umrli mnogo pre 11.jula 1995. (Ivanišević M, Srebrenica-Jul,1995, U traganju za istinom, Beograd, 2010 )?</s><s>Ne znači, da se mogu pravdati razni zločini bilo koje strane.</s><s>Ali šta stvarno ne odgovara istini, to su brojeni, koje do besvesti, kao papagaji, šire zapadni državnici i mediji i oni koji ih slepo slušaju kao neprikosnovenu DOGMU.</s><s>Sve to prema poznatom gebelsovskom pravilu, da sto (ili hiljadu) puta ponavljana laž postaje istinom.</s><s>To poznajemo i ovde u Češkoj, gde se uopšte ne dovodi u pitanje istinitost informacije o 8.000 ubijenih dečaka i odraslih muškaraca.</s><s>Oko toga se pojavilo toliko raznih neslaganja, otvorenih laži, izrečenih i najvećim „glavešinama“ Zapada, u vezi sa Srebrenicom, da ko onda da im veruje.</s><s>Uz to propaganda tvrdi, da onaj, koji ne priznaje onih navodno masakriranih 8.000 dečaka i muškaraca, koji tako „poriče genocid“ nad Muslimanima oko Srebrenice, da je u stvari kriminálac, da ga treba kazniti, da je to krivično delo kao poricanje holokausta.</s><s>Za ICTY i Zapad je sve genocid, šta su napravili Srbi, a sve samo eventuálno opravdana odmazda, šta su napravili bosansko-hercegovski Muslimani.</s><s>Ali i konstatacija generala P Morillona na suđenju predsedniku Miloševiću (2004) je izazvala oštru reakciju zvaničnog Sarajeva, da su zločini Srba u stvari osveta za zločine počinjene Muslimanima na Srbima iz istočne Bosne.</s><s>Nepoverenje u navodne brojeve mrtvih (masakriranih) je i posledica velikih laži oko najrazličitijih događaja, širenih vlastima i državnicima iz Sarajeva i Zagreba, sa Zapada uopšte.</s><s>Među ostalima se tu na primer isticao i prvak sarajevske vlade, čak i njen predsednik i ministar inostranih poslova, Haris Silajdžić (E.Herman, Srebrenica Massacre, 2011, str.43).</s><s>Na turneji po SAD u decembru 1992, on je govorio tokom raznih intervjua 18. decembra o 128.000 ubijenih Muslimana i o 30-40.000 silovanih Muslimanki, o „logorima smrti“, o „logorima za silovanje“, o deci sa odsečenim glavama.</s><s>A ni te „logore“, ni tu decu bez glave, na sreću, čak ni CIA nije našla.</s><s>Silajdžić je tako otpočeo sa „licitacijom“ ogromnog broja navodno silovanih muslimanskih žena, koji se nikad nije objektivno potvrdio.</s><s>Neumorni Haris je čak prema Agence France Press 26.novembra 1994. izjavio, da je krivicom Jasushi Akashia i generala Michaela Rosa bilo ubijeno 70.000 Muslimana radi srpskih akcija oko „demilitarizovanog Bihaća“ (u stvari centra 5. korpusa bosansko-muslimanske armije pod komandom pukovnika A.Dudakovića, koji je više puta upadao, uništavao i ubijao u zapadnom delu Republike Srpske).</s><s>Docnije je saopšteno, da je u borbama oko Bihaća poginulo ne 70.000, već 1.000 ljudi.</s><s>Vidi i naše poglavlje „Dva Minhauzena“.</s><s>A kakve su sve neistine, u stvari otvorene laži, javno izgovarali predsednik Bil Klinton, Madlen Olbrajt, Toni Bler, Havier Solana, Bernard Koušner, itd.</s><s>Pa Klinton je u to vreme i lagao pod zakletvom“, poričući svoj intiman odnos sa Monikom Levinski.</s><s>„Lagati pod zakletvom“ je za Amerikance bio veliki zločin.</s><s>Neverovatne laži je na primer širio u vezi sa događajima na Kosovu i Metohiji Američki Stejt Department, kad je njegov „putujući ambasador za ratne zločine “David Scheffer tvrdio (u maju 1999), da je nestalo, i verovatno mrtvo, do 225.000, čak do 500.000 muških Albanaca od 14 do 59 godina.</s><s>Pa tu ni sam Klinton nije bio sitničar, kada je pred Belom kućom 25.juna 1995. u izjavi za štampu tvrdio, da na Kosovu leže desetine hiljada ubijenih Albanaca.</s><s>Ali poštena američka novinarka M.Farley (11. novembra 1999, Los Angeles Times) javlja, da je nađeno ukupno 2.108 leševa (svih narodnosti) a pošteni američki novinar Alex Cockburn (29. oktobra 1999, Los Angeles Times) naslovljava svoj članak „Gde su dokazi o genocidu Albanaca?“ Kako je samo Zapad glupo verovao, ili iz propagandističkih razloga hteo da veruje, da je u BiH poginulo čak 250.000 do 300.000 ljudi (uglavnom Muslimana), uopšte ne pitajući, odakle propagandistima iz Sarajeva i Zagreba ti brojevi.</s><s>Iako je Klinton morao znati za „smanjenje broja žrtava“ čak iz zvaničnog Sarajeva u proleće 1995. na oko 140.000, za trezvenu procenu u jesen 1995. (70-100.000 mrtvih svih narodnosti) američkog generala sa četiri zvezdice Ch.</s><s>Boyda, nije ga bilo sramota, da opet dezinformiše svoje sugrađane 27. novembra 1995, u vreme stvaranja Dejtonskog ugovora, o 250.000 mrtvih.</s><s>Dok je ministar narodne odbrane SAD W.Perry izjavio pred odborom za inostrane poslove kongresa 5.juna 1995. „da je prema našim najboljim proračunima“ bilo oko 145.000 mrtvih, taj isti W.Perry je 18. oktobra izjavio, da je tokom 3,5 godine trajanja rata poginulo 200.000 ljudi!</s><s>PA KO ONDA DA IM VERUJE !?</s><s>Nekad se isplati ponovo pročitati neke stare novine.</s><s>Tako je autor našao članak Allana Massiea u londonskom Independentu (11. aprila 1993) „Srbi nisu jedini kriminalci u sukobu sa nečistim rukama“.</s><s>Evo šta članak kaže: „Srpska nasilja su ubedljivo objavljivana; nasilja protiv njih nisu.</s><s>I tako je bilo lako prikazati Srbe kao kriminálce i videti rat samo kao srpski ekspanzionizam, iako su bosanski Srbi prvobitno tražili samo isto pravo samoopredeljenja, dano Slovencima, Hrvatina i Muslimanima.</s><s>Iz neposrednog konteksta, gledati na Srbe kao na kriminalce, moglo bi biti i ispravno, ali iz dalje perspektive to nije tako.</s><s>Pa sami Srbi imaju puno problema, kao ulsterski protestanti, kao Afrikaneri i kao Izraelci.</s><s>Kao i Izraelci, oni imaju nedávná sećanja koja to opravdavaju.</s><s>Srbi u Bosni i Hrvatskoj se plaše, da će opet biti žrtve genocida i etničkog čišćenja kao u 1941-45.</s><s>Skoro svaka srpska porodica dosada oplakivá ponekoga ubijenog ustaškom vojskom hrvatskog nacističkog vođe Pavelića (njegova porodica, kao slučajem, je baš bila dočekana u Hrvatskoj predsednikom Tuđmanom).</s><s>Oni (Srbi) se sećaju, da su bosanski Muslimani dali dve SS divizije (u stvari jednu, 13.</s><s>Handžar diviziju) za Hitlera.</s><s>Samo narodi kao ovaj Engleksi, bez gorkih istorijskih iskustava, mogu da ne uzimaju u obzir njihovu ubedljivost...“ Čoveku je milo da čita izveštaje onog poštenog dela zapadnih medija.</s><s>Tu svakako treba ponovo spomenuti trezveni i kritični izveštaj, bez laži, člana američke vojne obaveštajne službe, potpukovnika Johna Sraya (vidi dalje u knjizi), sa naslovom, koji mnogo kaže „Prodaja bosanske bajke Americi.</s><s>Kupče, pazi se !“ (1995).</s><s>Autor je ponovo našao i članak u The Sunday Times (1. oktobra 1995) od Hugh McMannersa „SRBI NISU KRIVI ZA POKOLj – Stručnjaci su upozoravali SAD, da je bacač bio bosanski“.</s><s>Bacač je bio bosanski, ali bombe i osiromašeni uranijum su bili, na osnovu drske prevare, iz kriminalnog NATO oružja i padale su, uništavale i ubijale u Republici Srpskoj, posle ubistvene provokacije (ostvarene vrlo verovatno uz znanje i instrukcije sa onog lošeg dela Zapada ) sarajevske vlade, zvane Markale II od 28. avgusta 1995, sa 37 mrtvih i 90 povređenih.</s><s>U proleće 2011 se pojavila vanredna, nekomercijalna knjiga „THE SREBRENICA MASSACRE - Evidence – Context – Politics “.</s><s>Knjiga od 300 strana je izdana kao, Creative Commons Attribution, Non-Commercial, No-Derivative Works 3.0 License.</s><s>Autor ju je „izvukao“ iz interneta.</s><s>Napisana je intelektualnom elitom Zapada, onom stvarnom elitom koja ne laže, koja ne piše i ne govori ono, šta njene gazde traže i za šta je te gazde plaćaju, koja se trudi da iznese na videlo istinu, činjenice, iako pokazuju, sa koliko laži je bio svet kljukan mejnstrimom podmitljivih medija i raznih „nevladinih organizacija“ Zapada i vlastite zemlje (plaćenih vrlo često raznim ambasadama ili fondacijama, na primer Sorošovom).</s><s>Editorom knjige MASAKR U SREBRENICI i autorom nekoliko glava je poznati američki profesor univerziteta Edward S. Herman iz Pensilvanije, stručnjak za ekonomiju, političku ekonomiju, medije.</s><s>Đorđe Bogdanić je filmski režizer i producent iz Minhena (zajedno sa zajedno sa Martinom Lettmayerom).</s><s>Phillip Corwin je bio visoki politički predstavnik OUN u BiH (1995).</s><s>Tim Fenton je IT profesionalac iz Oksforda, dobro upoznat sa jugoslovenskom tematikom. je docent londonskog South Bank univerziteta, stručnjak za medije i komunikacije.</s><s>Michael Mandel je profesor prava York Univerziteta u Torontu, u Kanadi.</s><s>U 1999. godini je pokušavao da ubedi Tribunal ICTY u Hagu, da ispita i optuži političke vođe NATO za njihovu ulogu u bombardovanju Jugoslavije.</s><s>Jonathan Rooper je bio producent i režizer u u BBC TV News, tokom 15 godina upoznat sa problemima Jugoslavije.</s><s>George Samuely je autor i novinar koji je intenzivno publikovao po Evropi i u SAD.</s><s>Bio je editorom časopisa Spectator (London), literarnog dodatka časopisa The Times (London), The National Law Journal (New York).</s><s>Njegova knjiga Bombe za Mir treba da iziđe.</s><s>U 2011. se pojavio još jedan film o Srebrenici koji je neprijatno iznenadio i naljutio one koji su dezinformisali svet o onome šta se tamo događalo.</s><s>Na norveškoj televiziji su bila prikazana dva filma o Srebrenici norveškog režisera i nezavisnog novinara Ola Flyma, „Grad koji se može žrtvovati“ i „Tragovi iz Sarajeva“.</s><s>Filmovi su bili odmah izloženi oštroj kritici, pošto su rušili etablirane tabue o „nenaoružanoj“ vojsci Alije Izetbegovića i o 8.000 „ubijenih“ zarobljenika, civila.</s><s>Rat u Bosni, čija posledica je bilo totálno uništenje socialističké Jugoslavije, stavio je tu zemlju i strateški važnu reku Dunav pod multinacionalnu kontrolu.</s><s>Ola pokazuje i prljavu ulogu „Nobelovca“ Ahtisarija, marionete EU, NATO i SAD, koji je omogućio otcepljenje, odnosno pljačku Kosova i Metohije od Srbije.</s><s>Ahtisari je tu prljavu ulogu dodelio „američki čovek“, generální sekretar OUN, Kofi Anan.....</s><s>Oficialna Srbija je navodno odbila da kupi taj film.</s><s>U Fruškoj Gori je 20.jula 2011. uhapšen posle više godina u bekstvu, bivši predsednik Republike Srpska Krajina (RSK) Goran Hadžić.</s><s>Beogradskom režimu je laknulo.</s><s>Dalja prepreka za ulazak u EU i NATO i za ono Med i Mleko je bila otklonjena.</s><s>Režim je Hadžića, naravno, bez oklevanja, izručio u Hag (ICTY).</s><s>Razni mediji, uključujući one u Češkoj, su o njemu javili razne više manje negativne podatke.</s><s>Tribunal u Hagu ga optužuje za ubistvra u RSK nesrpskog stanovništva, za uništavanje njihovih kuća i sakralnih objekata, etničko čišćenje u oblasti Kninske Krajine i istočne Slavonije, oko Vukovara.</s><s>ICTY naravno ne pominje upade hrvatskih para vojnou jedinica ZNG i MUPa u RSK, uz terorisanje, isterivanje i ubijanje srpskog stanovništva u Kninskoj Krajini od polovine 1991, dok te upade nije docnije zaustavio, posle obnove borbene sposobnosti 9.korpusa JNA 1991, pukovnik Mladić.</s><s>ICTY ništa ne govori o isterivanju 250.000 Srba, o pljačci i uništavanju njihove imovine, i o pokolju više od hiljade njih (civila) iz Zapadne Slavonije i Kninske Krajine u maju i avgustu 1995, tokom operacija „Bljesak“ i „Oluja“ hrvatske vojske, uz pomoć bosansko-muslimanskáh jedinica, do zuba naoružanih Nemačkom, od SAD, Iranom, Argentinom, itd, pod strateškom komandom „iznajmljenih“ američkih penzionisanih generala iz PMRI, Akcionarskog društva Profesionálna Vojna Sredstva (Professional Military Resources, Inc), uz pomoć NATO aviona (izviđanje, snadbevanje, čak i bombardovanje).</s><s>Naravno, niko na Zapadu se ne osvrće na stvárni genocid Srba u ratu 1941-45, na pustošenje u oblasti Kninske Krajine, u ustaškoj Hrvatskoj.</s><s>A ne osvrće se ni na to, da se praktički niko od onih 250.000 isteranih 1995. godine nije mogao realno vratiti.</s><s>U vezi sa optužbom Gorana Hadžića za događaje oko Vukovara u leto i u jesen 1991, ona sudska farsa zvana ICTY je zaboravila, da je predsednik Tuđman isterao srpsko-hrvatskom većinom (Srpska demokratska stranka i hrvatska Stranka demokratske promene) izabranog srpskog gradonačelnika Vukovara Slavka Dokmanovića (izvršio je samoubistvo u istražnom zatvoru u Hagu u noći 28-29.juna 1998).</s><s>Tuđman ga je silom zamenio članom svoje stranke HDZ Marinom Vidićem, koja je na izborima u Vukovaru dobila svega 25% glasova i bila potučena.</s><s>Naravno, Zapad nije javio o pokoljima Srba i ubistvima pro jugoslovenskih Hrvatá u istočnoj Slavonii (na primer elitnog hrvatskog šefa osječke policije Josipa Reichla-Kira), oko Vukovara, Borovog Naselja, gde su se u organizovanju isterivanja i ubistava Srba „istakli“ Branimir Glavaš, Tomislav Merčep („istakao se“ u likvidaciji Srba i u Pakračkoj Poljani, oko Gospića, za sada bez osude), Vladimir Šeks i drugi, gde je 204. brigada ZNG stvorila „grupu za tihe likvidacije“.</s><s>Tokom borbi oko Vukovara su srpske para vojne jedinice, kao osvetu, izvršile pokolj oko 200 hrvatskih članova ZNG, MUPa, zarobljenih članova raznih para vojnih grupa i hrvatskih civila kod Ovčáre.</s><s>Srpski izvori su ovo osudili kao zločin, stran vojnoj istoriji i mentalitetu srpskog i crnogorskog naroda, iako su među ubijenima bili i ti, koji su ubijali civile i vojnike, ne samo Srbe, nego i Hrvate pro jugoslovenskog mišljenja.</s><s>U pregledu „ostvarenja“ vlade u Beogradu, je ta „ostvarenja“ do dana hapšenja Gorana Hadžića opisao Dr.Srđa Trifković, poznati srpski intelektualac i saradnik američkog časopisa za kulturu CHRONICLES: ostvarenje marionetske vlade; uništenje ekonomije; zadužena država; masivna nezaposlenost; tako reći likvidacija do tog vremena srpskog ponosa, vojske; preinačavanje istorije; ispiranje mozgova marionetskim medijima pod kontrolom države; podela Srba na patriote i mase slugu EU i SAD, koji veruju sve šta im se kaže; silom oduzeta teritorija (Kosovo i Metohija); zemlja postaje zvaničnom kolonijom.</s><s>Na spisku želja EU i SAD ostaje sada još priznanje Kosova za samostalnu državu.</s><s>Ovde je još moguće dodati, da se navodno sprema privatizacija, „rasprodaja vode“ u Srbiji.</s><s>Da li je Srđa Trifković imao u svemu pravo ili je preterao?</s><s>Ovde treba ponovo spomenuti nezaboravnog srpskog prijatelja, „Švajcarca srpskog srca“, profesora kriminalistike iz Lausanne, Arčibalda Rajsa i nekoliko rečenica iz njegovog „ČUJTE SRBI!“ (1928).</s><s>Rajs je upoznao svet sa zločinima koje je napravila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju prema nevinim srpskim civilima....</s><s>„Bio sam s vama kada ste bili u nevolji.</s><s>Delio sam sa vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala.</s><s>Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenutcima, kada se poznaje istinski karakter neke nacije...</s><s>Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata.</s><s>Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne za vašu naciju...</s><s>U nabrajanju vaših vrlina neću morami da vam govorim o onome, što vi nazivate „inteligencijom“.</s><s>Njome ću se pozabaviti tek u dělovina posvećenim vašim manama.</s><s>Srećom, vaš narod ponajviše čine seljaci, a ne „inteligencija“.</s><s>Srbi u BiH nisu imali sreće sa Visokim predstavnicima Zapada, koji su se ponašali kao neprikosnovene kolonijalne gazde.</s><s>U Protektoratu Češkoj, okupiranoj od Nemaca, je vladao „Reichsprotektor (jedan od njih je bio i „krvavi“ Reinhard Heydrich, koga su češki rodoljubi ubili u 1942), u nemačkim županijama su to bili „Gauleiteri“.</s><s>Valjda najgore se ponašao kao Reichsprotektor ili Gauleiter bivši britanski političar (kažu član na izborima propale Liberálne stranke) Paddy Ashdown (terao je uz velike pretnje vladu RS, da na silu prizna Zapadom stvorené dezinformacije oko Srebrenice i da se RS odrekne rezultata svojih istraživanja u slučaju Srebrenica), onda Austrijanac (verovatno germanizovani Slovenac) Volfang Petrič, i sadašnji Austrijanac (valjda opet slavenskoga porekla) Valentin Incko.</s><s>Prvi zapadni „Reichsprotektor“ je bio Španac Karlos Vestendorp, „proslavljen“ postupcima protiv srpskih stranaka u izborima 1996. i izbacivanjem profesora Šešelja sa inauguracije predsednika Republike Srpske u Banja Luci (1998).</s><s>Prihodi ovih momaka su vrlo visoki.</s><s>Bez preterivanja se može reći „Teško i nevinom Srbinu, koji padne u ruke krivičnom tribunalu za ratne zločine u Hagu!</s><s>Tu se treba setiti stare uzrečice još iz turskog vremena „Kadija te tuži, kadija te sudi!“ i pročitati poglavlje George Szamuelya „Obezbeđenje sudske odluke: Zloupotreba iskaza svedoka u Hagu“ (Herman,E.: Srebrenica Massacre.</s><s>2011, str.153 i dalje).</s><s>Poglavlje počine ovako: „Međunarodni krivični Tribunal za nekadašnju Jugoslaviju (ICTY) je odigrao odlučujuću ulogu u stvaranju zvaničnog ortodoksnog tumačenjao događaja u Srebrenici.</s><s>Operativne pretpostavke ICTY su istovetne sa NATO zemljama i institucijama, koje osiguravaju većinu finansiranja (ICTY), uglavnom vláda SAD, koja je izabrala i većinu prvobitnog osoblja.</s><s>Prema tim pretpostavkama, koje su se pojavile pre nekih uopšte značajnih procena o uzrocima i o vođenju rata u bivšoj Jugoslaviji, Srbi su bili potsrekači tih ratova; Srbi su bili počinioci genocida; Srbi su za razliku od bilo koje druge etničké grupe u ratovima počinili zverstva kao izraz državne politike; Srbi su bili kriminalci, koji su izvršavali zločinačke naredbe zločinačkog rukovodstva; i Srbi moraju biti naterani da priznaju svoje krivice da bi okajali svoje grehe...</s><s>ICTY je otvoreno sledio političke ciljeve na štetu legalnih postupaka, koje su već davno pre toga prihvatili ti Zapadni narodi, koji su stvorili i finansijski osigurali ovaj isti ad hok tribunal.“ Svojom nepoštenom delatnošću je ICTY uspeo da likvidira deo vodeće srpske vojne i političke elite i da od nje napravi kriminálce.</s><s>Zar nije čudno, da su Srbi po svetu do osamdesetih godina 20. veka bili smatrani za hrabre, junačke, verne i poštene ljude, a posle odjednom postadoše uzori zla, te ih takve pokazuje Zapad (SAD, Nemačka) i u filmovima.</s><s>Glavni prokuratori ICTY R.Goldstone, L. Arbour i C. del Ponte su bili, što se tiče nepristrasnosti protiv Srba, sve gori od gorega.</s><s>Ni sadašnji glavni prokurator, belgijski pravnik, S. Bramerc ne izgleda da je bolji.</s><s>Samo je Karla del Ponte, možda radi griže savesti, otkrila, već kao ambasador u Argentini, strašne zločine OVK (UÇK), u vezi sa ubijanjem zarobljenih Srba i Roma, radi vađenja njihovih organa i njihove prodaje za transplantacije.</s><s>A bez sumnje glavni organizátor tih zločina, Hašim Tači, je i sada predsednik vlade Kosova, koga priznaju i sada njegove gazde iz EU i SAD, kao da Savet Evrope nije prihvatio izveštaj o tim zločinima, koji je podneo Švajcarac Dik Marti.</s><s>Profesor pravnog Fakulteta u Torontu Michael Mandel je ovako opisao 12. aprila 1999. zločine organizacije NATO, kao i delatnost ICTY. (1) ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI (vlade država udruženih u NATO su mnogo više odgovorne za smrt i uništavanje na Kosovu i u Srbiji, nego srpska vojska i UÇK), (2) ZLOČIN PROTIV MEĐUNARODNOG PRAVA I POVELjE OUN (ovo je i osuda delatnosti ICTY). (3) ZLOČIN PROTIV ISTORIJE (Znači cinično i revizionistično tumačenje pojma holokaust i degradaciju pojma genocid, da se opravda agresija.</s><s>Profesor Mandel ovo kao Jevrejin shvata posebno intenzivno.“Kako može uopšte neko ozbiljno da upoređuje Srbe sa nacistima“, pita se Mandel). (4) ZLOČIN PROTIV ISTINE (Tu profesor Mandel kaže: „Ja tu govorim o vama, mediji, koji objavljujete svaku od početka od samog NATO pripremljenu izmišljotinu kao istinu, da proizvedete saglasnost sa agresijom.</s><s>Za sada ste se pokazali da ste samo malo više nego ruka propagande Pentagona...“).</s><s>Optužbu za Zločine NATO protiv Srbije na 38 strana teksta je predao Tribunalu ICTY i poznati grčki kompozitor Mikis Teodorakis 3. maja 1999.</s><s>ICTY je iz providnih razloga (diktat SAD) skroz preinačio osnovni princip Međunarodnog vojnog tribunála u Nirnbergu (1946) koji je za glavni i najgori zločin smatrao ZLOČIN PROTIV MIRA, naime „planiranje, pripremu, započinjanje i vođenje napadačkog rata, ili rata na osnovu povrede međunarodnog ugovora, pakta ili garancije.“ A ovo nije odgovaralo planiranim agresivnim ciljevima ondašnjih tvoraca politike SAD, koju je u vreme rađanja ICTY u 1993 godini zastupala u OUN Madlen Olbrajt, budući značajni zločinac protiv mira u Jugoslaviji (prema principima Tribunala u Nirnbergu).</s><s>Ali ideju za osnivanje ICTY je dao već u augustu 1992 nemački ministar inostranih poslova Kolove ujedinjene Nemačke Klaus Kinkel, o kome bivši oficir nemačke vojske Erich Schmidt-Eenboom („Der Schattenkrieger – Klaus Kinkel und der BND, Düsseldorf, 1995) piše, kako su Kinkel i njegova nemačka obaveštanja sluzba BND spremali uništenjě Jugoslavije.</s><s>A Kinkel je bio dobar đak zločinca protiv mira Hansa Ditriha Genšera.</s><s>Nemačka je u to vreme bila motorom razbijanja Jugoslavije i autorom pravljenja od Srba ratnih zločinaca.</s><s>Srbe je trebalo kazniti što su pomagali u dva poraza Nemačke.</s><s>Savet bezbednosti (SB) OUN je svojom rezolucijom 827 u maju 1993. ustanovio ICTY, kao ad hok tribunal, iako SB za to nije imao kompetenciju.</s><s>Nemački Nobelovac za literaturu Ginter Gras, kao i drugi ljudi, smatra Genšera i vladu kancelara Kola za sukrivce za raspad Jugoslavije i time i za krvave balkánské ratove : „Niko se nije usudio da optuži za političku odgovornost ondašnju vladu sa Kolom i Genšerom.</s><s>A to uprkos toga, što su priznali za samostalne države Sloveniju i Hrvatsku bezrazložno i brzopleto...“ Kada je ICTY bio više puta optuživan, da su hapšeni i suđeni samo srpski prvaci radi njihovog učešća u zločinima tokom rata, dok su Izetbegović i Tuđman ostali uopšte neoptuženi i uopšte nekažnjeni.</s><s>ICTY je odgovorio, da je i o njima skupljan materijal za optužbe, ali da su obojica, eto, pre optužbe umrla prirodnom smrću.</s><s>Način jednog hapšenja srpskog oficira na zahtev ICTY je bilo izuzetno prljav.</s><s>Náčelník generalštaba VRS general Momir Talić je učestvovao sa ministrom odbrane RS Manojlom Milovanovićem na široj konferenciji visokih štabnih oficira u Beču, o smirivanju situacije u Bosni, koju je organizovala austrijska vláda, tamošnja Vojna akademija i OBSE, Tolić je od vlade Austrije dobio vizu, lično obezbeđenje i potrebne garancije.</s><s>Nije znao, da je ICTY baš u to vreme izdao zapečaćeni („tajni“) nalog za njegovo hapšenje.</s><s>I tako je u podnevnoj pauzi konferencije, (25. avgusta 1999), kada se pila kafa, Tolić bio uhapšen i odmah dopremljen u Hag.</s><s>Od hapšenja se distancirao prisutni komandant SFORa general M. Willcock.</s><s>Tolić se pre toga sa svojim kolegama iz SFORa u Bosni družio.</s><s>Da li je to neko iz vlade Austrije uradio?</s><s>Zar taj događaj ne čini od međunarodne scene đubrište?</s><s>General Tolić se u Hagu razboleo (tumor) i „milosrdni“ ICTY ga je poslao u Srbiju, da tamo umre (2003).</s><s>I ovoga događaja se treba setiti, kad se piše o ICTY.</s><s>Profesor Milan Bulajić, autor knjige o „Ulozi Vatikana u razbijanju jugoslovenske države“ (1994) je upozorio autora knjige o još jednoj velikoj podvali u vezi sa događajima u nekadašnjoj Jugoslaviji.</s><s>Profesor DePaulovog univerziteta u Čikagu, Egipćanin i pravoverni musliman Sharif Bassiouni, je bio zadužen da sprema za OUN materijale o ratnim zločinima.</s><s>Srpska strana mu je prema Bulajiću materijale spremila dva puta, ili čak tri puta, a on ih nije dalje spremio, te je „njegov“ izveštaj bio bez srpskih podataka o zločinima protiv Srba u BiH, Hrvatskoj i Sloveniji.</s><s>Prema nirnberškom postupku, naredba pretpostavljenog ne opravdava ratne zločine potčinjenog.</s><s>Dok ICTY nije toliko zainteresovan za zločine relativno niže postavljenih počinilaca, koji su ih direktno izvršili.</s><s>Pošto su izvršavali naredbu, njihovi zločini su prema ideologii ICTY donekle shvatljivi, čak i oprostivi.</s><s>ICTY zločine smatra posledicom genocidnog plana spremljenog političkim vođama.</s><s>Što se tiče dokazivanja zločina, ICTY bagatelizira sudske nalaze, mnogo više obraća pažnju na svedočenja očevidaca, iako je to najmanje pouzdani način dokazivanja.</s><s>Ako svedok odbrane upozorava na kontradikcije u svedočenju, sudija može da ga opomene, da prekine sa dosađivanjem svedoka.</s><s>Pošto ne može da ospori ono, što svedok kaže, mogućnost optuženika, osobito srpskog optuženika, da presuda znači oslobađanje, je praktično nula.</s><s>Zato je najbolji put da presuda bude blaža solidno priznanje, koje odgovara priči ICTY.</s><s>I tako priznanje daje neosporan dokaz za strašne zločine i čini nepotrebním bilo kakav pošten sudski proces, dokazni materijal.</s><s>Ovde se treba setiti, primera radi, kako su u vreme kriminalnog NATO bombardovanja SRJ, zapadni mediji doneli izjavu albanskih očitih svedoka, da su Srbi pobili 700 Albanaca i njihove leševe pobacali u rudnik Trepča.</s><s>Jedan engleski novinar je čak tvrdio, da je u blizini nekoga okna rudnika osetio neprijatan zadah od leševa...</s><s>Ali već 12.oktobra 1999 je Kelly Moore (saradnica ICTY) javila, da u oknima Trepče nisu bili nađeni nikakvi leševi, ni njihovi ostatci.</s><s>Tome je odgovarao i članak D.Pearla i R.Blocka u Wall Street Journalu „Rat na Kosovu je bio svirep, ogorčen i divalj; Genocid to nije bio.</s><s>Priče o masovnim svirepostima su postajale i prelazilo se preko njih sa nedovoljnim dokazima – Nikakvi leševi nisu bili u oknima rudnika“ (31. decembra 1999).</s><s>Tribunal za ratne zločine u Hagu, onaj ICTY, nije Nirnberg iz 1946.</s><s>ICTY je pre staljinska čistka iz tridesetih godina 20. veka, za sada bez smrtnih presuda, ako se ne računa nemali broj Srba koji su umrli tokom suđenja, zatvoreni u Ševeningenu, u istražnom zatvoru, ili tokom hapšenja.</s><s>Prof. Dr Rajko Doleček DrSc.</s><s>Ostrava, 15.07.2011.</s> |
<s>Drako Mladić: Proces mom ocu se pretvorio u veliku prevaru</s><s>Sreda, 28 avgust 2013</s><s>utorak, 27 avgust 2013 08:43 Činjenica da se ovakvim dirigovanim političkim suđenjima jedan organ pretvara u instrument za pritisak na različite države U ponedeljak 19. avgusta je nastavljen proces protiv generala Ratka Mladića u Hagu.</s><s>Tim povodom razgovarali smo sa njegovim sinom, Darkom Mladićem, o tome šta se dešava u tom procesu.</s><s>Gospodine Mladiću, Vašem ocu je nastavljen proces u ponedeljak u Hagu. — Da nastavljen je proces koji se, nažalost, pretvorio u veliku prevaru.</s><s>Zašto to kažete?</s><s>Da nije to malo prestroga ocena? — Voleo bih da je to prestroga ocena međutim bojim se da je preblaga.</s><s>Pokušaću da vam objasnim zašto to kažem.</s><s>Primera za tu ocenu zaista ima previše ali počnimo od najvažnije oblasti, a to je za mene i porodicu svakako zdravlje moga oca.</s><s>Početkom juna u tribunalu se desilo nešto neuobičajeno po prvi put.</s><s>To je da su se odbrana, tužilaštvo, sekretarijat pa čak i zatvorski doktor čuveni dr Falke složili oko nečega.</s><s>Tema je bila zahtev odbrane koji je potkrepljen mišljenjem doktora veštaka odbrane da je iz hitnih zdravstvenih razloga neophodno skratiti generalu Mladiću radnu nedelju sa 5 na 4 radna dana.</s><s>Dakle, sa zahtevom odbrane su se složile sve strane u postupku pri tome i svi doktori koji su bili pozvani da daju svoje mišljenje.</s><s>Međutim, sudsko veće na čelu sa gospodinom Orijem je odlučilo da su i oni i veštaci pored toga što su i sudije, te su doneli odluku suprotnu mišljenju svih veštaka doktora angažovanih po ovom pitanju i odbili taj naš zahtev.</s><s>Moram na ovom mestu da kažem da je moj otac jedini u tribunalu trenutno koji ima tako brz tempo suđenja.</s><s>Kod predsednika Karadžića i Hadžića koji su daleko boljeg zdravlja radna nedelja traje 4, pa ponekad i 3 radna dana.</s><s>Porodica smatra da ovaj tempo suđenja bukvalno ugrožava život mome ocu.</s><s>Ko će biti odgovoran ako usled ovakvog iznurivanja nastupe dramatične posledice po zdravlje moga oca?</s><s>Verovatnoća za takav ishod nije mala a svakim danom ovakvog preterano jakog tempa suđenja ta verovatnoća se povećava.</s><s>Pri tome ovo je samo onaj najdramatičniji aspekt pitanja zdravlja moga oca.</s><s>Postavlja se još i pitanje kako može čovek koji je suočen sa tako teškom optužnicom uopšte da se priprema za svoju odbranu ako nakon sudskog dana ne može da ustane iz kreveta čak ni da bi večerao?</s><s>Šta Vi mislite zašto sudsko veće tako postupa? — Mislim da je sada već očigledno da se pri donošenju različitih odluka sudsko veće ne vodi interesima pravde već nekim sasvim drugim interesima koji su političke prirode.</s><s>Pored ovog pitanja zdravlja koje nije od juče i kojim se od početka ovog suđenja bezobzirno manipuliše tu je još i niz drugih postupaka sudskog veća koji su usmereni na onemogućavanje normalne odbrane moga oca.</s><s>Možete li da navedete neki primer takvih postupaka suda? — Naravno, tih primera ima toliko da bih mogao danima da vam pričam o tome, ali evo nekih.</s><s>Generalno, sudsko veće se ne pridržava pravila koja su doneta statutom samog tribunala ali ni pravila koje je samo sudsko veće donelo na početku ovog procesa i to po pravilu na štetu odbrane.</s><s>Odbrana se od početka ovog procesa oseća kao kada bi fudbalski sudija u sred utakmice odlučio da drugačije tumači ofsajd i to samo protiv jednog tima.</s><s>Prosto, situacija je došla do apsurda.</s><s>Recimo, tužilaštvo je obavezno da pre početka suđenja obelodani odbrani sve dokaze kojima raspolaže inače suđenje ne može da počne.</s><s>Međutim, mi imamo situaciju da danas u drugoj godini suđenja sud dozvoljava tužilaštvu ne znam po koji put već da obelodanjuje nove desetine hiljada stranica iako je bilo dužno to da uradi još pre početka suđenja.</s><s>Sud im to dozvoljava kontinuirano.</s><s>Budući da sudsko veće to stalno omogućava tužilaštvu jasno se uočava koordinacija između suda i tužilaštva sa ciljem da se onemogući efikasna odbrana mog oca.</s><s>Na ovom mestu moram da kažem da je odnos snaga između tužilaštva i odbrane katastrofalno neravnopravan.</s><s>Tužilaštvo ima 67 pravnika i na stotine pomoćnog osoblja.</s><s>Odbrana ima 3 advokata i 4 istražitelja.</s><s>Takođe, tužilaštvo ima prednost od 18 godina rada pa, ipak, oni nisu u stanju do dana današnjeg da predoče dokaze koji bi u jednom kratkom, efikasnom postupku mogli da pokažu krivicu moga oca.</s><s>Sama ta činjenica dokazuje automatski nevinost moga oca.</s><s>Zatim, recimo kada se odbrana žali na nešto, sudije odugovlače odluku mesecima i saopšte je često samo usmeno i to mesecima nakon što je ono zbog čega se žalila odbrana već prošlo.</s><s>To postaje potpuno besmisleno.</s><s>Time se odbrani uskraćuje pravo na žalbu i otežava, a često i onemogućava efikasna odbrana.</s><s>Te usmene odluke po pravilu takođe ne prate pismena obrazloženja što je za savremeno pravosuđe nezamislivo.</s><s>Kako da se žalite na nešto kada nemate pismeni trag na osnovu koga treba da se žalite.</s><s>Kakve su onda posledice ovakvog nepravednog vođenja procesa? — Meni se čini da su posledice katastrofalne i to ne samo po sudbinu moga oca.</s><s>Jedna dimenzija je to da je mom ocu uskraćeno pravo na pravedno suđenje, što je sad očigledno.</s><s>Druga dimenzija je da mu je ugrožen i sam život s obzirom na to da takvo iscrpljivanje za njega može da znači ne samo pogoršanje zdravlja već i smrtni ishod, a sudije uporno to ignorišu.</s><s>Međutim postoje posledice koje prevazilaze sudbinu bilo kog pojedinca koji se tamo nalazi, a to je činjenica da se ovakvim dirigovanim političkim suđenjima jedan organ kojeg je formirao Savet bezbednosti pretvara u instrument za pritisak na različite države kojima se na taj način takođe narušavaju prava koja proističu iz sistema međunarodnog prava i samim tim se na neki način ruši i međunarodni poredak.</s><s>Čini mi se da posledice takvog zanemarivanja međunarodnog prava gledamo već godinama u nazad i to ne samo u zemljama bivše Jugoslavije.</s><s>Nažalost pred našim očima se dešava eskalacija različitih kriza sve do učestalog počinjanja različitih ratova.</s><s>Takav razvoj i rast nasilja u svetu nije samo za žaljenje, nego ratove treba sprečavati svim sredstvima, koje međunarodno pravo i sve miroljubive zemlje sveta koje poštuju to pravo imaju na raspolaganju, a ne da se ruši taj sistem koji je napravljen da bi se sprečilo izbijanje novih ratova.</s><s>Autor Vanja Savićević Izvor Glas Rusije, 26. 08. 2013. http://serbian.ruvr.ru/2013_08_26/Darko-Mladic-Hasbunal-prevara-i-instrument-za-pritisak-na-drzhave/</s> |
<s>Hag 12. 03. 2014 | Pres RS Bivši komandant Vojske Republike Srpske u haškoj ćeliji proslavio 71. rođendan</s><s>Banjaluka, mart 2014.</s><s>Ratko Mladić, bivši komandant Vojske Republike Srpske, pre četiri dana iza zidina haškog kazamata proslavio je 71. rođendan!</s><s>Društvo su mu pravili saborci iz rata i prvi predsednik Srpske Radovan Karadžić!</s><s>Kako saznajemo, Mladić je rođendan obeležio skromno, ali u svečarskoj atmosferi, za koju su se pobrinuli njegovi saborci koji sa njim dele sudbinu iza rešetaka pritvora u Ševeningenu.</s><s>Za razliku od prethodnih godina, ovaj put se na proslavi Mladićevog rođendana pojavio i sam Karadžić, ali i generali Zdravko Tolimir, Radivoje Miletić, Stojan Župljanin i mnogi drugi.</s><s>Na proslavi, kako su nam otkrili Mladićevi branioci, nije bilo bošnjačkih i hrvatskih zatvorenika.</s><s>Stigla i supruga</s><s>Mladićev branilac Miloš Šaljić kaže da je rođendanskoj proslavi prisustvovala i Mladićeva supruga Bosiljka koja je specijalno za ovu priliku doputovala iz Beograda.</s><s>On prepričava da je proslava bila skromna, ali i vesela, na šta je uticalo i to što se narušeno zdravlje generala Mladića u poslednje vreme koliko-toliko ustabililo, pa je i on sam bio u znatno boljem raspoloženju nego što je to bio slučaj poslednjih meseci.</s><s>Nema sukoba</s><s>Za mnoge, Karadžićev dolazak na Mladićev rođendan dokaz je da ipak ne postoji sukob između njih dvojice uprkos tome što se takav zaključak mogao nametnuti posle generalovog odbijanja da da iskaz kao Karadžićev svedok odbrane.</s><s>Karadžić je, podsetimo, insistirao da Mladić svedoči u njegovu korist, ali je Mladićev pravni tim to odbijao pozivajući se na njegovo narušeno zdravlje.</s><s>Iako je sudsko veće naložilo svedočenje, Mladić nije odgovorio ni na jedno Karadžićevo pitanje, nego je uporno ponavljao da zadržava pravo da ne svedoči. - Već je uobičajano da svi haški pritvorenici obeležavaju rođendane i da na te proslave dolazi veliki broj pritvorenika.</s><s>Ovaj put, kod Mladića su bili i Radovan, Tolimir, Miletić i još neki.</s><s>Koliko sam uspeo da čujem, bilo je dosta veselo - priča Šaljić.</s><s>Ovaj put, Mladić je odlučio da rođendan obeleži 8. marta, uprkos tome što je, po službenoj biografiji, rođen 12. marta 1942. godine u selu Božinovići kod Kalinovika.</s><s>Međutim, šef njegovog pravnog tima Branko Lukić kaže da su ti podaci potpuno pogrešni.</s><s>On objašnjava da je nedvosmisleno utvrđeno da je Mladić zapravo godinu mlađi jer je, po novim podacima, rođen 8. marta 1943. godine.</s><s>Po tome, on ima 71, a ne 72 godine, kako stoji u zvaničnim dokumentima.</s><s>Konfuzija je, prepričava Lukić, nastala kada je jedan komšija Mladića iz Božinovića malog Ratka u matičnim knjigama upisao kao godinu starijeg kako bi njegov sin imao društvo kad pođe u školu.</s><s>Pogrešan datum</s><s>- U ono doba, deca su mahom upisivana godinama posle rođenja, a tako je bilo i u njegovom slučaju.</s><s>Taj komšija je strahovao da će mu dete, koje je bilo godinu starije od Ratka, biti usamljeno kad pođe u školu koja je bila dosta udaljena, pa ga je namerno upisao u matične knjige kao godinu starijeg, koristeći i netačan datum, kako bi od njih dvojice "napravio" vršnjake.</s><s>Ali, Ratkova majka je uvek govorila da je rođen na "čisti ponedeljak", odnosno prvi dan Vaskršnjeg posta.</s><s>Na osnovu tih priča, naknadno smo utvrdili da je to 8, a ne 12. mart, i to punu godinu kasnije u odnosu na zvaničan datum.</s><s>Međutim, u svim dokumentima je ostao upisan pogrešan datum - otkrio nam je Lukić.</s><s>Pre dve godine, Mladić je rođendan obeležio tako što je upisao kurs engleskog jezika koji se organizuje za haške pritvorenike.</s><s>Ipak, u međuvremenu je digao ruke od toga, na šta je najviše uticalo pogoršanje njegovog zdravlja, što i nije neko čudo s obzirom na posledice moždanih udara koje je doživeo tokom 16-godišnjeg skrivanja.</s><s>Njegovi saradnici kažu da boravak iza haških zidina u poslednje vreme prekraćuje čitanjem ruskih klasika, pogotovo dela Lava Tolstoja. http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/56927/Mladi%C4%87+gasio+sve%C4%87ice+sa+Radovanom!.html</s> |
<s>Milivoje Ivanišević: Predgovorom se ne broje žrtve</s><s>Petak, 15 jul 2016</s><s>Večernje novosti, 14. jul 2016.</s><s>Na skupu održanom u Medija centru 6. jula o.g. pod nazivom „Stradanje Srba Srebreničkog kraja u 20. veku“ objavljena je i prisutnima podeljena publikacija KNjIGA MRTVIH SRBA, SREBRENICA 1992–1995. sa potpisom na koricama Muzej žrtava genocida i prof. Dr Veljko Đurić Mišina koji je, istina neuko, napisao i neki svoj predgovor.</s><s>Publikacija nema katalogizaciju Narodne biblioteke Srbije, ali je naznačeno da je izdavač takođe Muzej žrtava genocida, a za izdavača se potpisao isti Veljko Đurić Mišina.</s><s>Imena 3262 žrtava srpske nacionalnosti prikupili su i dostavili dobrovoljno tokom rata meštani čija su sela uništena, a rođaci i prijatelji pobijeni.</s><s>To je istovremeno i rezultat višegodišnjeg rada Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom,a od 2008.</s><s>Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku.</s><s>Rezultati tih istraživanja objavljeni su prvi put povodom deset godina od našeg povratka u Srebrenicu i objavljeni kao specijalan dodatak „Večernjih novosti“ i kao posebna publikacija 2005, 2006. i 2007. godine na engleskom jeziku.</s><s>Muzej žrtava genocida i v.d. direktor – koji se potpisuje kao prof. Dr Veljko Đurić Mišina – nečasno su se predstavili i poneli u ovom slučaju.</s><s>Imamo puno moralno i materijalno pravo da u ime saradnika koji su se u ovom časnom poslu angažovali isključivo iz rodoljubivih razloga, a ne kao službenici Muzeja za platu, tražimo javno izvinjenje preko informativnih medija.</s><s>Moramo napomenuti da su se lažni autori pomenute publikacije – inače dobro situirani i plaćeni službenici za koje je Srbija dala milione dinara – obratili Narodnoj biblioteci Srbije u katalogizaciji bi videli da je za tačnost podataka garantovao, takođe srpski dobrovoljac, Milivoje Ivanišević. (Štampano izdanje „Večernjih novosti“, 14.7.2016)</s> |
<s>ESTRADA – od političke do prave Piše: Milivoje IVANIŠEVIĆ Ljubav je, kažu, dvosmerna ulica.</s><s>U slučaju Srba i njihovih komšija odnos je, nažalost, jednosmeran.</s><s>Nije stvar u tome da Srbi treba da svojim susedima uzvrate u klanju, nego da ovi Srbima uzvrate u opraštanju i traženju oprosta.</s><s>Međusobno poštovanje i tolerancija jesu neophodnost, a ni oni ne mogu biti jednosmerni.</s><s>Da li je pitanje srpske veličine ili nemorala to što Srbima mogu da dođu potomci njihovih dželata i da se usred Beograda osećaju dobro i opušteno toliko da mogu i da pevaju?</s><s>Već godinama televizijske emisije za pevačke zvezde Pinka i Granda beleže visoke indekse gledanosti.</s><s>Pred milionskim auditorijumom u više navrata tokom sedmice nastupaju stotine, možda i hiljade, mladih ljudi sa svih prostora bivše zajedničke države u želji da gledacima i žiriju poklone lepotu svog pevanja.</s><s>To su spektakli ravni istorodnim emisijama najpoznatijih evropskih emitera.</s><s>Posmatrajući stručnu - ili je bolje reći tehničku i umetničku - stranu autorima ovih emisija treba odati priznanje.</s><s>Pored toga oni su uspeli da ostvare ponovno objedinjavanje ljudi sa bivšeg jugoslovenskog prostora, što ni dve decenije posle rata nije pošlo za rukom profesionalcima iz ostalih delatnosti, pa ni dovitljivim političarima.</s><s>To je prouzrokovalo neviđenu masovnost kandidata za priznanja koja nude organizatori.</s><s>Ne želimo da zanemarimo ni neposredan, iskren i nepristrasan odnos koji vlada među učesnicima, bez obzira na uzrast i pol i bez obzira da li je reč o kandidatima za „Zvezdu“ ili članovima neke od komisija koje ih ocenjuju.</s><s>Svakako da ni vizuelni spektakli ni iskrena srdačnost među učesnicima ne bi bili mogući bez povoljnog ambijenta, ili neposrednog okruženja, u kome kandidati mogu da se ponašaju komotno i slobodno kao u vlastitoj kući.</s><s>Beograd i Srbija su ponovo pokazali svoje tradicionalne vrline.</s><s>Ne prvi put.</s><s>Kao da nisu - i ovaj grad i ovaj narod - stradali u Nato bombardovanjima koje su u to vreme sa oduševljenjem i zlurado prizivali i priželjkivali podjadnako glasno političari i mnogi građani Zagreba, Prištine, Ljubljane ili muslimanskog dela Sarajeva.</s><s>Danas ni jedan od pomenutih gradova, kao ni njihove novostvorene države, ne pokušavaju, a možda nisu ni u stanju, da pruže iskreno gostoprimstvo i bezbednost svojim srpskim susedima.</s><s>Čak i više od toga.</s><s>Proteranim meštanima srpske nacionalnosti ne dozvoljavaju da se vrate u svoja sela, u svoje kuće i stanove, na svoje posede, ustanove i preduzeća u kojima su radili.</s><s>Srbi, već ranije navikli na opraštanje, ponovo, i posle ovog rata, sve odlažu u zaborav i pokazuju drugačije manire.</s><s>Naši sunarodnici i istovernici, Srbi iz Hrvatske, iz Kosova i Metohije ili Srbi iz Bosne i Hercegovine, proterani od svojih suseda i sugrađana potucaju se i tumaraju Srbijom i belim svetom tražeći za sebe i decu koru hleba i krov nad glavom.</s><s>Njihov krov su uzurpirale, a njih proterale i opljačkale, komšije.</s><s>To je surova sudbina preko milion naših sunarodnika sa pomenutih prostora bivše Jugoslavije.</s><s>Među njima je više od trista hiljada proterane dece, srednjoškolaca i studenata.</s><s>Danas ta prognana bivša deca, srednjoškolci i studenti - nesuđeni lekari, ekonomisti, agronomi, pravnici ili inženjeri - srpske nacionalnosti nemaju mogućnosti da nastave školovanje, već na pijacama i buvljacima, ili kao fizički radnici na građevinama, zarađuju hleb za sebe, roditelje i porodicu.</s><s>Često i gladuju sa roditeljima i novorođenom decom.</s><s>Nema proteranim Srbima povratka u Srebrenik, Kakanj, muslimansko Sarajevo, Bihać, Tuzlu, Orašje, Bugojno, Brezu, Mostar, Vitez, Zenicu, Tešanj, da dalje ne nabrajamo.</s><s>Nema im povratka u Knin, Benkovac, Zagreb, Osijek, Rijeku ili Sisak, jednostavnije rečeno u Hrvatsku ili u Prištinu, Vičitrn, Suvu Reku, Prizren ili na Kosovo i Metohiju.</s><s>Srbima je onemogućen povratak u svoja sela, na svoja imanja, svoje poslove i na svoja prisilom ugašena domaćinstva.</s><s>Zato što su druge vere i nacionalnosti.</s><s>Za to vreme njihovi vršnjaci iz tih mesta se slobodno takmiče u Srbiji i Beogradu za pevačke tzv. zvezde, koje uspešno lansiraju i bogato nagrađuju firme i mediji u Srbiji.</s><s>Mi opraštamo, ponekad i prećutno, svima koji su nam zlo činili i ako od nas to niko od njih niti je tražio niti traži.</s><s>Da li smo u tim situacijama dovoljno razumni prema sebi i prema svojima?</s><s>Pogotovo što oni koji su nam u prethodnim decenijama i ratovima nanosili zlo, pa i pored toga, još uvek, kao i tada, smatraju da su u pravu i da tako treba.</s><s>Kao da smo bez suda, zbog svog srpstva i pravoslavlja, unapred od muslimana i Hrvata osuđeni na hapšenja i logore, pljačke, silovanja i ubistva...</s><s>Oni vekovima istrajavaju u svom ponašanju.</s><s>Ne traže oproštaj, ne nude izvinjenje.</s><s>Ubijanje Srba za njih je kao neko stečeno ili nasledno pravo.</s><s>Istina, ni za jednog okupatora u Srbiji - a pogotovo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu i Metohiji, a i u Vojvodini - ni u jednom ratu pljačka, progon i ubijanje Srba nije smatrano zločinom.</s><s>To je važilo i za njihove domaće saveznike, lokalne pretedente na srpske glave, srpsku zemlju i imovinu.</s><s>U poslednjem ratu i ako nije bilo neposrednih stranih okupatora, ipak su njihovi tradicionalni saveznici, pogotovo iz doba Drugog svetskog rata i NDH, ubijanje i proterivanje Srba smatrali i tumačili kao svoje odavno stečeno, ili nasledno pravo.</s><s>Zato ne nude izvinjenje, ne traže oproštaj.</s><s>Zato u tim novo stečenim samostalnim državama, kao i u NDH, postoji visok stepen tolerancije za zločine nad državljanima srpske nacionalnosti.</s><s>Koliko je surova stvarnost koju su pretrpeli i koju još trpe proterani Srbi iz pomenutih sredina ilustrovaće, istina veoma skučeno, naredne činjenice površno uzete ovom prilikom samo sa prostora susedne muslimansko-hrvatske Federacija Bosne i Hercegovine.</s><s>Koristimo uobičajen metod slučajnog uzorka.</s><s>Na primer, u opštini Srebrenik bilo je 7 logora za Srbe, ubijeno je preko 60 naših sunarodnika i proterano kompletno srpsko stanovništvo.</s><s>Ti ljudi su današnje izbeglice u Srbiji, Crnoj Gori i svuda po svetu.</s><s>U Kaknju je bilo 5 logora, a ubijena su 74 Srbina.</s><s>U Bihaću je bilo 14 logora.</s><s>U logoru Luke muslimani su ubili najstariju ženu svih vremena i možda svih logora od kada postoje u Evropi.</s><s>To je pokojna Boja Kenjalo iz srpskog sela Račić koja je ubijena u 106. godini života (rođena 1888, a uhapšena u svojoj kući, dovedena u pomenuti logor i ubijena 1994).</s><s>U Bihaću je, pored stradanja u logorima, ubijeno 323, proterano oko 15.000 i nestalo 119 lica srpske nacionalnosti.</s><s>Na teritoriji ove opštine pronađeno je i pet masovnih grobnica sa posmrtnim ostacima više desetina u logorima i na drugim mestima ubijenih meštana srpske nacionalnosti.</s><s>U Bugojnu je bilo 13 logora za Srbe, a ubijeno je 152 i nestalo 33 Srbina.</s><s>Otkrivena je i masovna grobnica.</s><s>U Mostaru su se surovo nadmetali Hrvati sa muslimanima u zločinima nad meštanima srpske nacionalnosti.</s><s>I jedni i drugi, složno, izvršili su etničko čišćenje i zdušno proterali 25.000 Srba.</s><s>U 17 logora i na druge načine ubijeno je 482 i, u isto vreme, nestalo je 142 meštana srpske nacionalnosti.</s><s>Neki od pokojnika identifikovani su u tri masovne grobnice koje su u međuvremenu pronađene u ataru ove opštine.</s><s>U Orašju je bilo sedam logora, a ubijeno je 74 i nestalo 32 lokalnih Srba.</s><s>U Brezi, gde nikada nije bilo brojno srpsko stanovništvo, ubijeno je 46 i nestalo osam srpskih civila.</s><s>Pronađene i otkopane su i dve masovne grobnice.</s><s>Ni u dva značajna regionalna centra: Zenici i Tuzli lokalni Srbi nisu bolje prošli.</s><s>U Tuzli, ne računajući pobijene vojnike u poznatoj „Tuzlanskoj koloni“, usmrćeno je 243 civila, proterano oko 40.000 i nestalo 128 Srba.</s><s>Na teritoriji opštine otkrivene su dve masovne grobnice i evidentirano 28 logora.</s><s>Iz Zenice je proterano oko 30.000 meštana srpske nacionalnosti, a ubijeno je 258 i nestalo 38 lica.</s><s>Evidentirano je, pored poznate kaznionice, još 14 logora i jedna masovna grobnica.</s><s>Tešanj je slučaj za sebe.</s><s>Tu su od strane lokalnih svetih ratnika islama odsečene prve srpske glave u BiH i nataknute na kočeve oko stare tvrđave, da prolaznike plaše i opominju.</s><s>Svet se upoznao i sa fotografijom na kojoj islamski ratnik džihada gazi tri odsečene glave.</s><s>Surovo da se surovije ne može ni zamisliti. (Podsetimo se imena tih nedužnih srpskih mučenika čije su odsečene glave bile ponos bosanskih muslimana.</s><s>To su: Nenad Petković, Blagoje Blagojević, Branislav Đurić.) Na kraju ovog kratkog izveštaja, dajemo i nekoliko podataka o glavnom gradu Bosne i Hercegovine.</s><s>U prvoj godini rata, od aprila zaključno sa decembrom 1992, muslimanske vlasti predvođene Alijom Izetbegovićem ubile su u Sarajevu više Srba nego Pavelić za sve vreme Drugog svetskog rata.</s><s>U gradu je evidentirano preko 120 logora i još do sada nepoznat broj, ali ne manje od deset, masovnih grobnica, ne računajući Miljacku o kojoj se danas i među ministrima u Beogradu, na našu sramotu, uveliko peva.</s><s>Ubijeno je 7.115 i nestalo 610 lica srpske nacionalnosti.</s><s>Proterano je preko 100.000 Srba. (Istina, ostalo je u Muslimansko-Hrvatskoj federaciji BiH nešto Srba iz mešovitih brakova, ostalo je i ne mnogo veoma starih, možda slučajno preživelih, ljudi.) .</s><s>Malo koga danas grize savest zbog svega što se Srbima van Srbije i na Kosmetu dogodilo.</s><s>Uspavana savest i nedostatak elementarne empatije prema svojim stradalim sunarodnicima jedini je razlog što se oglaašavamo.</s><s>Upoznavanje javnosti sa ovim što činimo vlastitim, ili srpskim, parama moralo je doći na dnevni red, ali treba naglasiti da u svemu tome nema ni najmanje političkih, nacionalnih, pogotovo ne revanšističkih, motiva.</s><s>Razlozi su isključivo moralnog karaktera.</s><s>Ovo je skroman traktat u kome se postavlja pitanje šta je moralno, a šta nije moralno.</s><s>Ili, ko je moralan, a ko nije moralan.</s><s>Da li je nemoralno ovo što čine Srbi, Srbija i Beograd za decu i mlade ljude van Srbije i iz krajeva iz kojih su Srbi proterani i pobijeni?</s><s>Sigurno, bar po nama, to nije nemoralno.</s><s>Ali je nemoralno to što prema svojim sugrađanima srpske nacionalnosti čine nekada muslimani, danas Bošnjaci, u Muslimansko-Hrvatskoj federaciji Bosne i Hercegovine, ili Hrvati u svojoj novoj obnovljenoj NDH državi, Albanci ili Šiptari na Kosovu i Metohiji.</s><s>Čime je srpski čovek, posebno srpsko dete zaslužilo svakodneva šikaniranja i maltretiranja u pominjanim opštinama i državama bivše Jugoslavije.</s><s>Zašto je srpsko dete u vrtiću, osnovnoj ili srednjoj školi izloženo svakodnevnom zlostavljanju ne samo od strane vršnjaka, već i nastavnog i pomoćnog osoblja, hodža i fratara.</s><s>Za srpsko dete, od onog najmlađeg, poletarca, do srednjoškolca ili studenta, nezamislivo je da, bez zvižduka, dobacivanja i urlanja na nacionalnoj osnovi, nastupi na nekoj priredbi u pomenutim državama i opštinama, ali i u Prištini, Suvoj Reci, Vučitrnu, Zadru, Puli, Sisku, Osijeku...</s><s>Ukoliko u tim mestima još ima srpske dece.</s><s>Ili, ukoliko smeju da kažu da su Srbi.</s><s>Da bi zaštitili svoju decu mnogi roditelji su bili prisiljeni da pređu u katoličanstvo.</s><s>Stravičene se brojke pominju o prisilno pokrštenoj srpskoj deci u Hrvatskoj.</s><s>Pa i pored toga za mnoge od pokrštenih srpskih dečaka i devojčica je nezamislivo da nastupe, a kamo li da za svoje lepo pevanje dobiju nagradu, pa još prvu, u tim bivšim jugoslovenskim republikama.</s><s>Danas su, sudeći po odnosu prema srpskim povratnicima, srpskoj deci i omladini, jedino prevejani srbomrsci i srbofobi na vlasti u bivšim jugoslovenskim republikama i u lokalnim zajednicama iz kojih dolaze njihova prelepa deca da pevaju u Beogradu.</s><s>Dolaze i oni i nisu pokunjeni s obzirom odakle dolaze.</s><s>Dolaze bivši čuvari i islednici koncetracionih logora, komandiri i oficiri Armije BiH, predsednici i članovi Kriznih štabova...</s><s>Da li ćemo doživeti vreme da se iz neke lokane zajednice iz koje nam stižu takmičari za Zvezdu ili Zvezdicu oglasi neki lokalni funkcioner, umetnik, političar ili intelektualac s molbom za oproštaj za zločine počinjene u njihovoj sredini tokom rata nad meštanima srpske nacionalnosti?</s><s>To su nepotrebno, samoinicijativno, bez odobrenja naroda, pogotovo stradalih Srba u navedenim novonastalim državama, učinili neki od najviših državnih i verskih vođa srpske države.</s><s>Autor je osnivač i predsednik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku http://www.pecat.co.rs/2015/03/od-klanja-do-pevanja/</s> |
<s>Milivoje Ivanišević - Predsednik Instituta za istraživanje Srpskih stradanja u 20. veku Tomo Kovač - Bivši komandant ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske</s> |
<s>25/01/2017 | 14:11 ⇒ 15:22 | RTRS | SRNA Svjedok Tužilaštva BiH Milan Jeremić rekao je da je 1992. godine u selu Zalazje kod Srebrenice čuo kako je komandant takozvane Armije BiH /ABiH/ Naser Orić rekao da kuće budu popaljene i da niko ne dira zarobljenike kojima će biti suđeno u Srebrenici.</s><s>Jeremić je na suđenju trojici bivših pripadnika takozvane Armije BiH opisao kako je 12. jula 1992. počeo napad na Zalazje iz raznih pravaca.</s><s>On je rekao da se povukao u jednu kuću, a nakon što je u nju ubačena bomba, prešao je u drugu.</s><s>Tu je zatekao još pet saboraca.</s><s>Iz kuće su, kako je naveo, u početku pružali otpor, a onda su se popeli u potkrovlje.</s><s>"Čuli smo glas komandanta Nasera Orića koji je na megafon govorio da se predamo i da smo opkoljeni.</s><s>On se tada predstavio.</s><s>Čuli smo da su se iz druge kuće počeli predavati", naveo je Jeremić.</s><s>On je istakao da je čuo kako ljudi iz takozvane Armije BiH po imenima nabrajaju one koji su se predavali iz druge kuće, prenosi Birn.</s><s>"Osoba koja se predstavila kao Orić rekla je da se popale kuće i da niko ne dira zarobljenike, te da će im biti suđeno u Srebrenici.</s><s>Potom su otišli", kaže Jeremić.</s><s>Odgovarajući na pitanje odbrane, svjedok je rekao da nije vidio da je neko od njegovih saboraca gledao iz potkrovlja šta se dole dešava.</s><s>Naveo je da nije čuo vriske i jauke.</s><s>Prema Jeremićevim riječima, kada je vatra zahvatila kuću u kojoj su bili, spustili su se s tavana i otišli prema selu Sase.</s><s>Jeremić je svjedočio na suđenju Izetu Arifoviću, Suadu Smajloviću i Amiru Salihoviću, koji su optuženi za ubistva civila srpske nacionalnosti počinjena u junu i julu 1992. godine na području Srebrenice i Bratunca.</s><s>Prema optužnici, nakon napada na Zalazje, grupa od osam civila srpske nacionalnosti je sa četiri tijela dovezena do policijske stanice u Srebrenici, gdje je Arifović usmrtio jednog civila, a Salihović ostale odvezao u nepoznatom pravcu i od tada više nisu viđeni živi.</s><s>Oriću se u odvojenom predmetu sudi i za zločine na području Srebrenice i Bratunca. http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=239686</s> |
<s>Ivanišević: Molba za oproštaj upućena srpskim žrtvama u Srebrenici</s><s>Utorak, 30 jun 2015</s><s>25.06.2015. | 13:04h | Srna | PressRS Direktor beogradskog Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. vijeku Milivoje Ivanišević uputio je "Molbu za oproštaj" srpskim žrtvama u Srebrenici zato što će predsjednik Vlade Srbije, "možda, biti prinuđen da dođe u Potočare i oda počast njihovim ubicama".</s><s>Ivanišević u saopštenju navodi da je tešku obavezu da zatraži oproštaj od srpskih žrtava dobio od "članova Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, sveštenika SPC, bivših ministara i generala Srbije i Republike Srpske, te više beogradskih porodica".</s><s>"Ovo je najviše što mi koji tražimo oproštaj sada možemo da učinimo i u čemu nas niko ne može spriječiti", ističe Ivanišević, uz napomenu da je obavezu da uputi molbu za oproštaj dobio i od mnogobrojnih kolega i prijatelja.</s><s>Takođe, navodi se u saopštenju, to traže i protjerani Srba iz BiH, sa Kosmeta i Hrvatske, nastanjeni u Beogradu i Novom Sadu, srpski ratnici protiv Nato agresije, profesori viših škola i fakulteta, penzioneri, studenti, učenici i ljudi sa kojima Ivanišević skoro svakodnevno sarađuje.</s><s>Ivanišević navodi da od Aleksandra Dimitrijevića, koji je u vrijeme kad su ga ubili imao jedva šest godina, i njegovog tri godine starijeg brata Radisava, ubijenih 16. januara 1993. godine u Skelanima, traži oproštaj "što će predsednik Vlade Republike Srbije biti prinuđen da, ne daj Bože, dođe u Potočare i oda počast njihovim ubicama".</s><s>"Molimo za oproštaj Mateju Stevana Jašinskog, samopregornog prosvetnog radnika iz Novog Sada, koji je prije nekoliko decenija došao u selo Zagone da uči srpsku i muslimansku djecu i nije htio kad se zaratilo da se vrati u Novi Sad i napusti selo u kome se srodio sa djecom i njihovim roditeljima", naveo je Ivanišević.</s><s>On je istakao da su Jašinskog ubili 5. juna 1992. godine njegovi bivši učenici muslimani.</s><s>"S njim su ubijeni i mnogi bivši učenici srpske nacionalnosti, njihovi roditelji, pa i starci rođeni 1912. godine iz porodica Milošević, Tanasijević, Gvozdenović, Dimitrić, Malović i Paunović.</s><s>Oproštaj tražimo zato što će i vašim ubicama da odaju počast", navodi Ivanišević.</s><s>On je molio za oproštaj i "Dragomira Nenada Živkovića (1971. godište) redovnog studenta druge godine šumarstva u Beogradu, svog, kako je naveo, "omiljenog bliskog rođaka koji se vratio u svoj Bratunac da mu roditelji, baka i mlađi brat ne budu sami, a ubili su ga iz zasjede muslimani u selu Biljača na Petrovdan 1992".</s><s>Ivanišević moli za oproštaj i najstarijeg učitelja Vasu Poraču, rođenog 1912. iz Krnjića, "koga su nožem isjekli njegovi bivši đaci muslimani 5. jula 1992. godine sa još trinaest mještana srpske nacije iz ovog sela".</s><s>"Molimo za oproštaj poluslijepog i bolešljivog starinu Radojka Miloševića iz sela Gniona koga su na Krsnu slavu, Đurđev-dan 1992, slavskom svijećom, sa jedinim gostom Lazarom Simićem iz susjednog sela Studenac, spalili.</s><s>Težak teret na svoja pleća prima čovjek koji dolazi da se pokloni onima koji tebe i Lazara spališe žive", naveo je Ivanišević.</s><s>On ocjenjuje da su grešni i oni koji ovo pišu zato što još nisu u mogućnosti da traže oproštaj "od svakog ubijenog našeg sunarodnika pojedinačno i da konačno, i na dostojanstven način, sačuvamo od zaborava imena srpskih žrtava.</s><s>Srpske države za to ovih godina nemaju novca".</s><s>"Da li je ovih decenija došlo zlo vrijeme kad se interesi srpske države ne podudaraju sa interesima srpske nacije.</s><s>Ja ću, sa svojim najbližim tog dana otići u prvu crkvu i upaliti svijeću za pokoj duše i mir žrtava čije porodice su ovim gestom duboko povrijeđene", navodi Ivanišević.</s><s>On zaključuje da su "prije deset godina u Bratuncu i Srebrenici majke srpskih žrtava proklele predsjednika Srbije kad je došao u Potočare da se pokloni ubicama njihove djece". http://pressrs.ba/info/vijesti/molba-za-oprostaj-upucena-srpskim-zrtvama-u-srebrenici-25-06-2015</s> |
<s>Darko Mladić: Nije tačno da je otac pristao da ga operišu</s><s>Ponedeljak, 30 mart 2020</s> |
<s>Milivoje Ivanišević: Treći mirovni ugovor u istom veku – ili: Dejton 1995.</s><s>Četvrtak, 06 april 2017</s><s>Tri puta su predstavnici srpske nacije u prošlom veku sklapali i potpisivali mirovne ugovore po kojima su na ovim balkanskim prostorima stvarane nove, ili obnavljane i prekrajane prethodne države.</s><s>Svakom mirovnom ugovoru prethodile su teške godine velikih ratnih stradanja: ljudski gubici, uništena materijalna i kulturna dobra, okupacija, glad i teror.</s><s>Ali uvek je to okončavano izgonom okupatora, a time i ukidanje terora i, što je za državu i narod posebno važno, sačuvanih teritorija.</s><s>Posle toga bi, po uobičajenom redosladu, sledila međunaroda mirovna konferencija i potpisivanje mirovnog ugovora.</s><s>Tako je stvorena, prekrajana i obnovljena Jugoslavija, a na kraju veka u Rambujeu stvorena je i Republika Srpska.</s><s>Međutim, predmet našeg interesovanja nije prekrajanje ili stvaranje novih država već ljudski gubici srpskog naroda koji su ugrađeni u temelje Jugoslavije i, posle Rambujea i Pariza krajem 1995. godine, u temelje Republike Srpske.</s><s>Našu pažnju je privukla činjenica da u tom istom veku ni jednom nije napravljen bilans ljudskih gubitaka koje je podnela srpska nacija.</s><s>Godišnjica Rambujea je prigodna prilika kad možemo da se posvetimo uspomeni na svoje pokojnike iz prošlih vremena.</s><s>Ovaj treći, ili dejtonski, mirovni ugovor potpisan je na kraju dvadesetog veka, a to je razdoblje kad možemo konačno sabrati i iskazati sva svoja stradanja u prethodnih sto godina.</s><s>Iza nas su ostali teški oružani sukobi i dva svetska rata.</s><s>Reč je o teškom bilansu srpskih stradanja najtešnje vezanih i za jugoslovensku državu i njenu sudbinu.</s><s>Pri tom svako pominjanje stradanja koje je imao srpski narod u svejedno kom ratu ili vremenskom razdoblju podrazumeva sva područja i teritorije bivše zajedničke države na kojima je srpski narod živeo: Srbiju, Kosovo i Metohiju, Hrvatsku, Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru.</s><s>Nažalost, to su u isto vreme i teritorije na kojima se vekovima sučeljavaju tradicionalno neprijateljski raspoloženi vernici tri velike evropske religije: pravoslavni, muslimani i rimokatolici.</s><s>Njihovi u Evropi ili u svetu međusobni odnosi, još češće njihovi sukobi, kod nas su uvek, ne samo u dvadesetom veku, ostavljali trajne i pogibeljne posledice.</s><s>Prikrivanje zločina nad srpskim narodom traje koliko traju i ti zločini.</s><s>Pored toga, srpska stradanja su uporno i na sve načine osporavali oni koji su srpskom stradanju najviše doprineli.</s><s>Srpske žrtve su decenijama, ili bolje rečeno tokom celog dvadesetog veka, prećutno bile zabranjena tema u Jugoslaviji.</s><s>Posle Drugog svetskog rata dominantna tema, kad je reč o žrtvama, bili su poginuli partizani, komunisti ilegalci i civili stradali kao antifašisti.</s><s>Tako je, pojednostavljeno i vešto, prikrivano nacionalno poreklo žrtava, a time su prikrivena i ogromna stradanja lica srpske nacije i pravoslavne ispovesti do kojih je došlo tokom tog rata.</s><s>Osnovni, a verovatno i jedini, motiv za prikrivanja svakog, pa i ratnog, zločina je prikrivanje izvršilaca zločina i izbegavanje njihovog kažnjavanja.</s><s>To je dovelo do apsurdne situacije da žrtve žive u istoj državi sa svojim ne kažnjenim ubicama.</s><s>To se odnosi na sve jugoslovenske krajeve koji su pripadali početkom veka Austougarskoj i potom, tokom Drugog svetskog rata, Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.</s><s>Ili, nešto preciznije, reč je o Hrvatskoj, Vojvodini, posebno Sremu, Bosni i Hercegovini.</s><s>Odsustvo kazni za zločine koje su počinili Hrvati i muslimani nad građanima srpske nacionalnosti na novostvorenim jugoslovenskim prostorima tokom Prvog svetskog rata je opravdavano, ili od nekih srpskih političara tumačeno, navodno državnim, nadnacionalnim, državnotvornim jugoslovenskim višim interesom.</s><s>Posle Prvog svetskog rata zločine koje su u ime Austrougarske monarhije, ili pod njenim pokroviteljstvom, počinile naše komšije, naši sugrađani drugih vera, trebalo je prećutati u interesu nužnog unutrašnjeg mira, međunarodne stabilnosti i afirmacije novostvorene zajedničke jugoslovenske države.</s><s>Posle nekoliko godina su poubijani Srbi u razdoblju 1914-1918. godina u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Vojvodini, njihova opljačkana i razorena imovina, tzv. veleizdajnički procesi i logori-mučilišta, nesvesno ili ne, trajno gurnuti u zaborav.</s><s>Takva sudbina je zadesila i jedan od retkih izvornih dokumenata iz tog vremena.</s><s>To je „Crna knjiga“ Vladimira Ćorovića.</s><s>Ne možemo sebi dozvoliti da ne pomenemo nespornu činjenicu zasnovanu na podacima nadležne Austougarske administracije u Bosni i Hercegovini. „ U godinama 1914 -1917. umrlo je u Bosni i Hercegovini, po službenom saopštenju, 100.986 dece ispod deset godina...</s><s>U izvesnim parohijama razlika je između slučajeva smrti i poroda neobično velika, ponekad dvostruko veća, naročito od 1916. unapred.“[1] Kao što se vidi reč je o parohijama, a to znači o srpskim opštinama i naseljima, srpskim porodicama i stradaloj srpskoj deci.</s><s>Zlostavljanje Srba za vreme austrougarske okupacije, pogotovo u godinama rata, malo se razlikovalo od zuluma iz osmanlijskog, za Bosnu i Hercegovinu ne tako davno minulog vremena.</s><s>Žrtve Prvog svetskog rata i prvi mirovni ugovor Prvi mirovni ugovor koji su predstavnici srpskog naroda potpisali sklopljen je na Versajskoj mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine.</s><s>Značajna stavka u tom dokumentu su ljudski gubici pojedinih država.</s><s>Predmet našeg interesovanja su ljudski gubici koje je podneo srpski narod pre potpisivanja svakog, pa i ovog, mirovnog ugovora.</s><s>U pomenutom Versajskom mirovnom ugovoru je utvrđeno da je Kraljevina Srbija u tom ratu izgubila za svoje uslove ogromnih 1.247.435, ili 28 procenata od ukupnog broja stanovnika.</s><s>Prema Adolfu - Dalfe Vogelniku, Slovencu, jednom od poznatih direktora Jugoslovenskog zavoda za statistiku, ti pokazatelji nisu mnogo drugačiji.</s><s>Srbija i Crna Gora su, po njemu, u Prvom ratu zajedno izgubile 22,8% stanovnika.</s><s>[2] Mira Radojević i Ljubodrag Dimić, autori značajne studije „Srbija u velikom ratu 1914-1918.“ navode da je Srbija je u tom ratu izgubila 26% stanovnika.</s><s>[3] Svaki od ovih pokazatelja ukazuje da je u tom ratu Kraljevina Srbija od svih učesnika podnela najveće ljudske gubitke.</s><s>Znatno manje, a u ponekim slučajevima i neuporedivo manje, gubitke beleže ostale evropske države učesnice Velikog rata 1914-1918. (Francuska, 16,8 procenata, a Nemačka – 15,4% od ukupnog stanovništva: SSSR - 11,4%; V. Britanija – 12,5%; Bugarska - 3,5%; Italija – 10,3%; ili Rumunija – 8,7%.) Moramo se podsetiti na surovu činjenicu da skoro neverovatnih 300.000 naših pokojnika iz tog vremena počiva pored „plavih grobnica“ i u još 700 masovnih, ne samo vojničkih, grobalja, kosturnica, kapela i memorijala u oko četrdeset, ne samo evropskih, država.</s><s>[4] Kao što se može videti posledice Velikog rata su bile katastrofalne za srpsku, u dobroj meri i crnogorsku državu, a najviše za celinu srpskog naroda.</s><s>Nažalost, imena žrtava nisu posle rata prikupljena, zabeležena i sačuvana od zaborava.</s><s>Izgleda da se nije ni moglo.</s><s>Svako pominjanje srpskih žrtava izazvalo bi negativne reakcije, pa i bes kod političara i u štampi bivših austrougarskih podanika koji su i sami učestvovali u ratu protiv Kraljevine Srbije i u do tad neviđenom masakru srpskog civilnog stanovništva.</s><s>Na zasedanjima Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije stalno je, pogotovo od strane hrvatskih poslanika, nipodaštavano i omalovažavano svako pominjanje srpskih žrtava.</s><s>Na kraju je sve eskaliralo do te mere da je 1928. god. narodni poslanik iz Crne Gore radikal Puniša Račić, isprovociran ponašanjem hrvatskih poslanika, pucao za vreme zasedanja u Stjepana Radića, poznatog hrvatskog poligičkog predvodnika.</s><s>Posle toga se još više ćutalo o srpskim stradanjima.</s><s>Jugoslavija je za većinu naroda koji su joj prišli bila nevoljno i privremeno rešenje, a Srbi su to kasno shvatili,.</s><s>To se posebno odnosi na bivše jugoslovenske republike, sada samostalne države, Sloveniju i Hrvatsku gde je nastala poznata krilatica na koju se dugo nismo osvrtali: Srbe na vrbe.</s><s>Nismo ozbiljno primili ni to ni stav dr Antona Korošeca, čuvenog slovenačkog teologa-političara i jugoslovenskog ministra unutrašnjih dela, koji je prilikom stvaranja zajedničke države slikovito i lepo kalkulisao: Uzjahali smo dobrog konja, napustićemo ragu.</s><s>Srpski gubici nastali tokom Prvog, ili Velikog, svetskog rata u područjima koja nisu pripadala srpskim državama nikad nisu demografski istraženi i od tada do danas su prepušteni uglavnom nepouzdanim procenama.</s><s>U ta vremena još nisu postojale, kao što imamo danas, jasno formulisane definicije genocida ili etničkog čišćenja i na te zločine nad Srbima van Srbije nije se mnogo osvrtala tzv. međunarodna zajednica ni njene humanitarne institucije i pravni stručnjaci.</s><s>Usled toga zločini počinjeni u vreme Velikog rata nad srpskim civilnim stanovništvom u Srbiji, kao i na srpskim teritorijama u sastavu Austrougarske monarhije, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Vojvodini, nisu dobili pravnu kvalifikaciju genocida ili etničkog čišćenja.</s><s>Posle se zaboravilo na sve što se srpskom narodu dogodilo.</s><s>Istina, na pomenutoj Versajskoj mirovnoj konferenciji Srbija je dobila znatnu ratnu odštetu, ali to se nije odnosilo ni na živote ni na imovinu srpskih žrtava sa ostalih područja tadašnje, tek stvorene, države Jugoslavije.</s><s>[5] Možda možemo da pomenemo relativno prihvatljivu procenu da je u Velikom ratu u Bosni i Hercegovini stradalo oko 320.000 stanovnika srpske nacionalnosti.</s><s>[6] To su pretežno deca, žene, bolesni i stari, stradali od gladi, bolesti, ali i ubijeni tamo gde su zatečeni: u svojim selima i u vlastitim kućama, sabirnim centrima, logorima i zatvorime.</s><s>Tu su i srpski dobrovoljci, kao i 100.986 dece uzrasta do deset godina o kojima svedoči Vladimir Ćorović i koja su u razdoblju 1914-1917. godine pomrla od gladi.</s><s>U vreme tog rata su nastali i prvi koncetracioni logori u Evropi, ali i u Bosni i Hercegovini, koji su namenjeni isključivo nepokornim Srbima, tadašnjim buntovnicima protiv Austrougarske monarhije.</s><s>Koliko se srpska nacija usrećila u državi koja je stvorena zahvaljujući srpskim pobedama i stradanjima tek treba da se analizira u vremenima koja dolaze.</s><s>U jugoslovenskoj državi spas su 1918. godine našli narodi koji su poraženi zajedno sa Habzruškom monarhijom kojoj su služili i za koju su ratovali protiv sila pobednica, a to znači i protiv Kraljevine Srbije.</s><s>Oni su neprijateljski odnos prema Srbiji i, podjednako, prema Srbima u celini nastavili i za vreme bivstvovanja u toj zajedničkoj državnoj tvorevini.</s><s>Istina, ne oružjem.</s><s>Oružja su se prihvatili za vreme okupacije i Hitlerove vladavine tokom Drugog svetskog rata.</s><s>Što je još gore, okrenuli su se protiv svojih srpskih zaštitnika iz 1918. godine i nad njima u narednom ratu počinili još teže ratne zločine.</s><s>Žrtve Drugog svetskog rata i drugi mirovni ugovor I ako je obim srpskog stradanja u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu tokom nemačke okupacije po broju ubijenih dostigao ogromnu cifru o tome se decenijama retko govorilo.</s><s>Jugoslovensko, ali, na žalost, i srpsko državno i političko rukovodstvo se plašilo suočavanja sa činjenicom da su Srbi jedini podneli teret otpora okupatoru.</s><s>Ostali jugoslovenski narodi su masovno otišli na drugu stranu i stavili se u službu srpskih neprijatelja: Nemaca, Italijana, Bugara, Mađara...</s><s>Taj njihov postupak je prouzrokovalo stravična stradanja Srba posebno u novoformiranoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali i okupacionim zonama koje su se našle pod vlašću mađarske i bugarske vojne sile.</s><s>Toliko surov i nemilosrdan verski i nacionalni pogrom ni jedan evropski narod nije doživeo u državi koju je stvorio i to neposredno od doskorašnjih drugova iz škole, fakulteta, sportskih i kulturnih društava, kolega sa posla...</s><s>Ali, pripadnika drugih veroispovesti.</s><s>To srpsko iskustvo i danas je bez premca u Evropi.</s><s>Nema naroda u Evropi koji je u svojoj državi, usled verske i nacionalne netrpeljivosti, pretrpeo tolike žrtve od svojih sugrađana.</s><s>Već krajem 1941. god. u SAD su doprle vesti o pokoljima Srba i pravoslavnog stanovništva u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.</s><s>Tadašnji jugoslovenski ambasador u Vašingtonu A. Fotić ostavio je belešku o razgovoru koji je imao 20. decembra 1941. godine u Vašingtonu sa predsednikom Frenklinom Ruzveltom koji kao da se pitao: „Kako posle takvih stravičnih zločina možemo očekivati da (Srbi) žive u istoj državi sa Hrvatima“.</s><s>Poznat je i njegov stav da Hrvate treba staviti pod međunarodni protektorat, odnosno „trebalo bi da Srbi odluče kakvu zajednicu nameravaju da zadrže sa Hrvatima posle rata“.</s><s>Na žalost, Srbi su ponovili svoju istorijsku grešku.</s><s>A, pravo rečeno, nisu se mnogo ni pitali.</s><s>I što je još gore na čelo države je došao Hrvat.</s><s>Srpske žrtve nastale tokom dvadesetog veka decenijama ponovo nisu privlačile pažnju ni samih Srba, a kamo li ostalih u zajedničkoj državi.</s><s>A u tom veku smo, u borbama protiv jednog ili drugog, u suštini uvek istog okupatora i njegovih takođe istih domaćih saradnika najviše stradali.</s><s>I, neočekivano, posle svega, ponašali se kao da se ništa nije dogodilo.</s><s>Decenijama posle Drugog svetskog rata operisalo se procenom da su ljudski gubici Jugoslavije iznosili 1,706.000 stanovnika.</s><s>S obzirom na međunarodni značaj te činjenice verovalo se da tu nema ništa sporno i da je sve zasnovano na pouzdanim naučnim premisama.</s><s>Sve je bilo još ubedljivije kad je Međunarodna komisija za reparacije u Parizu usvojila procenu da gubici Jugoslavije iznose 1,706.000 ljudi i to evidentirala u svom aktu od 13. decembra 1945. godine.</s><s>Ovu svoju improvizaciju - koja je po nekim naknadnim mišljenjima posledica njegovog nedovoljnog obrazovanja - Edvard Kardelj je ponovio i 1947. godine na zasedanju Generalne skupštine OUN.</s><s>[7] Međutim, do stvarnih činjenica se moglo doći nakon popisa stanovništva, a to je učinjeno tek nakon tri godine, u proleće 1948. godine.</s><s>Tada se ispostavilo da su demografski gubici Jugoslavije veći za oko milion stanovnika i da iznose negde oko 2,800.000 ljudi.</s><s>Po ranije pomenutom Adolfu D. Vogelniku realni demografski gubici Jugoslaavije iznose 2,854.000, a stvarni 1,814.000.[8] Po Ivanu Lahu demografski gubici su bili 2.120.000.[9] Đorđe Tasić je izračunao da je demografski gubitak 2,428.000, a stvarno izginulih je oko 1,400.000 ljudi.</s><s>[10] U Enciklopediji Jugoslavije su demografski gubici fiksirani na brojci 2,500.000 (a u istoj enciklopediji, samo Jasenovac je imao 700.000 žrtava).</s><s>[11] Po dr Životiju Đorđeviću demografski gubici Jugoslavije u Drugom svetskom ratu su iznosili 2,825.000 ljudi, od čega je 1,838.000 ubijenih.</s><s>[12] Šta to znači u svetskim razmerama i na globalnom planu možemo oceniti tek kad, kao i u slučaju prethodnog sagledavanja ljudskih gubitaka u Prvom svetskom ratu, uporedimo svoje gubitke sa gubicima drugih evropskih država i ostalih nacija učesnika u istim oružanim sukobima.</s><s>U poređenju sa naših 12,2%; Velika Britanija je izgubila skoro simboličnih - 0,8% od ukupnog stanovništva, Belgija - 1,0%; Čehoslovačka - 2,8%; Grčka-2,2%; Poljska – 20,4%; Austrija – 5,0%; Bugarska - 0,3%; Italija - 0,9%; Mađarska – 4,7%; Francuska - 1,4%; Nemačka - 6,1%; Ruminija – 2,9%, a SSSR između 8,8% i 12,9% svojih državljana.</s><s>Uočavamo da su u bezmalo svim evropskim državama, pa i u Srbiji, ljudski gubici u Drugom svetskom ratu znatno manji, u nekim slučajevima čak i više nego prepolovljni, u odnosu na gubitke koje su te iste države imale tokom Velikog rata 1914-1918. godine.</s><s>Sagledavanju obima srpskih gubitaka u Drugom svetskom ratu posebno značajan doprinos je dao krajem prošlog veka dr Životije Đorđević svojom temeljnom demografskom studijom: „Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu“[13] On je uspeo da osvetli mnoge tamne strane statističkih podataka koji su decenijama, još od prvog popisa bili u funkciji zatamnjivanja, prikrivanja, čak i falsifikovanja činjenica.</s><s>Posebno kad se iskazuju gubici pojedinih naroda koji su živeli u Jugoslaviji.</s><s>Pa i pored tolikih kvalifikovanih i naučno nespornih nalaza još uvek se kao podatak o ljudskim gubicima Jugoslavije u Drugom svetskom ratu ponavlja pomenuta improvizacija E. Kardelja, potonjeg glavnog ideologa Komunističke partije Jugoslavije i jugoslovenskog društva.</s><s>Ukupna stradanja na jugoslovenskim prostorima i u Drugom svetskom ratu najviše su ispoljena u Srbiji, a potom na teritorijama koje su se od aprila 1941. našle u sastavu prohitlerovske tvorevine Nezavisne Države Hrvatske, znači u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sremu.</s><s>[14] Predmet našeg istraživanja su, kao što smo na početku ovog rada naveli, ljudski gubici srpske nacije, a zbirni podaci o ukupnim jugoslovenskim gubicima su orijentir na osnovu kojeg nastojimo sagledati obim stradanja svakog naroda koji se nalazio u toj državi.</s><s>Međutim, svi ti statistički podaci nikad nisu ugledli svetlost dana.</s><s>O motivima prikrivanja već je bilo reči.</s><s>Za nas ne bi bilo neko iznenađenje da za veći broj čitalaca ovo bude prvi susret sa podacima koji slede.</s><s>Ukupni jugoslovenski demografski gubici iznosili su po dr Ž. Đorđeviću veoma visokih, već navedenih, 2,825.000 ljudi (nerođeni 333.000, odseljeni 654.000 i ubijeni 1,838.000).</s><s>[15] Prema istom izvoru demografski gubici državljana srpske nacionalnosti iznose ogromnih 1,820.000 ili skoro dve trećine, preciznije 63,8% od ukupnih gubitaka svih jugoslovenskih naroda (od tog broja ubijenih je 1,607.000).</s><s>Neuporedivo manje demografske gubitke beleže Hrvati 192.000 ili samo 6,8% (ubijenih 66.000) ili muslimana 97.000, odnosno 3,4% (ubijenih takođe 66.000).</s><s>[16] Zbir ostalih demografskih gubitaka jugoslovenske države čine ubijeni i proterani Nemci i Austrijanci (495.000 ljudi), Slovenci (112.000), Romi (75.000), Jevreji (72.000), Šiptari (13.000), Mađari (18.000), itd.</s><s>Treba napomenuti da su pripadnici pojedinih naroda (npr. Nemci, Austrijanci, Šiptari, Hrvati, muslimani, i sl.) svoje ljudske gubitke imali skoro isključivo, ili pretežno, kao pripadnici okupacionih oružanih formacija koje su bile aktivne u zločinima nad meštanima srpske nacionalnosti.</s><s>Prema poznatom hrvatskom demografu Vladimiru Žerjaviću oko 125.000 muslimana i Hrvata iz NDH poginulo je u sastavu prohitlerovskih vojnih formacija, ili kako on formuliše „... znači pripadnika bivših postrojbi ustaške vojnice, hrvatskog domobranstva i posebnih muslimanskih jedinica.“ [17] Posmatrano po doskorašnjim jugoslovenskim republikama i pokrajinama, ili po teritorijalnoj pripadnosti, najveće gubitke beleži i najbrojnija republika, Srbija – 926.000 ljudi, što je znatno manje od 1.247.435 koliko su iznosili gubici Srbije u Prvom svetskom ratu i u vreme kad u sastavu Srbije nisu bili ni Vojvodina ni Kosmet.</s><s>Posle Srbije po broju žrtava dolazi BiH – 904.000 stanovnika (od toga Srba 721.000, muslimana 68.000 i Hrvata 24.000, ili u procentima Srba 79,8%, muslimana 7,5% i Hrvata 2,5%.) Na teritoriji Hrvatske stradalo je – 876.000 ljudi. (I ovde su najobimniji srpski gubici koji iznose 486.000, a hrvatski 160.000 građana.</s><s>A to je 55,5% od ukupnog broja žrtava u Hrvatskoj ili 53,0% Srba koji su živeli u Hrvatskoj i 17,2% Hrvata od ukupnog broja žrtava ili simboličnih 6,0% od ukupnog broja Hrvata koji su živeli u Hrvatskoj.</s><s>Ostalo su Jevreji, Romi, Nemci i Austrijanci.) Ove neverovatne disproporcije, odnosno ogromni gubici srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj su uplašile rukovodstvo KPJ i podaci su bunkerisani za sva vremena.</s><s>Usled toga ove činjenice su veoma teško i veoma retko dopirale čak i do stručnjaka, a još teže do javnosti.</s><s>Znatno iza Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske je Slovenija sa 143.000 žrtava.</s><s>Od toga veliki broj čine proterani sa teritorija koje su pripale Trećem rajhu.</s><s>Toliko o teritorijalnoj ili republičkoj pripadnosti ukupnih jugoslovenskih žrtava u Drugom svetskom ratu.</s><s>Neupućene možda iznenađuje što najteže ljudske gubitke Srbi kao nacija ne beleže tamo gde ih je najviše, znači ne u Srbiji, već u „multietničkoj“ Bosni i Hercegovini (721.000 srpskih žrtava), potom sledi Srbija, ali bez pokrajina, (525.000) i Hrvatska (486.000).</s><s>Međutim, u Hrvatskoj nikad nisu evidentirani i prisilno pokršteni Srbi.</s><s>Pretpostavlja se da je najviše civilnih žrtava srpske nacionalnosti iz bivših republika Bosne i Hercegovine i Hrvatske koje su pripadale Nezavisnoj Državi Hrvatskoj život izgubilo u koncetracionom logoru Jasenovac.</s><s>Istina, polemike i sramotna licitiranja oko ukupnog broja stradalih u tom stravičnom srpskom gubilištu ni danas ne prestaju.</s><s>U Jasenovcu niko nije popisivao ubijene logoraše srpske nacije.</s><s>Sami logoraši nisu imali mogućnosti, a oni koji su ih ubijali namerno nisu hteli.</s><s>Ostala su jedino svedočenja istaknutih dužnosnika Nezavisne Države Hrvatske.</s><s>I mi ćemo se ovom prilikom zadovoljiti sa takva dva, po nama sasvim verodostojna i dovoljna svedočenja.</s><s>Dr Vladimir Umeljić u rukopisu svoje obimne studije “Okcidetalno – evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom i balkanski ratovi krajem 20. veka (Kontinuiteti istorije u prizmi teorije definicionizma)“ citira komandanta logora Jasenovac, po zločinima čuvenog hrvatskog i katoličkog koljaša franjevca Miroslava Filipovića, neposrednog nalogodavca i očevica događanja u Jasenovcu, koji je pred istražnim organima 25. juna 1946. godine izjavio sledeće: “Vjekoslav Maks Luburić, koji je najduže bio komandant logora i vjerovatno vodio evidenciju, povjerio mi je da je tu ubijeno oko petsto hiljada ljudi.” Po V. Umeljiću taj isti, Vjekoslav Maks Luburić, na jednoj internoj svečanosti prilikom dodele odlikovanja zaslužnim čuvarima logora, 9. oktobra 1942. godine se pohvalio i izneo sledeće: „ Mi smo ovdje u Jasenovcu samo u jednoj godini (podvukao M.I.) pobili više ljudi nego što je to učinila Osmanska imperija za čitavo vrijeme svog celokupnog prisustva u Evropi.“ Milioni Srba su nestali sa prostora nekadašnje Jugoslavije usled odbrane svoje zemlje i otpora okupaciji ali, uz to, u istoj meri zbog svoje nacionalne i verske pripadnosti.</s><s>Tokom Drugog svetskog rata ili za obnovu Jugoslavije srpski narod je ponovo podneo ogromne ljudske gubitke koji iznose 1,820.000 ljudi.</s><s>Skoro da se ne zna da li se u Jugoslaviji, ili za Jugoslaviju, više naših sunarodnika nalazi pod zemljom ili na zemlji.</s><s>Treba podsetiti da ukupni ljudski gubiti Hrvata u Jugoslaviji iznose, kao što je navedeno, 192.000, a muslimana 97.000, ili zajedno 289.000 lica.</s><s>[18] Podsećam na nalaz Vladimira Žerjavića da je 125.000 Hrvata i muslimana poginulo za vreme NDH u kvislinškim vojnim formacijama.</s><s>[19] Suočeni smo sa surovom činjenicom da je tokom dvadesetog veka biološka supstanca srpskog naroda bitno smanjena i veoma ugrožena.</s><s>I ponovo se posle Drugog svetskog rata decenijama ćutalo.</s><s>Čak i gore od toga.</s><s>Sada se ćutalo, istina ne samo zbog nove države već u ime neke nove ideologije.</s><s>Posle rata su Srbi zajedno sa svojim ubicama, u istoj koloni i pod istom zastavom, manje voljno više nevoljno, morali da kliču bratstvu i jedinstvu.</s><s>Država Jugoslavija je 1945. godine obnovljena, kao što je i 1918. godine stvorena, na kostima naših stradalih, poginulih i pobijenih, i u zaborav gurnutih predaka.</s><s>Srpski nacionalni gubici u oba svetska rata bili bi možda manje bolni da su prouzrokovani jedino od okupatora.</s><s>Na žalost, okupator je bio samo povod i podrška idejama koje su Hrvati i muslimani vekovima, ne uvek prikriveno, gajili u svojim verskim i nacionalnim ambicijama.</s><s>Zato su ta dva bratska naroda, za razliku od slobodoljubivih Srba, svakog okupatora dočekivali raširenih ruku, cvećem.</s><s>Okupacija je bila prilika za akcije u koje se bez strane podrške nisu upuštali.</s><s>Rat je stvarao uslove za genocidne pohode protiv sugrađana srpske nacionalnosti.</s><s>Zato su okupatori i dočekivani raširenih ruku.</s><s>Međutim, u oslobođenoj državi i pod novim ideološkim znamenjem, petokrakom sa srpom i čekičem, dojučerašnji kvislinzi, ubice i pljačkaši, klicali bi slobodi, bratstvu i jedinstvu i insistirali kod komšija Srba da zaborave prošlost i da im se pridruže.</s><s>Novi režim koji je došao na vlast 1945. godine nastavio je u Srbiji, i nad Srbima u BiH, Hrvatskoj i Vojvodini sa terorom i nije se previše razlikovao od terora za vreme nemačke okupacije.</s><s>Prethodnu oružanu okupaciju nasledila je ideološka okupacija koja je pored imovine i glava ljudima uzimala i duše.</s><s>Tiraniju oružja zamenila je tiranija ideoloških dogmi.</s><s>Ponovo je, bez suda, na osnovu ideoloških i političkih procena, ubijeno na desetine hiljada dobrih domaćina, bogatih, obrazovanih i uglednih Srba.</s><s>Takav pogrom nove vlasti nisu preduzimale nad pripadnicima raznih prohitlerovskih oražanih formacija, a ne mali broj njih je angažovan čak i u Jugoslovenskoj armiji sa istim činovima koje su imali i u oružanim formacijama Nezavisne Države Hrvatske.</s><s>To je pravdano potrebom za stručnim kadrom i nedostatkom dokaza da su tokom rata počinili zločine nad zarobljenim partizanima ili srpskim civilnim stanovništvom.</s><s>Treći mirovni ugovor Dejton 1995.</s><s>Kao kao što su u prošlosti razni, lažni ili stvarni državnotvorni interesi nalagali da se prikriju i prećute srpska stradanja i žrtve, danas posle stvaranja Republike Srpske isti državnotvorni interesi zahtevaju da se prekine sa daljim prikrivanjem srpskih stradanja i srpskih žrtava.</s><s>Demografski gubici Bosne i Hercegovine tokom Drugog svetskog rata iznose, kao što smo naveli, 904.000, a to je veoma visokih 32% ili skoro jedna trećina od ukupnih ljudskih gubitaka Jugoslavije.</s><s>Za osam decenija dvadesetog veka, ili u razdoblju od Austrougarskog popisa stanovništva 1910. godine do poslednjeg popisa izvršenog u Jugoslaviji 1991. godine u Bosni i Hercegovini je došlo do radikalnih promena u verskom sastavu stanovništva.</s><s>Po popisu iz 1910. pravoslavnih je bilo 826.000, a „muhamedanaca“ 612.000.</s><s>Pravoslavni su imali, kao što se vidi, relativnu većinu u BiH i bilo ih je 214.000 više od „muhamedanaca“ ili, potom, muslimana, a danas Bošnjaka.</s><s>Obim katastrofalnih gubitaka srpske populacije otkriva popis izvršen aprila 1991. godine, znači uoči samog rata 1992-1995.</s><s>Po tom popisu lica srpske nacionalnosti, ili nekadašnjih pravoslavaca, bilo je 535.000 manje nego muhamedanaca ili muslimana, odnosno Bošnjaka.</s><s>Ukupni gubici srpskog naroda u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici tokom navedenog razdoblja iznose 1,430.000 ljudi.</s><s>Na prethodnim stranicama se moglo videti šta je prouzrokovalo da početkom dvedesetog veka po broju stanovnika većinska (dominantna) nacija izgubi brojnost koju je u to vreme imala.</s><s>To je danak koji su Srbi platili u dva svetska rata okupatorima, a neuporedivo više svojim komšijama drugih vera i drugih nacija.</s><s>Ljudski gubici prouzrokovani genocidnim ubistvima u oba svetska rata su dovele do toga da je broj stanovnika srpske nacionalnosti u BiH radikalno smanjen.</s><s>Tom broju danas treba dodati i gubitke poslednjeg pohoda protiv našeg naroda 1992-1995. godine u kome je ubijeno novih 31.000 državljana BiH srpske nacionalnosti.</s><s>Tokom dvadesetog veka u Bosni i Hercegovini je više ubijenih Srba nego što ih je ostalo u životu.</s><s>O stravičnom stradanju Srba u Bosni i Hercegovini veoma ubedljivo svedoči još nekoliko demografskih pokazatelja.</s><s>U opštini Bosanska Dubica od ukupnog broja meštana ubijenih tokom Drugog svetskog rata Srbi čine 99%, u Bosanskom Novom 97%, Šipovu 98%, Bosanskom Brodu 87%, Kupresu 94%, Sanskom Mostu 93%, Bosanskom Petrovcu 96%, Ključu 92%, Mrkonjić Gradu 92%, Bosanskom Grahovu i Glamoču po 95%, Bosanskoj Krupi 97%, da dalje ne navodimo i ovo što smo videli je previše.</s><s>Posledica toga je da Srbi ni nakon pola veka, u razdoblju od 1941. do 1991. godina u mnogim opštinama još nisu uspeli da nadoknade svoje ljudske gubitke iz Drugog svetskog rata.</s><s>Možda je Dejtonskim mirovnim ugovorom u dobroj meri nagovešteno rešenje srpskog nacionalnog pitanja u Bosni i Hercegovini.</s><s>Ili je bar identifikovana mogućnost za Srbe zadovoljavajućeg rešenja u dogledno vreme.</s><s>Srbi su, ako ništa drugo, bar definisali u BiH svoj prostor i bez obaveze su da kao prethodnih decenija žive pod istim krovom sa svojim ubicama.</s><s>To je veliki uspeh ostvaren krajem 20. veka u neprimerno teškim uslovima i suprotno volji svetskih sila među kojima su se, pored mnogih islamskih zemalja, našli Velika Britanija, SAD, Nemačka, Francuska i sve države Nato alijanse.</s><s>Verske i ratne ciljeve Alije Izetbegovića i muslimana niko nije mogao da spase od poraza.</s><s>Pokušaj Alije Izetbegovića da oružjem i krvoprolićem ovu bivšu jugoslovensku republiku pretvori u međunarodno priznatu islamsku državu su zanavek propali.</s><s>Jedina sila koja mu se suprotstavila i koju nije mogao da savlada je bio srpski oružani otpor.</s><s>Nisu mu mnogo pomogli ni mudžahedini, sveti ratnici islama ni Nato artiljerija, rakete i bombarderi.</s><s>Isti neuspeh se ponovio i prilikom mirovnih pregovora u Dejtonu.</s><s>Uzalud su Alija Izetbegović i muslimanska delegacija nedeljama obigravali svoje Nato mentore i tražili celovitu, samostalnu i jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu.</s><s>Njegovi zaštitnici su bili nemoćni.</s><s>Srbi uzimaju svoju polovinu, a ostatak prepuštaju Aliji Izetbegoviću i Hrvatima da se međusobno nagode.</s><s>Da stvar bude još gora i za muslimane i za njihove zaštitnike, bez srpske saglasnosti i srpskog potpisa ne bi bilo čak ni Muslimansko-hrvatske federacije u konfederalnoj Bosni i Hercegovini.</s><s>Da su muslimani i njihovi Nato pokrovitelji dobili rat sve bi bilo drugačije.</s><s>Niko Srbe ne bi ni pitao šta traže i koliko traže.</s><s>Uskoro smo dočekali kraj za naš narod jednog preteškog, ili tuđeg, pa i pogubnog, dvadsetog veka u kome je od svake srpske porodice u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu i Metohiji, Hrvatskoj i Vojvodini uzeto po nekoliko glava, a mnoge srpske porodice i milioni naših sunarodnika su zauvek nestali.</s><s>Na kraju veka pale su maske egoizma i licemerja sa lica nacija kojima je jugoslovenska država, stvorena zahvaljujući srpskim pobedama, bila samo spas od odgovornosti za zlodela koja su počinili u Prvom svetskom ratu.</s><s>I spas od ogromne ratne odštete koju su poraženi morali da plate pobednicima posle oba svetska rata.</s><s>Velika je istorijska činjenica i čast biti na pravoj strani.</s><s>A mi smo jedan od retkih naroda koji je u tome do sada bio nepogrešiv.</s><s>U svetu nije sporno da nije bilo Jugoslavije danas u Evropi ne bi postojale najmanje četiri države: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovima, Makedonija.</s><s>A otvoreno je pitnje da li bi se ikada formirale i neke u Jugoslaviji nastale novokomponovane nacije.</s><s>MILIVOJE IVANIŠEVIĆ, 1932.</s><s>U Beogradu diplomirao svetsku i jugoslovensku književnost.</s><s>Prvih ratnih meseci 1992. u srednjem podrinju osnovao timove za prikupljanje podataka o srpskim stradanjima i zločinima nad srpskim narodom.</s><s>Prikupljene podatke jugoslovenska vlada dostavila zvanično Ujedinjenim nacijama već 2. juna 1993. kao “Memorandum o ratnim zločinima i zločinima genocida u Istočnoj Bosni (opštine Bratunac, Skelani i Srebrenica) počinjeni protiv srpskog naroda od aprila 1992. do aprila 1993.” Objavio više članaka i intervjua u elektronskim medijima i štampi: Književnim novinama, Večernjim novostima, Politici, Svedoku, Pečatu...</s><s>Objavio knjige Bosnia ‒ Herzegovina ‒ Cronicle of an announced death, izdavač "BINA", Beograd 1993. (koautori Vesna Hadživuković i Darko Tanasković); Hronika našeg groblja, izdavač Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Beograd 1994; Izgon Srba iz Bosne i Hercegovine 1992‒1995 izdavač DMP, Beograd 2000; Expulsion of the Serbs from Bosnia and Herczegovina, 1992‒1995, izdavač "Arda-promet" Banja Luka i Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom, Beograd 2000; Zločini nad Srbima BiH 1992‒1995, Udruženje Srba iz BiH u Srbiji i Čigoja štampa, Beograd 2005; Srebrnica, jula 1995 ‒ U traganju za istinom, Hrišćanska misao, Beograd 2007. (dva izdanja i prevodi na engleskom i holandskom);Srpska zgarišta srebreničkog kraja, Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku, Beograd 2011. (Na srpskom i engleskom jeziku), Velike obmane, dva izdanja (koautor Boro Mišeljić), Fond istine o Srbima i IKP "Nikola Pašić", Beograd 1997; Slovenija ‒ Mali prljavi rat, edicija Obmane, (koautor Obrad Ković), Fond istine o Srbima, Beograd 2007; Lična karta Srebrenice, "Glas javnosti", specijalni dodatak, Beograd, 12. i 20. marta 2007; Knjiga mrtvih Srba: Goražde, Višegrad, Foča, Čajniče, Rudo, Centar za istraživanje zločina nad Srbima, Beograd 2007; Knjiga mrtvih Srba postradalih 1992‒1995: Srebrenica, Bratunac, Olovo, Kladanj, Šekovići, Vlasenica, Hadžići, Zvornik, Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom, Beograd 2007. (Na srpskom i engleskom); Knjiga mrtvih Srba Sarajeva postradalih 1992‒1995, "Srpski borac", Banjaluka 2008. “Polja nesreće-Prva antologija ubijanja Srba u BiH”, Vukotić, Medija - centar, Beograd, 2015. (U pripremi za štampu knjiga “Golgota sarajevskih Srba ‒ kazivanja logoraša” i kapitalno delo “Ljudski gubici srpskog naroda u BiH 1992. ‒ 1995.” sa podacima o 31.000 srpskih žrtava u poslednjem ratu.</s><s>KLjUČNE REČI: Srpska stradanja, demografski gubici, ratovi u BiH, zločini, ljudski gubici srpskog naroda, Srbi u BiH, svetski ratovi i Srbi, ratni sukobi u BiH 1992-1995.</s><s>REZIME: Predmet razmatranja u referatu TREĆI MIROVNI UGOVOR U ISTOM VEKU ILI DEJTON 1995. su ljudski gubici srpske nacije tokom 20. veka i oružanih sukoba koji su prethodili potpisivalju pojedinih mirovnih ugovora.</s><s>Prvi mirovni ugovor koji su predstavnci srpskog naroda potpisali sklopljen je po okončanju Velikog rata 1918. godine u Versaju i tada su, pored ostalog, utvrđeni ogromni ljudski gubici koje je imala Kraljevina Srbija.</s><s>Problem je što se ne mogu utvrditi i ukupni gubici srpske nacije, jer se ne znaju srpski gubici i na teritorijama koje su se nalazile u sastavu Austro-ugarske monarhije.</s><s>Drugi mirovni ugovor usledio je posle Drugog svetskog rata i ponovo su konstatovani veliki gubici koje je podnela, u ovom slučaju, Jugoslavija.</s><s>Prvi proklamovani podatak od 1,706.000 žrtava je vrlo sporan i nije potvrđen prilikom popisa stanovništva 1948. god.</s><s>Ispostavilo se da su demografski gubici Jugoslavije bili neuporedivo veći i iznosili su oko 2,800.000 ljudi.</s><s>Autor je veliku pažnju posvetio podacima o ljudskim gubicima pojedinih nacija koji su decenijama prikrivani od javnosti.</s><s>Značajni politički i ideološki razlozi su uticali da se prikriju stravični ljudski gubici državljana srpske nacionalnosti ne samo u apsolutnom obimu, već još upadljivije u poređenju sa gubicima koje su imali ostali jugoslovenski narodi.</s><s>Nažalost, delimično i svojom voljom, posle svakog mirovnog ugovora Srbi su ostajali da zajedno sa svojim ubicama žive u istoj državi.</s><s>Posledica toga su nove i sve brojnije srpske žrtve.</s><s>Tek posle trećeg mirovnog ugovora potpisanog 1995. godine u Dejtonu Srbi u Bosni i Hercegovini, na svoju sreću, uspeli su da se konačno razgraniče sa ostalim žiteljima ove nekadašnje jugoslovenske republike, danas otcepljene i međunarodno priznate samostalne države.</s><s>1. Vladimir Ćorović: „Crna knjiga-patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog rata 1914-1918“, Beograd-Sarajevo, 1920. 2. D. Vogelnik: „Demografski gubici Jugoslavije u Drugom svetskom ratu“, Statistička revija, 1952, 1, Beograd, 1952.</s><s>I ako se publikacija Saveznog zavoda za statistiku odnosi na Drugi svetski rat tu su, kao što vidimo, dati i podaci o posledicama Prvog svetskog rata.</s><s>3. Mira Radojević, Ljubodrag Dimić: „Srbija u Velikom ratu 1914-1918“, SKZ i Beogradski forum za svet ravnopravnih, Beograd, 1914. 4. U Alžiru je večni mir našlo oko 350 ranjenih, iscrpljenih i bolesnih srpskih ratnika, u Tunisu još više – 2.500, Francuskoj 748, u kosturnici na zagrebačkom groblju Mirogoj-326, u Grčkoj 8.500 pokojnika.</s><s>Približne brojke nalazimo i u Italiji, Egiptu, Velikoj Britaniji, Norveškoj, Poljskoj, Rumuniji, Albaniji, Makedoniji...</s><s>U zarobljeničkim logorima Austrougarske nekoliko desetina hiljada srpskih vojnika umrlo je od posledica ranjavanja, tifusa, fizičke torture, gladi i zlostavljanja.</s><s>U Češkoj u Olomucu počiva 1.200, a u Jandrihovcima 7.200 umrlih srpskih vojnika.</s><s>U Slovačkoj 5.500, a u Austriji u logoru u Rajedndorfu 8.000 umrlih ratnih zarobljenika.</s><s>Svemu tome treba dodati srpske žrtve u koncetracionim logorima.</s><s>5. Komisija za procenu ratne štete 1919. godine je procenila da Kraljevini Srbiji pripada odšteta u iznosu od dvanaest milijardi francuskih franaka u zlatu.</s><s>Pošto je u međuvremenu osnovana nova zajednička država kralj Aleksandar je to odbio da se ne bi zamerio Hrvatima i Slovencima.</s><s>Iz istog razloga je uskratio istragu i suđenje Hrvatima, Slovencima i njihovoj političkoj sabraći muslimanima, za zločine nad srpskim narodom tokom istog rata.</s><s>6. Đorđe Pejanović:„Stanovništvo Bosne i Hercegovine“, SANU, Odelenje društvenih nauka, posebna izdanja, „Naučna knjiga“, Beograd, 1955. str. 54. 7. Vladeta Vučković, časopis „Naša reč“, br. 386, oktobar 1985.</s><s>London i Vanja Bulić:“Mrtvi su ujedinjeni za sva vremena“, Duga br.412, 1989. str. 45-49- 8. Kao pod 2 9. Ivan Lah: „Istinski demografski gubici Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Statistička evija, br. 2-3, 1992</s> |
<s>Milivoje Ivanišević za „Novosti“: Kazne nema samo za zločine nad Srbima</s><s>Večernje novosti | 24. decembar 2017 | Predsednik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, za "Novosti" piše o masakrima u BiH.</s><s>U 536 logora bilo zatočeno na desetine hiljada ljudi srpske nacionalnosti Nedavno hapšenje pukovnika Armije BiH i vojnog atašea BiH u Belgiji Enesa Jahića, okrivljenog za zločine u konjičkom selu Bradina 25. maja 1992. godine, samo je dokaz činjenice da u Bosni i Hercegovini proces kažnjavanja odgovornih za zločine, posebno kad je reč o muslimanskim funkcionerima, još nije priveden kraju.</s><s>Čak naprotiv, nije čestito ni započet.</s><s>Pomenuti pukovnik se tereti za masakr srpskog stanovništva u selu Bradina (33 Hrvata, 16 Muslimana i 604 Srba) u opštini Konjic, koje je napadnuto i uništeno 25. i 26. maja 1992.</s><s>Spaljeno je i razoreno 200 stambenih zgrada.</s><s>Uništen je i pravoslavni hram Svetog Vaznesenja.</s><s>Osnovna škola "Zvonimir Beliša Nogo" je postala zatvor, a selo koncentracioni logor u koji su zatvoreni svi preživeli meštani.</s><s>Istog dana je i u gradu sportska dvorana "Musala" pretvorena u logor, u koji su zatvoreni muškarci, većinom ranjenici, pohapšeni u Bradini.</s><s>Prilikom napada u selu je ubijeno 37 meštana, više od 200 njih je povređeno, a među njima mnogo dece, žena i starijih meštana.</s><s>U seoskom zatvoru je ubijeno još osam, a u logoru "Musala" 13 Srba.</s><s>Sudbinu zatvorenih žena moramo izostaviti.</s><s>Konačan broj ubijenih u logorima nije poznat.</s><s>Izvesno je ubistvo još 19 ljudi u logoru "Čelebići".</s><s>Na području opštine je otkopano više masovnih grobnica i do sada evidentirano 297 ubijenih i 172 nestale osobe srpske nacionalnosti.</s><s>Pri svemu tome posebnu pažnju zavređuju logori, njihovi komandanti, upravnici, islednici, stražari...</s><s>U BiH je, prema dokumentaciji Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, evidentirano 536 logora u kojima je bilo zatvoreno više desetina hiljada ljudi srpske nacionalnosti.</s><s>Broj ubijenih nikada se neće saznati.</s><s>U tim mučilištima je na raznim dužnostima i poslovima angažovano ne manje od 5.000, gotovo bez izuzetka, zločinaca.</s><s>Njihova imena su poznata.</s><s>Dali su ih preživeli zatvorenici i decenijama se nalaze u policijskim dokumentima.</s><s>Jedino je nejasno zašto su ti zlikovci, poput uhapšenog pukovnika Enesa Jahića, na slobodi.</s><s>To nam daje za pravo da postavimo bar nekoliko pitanja.</s><s>Prvo za logor "Luke" u Bihaću.</s><s>Tu je zatvorena i ubijena verovatno najstarija srpska žrtva 20. veka, Boja Kenjalo, rođena 1888. iz sela Račić (pored nje se pominju Mihajlo Kenjalo, 1909; Marko Gogić, 1923. i Milka Gajić, 1914) Pokojnica je uhapšena 26. oktobra 1994. u 106. godini života, a mrtvu su je vratili 1. decembra.</s><s>Odgovorni nisu pronađeni, a nisu ni traženi.</s><s>Pominju se neki Crni i neki Fikret.</s><s>Ali i Kemal Kokić, Kemal Lipovača.</s><s>Tarčin, logor "Silos" sa više od 700 zatvorenika.</s><s>Poznata imena osam ubijenih Srba.</s><s>Svi upravnici, islednici, čuvari, mučitelji, ubice, poznati su: Bećir Hujić, Šerif Mešanović Šera, Asim Korić, Fadil Čović, Refik Tufo, Mustafa Kaktić, Enver Dupovac...</s><s>U Sarajevu su evidentirana 123 logora u kojima je zatvoreno više hiljada ljudi, a broj ubijenih nikad nije istražen.</s><s>U evidenciji je i pet logora - javnih kuća sa više od 200 žena srpske nacionalnosti, starih od 12 godina pa naviše.</s><s>Nažalost, nema prostora da navedemo ni za Sarajevo, ni za BiH imena žrtava i imena odgovornih.</s><s>Jedino je jasno da su mnogi od njih na odgovornim funkcijama u BiH.</s><s>Ne može se, međutim, objasniti zašto je Srbija indiferentna prema svojim državljanima koji su počinili zločine nad Srbima, i to ne samo u logorima BiH.</s><s>Mnogi državljani Srbije su osumnjičeni za ubijanje Srba u Hrvatskoj i BiH.</s><s>Ono što su za Jevreje u Berlinu bili gestapovci, to su za Srbe Sarajeva Sandžaklije, državljani Srbije.</s><s>Možda su ovi koje navodimo nedužni, ali treba obznaniti: Hajrudin Halilović Mrčo iz Prijepolja i njegov brat Sefer Halilović.</s><s>Prvog pamte ljudi iz konclogora "Visoko" gde je robovalo oko 500, a ubijeno deset Srba.</s><s>Drugi je bio komandant GŠ Armije BiH.</s><s>Tu je i Zulfikar Ališpago Zuka (zapravo Zulfo Alić) iz Novog Pazara, komandant specijalne brigade sastavljene od ljudi iz Sandžaka, Foče i mudžahedina.</s><s>Imao je i svoj logor na Igmanu gde je ubijeno 13 Srba.</s><s>Ramiz Duraković iz Prijepolja, komandant "Zelenih beretki" i 43. brdske brigade u Goraždu; Medo Haznadar, iz Prijepolja, komandant Prve sandžačke brigade i jedan od komandanata na Igmanskom ratištu; Ramiz Pljakić, iz Sjenice, komandant u Posavini po zlu poznate 108. "legendarne" brigade Armije BiH; Murat Kahrović iz Sjenice, pomoćnik komandanta Prve sandžačke brigade; Bećir Skrobanović iz Prijepolja, jedan od rukovodilaca "Zelenih beretki"s u Sokolovića koloniji...</s><s>I stotine drugih iz Raške oblasti i Vojvodine.</s><s>Izgleda neverovatno, ali otkad je u Šapcu 1992. suđeno braći Repić za maltretiranje muslimanskih zatvorenika u Zvorniku, u Srbiji je osuđeno ili isporučeno Hagu nekoliko stotina Srba.</s><s>Za to vreme nijednom državljaninu Srbije nije u Beogradu suđeno za zločine nad Srbima.</s><s>Možda takvih i nema.</s><s>Ili, takav greh opet treba oprostiti! http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelc-za-Novosti-Kazne-nema-samo-za-zlocine-nad-Srbima</s> |
<s>Datum: 25.08.2011 23:00 Autor: Ž. Do.</s><s>BANjALUKA - Član Kolegijuma direktora Instituta za traženje nestalih lica BiH Amor Mašović izjavio je juče da je Operativni tim za traženje nestalih lica Republike Srpske dobio saglasnost Tužilaštva BiH da obavi asanaciju terena na Ozrenu na kojem se nalaze posmrtni ostaci ubijenih Srba, što su demantovali predstavnici Operativnog tima. - Institut takvu saglasnost od Tužilaštva BiH nije dobio, ali smo čuli da je Tužilaštvo BiH izdalo saglasnost Operativnom timu, koji nema nikakve zakonske nadležnosti da radi ekshumacije i identifikacije - rekao je Mašović i dodao da Operativni tim ne može prelaziti administrativnu granicu entiteta.</s><s>Načelnik Analitike Operativnog tima za traženje nestalih lica RS Milko Marić rekao je "Glasu Srpske" da nije tačno da su dobili novo odobrenje za asanaciju terena.</s><s>Kaže da je jedino odobrenje bilo ono od prije nekoliko dana zbog kojeg je Mašović urgirao u Tužilaštvu BiH da ga poništi.</s><s>- Ranije smo tužiocu Zeničko-dobojskog kantona Redži Deliću uputili zahtjev da formira ekipu i da sa nama izađe na lice mjesta i njegov odgovor očekujemo početkom septembra - rekao je Marić i demantovao Mašovićeve tvrdnje da nisu nadležni da rade na terenu FBiH.</s><s>Ekshumacija i identifikacija tijela ubijenih Srba koja su pronađena na Ozrenu obustavljena je prošle sedmice, od kada tijela leže u otvorenoj grobnici. http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/62525/cir/Masovic-plasira-dezinformacije.html</s> |
<s>Burlington -- Slučaj Edija Sakoča, optuženog za ratne zločine u BiH, kao i za laganje američkih imigracionih vlasti, odlazi pred porotu u američkoj državi Vermont.</s><s>Ako porota proglasi Sakoča (55) krivim, on bi mogao biti lišen američkog državljanstva i deportovan u rodnu BiH.</s><s>Federalni tužioci danas su rekli pred sudom da je Sakoč lagao kad im je kazao da nije bio umešan u ratni zločin nad jednom srpskom porodicom u leto 1992. godine, za vreme građanskog rata u BiH.</s><s>Sakoč je optužen za silovanje jedne žene, pomaganje u ubistvu dve starije žene o kojima se ona starala i za spaljivanje njihove kuće.</s><s>Odbrana je tvrdila da su iskazi svedoka nekonzistentni i da je neko drugi počinio te zločine.</s><s>Sakoč je došao u SAD 2001. godine. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&01&dd=22&nav_category=64&nav_id=949876</s> |
<s>21/02/2019 | RTRS | SRNA Svjedok Tužilaštva BiH Boško Jevrić svjedočio je danas pred Sudom BiH na ročištu u predmetu "Džemal Hadžić i ostali", koji se terete za zločine nad Srbima prilikom napada pripadnika Teritorijalne odbrane i aktivnog i rezervnog sastava policije tadašnje BiH 1992. godine na selo Čemerno.</s><s>Jevrić je ispičao da se krajem maja 1992. godine iz Ilijaša, u kojem se već pucalo, sklonio kod porodice u selu Okruglica, gdje je i mobilisan 8. juna i sa Novom Jevrićem, Mićom Radosavljevićem i Simićem iz Vareša, kojem se ne sjeća imena, raspoređen da obezbjeđuje haubice na ulazu u selo Čemerno.</s><s>Savjedok je rekao da je bio smješten u kući Vukašina Damjanovića u čijoj je štali, koja se nalazila u blizini habuca, bila i vojna kuhinja.</s><s>On je ispričao da ih je veče prije napada Refik Bešlija, koji je oženjen Srpkinjom, upozorio da se okuplja /muslimanska/ vojska u Brezi, te da mogu očekivati napad.</s><s>Jevrić je ispričao da je napad počeo u 5.15 časova, da su se čuli pucnji i da je, kada je iz kuće u kojoj je bio smješten krenuo prema haubicama, vidio pedesetak pripadnika Teritorijalne odbrane u zelenim uniformama kako guraju haubice niz liticu i pokušavaju da ih unište eksplozivom.</s><s>On je istakao da su u selu gorjele kuće, a da ne zna da li su pripadnici Teritorijalne odbrane otvarali vatru samo na kuće u kojima je smještena vojska, te napomenuo da je čuo da je Aćim Bunjevac "kukao da su mu zaklali cijelu porodicu".</s><s>Jevrić je rekao da je, dok su bježali, vidio pet žena među kojima su bile Ranka i Radenka Damjanović, za koje je čuo da su poslije zaklane u štali u blizini mjesta gdje su bile haubice.</s><s>Advokati optuženih su insistirali da im svjedok potvrdi tezu da je cijelo selo, s obzirom na to da je u pojedinim kućama bila smještena vojska, bilo legitimni vojni cilj, a Jevrić to nije mogo potvrditi i rekao je da ne zna.</s><s>Tužilaštvo BiH optužilo je Džemala Hadžića, Teufika Turudića, Džemala Smolu, Senada, Harisa i Benjamina Sikiru, Enesa Duraka, Mirsada, Nusreta i Mirzeta Bešliju, te Hamdiju Spahića da su krajem maja i u prvoj polovini juna 1992. godine, zajedno sa drugim njima poznatim licima, svjesno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u selu Čemerno.</s><s>Optužnica bivše pripadnike Teritorijalne odbrane i aktivnog i rezervnog sastava policije tadašnje BiH tereti da su 10. juna 1992. godine napali Čemerno u kojem su ubili 30 Srba, među kojima je najmlađa žrtva imala 16, a najstarija više od 80 godina.</s><s>Ubijeno je desetak žena, a u napadu je paljena pokretna i nepokretna imovina Srba, koji su mučeni i ubijani.</s><s>Naredno ročište kada bi trebao svjedočiti zaštićeni svjedok zakazano je za četvrtak, 7. mart. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=327350</s> |
<s>Češko „Građansko udruženje prijatelja Srba na Kosovu i Metohiji“ organizovaće u Pragu u četvrtak, 17. februara, protestni skup kojim žele da skrenu pažnju javnosti na kršenje međunarodnog prava u slučaju samoproglašene nezavisnosti Kosova i Metohije.</s><s>Kako je saopšteno na sajtu te organizacije www.kosovoonline.cz , protest pod motoom "Protiv otimanja Kosova Srbiji", biće održan na centralnom gradskom trgu u Pragu - Vaclavskim namjestima sa početkom u 16 časova.</s><s>Češko udruženje je i ranijih godina organizovalo protestne skupove istim povodom.</s><s>Jedan od članova udruženja je i autor dokumentarnog filma "Oteto Kosovo" Vaclav Dvoržak.</s><s>Protest protiv otimanja Kosova i Metohije — protest protiv kršenja međunarodnog prava — protest protiv češkog priznavanja "Republike Kosova" Program Četvrtak, 17. februar 2011 u 16:00 okupljanje na Vaclavskom trgu u blizini statue Svetog Vaclava, zaštitinika Češke, uz muziku i pesme srpskog naroda sa Kosova i Metohije. govore: – Jaroslav Foldina – član parlamenta i najveće češke političke stranke (Socijal-demokratija) – Daniel Solis (Demokratska stranka Zeleni) – Pol Krivka (stranka Suverenitet) – Zoran Lešević – student medicine iz Pilsena, rođen u Kosovskoj Mitrovici – Jan Štemberk – češko patriotsko udruženje Konkord, Plzen – Ivan Hadrava – sveštenik Češke pravoslavne crkve, – Marina Raguš – savetnik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u XX veku, Beograd (www.kosovoonline.cz )</s> |
<s>ODBOR ZA SRPSKE NACIONALNE INTERESE SKUPŠTINA DIJASPORE SRBA U FRANCUSKOJ E-mail: Ova adresa je zaštićena od robota.</s><s>Potreban vam je JAVA skript da bi ste je videli.</s><s>Ova adresa je zaštićena od robota.</s><s>Potreban vam je JAVA skript da bi ste je videli.</s><s>Tel: +33 06 84 38 16 40 Pariz, 27. maj 2011.</s><s>Broj: 11/01 SAOPŠTENjE ZA JAVNOST Povodom hapšnja i predviđenog izručenja generala Ratka Mladića Haškom tribunalu i o mogućim posledicama na odnos između Srba u rasejanju i Srbije Posle izdaje, kidnapovanja i izručewa Haškom političkom tribunalu predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Slobodana Miloševića, posle izdaje i izručewa predsednika Republike Srpske, Radovana Karadžića, « postoktobarska »vazalska vlast u Beograda, uhapsila je i srpskog generala i heroja, Ratka Mladića.</s><s>Rečeno je da će za nekoliko dana i general Ratko Mladić biti izručen istoimenom tribunalu.</s><s>To je, predpostavljamo, neophodna cena evroatlanskih integracija “demokratske” Srbije.</s><s>Na zahtev SAD-EU-NATO, udruženih lidera u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, Ratko Mladić će, kao i drugi srpski patrioti, biti suočen sa Haškim tribunalom, svojevrsnim instrumentom rata protiv srpskog naroda.</s><s>Svima je jasno, pa i srpskim vazalima, da Haški tribunal ne traži ni pravdu, ni istinu.</s><s>Haški tribunal je SAD-EU-NATO instrumenat za legalizaciju njihovih zločina.</s><s>Wegov strateški cilj je da se ono što nije postignuto NATO bombama na prostoru Jugoslavije i Srbije, postigne « suđenjem » i poniženjem srpskoga naroda.</s><s>Da bi se to uspešno sprovelo u delo trebalo je, pre svega, izabrati među nepokornim Srbima « Administratore koje će (oni) birati u narodu u zavisnosti od njihove servilne poslušnosti...oni će lako postati piuni u našoj (njihovoj) igri”.</s><s>Eto, tako ideolozi « Svetske vladavine« zamišljaju i sprovode u delo svoj naum planetarne potčinjenosti sve dok budu nalazili “izabrane Administratore”.</s><s>Za srpski narod hapšenjem generala Mladića prekinuta je još jedna nit srpskog nacionalnog dostojanstva.</s><s>Izjava Borisa Tadića da su on i njegova vlast « Skinuli ljagu sa Srbije i srpskog naroda, gde god da su » , nije obmanula ni Srbe u otadžbini, ni nas u rasejanju.</s><s>Ljaga je na predsedniku Srbije.</s><s>Na nama je ogorčenje i sramota što imamo vlast nedostojnu naših slavnih predaka.</s><s>U toku secesionističkih ratova i NATO agresije na prostoru bivše Jugoslavije počinjeni su najte‘i zločini međunarodnog karaktera od strane SAD-EU-NATO koalicije, uključujući: zločin protiv mira, ratni zločini, zločin protiv čovečnosti i genocid.</s><s>Ti zločini ne zastarevaju.</s><s>Počinioci tih zločina su, između ostalih, i finansijeri Haškog tribunal.</s><s>Njihov je ciljlj da se osudom žrtava rata koji su prouzrokovali i u kome su direktno učestvovali, opravdaju njihovi zločini.</s><s>Zahtev za podizanje tužbe protiv međunarodnih vinovnika zločina nad Jugoslavijom i srpskim narodom predati su Haškom tribunalu još devedesetih godina.</s><s>Srbi iz Francuske bili su prvi koji su to učinili.</s><s>Zahtev je podignut protiv: Hans-Dietrich GENSHER, Lord CARRINGTON, Robert BADINTER za zločin protiv mira.</s><s>William J. Clinton, Madeleine Albright, William S. Cohen,Tony Blair, Robin Cook, George Robertson, Javier Solana, Jamie Shea, Wesley K. Clark, Harold W. German, Konrad Freytag D.J.G. Wilby, Fabrizio Maltinti, Giuseppe Marani, Daniel P. Leaf, Jean Chrétien, Lloyd Axworthy, Arthur Eggleton, Jean-Luc Dehaene, E. Derycke, J.-P. Poncelet, Vaclav Havel, J. Kavan, V.Vetchy, Poul Nyrup Rasmussen, N.H. Petersen, H. Haekkerup, Jacques Chirac, Lionel Jospin, H. Védrine, Alain Richard, Gerhard Schröder, J. Fischer, R. Scharping, Kostas Simitis, G.Papandreou, A. Tsohatzopoulos, Viktor Orban, J. Martonyi, J.Szabo, David Oddsson, H. Asgrimsson, G. Palsson, Massimo D'Alema, L. Dini, C. Scognamiglio, Jean-Claude Juncker, J. Poos, Alex Bodry, Willem Kok, J. van Aartsen, F.H.G. de Grave, Kjell Magne Bondevik, K. Vollebæk, D.J. Fjærvoll, Jerzy Buzek, B.Geremek, J. Onyszkiewicz, Antonio Manuel de Oliveira Guterres, J.J. Matos da Gama, V. Simão, Jose Maria Aznar, A. Matutes, E.Serra Rexach, Bulent Ecevit, I. Cem and H. S. Turk, za ratne zločine, zločin protiv čovečnosti i genocid.</s><s>Ni jedan od ove “ugledne svetske elite”, udružene u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv srpskog naroda, nije odgovarao za svoje zločine.</s><s>Mi, Srbi u rasejanju, ogorčeni ponižavajućom i sramnom odlukom beogradske vlasti pozivamo sve Srbe i srpske organizacije: 1. Da preispitaju svoj odnose sa vladinim institucijama u Srbiji, a posebno sa koalicionim partnerom vlade Srbije, SPO Ministarstvom za dijasporu.</s><s>Ministarstvom za dijasporu koje pokušava, s jedne strane da preuzme kontrolu organizovawa Srba u rasejanju, a sa druge, i u suprotnosti sa velikom većinom naših u otadžbini, aktivno zagovara ulazak Srbije u NATO.</s><s>2. Apelujemo na izabrane delegate Skupštine dijaspore da ne idu na zasedanje SPO - Skupštine dijaspore koja treba da se održi jula meseca u Beogradu.</s><s>Svoje znanje i bogato iskustvo treba da usmere ka jačanju organizacionih struktura i materijalne osnove Srba u rasejanju nezavisno od vlasti.</s><s>Potrebe Srba u rasejanju nisu istovetne ni na ekonomskom, ni na drušvenom, ni na političkom planu sa današnjom vlasti u Srbiju.</s><s>Nije više nikome tajna da sa Srbijom upravljaju strane sile preko svojih, dobro poznatih, agentura i ambasadora.</s><s>Cilj stranih sila je da se Srbija ponizi i osiromaši, da joj istovremeno oduzmu slobodarski duh i prirodno bogatstvo.</s><s>To je upravo proces koji se pred nama odvija.</s><s>Mi, Srbi u rasejanju, mi smo budući ekonomski, finansijski i intelektualni oslonac na koji će se naša otadžbina moći osloniti.</s><s>Taj oslonac treba ojačati i učvrstiti prvo u državama u kojima živimo i na način kako ga mi sami vidimo.</s><s>Ne smemo dozvoliti da se naš patriotizam olako koristi od protagonista današnje političke svakodnevnice u Srbiji.</s><s>Srbi u rasejanju biće jednoga dana od presudne pomoći svojoj otadžbini jedina ako se organizaciono osnaže, ako ostanu politički nezavisni i ne podlegnu ugodnim rečima licemernih političara koji danas vladaju u Srbiji.</s><s>3. Skupština dijaspore treba da bude nevladina organizacija Srba u rasejanju i nosilac srpskih vrednosti, a ne organizacija kojom upravlja i nameće svoje prioritete jedna politička partija, konkretno SPO, preko svog Ministarstva za dijasporu.</s><s>Sa tom političkom partijom i njenim predsednikom, Vukom Draškovićem, mnogi Srbi u rasejanju nemaju ništa zajedničkog.</s><s>Pored toga, Skupština dijaspore ne može biti samo prijemnik informacija i političkih predavanja o značaju “investicija u Srbiju”.</s><s>Skupština dijaspore mora biti jedan od inicijatora brige o školstvu mladih Srba u rasejanju, ona mora da vodi brigu o socijalno ugroženim Srbima u rasejanju, ona mora da neguje i da obezbedi širenja srpske kulture, jezika i nacionalne (ne briselske) istorije svog naroda.</s><s>4. Da bi ispunila te obaveze Skupština dijaspore mora biti nezavisno telo od prolaznog uticaja stranačkih vlasti.</s><s>Apelujemo da se sledeće zasedanje Skupštine dijaspore održi bez prisustva SPO članova Ministarstva za dijasporu, i to u jednom od evropskih gradova.</s><s>Pozivamo vas, i dobrodošli ste u u Francusku.</s><s>U Parizu, na primer, mi imamo iskustvo i mogućnost organizovanja jednog takvog skupa.</s><s>5. Pored samoorganizavanja Srba u rasejanjju, smatramo da je došao pravi trenutak da se sve patriotske nevladine organizacija Srba u rasejanju i u otaxbini međusobno povežu strukturalno i programski i da tako zajednički doprinesemo da se demokratskim putem Srbija oslobodi jarma današnje podaničke vlasti.</s><s>Između ostalih nevladinih organizacija, Srbi u rasejnjju bi trebalo da se povežu sa srpskim patriotskim nevladinom organizacijom kao što su : VIDOVDAN (kontakt: infovidovdan.org), OTAČASTVENI POKRET OBRAZ (kontakt: inforus-obraz.org ) DVERI (kontakt: infodveriverat.net) i SRPSKI NARODNI POKRET NAŠI „1389“ (kontakt: infosnp1389.rs).</s><s>Podržite ih i uključite se zajedno sa njima u odbranu srpskih nacionalnih interesa.</s><s>6. Smatramo da je bliž‘a saradnja sa nevladinim organizacijama iz Republike Srpske i Republike Srpske Krajine neohodna u ovom istorijskom trenutku jer bi time još više učvrstili sveopštu srpsku organizovanost, što bi značajno doprinelo odbrani srpskih nacionalnih interesa.</s><s>Srbima, bilo da su u otadžbini, ili rasejanju mora biti jasno da je srpski patriotizam i ujedinjenost, kao jedini garant opstanka srpskog naroda, u direktnoj suprotnosti sa ideolozima globalne dominacije, a samim tim, i sa vazalima u Beogradu.</s><s>Mi nemamo drugog izbora nego da opstanemo.</s><s>Dr Sima Mraović,</s> |
<s>Spisak žrtava potvrđuje da su u kosturnici pobijeni srpski civili</s><s>Utorak, 09 jul 2019</s><s>09/07/2019 | RTRS | SRNA Koalicija "Zajedno za Srebrenicu" objavila je danas spisak sa imenima srpskih civila čiji se posmrtni ostaci nalaze u spomen-kosturnici u Srebrenici i tako demantovali tvrdnje bošnjačkih stranaka u nekim medijima da je riječ o kosturnici u kojoj su sahranjeni poginuli partizani u okršajima sa ustašama i četnicima. - Bošnjačke političke partije, reagujući na nedavno postavljanje krsta iznad kosturnice, iznose laži da su tu sahranjeni partizani i civili-žrtve fašizma.</s><s>Te izjave nisu tačne, jer su tu posmrtni ostaci 108 srpskih civila, čija se imena znaju, većinom starijih osoba i djece, koje su u njihovim kućama pobile ustaše drugi dan Trojica, 14. juna 1943. godine - navedeno je u saopštenju koalicije koju čine srpske političke partije i udruženja proistekla iz rata.</s><s>Iz spiska sa imenima ubijenih, čiji faksimil je u prilogu, vidi se da je riječ o srpskim civilnim žrtvama, među kojima ima i cijelih porodica.</s><s>Porodice, odnosno potomci ovih žrtava 76 godina su čekali da se njihovim nevino pobijenim srodnicima obavi opijelo po pravoslavnom običaju i da se grobno mjesto primjereno obilježi pravoslavnim krstom jer su one pobijene samo zato što su bile Srbi i krstile se sa tri prsta.</s><s>U saopštenju se ističe da je zločin koji je počinila NDH, odnosno ustaše u Srebrenici imao genocidni karakter, a da su ga pod komandom oficira Hrvata počinili lokalni muslimani iz najimućnijih porodica koje su se izjašnjavale kao Srbi islamske vjeroispovijesti.</s><s>Nekoliko srpskih i jedna jevrejska porodica koja je živjela u srpskoj kući, kao i porodica sudije-muslimana oženjenog Srpkinjom potpuno su tada uništene jer nije ostalo potomstvo. - Nakon Drugog svjetskog rata komunistička vlast u kojoj su značajnu ulogu imali bivši ustaški vojnici i njihovi srodnici prikrivali su i po svaku cijenu zataškavali taj zločin i masovne grobnice na kojima su gradili objekte pa čak i školski toalet - navodi se u saopštenju.</s><s>Iz Koalicije ocjenjuju da je smišljen pojam "žrtve fašizma", a spomen-kosturnicu u koju je sedamdesetih godina prošlog vijeka prenesen dio posmrtnih ostataka iz tih grobnica nazvali su "partizanskim grobljem" i označili komunističkim obilježjima govoreći da je riječ o civilima i partizanima koji su izginuli u borbama sa ustašama i četnicima. - To je laž.</s><s>U kosturnici su posmrtni ostaci srpskih civila koje su pobile ustaše.</s><s>Tu nisu sahranjeni nikakvi partizani ni ideološki opredijeljene osobe.</s><s>Tu su kosti srpskih civila koji nisu pripadali nikakvom pokretu, koji su ubijeni u svojim kućama samo zato što su bili Srbi-pravoslavci - navedeno je u saopštenju "Koalicije za Srebrenicu".</s><s>U saopštenju se poručuje da je sveta dužnost potomaka i sunarodnika tih žrtava kao i Srpske pravoslavne crkve da im primjereno obilježe grobnicu, obave opijelo, prisluže svijeće za pokoj njihovih duša i organizuju parastose po pravoslavnom običaju. - Iznošenje neistina i svaka osuda održavanja vjerskog obreda kod ove spomen-kosturnice, kao i podizanja krsta kao spomen-obilježja nastavak je ispoljavanja mržnje prema svemu što je srpsko i to je produžetak politike onih koji su zločin počinili pobivši nevine srpske civile koju nažalost, nastavljaju njihovi potomci - navodi se u saopštenju. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=343747</s> |
<s>Mehanizam odbio nove dokaze odbrane među kojima i iz arhiva CIA</s><s>Četvrtak, 19 mart 2020</s><s>BEOGRAD, 17.</s><s>MARTA /SRNA/ - Žalbeno vijeće Mehanizma u Hagu odbilo je nove pisane dokaze koje je u žalbenom postupku generalu Ratku Mladiću predložila njegova odbrana, među kojima su i naknadno objavljeni dokumenti iz arhiva CIA, pišu "Večernje novosti".</s><s>U obrazloženju je navedeno da su novi dokazi morali biti podneseni sudu prije prvostepene presude, a ne mjesec dana kasnije, iako je odbrani tada rečeno da je rok dva mjeseca nakon presude, rekao je listu Mladićev branilac Dragan Ivetić.</s><s>On je naveo da je samo predsjedavajući sudija Priska Matimba Nijambe izdvojila mišljenje, smatrajući da ti novi argumenti treba da se uvaže jer su relevantni za neke tačke optužnice, a i podneseni su u roku bliskom presudi.</s><s>Ivetić je rekao da je odbrana priložila 50 novih dokumenata do kojih tokom prvostepenog suđenja nije mogla da dođe.</s><s>"Među njima su četiri dokumenta iz arhiva CIA, koji drugačije osvetljavaju šta se sve dešavalo u ratu u BiH u vezi sa Sarajevom, mudžahedinima, naoružavanjem i ubijanje svog naroda", kaže Ivetić.</s><s>Kako je objasnio, taj materijal nije bio dostupan jer ga američke vlasti nisu ranije objelodanile.</s><s>Tu su i dokumenti Unprofora, kao i svjedočenje bivšeg komandanta Unprofora, generala Majkla Rouza u Domu lordova u Engleskoj, gdje je rekao da u Sarajevu niko nije gladovao, da je Unprofor sve držao pod kontrolom, ali su SAD tajno naoružavale muslimane.</s><s>Ivetić navodi da je jedan od odbijenih dokaza i dokument Armije BiH iz avgusta 1994. godine u kojem se govori da u Sarajevu treba da obustave snajpersko djelovanje.</s><s>"Tu je i pismo komandanta Armije BiH generala Rasima Delića, nakon što se vratio iz tajne posete SAD, koje je poslao komandantu NATO za Evropu Vesliju Klarku.</s><s>On mu je zahvalio na večeri i poručio da im preko Ambasade jave kad da očekuju ono o čemu su pričali.</s><s>Posle toga je usledilo bombardovanje", rekao je Ivetić.</s><s>Advokat Ivetić je naveo da i pored ovakve odluke Vijeća, i bez tih novih dokaza, odbrana ima dovoljno argumenata za žalbu. http://89.111.245.19/novosti/771764/mehanizam-odbive-dokaze-odbrane-medju-kojima-i-iz-arhiva-cia.htm</s> |
<s>Karadžić: „Ad hok“ sudovi oskrnavili ideju međunarodne pravde</s><s>Četvrtak, 01 jul 2021</s> |
<s>Dodik traži da Hag preispita odluku o Karadžićevom služenju kazne u Velikoj Britaniji</s><s>Petak, 21 maj 2021</s><s>petak, 21.05.2021 | Politika „Sa vaše strane ne postoje nikakve dodatne i poverljive garancije da će u engleskom zatvoru biti zaštićena njegova elementarna ljudska i građanska prava i da neće biti izložen revanšizmu određenih drugih grupa zatvorenika”, napisao je člamn Predsedništva BiH SARAJEVO – Predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik pozvao je predsednika Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove Karmela Agijusa da preispita svoju odluku da prvi predsednik RS Radovan Karadžić izdržava kaznu zatvora u Velikoj Britaniji.</s><s>Dodik je to naveo u pismu koje je uputio Agijusu, nakon što je Međunarodni sud u Hagu odbio prigovor odbrane na odluku da Karadžić bude upućen u Veliku Britaniju na izdržavanje kazne doživotnog zatvora.</s> |
<s>Ratko Mladić najavio štrajk glađu ako mu sudije dodele drugu odbranu</s><s>Ponedeljak, 08 oktobar 2012</s> |
<s>Radovan Karadžić bi mogao da bude životno ugrožen u britanskom zatvoru</s><s>Utorak, 18 maj 2021</s> |
<s>Odbrana traži premještanje generala Mladića u bolnicu u Hagu</s><s>Sreda, 10 jun 2020</s><s>10/06/2020 | Izvor: RTRS Odbrana bivšeg generala Vojske Republike Srpske Ratka Mladića traži da se general prebaci u bolnicu van Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija (UN) u Hagu, kako bi dobio adekvatan medicinski tretman zbog stalnog pogoršanja zdravstvenog stanja.</s><s>Član odbrane, advokat Branko Lukić, rekao je za BIRN da ne zna da li je general prebačen u bolnicu, ali da je "opštepoznato da se on nalazi u katastrofalnom stanju".</s><s>Lukić je pojasnio da doktori iz Srbije sumnjaju na unutrašnje krvarenje, te da ljekari u Hagu jednostavno ne reaguju.</s><s>- Ne dobijamo čak ni izvještaje koje treba da dobijamo redovno, tako da nemamo pravi uvid, samo vidimo da nešto nije u redu, a iz dokumentacije, koja je već sad stara, vidi se da je stanje katastrofalno i smatramo da se svaki dan pogoršava.</s><s>Zato smo i tražili da se general liječi van Pritvorske jedinice pošto je očito da tamo ne dobija adekvatnu zdravstvenu zaštitu - naglasio je on.</s><s>Odbrana u podnesku traži, objasnio je Lukić, da se reaguje na bilo kakav način - prvo da generala Mladića premjeste u bolnicu, te da je očito da u Pritvorskoj jedinici nemaju ni znanja ni volje da ga liječe na pravi način.</s><s>Advokat Miodrag Stojanović, takođe član odbrane, rekao je da se Mladić trenutno nalazi u stacionaru u Pritvorskoj jedinici, gdje ima medicinski tretman, ali da je zatraženo njegovo prebacivanje u bolnicu u Hagu.</s><s>On je podsjetio na stalni zahtjev odbrane za premještanjem generala Mladića u Rusiju.</s><s>Stojanović je istakao da se Mladićevo stanje komplikuje jer "zarastanje rezova ne ide u željenom pravcu". - On je jako oslabio, smršao je, ne može da jede, anemija ga ruši, ne može da stoji, tako da je u jednom vrlo, vrlo ozbiljnom zdravstvenom stanju - pojasnio je Stojanović.</s><s>Sin generala Mladića, Darko Mladić, potvrdio je za RTRS da se general nalazi u teškom zdravstvenom stanju.</s><s>General Ratko Mladić nalazi se u pritvoru u Hagu od 2011. godine, a prvostepenom presudom osuđen je na doživotnu kaznu zatvora. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=387702</s> |
<s>Milivoje IVANIŠEVIĆ: Memorijalni centar srpskih žrtava genocida u XX veku - Ćele-kula dvadesetog vek</s><s>Utorak, 20 maj 2014</s><s>Ćele-kula, ratni crtež Steve Todorovića</s><s>Stara ideja, formiranje i podizanje Memorijalnog centra posvećenog srpskim žrtvama genocida u HH veku konačno je, posle višegodišnjih dogovaranja, procena objektivnih ekonomskih i političkih uslova ili realnih mogućnosti, i brojnih konsultacija sa državnim, naučnim, kulturnim i verskim ustanovama i pojedincima došla do faze za realizaciju.</s><s>Za poslove neposrednog angažovanja u cilju ostvarivanja ove ideje u Beogradu je osnovano Društvo za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u HH veku, ili skraćeno Srpski memorijal.</s><s>Valjda su se posle toliko decenija čekanja i odlaganja stekli uslovi da se odužimo svojim pokojnicima?</s><s>Da obnovimo sećanje na mnoga stratišta i stradanja.</s><s>Da u Beogradu, konačno, podizanjem memorijalnog zdanja posvećenog milionima srpskih žrtava na ovim prostorima istovremeno obeležimo i sto godina sarajevskog Vidovdanskog pohoda za svoja nacionalna prava.</s><s>Srpske žrtve nisu privlačile pažnju ni samih Srba, a kamo li ostalih u zajedničkoj državi tokom prošlog veka.</s><s>A u tom veku smo, u borbama protiv jednog ili drugog, u stvari istog, okupatora i njegovih domaćih saradnika - pogotovo tokom dva svetska rata - najviše stradali.</s><s>I, neočekivano, posle svega, ponašali se kao da se ništa nije dogodilo.</s><s>Odavno smo dužni da u znak trajnog sećanja podignemo modernu Ćele-Kulu posvećenu našim sunarodnicima stradalim u dvadesetom veku.</s><s>Početkom davnog devetnaestog veka, 1809. godine u vreme Prvog srpskog ustanka u čuvenoj bici sa turskom vojskom na Čegru kraj Niša, kad je sve bilo izgubljeno, vojvoda Stevan Sinđelić digao je u vazdih svoj šanac.</s><s>Stradali su srpski branioci ali i desetine hiljada sultanovih vojnika.</s><s>U znak osvete i da bi za sva vremena uplašili Srbe Turci su od lobanja izginulih Srba napravili stravičan spomenik, Ćele-Kulu.</s><s>U zidove kule ugradili su srpske lobanje.</s><s>Srbi se nisu uplašili, digli su Drugi ustanak.</s><s>Od podizanja Ćele-kule 2009. god. prošlo je malo više od dva veka.</s><s>U ovoj drugoj, savremenoj, Ćele-Kuli obnarodovaćemo milione srpskih imena ne iz jedne bitke, već iz mnogih ratova, bitaka i pogibija tokom dvadesetog veka – ali na način koji odgovara novom veku, bez lobanja.</s><s>Ova ideja je izraz volje građana srpske nacionalnosti da ličnim angažovanjem podignu monumentalni objekat ili kompleks posvećen stradalim precima.</s><s>Razume se da se u tom poduhvatu ne isključuje učešće države od koje se očekuje da ovu ideju pravno reguliše, reši problem lokacije i neposredno sa građanima saučestvuje u obezbeđivanju sredstava.</s><s>Društvo za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u HH veku ima za cilj da organizuje i angažuje neophodne stručne službe i kvalifikovane pojedince, poslove i aktivnosti na pribavljanju, sistematizaciji i obnarodovanju domaće i inostrane verodostojne dokumentacije o srpskim žrtvama u naznačenom razdoblju.</s><s>To pretpostavlja celovit uvid u karakter i obim srpskih ljudskih gubitaka u pojedinim regionima na području bivše zajedničke države Jugoslavije koje je u prošlosti, delimično ili u celini, naseljavalo ili i danas naseljava srpsko stanovništvo.</s><s>Pomenuti poslovi podrazumevaju saradnju sa srodnim naučnim institucijama u zemlji i inostranstvu.</s><s>Ovaj posao u isto vreme podrazumeva i najtešnju saradnju sa Srpskom pravoslavnom crkvom, Srpskom akademijom nauka i umetnosti, državnim organima, naučnim i stručnim ustanovama Republike Srpske, Makedonije, Hrvatske i Republike Crne Gore.</s><s>Prevashodan cilj je podizanje u Beogradu na reprezentativnoj lokaciji memorijalnog zdanja koje će svojom dokumentacijom, građevinskim i arhitektonskim karakteristikama i obeležjima dostojno iskazivati uspomenu na srpska stradanja tokom prošlog veka.</s><s>U nedavno okončanom dvadesetom veku srpski narod je imao nekoliko teških oslobodilačih i odbrandbrenih ratova i pretrpeo je skoro nezapamćene ljudske gubitke.</s><s>Mnogi naši sunarodnici su tokom tog razdoblja izbrisani iz spiska živih, ali do danas nisu uneti u spiskove mrtvih.</s><s>Posle Balkanskih oslobodilačkih ratova nije bilo vremena ni za predah ni za vidanje svežih rana, a već se na Kraljevinu Srbiju i srpski narod u svoj svojoj surovosti sručio Prvi, ili Veliki, svetski rat.</s><s>Srbija je podnela ne samo vojne, već i ogromne civilne žrtve.</s><s>Širom zemlje uništavana su kompletna područja.</s><s>Po Mačvi se 1916. god. austrougarska soldateska svetili za prethodne teške poraze pretrpljene od srpske vojske na Ceru.</s><s>Po voćnjacima i po drveću duž drumova visili su obešeni žene, starci i njihovi unuci.</s><s>Na jugu u topličkom kraju 1917.</s><s>Bugari su gušeći ustanak na stravičan način ubili preko 20000 meštana.</s><s>U kućama su klali i spaljivali sve što su zatekli, ne štedeći ni bebe u kolevkama.</s><s>Na Versajskoj mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine zaključeno je da je Kraljevina Srbija u tom ratu izgubila za svoje uslove ogromnih 1.247.435 stanovnika, ili 28 procenata od ukupne populacije.</s><s>Na žalost, njihova imena nikad nisu prikupljena, zabeležena i sačuvana od zaborava.</s><s>Izgleda da se nije ni moglo.</s><s>Svako pominjanje srpskih žrtava izazvalo bi negativne reakcije, pa i bes kod političara i u štampi bivših austrougarskih podanika koji su i sami učestvovali u ratu protiv Kraljevine Srbije i u do tad neviđenom masakru srpskog civilnog stanovništva.</s><s>Na zasedanjima Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije uvek je, posebno od strane Hrvata, nipodaštavano i omalovažavano, svako pominjanje srpskih stradanja.</s><s>Na kraju je sve eskaliralo do te mere da je 1928. god. narodni poslanik iz Crne Gore Puniša Račić revoltiran takvim ponašanjem pucao za vreme sednice na Stjepana Radića, hrvatskog predvodnika i poslanika.</s><s>Posle toga se još više ćutalo o srpskim stradanjima.</s><s>Jugoslavija je za većinu naroda koji su se tu našli bila, kasno se pokazalo, nevoljno i privremeno rešenje.</s><s>To se posebno odnosi na bivše jugoslovenske republike, sada samostalne države, Sloveniju i Hrvatsku gde je nastala poznata krilatica na koju se nismo osvrtali: Srbe na vrbe.</s><s>Nismo ozbiljno primili ni dr Antona Korošeca, slovenačkog teologa-političara i potom jugoslovenskog ministra unutrašnjih dela, koji je slikovito i lepo kalkulisao: Uzjahali smo dobrog konja, napustićemo ragu.</s><s>Drugi svetski rat je odneo još više srpskih života.</s><s>U tom ratu stradalo je 1,607.000 naših sunarodnika ili 16,25% od ukupne srpske populacije u Jugoslaviji (u istim ratu Englezi su izgubili 0,8%, Italijani 0,9%, Francuzi 1,4%, Nemci 6,1%, a SSSR između 8,8 i 12,9% svojih državljana).</s><s>Ukoliko srpska stradanja posmatramo po bivšim jugoslovenskim republikama, videćemo da je u dvadesetom veku, u razdoblju od 1910. do 1991. godine, više nego prepolovljen broj srpskog stanovništva u BiH, ili da je u Jasenovcu, Sremskoj Mitrovici, Pagu, Jadovnu, Gospiću, Prebilovcima, da više ne nabrajamo, pobijeno na strotine hiljada naših sunarodnika. (Stradanje Srba sela Prebilovci odavno ima svetski značaj.</s><s>Japanski dnevni list „Ašai Šimbun“, koji se štampa u milionskom tiražu, u okviru projekta „Poruke 20. veka“ dao je 1999. godine prikaz tragične sudbine četiri sela koja su najviše stradala u tom veku, a među njima su i naši Prebilovaca.) Ili, da budemo nešto precizniji.</s><s>U BiH je 1910. godine, prema austro-ugarskom popisu, pravoslavnih bilo 214.000 više nego muhamedanaca, a na kraju veka, po takođe državnom popisu 1991. godine u BiH je bilo 535.000 muslimana više nego Srba.</s><s>Poznato je da su na početku dvadesetog veka Srbi u Hrvatskoj činili više od trećine, a prema poslednjem popisu bilo nas je svega 4,6% od ukupnog stanovništva ove bivše jugoslovesnke republike.</s><s>Početkom istog veka, oko 1912. godine na Kosovu i Metohiji bilo je oko četrdeset posto Srba, a sada nas je jedva dva procenta.</s><s>Milioni Srba su nestali sa prostora nekadašnje Jugoslavije samo zbog verskog i nacionalnog porekla.</s><s>Više nas je pod zemljom nego na zemlji.</s><s>Suočavamo se sa surovom činjenicom da je biološka supstanca srpskog naroda bitno smanjena i ugrožena.</s><s>To je prouzrokovano, što nije teško dokazati, čestim agresijama, genocidom, etničkim čišćenjem, odmazdama, nehumanim sankcijama i medijskim satanizovanjem koje nema premca u modernoj istoriji.</s><s>Znamo mnoge brojke, ali ne znamo imena.</s><s>A žrtva postoji po svom imenu, ne u broju.</s><s>Dok pamtimo imena svojih pokojnika dotle traje i njihovo prisustvo među nama.</s><s>Zato u srpskom narodu žive sveti Sava i njegov otac Stevan ili Simeon, Knez Lazar ili Stevan Lazarević...</s><s>Starina Novak ili Karađorđe...</s><s>Oni su sa nama i u našem sećanju jer ih nismo pretvorili u brojku.</s><s>Svaki pokojnik svojim imenom mora da ostane u svom narodu.</s><s>Za to nije dovoljno individualno pamćenje.</s><s>To je posao koji smo kao nacija odavno dužni da obavimo.</s><s>Moramo se podsetiti na surovu činjenicu da skoro neverovatnih 300.000 (ovu brojku moram ponoviti slovima: trista hiljada) naših pokojnika počiva u 676 masovnih, ne samo vojničkih, grobalja, kosturnica i memorijala u čak 40 država širom sveta.</s><s>Stradanja naših sunarodnika još od vremena prvog svetskog rata su registrovana na bezbrojnim masovnim stratištima, bolničkim kompleksima i zarobljeničkim ili koncetracionim logorima kojih je u prošlim ratovima i u prošlom veku bilo na stotine u Evropi i van Evrope.</s><s>Kad kažem sunarodnik mislim i na dobrovoljce koji su dolazili iz raznih krajeva sveta da ispolje svoju versku i nacionalnu solidarnost sa ugroženom braćom iz Srbije.</s><s>U Alžiru je večni mir našlo oko 350 ranjenih, iscrpljenih i bolesnih srpskih ratnika, u Tunisu još više – 2.500, Francuskoj 748, u kosturnici na zagrebačkom groblju Mirogoj-326, u Grčkoj 8.500 pokojnika.</s><s>Približne brojke nalazimo i u Italiji, Egiptu, Velikoj Britaniji, Norveškoj, Poljskoj, Rumuniji, Albaniji, Makedoniji...</s><s>U zarobljeničkim logorima Austrougarske nekoliko desetina hiljada srpskih vojnika umrlo je od posledica ranjavanja, tifusa, fizičke torture, gladi i zlostavljanja.</s><s>U Češkoj u Olomucu počiva 1.200, a u Jandrihovcima 7.200 umrlih srpskih vojnika.</s><s>U Slovačkoj 5.500, a u Austriji u logoru u Rajedndorfu 8.000 umrlih ratnih zarobljenika.</s><s>Svemu tome treba dodati srpske žrtve u koncetracionim logorima.</s><s>Ostaće trajna nepoznanica ko je i koliko je u prvom ili drugom ratu u logorima Mađarske, Rumunije, Austrije, Poljske ili Nemačke: u Aradu, Buhenvaldu, Dahau, Mathauzenu, Ravensbirku, Aušvicu, Majdanu, Treblinki, da privremeno domaće logore izostavimo, ubijeno lica srpske nacionalnosti.</s><s>Procenjuje se da je u nacističim logorima tokom drugog svetskog rata ubijeno oko jedanaest miliona zatvorenika.</s><s>I srpski logoraši su među njima, ali ne znamo imena, pa ni broj Srba stradalih u nacističkim logorima.</s><s>Stravično znamenje koje svedoči kolika je cena srpske slobode</s><s>Obim srpskog stradanja u dvadesetom veku na prostorima bivše Jugoslavije zabeležio je katastrofalne razmere.</s><s>Međutim, to uporno osporavaju oni koji su srpskom stradanju najviše doprineli.</s><s>Prikrivanje zločina nad srpskim narodom u BiH traje koliko traju i ti zločini.</s><s>Takvo ponašanje je posle Prvog svetskog rata možda moglo da se pravda nekim višim državnotvornim interesom.</s><s>Verovatno je taj interes bio razlog što je regent Aleksandar Karađorđević prećutao, a time nesvesno i zaštitio odgovorne za zločine nad srpskim stanovništvom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.</s><s>A reč je isključivo o u to vreme nepravedno osuđivanim, zatvaranim i pobijenim Srbima.</s><s>Ako su sakrivena imena zločinaca zašto su prećutkivana imena njihovih žrtava.</s><s>Tako su pobijeni Srbi, a s njima i montirani tzv. veleizdajnički procesi i logori-mučilišta gurnuti u zaborav.</s><s>Prikriveni su ili uništeni materijalni dokazi.</s><s>Prestalo je i pominjanje.</s><s>Ni Crkva se nije mnogo oglašavala.</s><s>Prikriven je i prećutkivan i jedan od u to vreme retkih, ali dragocenih dokumenata: „Crna knjiga“ Vladimira Ćorovića.</s><s>Podsećamo na samo jednu nezaboravnu činjenicu iz tog svojevrsnog svedočanstva: „U godinama 1914-1917. umrlo je u Bosni i Hercegovini, po službenom saopštenju, 100.986 dece ispod deset godina...</s><s>U izvesnim parohijama razlika je između slučajeva smrti i poroda neobično velika, ponekad dvostruko veća, naročito od 1916. unapred.“ Razume se, riječ je prevashodno o srpskoj deci.</s><s>A procena je da je u tom ratu BiH izgubila preko 600.000 stanovnika, od toga 400.000 Srba.</s><s>Da li je to ostalo bez posledica?</s><s>Da li je slučajno posle okupacije Jugoslavije u drugom svetskom ratu i stvaranja fašističke Nezavisne Države Hrvatske naš narod u tim krajevima zadesilo još teže stradanje.</s><s>Od aprila 1941. su potomci onih čiji su zločini iz prethodnog rata prikriveni i prećutani, sada pod znamenjima Hitlerovih, Musolinijevih i Pavelićevih fašističkih hordi ponovo krenuli na svoje srpske susede i njihovu imovinu.</s><s>Takav pogrom ni jedan evropski narod nije u vlastitoj državi istrpeo od svojih dojučerašnjih suseda, školskih drugova, kolega sa posla...</s><s>Zlikovac koji nije kažnjen misli da je u pravu i ponavlja svoja zločine.</s><s>To se pravilo potvrdilo više puta na prostorima Jugoslavije.</s><s>I ako je obim srpskog stradanja u Jugoslaviji u drugom svetskom ratu i tokom nemačke okupacije po broju ubijenih nadmašio prethodna stradanja opet se moralo ćutati.</s><s>Jugoslovensko rukovodstvo se plašilo suočavanja sa činjenicom da su Srbi jedini podneli teret otpora okupatoru i njegovim domaćim saradnicima.</s><s>Da zbog toga u opštini Bosanska Dubica od ukupnog broja žrtava tokom drugog svetskog rata Srbi čine 99%, u Bos.</s><s>Novom 97%, Šipovu 98%, Bos.</s><s>Brodu 87%, Kupresu 94%, Sanskom Mostu 93%, Bos.</s><s>Petrovcu 96%, Ključu 92%, Mrkonjić Gradu 92%, Bos.</s><s>Grahovu i Glamoču po 95%, Bos.</s><s>Krupi 97%, da dalje ne nabrajamo, jer takvi dokumenti nemaju kraja.</s><s>Ostali bratski narodi i narodnosti su više stradali kao saradnici nego kao protivnici okupatora.</s><s>Pa i pored toga malo je ko od okupatorskih saradnika odgovarao za zločine nad licima srpske nacionalnosti.</s><s>Srbi su se po drugi put našli u istoj državi sa svojim ubicama.</s><s>Ćele-kula, detalj.</s><s>Lobanje srpskih ustanika</s><s>I ponovo se decenijama ćutalo.</s><s>Čak i gore od toga.</s><s>Sada se ćutalo, istina ne u ime nove države već u ime neke nove ideologije.</s><s>Uskoro su Srbi zajedno sa svojim ubicama, u istoj koloni i pod istom zastavom, manje voljno više nevoljno, klicali bratstvu i jedinstvu.</s><s>Jugoslavija je 1945. obnovljena, kao što je i 1918. stvorena, na kostima njihovih pobijenih i u zaborav gurnutih rođaka.</s><s>Poslednje razbijanje jugoslovenske federacije počelo je bezobzirnim protivustavnim separatističkim i terorističkim akcijama.</s><s>Na meti su se našli isključivo Srbi i Srbija.</s><s>Slovenci su svojim oslobodiocima iz prvog svetskog rata i domaćinima tokom izbeglištva 1941. god. u znak zahvalnosti poubijali unuke i u mrtvačkim sanducima poslali u Kraljevo, Čačak, Užice...</s><s>Srbi u deželi pretvoreni su u roblje bez ličnih prava i dokumenata.</s><s>U Hrvatskoj ustaše i partizani, ruku pod ruku, isteruju srpski narod iz Ustava, a potom oružjem i genocidnim akcijama isteruju Srbe i sa vekovnih ognjišta...</s><s>U BiH Alija Izetbegović i njegove muslimanske horde samo 1992. god. u Sarajevu ubijaju više meštana srpske nacionalnosti nego što ih je ubijeno tokom okupacije 1941-1945. i fašističke Nezavisne Države Hrvatske.</s><s>Etničkim čišćenjem obuhvaćeno je oko 2000 naselja ove bivše jugoslovenske republike iz kojih su isterani meštani srpske nacionalnosti.</s><s>Tako smo došli i do kraja za naš narod jednog preteškog, ili tuđeg, pa i pogubnog veka u kome je od svake srpske porodice u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu i Metohiji, Hrvatskoj i Vojvodini uzeto po nekoliko glava, a mnoge porodice su zauvek nestale.</s><s>Na kraju veka pale su maske egoizma i licemerja sa lica onih kojima je zajednička država bila samo prolazna stanica ili poligon bez kojeg nisu mogli da budu u Evropi i svetu prepoznati.</s><s>Srbi su u toj državi od njenog nastanka do raspada bili jedini narod bez maske na licu.</s><s>Kao što su u prošlosti razni, lažni ili stvarni, državnotvorni interesi nalagali da se prikriju i prećute srpska stradanja i žrtve, danas isti državnotvorni interesi od nas zahtevaju da se prekine sa prikrivanjem.</s><s>Sigurno je da sa ovim poduhvatom mnogo kasnimo, ali još više ćemo kasniti ako opet odgodimo taj posao za neko povoljnije vreme.</s><s>Dosta toga iz prošlosti je još moguće sagledati ili rekonstruisati i bar donekle približiti objektivnom stanju.</s><s>Ono što nije moguće danas, još manje će biti moguće sutra.</s><s>Milivoje IVANIŠEVIĆ (Izlaganje na konferenciji Genocidni zločin Nezavisne Države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svjetskom ratu, Banja Luka, maj 2014.)</s> |
<s>Proglas pisaca Rusije: RUKE DALjE OD RADOVANA KARADžIĆA I GENERALA RATKA MLADIĆA!</s><s>Petak, 03 jun 2011</s><s>31.05.2011 | 23:19 Vest o hapšenju legendarnog sina sveslovenskog naroda, generala Ratka Mladića, kao oštar bol je dodirnula srce svakog pravoslavnog Slovena, jer smo svih godina potrage za njim mi bili sa njim i na njegovoj strani.</s><s>To nije bol zbog gubitka, već teška tuga zbog sopstvene nemoći pred bezličnošću juda savremenog sveta, to je tugovanje pred licem izvrnutog sveta „novog svetskog poretka“ kada za branioca tvrde da je zločinac, a zločinca proglašavaju za gaulajtera (predsednika) ove ili one slovenske teritorije.</s><s>Pisci Rusije sa bolom osećaju ono što se dešava u savremenoj bratskoj Srbiji kao uništenje tradicionalnih hrišćanskih vrednosti.</s><s>Mi nimalo ne sumnjamo u nepogrešivost Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića pred sopstvenim narodom i pred istorijom.</s><s>Radovan Karadžić i general Ratko Mladić su naši sveci.</s><s>Kakvu god meru otuđenja našim svetim imenima Radovanu Karadžiću i generalu Ratku Mladiću da izreknete, vi, neonacisti svetske vlade, zajedno sa vašim Hagom, samo ćete pojačati njihovu slavu i broj njihovih sledbenika, koji će biti sve veći i veći.</s><s>Oni su već postali junaci dela ruskih pisaca, likovnih umetnika i muzičara, a sada ćemo ih još više slaviti, i još jače razobličavati vaše zločinačke postupke.</s><s>Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića ćemo slaviti, a na vaša izdajnička imena prizivati prezir na vekove vekova.</s><s>Dok je na teritoriji bivše Jugoslavije vođen rat protiv Srba, koji su započeli NATO i njegovi saveznici, najbolji predstavnici naše književnosti – Vasilij Belov, Valentin Rasputin, Eduard Volodin, Sergej Likošin, Jurij Loščic, Aleksandar Segenj, Valerij Hajrjuzov, Jurij Juškin, i još mnogo – mnogo njih je dolazilo na teritoriju Bosne i Hercegovine da rame uz rame sa našom pravoslavnom braćom štiti nevine Srbe od krvožednih fašističkih naslednika.</s><s>Mi to nismo radili sa oružjem u rukama, već zajedno sa Kalajićem, Karadžićem i Mladićem smo mirne Srbe od svetskog pomora štitili rečju i molitvom.</s><s>Srbi – heroji Dragoš Kalajić, Radovan Karadžić i general Ratko Mladić su mnogo žrtvovali – uključujući i sopstveni život – da bi nastupio mir.</s><s>Ali mira u mnogonapaćenoj zemlji Svetog Save Srpskog još nema, a dokaz su poslednji događaji u Srbiji, vezani za hapšenje generala Ratka Mladića, te se zato naša prava ruska borba nastavlja.</s><s>Sa vama smo, dragi Radovane i Ratko, sa vašim rođacima i prijateljima, sa vašim ratnim drugovima.</s><s>Molimo se za sve vas i zahtevamo hitno oslobođenje svih zatočenika haškog „suda“.</s><s>Ruski pisci: Jegor Isajev, Mihail Godenko, Semjon Šurtakov, Jurij Bondarev (Moskva), Vasilij Belov (Vologda), Valentin Rasputin (Irkutsk), Viktor Lihonosov (Krasnodar), Viktor Potanjin (Kurgan), Valerij Ganičev (Moskva), Jurij Loščic, Aleksandar Segenj (Moskva), Valerij Hajrjuzov, Kim Balkov, Vasilij Kozlov (Irkutsk), Stanislav Kunjaev, Jurij Juškin, Viktor Nikolajev, Viktor Guminskij, Vitalij Noskov, Sergej Kotkalo, Nikolaj Dorošenko (Moskva), Mihail Šelehov (Minsk), Genadij Popov (Orel), Vladimir Molčanov (Belgorod), Vladimir Masjan (Saratov), Sergej Čeprov (Bijsk), Vladimir Jeremenko (Čerkasi) Mihail Čvanov (Ufa), Konstantin Skvorcov, Sergeй Prohorov, Vjačeslav Ananjev, Ivan Likošin, (Moskva), NikolajKonjaev, Boris Orlov (Sankt-Peterburg), NikolajJegorov (Tjumenj), Mihail Nožkin, Larisa Baranova-Gončenko, Viktor Verstakov, DmitrijNečajenko, (Moskva), Fedor Grigorjev (Borisogljebsk), Jevgenij Kuljkin (Volgograd), Jelena Kuzmina (Arhangeljsk), Viktor Smirnov (Smoljensk), Ljudmila Kačalaj (Kijev), Stanislav Kuznecov (Doneck), Tatjana Daškevič (Minsk), VasilijPopov (Bratsk), Marina Ganičeva, Oleg Fomin, Vadim Cekov, Vladimir Grekov, Sergej Isakov, Jurij Budancev (Moskva), Svjatoslav Ivanov (Voronež) i mnogi drugi http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/31/ruke-dale-od--generala-ratka-mladiha-proglas-pisaca-rusiie.html</s> |
<s>Profesorka Pirko Turpeinen: Nad Srbima je tokom prošlog veka izvršen genocid</s><s>Vesti online | 23. 12. 2019 | Đorđe Barović Nad Srbima je tokom prošlog veka izvršen genocid, a lažne optužbe da ste činili zločine u vreme raspada Jugoslavije deo su kampanje velikih sila kako bi opravdale svoje osvajačke ciljeve, kaže u intervjuu za portal Vesi onlajn, profesorka Pirko Turpeinen, ugledni psihijatar i nekadašnja funkcionerka finskih socijademokrata.</s> |
<s>04. 04. 2014. 15:16h | Srna Generala Ratka Mladića će u toku aprila u pritvoru u Haškom tribunalu pregledati grupa ruskih lekara, rekao je Srni njegov advokat Branko Lukić.</s><s>"Svi znamo da je loše njegovo zdravstveno stanje.</s><s>General ne može da prati pet dana u sedmici suđenje, uprkos tome što je sud naložio.</s><s>Treba da dođe jedna grupa ruskih doktora koja treba da proceni da li on uopšte može da prati suđenje i koliko dana maksimalno može da provede u sudnici.</s><s>To bi trebalo da se desi u aprilu", precizirao je Lukić.</s><s>On je naveo da će Mladića pregledati samo ruski doktori, među kojima će biti neuropsihijatar, psiholog i kardiolog.</s><s>Prema njegovim rečima, oni imaju dozvolu da posete Mladića i sada se samo radi na detaljima kada da dođu.</s><s>"Znaju se doktori.</s><s>General će da ih primi.</s><s>Samo treba da se utanače neki detalji", dodao je Lukić.</s><s>On je napomenuo da će Mladićeva odbrana početi 13. maja izvođenje dokaza, mada je tražila da ne počinje pre 13. juna.</s><s>"Ne znam da li ćemo uspeti sada sve da kompletiramo, ali počećemo sa onim šta imamo, pa ćemo da idemo dalje i da se prestrojavamo u hodu", rekao je Lukić.</s><s>On je naveo da odbrana radi na spisku svedoka i da ima argumente koji se do sada nisu mogli čuti.</s><s>"Niko do sada nije branio generala Mladića i neke stvari nisu bile ni zanimljive za neke druge branjenike.</s><s>Da nemamo ništa novo, ne bi bilo dobro", rekao je Lukić.</s><s>Prema njegovim riječima, slučaj "Markale" se "stalno razvija" i što se duže radi sve se više pokazuje da je to sve planirano i podmetnuto od vlasti u Sarajevu.</s><s>"Svako sledeće suđenje otkriva nove činjenice, tako će biti i kod nas", dodao je Lukić, navodeći da će odbrana i dalje "napadati i broj žrtava u Srebrenici", kojim se spekuliše. http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/394015/Mladica-pregledaju-ruski-doktori</s> |
<s>Nastavak suđenja Ratku Mladiću doveden u pitanje - Nema para za odbranu generala</s><s>Petak, 29 avgust 2014</s><s>Banjaluka / Hag 27. 08. 2014 | Press Haški tribunal višestruko je smanjio sredstva za odbranu bivšeg generala Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, te za razliku od tužilaštva, kojem je bilo plaćeno 26 pravnika, odbrani se plaćaju samo dva, a prema proceni haške administracije, ostalo treba da plati sam Mladić!</s><s>USKRAĆENO PRAVO NA KVALITETNU ODBRANU Ratko Mladić Predstavnici njegovog advokatskog tima za Press tvrde da je time doveden u pitanje nastavak suđenja i izvođenje svedoka odbrane, a napominju da sredstva koja dobijaju nisu ni stoti deo novca koji je izdvojen, na primer, za odbranu hrvatskih generala!</s><s>Neravnopravan položaj Branko Lukić, advokat generala Mladića, u nastavku suđenja nakon letnje pauze, ocenio je pred sudskim većem da su dovedeni u neravnopravan položaj, navodeći upravo podatke da je na strani tužilaštva bilo 26 pravnika koji su ispitivali svedoke, dok su na početku, na strani odbrane, bila četiri advokata. - Nakon nekoliko prvih svedoka, a zbog nedostatka sredstava, taj broj smo morali da smanjimo na samo tri, a i ta tri, koja sada možemo videti u sudnici, nisu svi plaćeni kao advokati, nego samo dvojica, a jedan se vodi kao pomoćno osoblje - objasnio je Lukić.</s><s>Mladićev advokat Miloš Šaljić za naš list ističe da je iznos novca, koji je trebalo da bude izdvojen za odbranu, u dva navrata umanjen.</s><s>Plate, dnevnice, smeštaj...</s><s>Prema iskustvima drugih advokata u Hagu, a koja je naš list ranije objavljivao, u složenim predmetima gde se optuženik odluči za advokate sa službene haške liste, za rad njegovog tima bude izdvojeno oko 700.000 maraka.</s><s>Tokom suđenja, za troškove branioca i dvojice saradnika mesečno se izdvaja oko 56.000 KM, a pomoćnog osoblja oko 30.000 KM, odnosno ukupno blizu 90.000 KM.</s><s>Haški tribunal bi osim toga, trebalo da plaća dnevnice i smeštaj za branioca i pomoćnike i to oko 350 KM na dan i na to imaju pravo 22 dana u mesecu. - Smatraju da ostatak treba da nadoknadi Mladić, s obzirom na to da ima nekakav stan.</s><s>Novac koji dobijamo minimalan je.</s><s>S druge strane, kada je u pitanju tužilaštvo, osim 26 pravnika koji su bili uključeni u proces prilikom izvođenja svedoka, najmanje stotinu ih je radilo na ostalim stvarima važnim za predmet.</s><s>Mi smo hendikepirani i veoma teško ćemo moći obavljati svoj posao - rekao je Šaljić.</s><s>Da bi se dobro uradila odbrana i izveli svi dokazi, pojašnjava Šaljić, sredstva koja dobijaju nisu ni približno dovoljna te je pod znakom pitanja da li će sa nedostatkom ovakvih razmera, moći valjano da negiraju optužnicu.</s><s>Koliko tačno novca je trebalo da dobije Mladićeva odbrana, te koliko sada dobijaju, nismo uspeli da saznamo, jer se ovi podaci svrstavaju u domen "tajnosti procesa".</s><s>Izostala pomoć države - Čak ni ono što nam je u prvom mahu ponuđeno nije bilo dovoljno, ali se kako-tako posao mogao obavljati.</s><s>Onda su nam smanjili iznos, a naše potrebe su porasle jer deo ljudi mora da radi na terenu, prikuplja dokaze, saslušava i priprema svedoke, uzima izjave i slično.</s><s>Našim istražiocima morao je da bude plaćen dobar deo sredstava koje smo imali na raspolaganju, a zbog toga su umanjena plaćanja ljudima u Hagu.</s><s>Međutim, i oni rade vrlo odgovorno, intenzivno, po 24 sata na dan.</s><s>Situacija se zahuktava jer iznosimo dokaze odbrane i pristiže nam veliki broj svedoka, koje moramo da sačekamo i pripremimo ih, a rad nam je neopisivo otežan - kazao je Šaljić.</s><s>On objašnjava i da su sredstva koja dobijaju od države, beznačajna.</s><s>Nezvanične procene su bile da je odbrana hrvatskog generala Ante Gotovine koštala čak oko 30 miliona evra, a Šaljić objašnjava da ono što oni primaju ne može čak ni da se dovede u komparaciju sa tolikim iznosima. - To su zaista minorni iznosi u poređenju sa onim što su dobijali drugi timovi odbrane - zaključio je Šaljić.</s><s>Brankica Spasenić http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/68225/Nema+para+za+odbranu+generala!.html</s> |
<s>Neobjavljeni intervju generala Mladića CNN-u avgusta 1995 - transkript</s> |
<s>Mladićeva odbrana podnijela žalbu protiv glavnog haškog ljekara</s><s>Sreda, 08 novembar 2017</s><s>07.11.2017 10:01 | Srna | Glas Srpske Beograd - Odbrana nekadašnjeg komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića podnijela je žalbu protiv šefa pritvorskog tima ljekara u Haškom tribunalu doktora Paulusa Falkea zbog nepoštovanja suda.</s><s>Jedan od Mladićevih advokata Dragan Ivetić naveo je da je Falke prilikom nedavnog pregleda rekao generalu da uopšte neće biti posjete i pregleda srpskih ljekara, te dodao da je odbrana već predložila termine.</s><s>Povodom saopštenja Haškog tribunala da su Mladićevoj odbrani ponuđena tri termina krajem novembra i u decembru za posjetu srpskih ljekara Mladiću, Ivetić je rekao da je odbrana već pismeno zatražila od ovog suda da se ta posjeta organizuje bilo koja dva dana između 13. i 17. novembra.</s><s>"Termini posle presude 22. novembra nam ne odgovaraju, jer mi tražimo da lekari specijalisti utvrde da li Mladić može da prisustvuje i prati presudu", rekao je Ivetić za "Večernje novosti".</s><s>Prema njegovim riječima, odbrana je već podnijela zahtjev da ljekari iz Srbije pregledaju Mladića sljedeće nedelje, jer tada dolaze da pregledaju još dvojicu Srba.</s><s>"Sud je za drugu dvojicu Srba već odobrio posetu, a za Mladića još čekamo odgovor, iako smo taj zahtev za svu trojicu predali na jednom papiru", rekao je Ivetić.</s><s>On kaže da mu uopšte nisu jasni potezi suda i da mu se nakon svega čini da je na djelu potpuna opstrukcija i odugovlačenje.</s><s>"Uradili smo sve što treba, dogovorili lekare, predložili datum, a oni nam sada traže da se izjasnimo možemo li ranije, pre njihovih termina.</s><s>Pa možemo od 13. novembra.</s><s>To smo im već rekli.</s><s>Ne znam šta bi drugo trebalo da kažemo", dodao je Ivetić. http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Mlala-zalbu-protiv-glavnog-haskog-ljekara/249360.html</s> |
<s>Mladićevi advokati hoće da ospore navode tužilaštva</s><s>Tanjug | 07. 04. 2017 | Blic Branioci generala Ratka Mladića tvrde da je Tužilaštvo Haškog tribunala netačno i nekorektno odgovorilo na zahtev Mladićeve odbrane za njegovo privremeno puštanje na slobodu radi lečenja u Rusiji i traže od suda da im da formalno ospore navode tužilaštva.</s><s>Tužilaštvo se naime, prošle sedmice usprotivilo tom zahtevu, jer smatra da Mladić ne ispunjava uslove za lečenje na privremenoj slobodi, budući da je bio u višegodišnjem bekstvu od tribunala, tokom kojeg mu je, prema navodima tužilaštva, zdravstveno stanje veoma narušeno, dok u pritvoru tribunala sada ima adekvatnan lekarski tretman.</s><s>Advokati Mladića traže priliku da odgovore na tvrdnje tužilaštva za koje kažu da su šokantne, netačne i nekorektne te da treba da budu osporene.</s><s>Takođe podsećaju da je Tribunal u svojoj praksi ovakve zahteve već odobravao.</s><s>O zahtevu Mladićevih branilaca da bude pušten na lečenje u Rusiju koja je navodno dala garancije za njega, odlučiće tročlano sudsko veće sudije Alfonsa Orija koje do kraja godine treba da mu izrekne prvostepenu presudu.</s><s>Advokati Branko Lukić i Dragan Ivetić tvrde da se Mladiću drastično pogoršalo zdravstveno stanje tokom boravka u pritvorskoj jedinici Tribunala, te da je lečenje u Rusiji u ovom trenutku jedini razuman i human način koji može da osigura da on živ dočeka prvostepenu presudu.</s><s>Suđenje Mladiću počelo je u maju 2012. godine, a okončano u decembru prošle godine.</s><s>Prvostepena presuda trebalo bi da mu bude izrečena do novembra 2017, a čeka je u pritvoru Haškog tribunala.</s><s>Mladić je nakon višegodišnjeg bekstva bio uhapšen u Srbiji i izručen u Hagu u maju 2011. http://www.blic.rs/vesti/hronika/mladicevi-advokati-hoce-da-ospore-navode-tuzilastva/f477yjs</s> |
<s>Ivanišević: Islamisti kidnapovali nezgodnog svedoka protiv Orića?</s><s>D. B. M. | 02. jul 2015.</s><s>U Bazelu nestao Aleksandar Dorin, poznat po dokazivanju da nije bilo genocida u Srebrenici.</s><s>Poznat po knjizi „Srebrenica - kako se zaista zbilo”, u kojoj tvrdi da je bilo oko 2.000 ubijenih vojnika Armije BiH U Bazelu nestao Aleksandar Dorin, poznat po dokazivanju da nije bilo genocida u Srebrenici.</s><s>Poznat po knjizi „Srebrenica - kako se zaista zbilo”, u kojoj tvrdi da je bilo oko 2.000 ubijenih vojnika Armije BiH NEKOLIKO dana posle hapšenja Nasera Orića u Švajcarskoj, pod još nerazjašnjenim okolnostima iz svog stana u Bazelu nestao je Aleksander Dorin, poznat po dokazivanju da nije bilo genocida u Srebrenci.</s><s>Dorinovi prijatelji zabrinuti su za njegovu sudbinu, jer je posedovao obimnu građu kojom se pobija zvanična verzija o događajima u Srebrenici iz 1995: - Posle izjave švajcarske policije da Dorin nije uhapšen, strahujem da ga nije kidnapovala islamska mafija - kaže Milivoje Ivanišević, direktor Instituta za srpska stradanja u 20. veku. - Njegov stan je demoliran i opustošen.</s><s>Parket i okviri vrata su razvaljeni.</s><s>Kao da je neko hteo da uništi sve dokaze do kojih je došao tokom višegodišnjih istraživanja.</s><s>Mogao je da bude nezgodan svedok u slučaju Orića.</s><s>Dorin je poznat po knjizi "Srebrenica - kako se zaista zbilo", u kojoj negira tvrdnje da je u Srebrenici ubijeno između 7.000 i 8.000 ljudi, tvrdeći da je u pitanju oko 2.000 ubijenih vojnika Armije BiH. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuellamisti-kidnapovali-nezgodnog-svedoka-protiv-Orica</s> |
<s>Tribunal odbio da Mladića pusti na lečenje u Rusiju</s><s>Petak, 12 maj 2017</s> |
<s>Darko Mladić: Nije sigurno da se do juna može pripremiti iznošenje žalbi</s><s>Utorak, 05 maj 2020</s><s>BEOGRAD, 5. MAJA /SRNA/ - Darko Mladić, sin generala Ratka Mladića, izjavio je povodom zakazivanja iznošenja usmenih žalbi na prvostepenu presudu njegovom ocu za 16. i 17. jun, da nije siguran da se do juna sve može pripremiti s obzirom na to da advokati još ne mogu da posjete generala Mladića.</s><s>"Ratka niko nije posetio još od februara, a potrebno je vreme da se on sa braniocima pripremi", rekao je Mladić za "Večernje novosti".</s><s>On je naglasio da se još ne zna ni da li će generalovi advokati iz Srbije moći da dođu u Holandiju.</s><s>"I treća stvar je njegovo zdravstveno stanje, jer mi nikakve njegove nalaze nismo dobili već mesec dana, a znamo da ima ozbiljnih problema sa krvnom slikom.</s><s>Zatvorski lekari ga prate, vade mu krv, ali nikakve informacije o tome nemamo", rekao je Darko Mladić.</s><s>Prema sadašnjem rasporedu, prvog dana 16. juna Mladićeva odbrana će imati tri sata da iznese žalbu, a onda i Tužilaštvo isto toliko vremena da odgovori na nju.</s><s>Drugog dana je planirana rasprava o žalbi Tužilaštva, a na kraju će i sam general Mladić imati desetak minuta da se direktno obrati žalbenom vijeću.</s><s>Međunarodni mehanizam za krivične sudove odlučio je da iznošenje žalbi na presudu generalu Ratku Mladiću bude održano 16. i 17. juna.</s><s>Iznošenje žalbi na prvostepenu presudu bilo je prvobitno zakazano za 17. i 18. mart, ali je odgođeno zbog generalove operacije.</s><s>Šef tima odbrane generala Mladića advokat Branko Lukić izjavio je juče Srni da se odbrana nada dobrom ishodu koji je zagarantovan ako sudije budu htjele da pročitaju dokaze.</s><s>Prvostepenom presudom Haškog tribunala iz 2017. godine Mladić je osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog navodnih ratnih zločina tokom rata u BiH. http://89.111.245.19/novosti/787859/darko-mladic-n-da-se-do-juna-moze-pripremiti-iznosenje-zalbi.htm</s> |
<s>Jovana Vukotić, Olga Žuravljeva 17.07.2012, 19:39 Advokat Ratka Mladića Branko Lukić izneo je za Glas Rusije detalje današnjeg suđenja i zdravstveno stanje generala Mladića.</s><s>Tužilaštvo je danas izvelo kao svedoka medicinsku sestru – Kristinu Šmit, koja je provela jedno određeno vreme, tačnije 26 dana, u proleće i leto u Srebrenici, radeći kao pripadnik „Lekara bez granica“.</s><s>Iznela je jedno vrlo ograničeno svedočenje, što je i normalno za nekoga ko je jedno tako kratko vreme tamo bio.</s><s>Posebno bi trebalo imati u vidu da je sve podatke koje je gospođa Šmit ponudila sudskom veću, ona zapravo čula od drugih i vrlo malo je neposrednih saznanja ona sama imala.</s><s>Tako da je stav odrbrane da tužilaštvo ovog svedoka, po nama, nije moralo ni da izvede, jer mislimo da kroz svedočenje gospođe Šmit nisu ništa dokazali.</s><s>Zdravestveno stanje generala Ratka Mladića sada se stabilizovalo, mada povod za bojazni postoje još uvek, nastavlja Branko Lukić.</s><s>Međutim, smatramo da još uvek nije onako dobro, kao što je bilo makar prošle srede.</s><s>Mi smo sinoć tražili jednim podneskom koji je zaštićene prirode, pa ne mogu da govorim o sadržini, ali ono što možemo da kažemo je da smo već tražili i formalno da se skrati kako broj radnih dana u sedmici, tako i broj radnih sati u toku jednog radnog dana.</s><s>Naravno, ova tura suđenja do kraja ove sedmice će teći po starom rasporedu, a nadamo se da će sudsko veće imati razumevanja i da ćemo 20.avgusta, kada se nastavi suđenje imati novi raspored koji će biti u skladu sa zdravstvenim stanjem gerala Mladića.</s><s>Što se tiče zasedanja održanog u ponedeljak na kojem je saslušan svedok Dejvid Harland, Branko Lukić je rekao sledeće: Dejvid Harland je počeo da svedoči u utorak prošle nedelje, to je bilo direktno ispitivanje, a u sredu i tokom jednog sata u četvrtak smo radili unakrsno ispitivanje i juče smo završili.</s><s>Gospodina Harlanda sam ja ispitivao- on je bio civilni službenik u UNPROFOR-u.</s><s>Po onome što smo videli, on je bio zadužen za pravljenje izveštaja za nadređene i za obaveštajne poslove.</s><s>Utoliko je i značajnije njegove svedočenje, obzirom da nam je gospodin Harland potvrdio mnoge naše teze.</s><s>Nismo ni sanjali da bismo od njega mogli da dobijemo potvrdu naših stavova.</s><s>Na primer, potvrdio nam je da Alija Izetbegović nije dozvolio da se isele civili iz Srebrenice, potvrdio nam je da je UNPROFOR sakupljao obaveštajne podatke za NATO pakt, kako bi ovi mogli da bombarduju srpske položaje, potvrdio nam da su ofanzivna dejstva izvodili muslimani na srpske položaje, da su akcije srba uglavnom bile odbrambene.</s><s>Naravno, on je ustrajao u nekim svojim trvdnjama da je u stvari srpska vojska vršila teror nad Sarajevom.</s><s>Kada se, međutim pogleda celo svedočenje u kontekstu mnogobrojnih ofanziva muslimana, kada se posmatraju ta područja koja su bila proglašena bezbednosnim zonama, a koja nisu bila demilitarizovana - jasno je da UNPROFOR nije radio svoj posao, nego da je samo pripremao teren za NATO intervenciju da bi se, kako je i sam gospodin Harland priznao, uspostavio teritorijalni balans u Bosni i Hercegovini.</s><s>Po njemu je srpska vojska držala previše teritorija i trebalo je nešto da se otme od Srba i da se da muslimanima.</s><s>Dakle, u jednom dosta fer svedočenju, gospodin Harland je džentlmenski, na naša pitanja priznao i razobličio ulogu UNPROFOR-a i Međunarodne zajednice, u to vreme u Bosni. http://serbian.ruvr.ru/2012_07_17/Branko-Lukic-sudjenje-tece-u-koju-stranu/</s> |
<s>04. 05. 2012| Press RS Online U gradu Zvečanu na severu Kosova jutros je osvanuo grafit na kojem je prikazan ratni komandant Vojske Republike Srpske, general Ratko Mladić.</s><s>Grafit Ratka Mladića na jednoj od zgrada uzburkao je duhove uoči lokalnih i predsedničkih izbora u Srbiji.</s><s>Predstavnici mirovnih snaga koji se nalaze u Kosovskoj Mitrovici strahuju od incidenata uoči izbora, piše portal Klix.ba.</s><s>Građani Srbije će u nedelju, 6. maja, birati predsednika Srbije, 250 poslanika za sastav novog parlamenta, 120 poslanika Skupštine Vojvodine i odbornike u skupštinama gradova i opština u Srbiji.</s> |
<s>BEOGRAD, 21.</s><s>JUNA /SRNA/ - Milica Dimitrijević, kojoj su 16. januara 1993. godine muslimani pod komandom Nasera Orića ubili dva sina od četiri i po i jedanaest godina, poručila je da je i ona majka iz Srebrenice i da su i Skelani, gdje su njeni dječaci ubijeni, Srebrenica.</s><s>Ona za "Večernje novosti" kaže da zločin koji je počinjen nad njenom djecom ne može da preboli, niti da oprosti i traži da joj neko odgovori šta se desilo u Skelanima, ukoliko je, prema rezoluciji koju priprema Velika Britanija, u Srebrenici bio "genocid".</s><s>"A šta je bilo ovdje?</s><s>Kada su nas napali u Skelanima je bilo nas stotinak...</s><s>Nas koji smo ostali u svojim kućama.</s><s>A od tih stotinjak ubijeno je 69.</s><s>Pa šta je onda genocid?</s><s>Da li je i ovo genocid?", pita Dimitrijevićeva.</s><s>Ona naglašava da je čula da se u rezoluciji ukazuje na potrebu pomirenja, ali naglašava da pomirenja može biti tek kad neko bude osuđen za njenu mrtvu djecu.</s><s>"Pomirenje može da bude kada nekog osude.</s><s>Ko je tačno pucao u njih?</s><s>Ja znam ko je komandovao", kaže majka Milica i dodaje da noćima nije spavala kada su Orića oslobodili.</s><s>"Kako tad, tako i sad.</s><s>Stalno nas varaju.</s><s>Igraju se sa našom nesrećom.</s><s>Onaj koji je popisao hiljade muslimanskih žrtava u Srebrenici ovdje nikad nije došao.</s><s>I mi smo majke Srebrenice.</s><s>Skelani su Srebrenica, nisu Mars", poručuje Dimitrijevićeva.</s><s>Ona kaže da joj san nije htio na oči ni kada su na deset godina od događaja u Srebrenici u Beogradu osvanule slike muslimanske djece i da se tada kao i sad pitala da li je neko srpsko dijete ikada bilo na bilbordima u Beogradu, Banjaluci, Srebrenici, Bratuncu - bilo gdje.</s><s>"Nemam ja ništa protiv bilo čije djece.</s><s>Svi su oni bili samo djeca.</s><s>Ubiti dijete najveći je zločin.</s><s>Ubiti moje ili tvoje - isto je.</s><s>Zašto se onda broje žrtve samo jedne strane?</s><s>Zašto smo dopustili da kada se izgovori Srebrenica kaže - tamo su stradali samo muslimani od Srba", pita Dimitrijevićeva.</s><s>Ona podsjeća da je 2011. godine javno protestovala protiv nepravde i da je zamjenika američkog ambasadora u Sarajevu Džonatana Mura prilikom komemoracije u Potočarima pitala zašto nije došao na komemoraciju srpskim žrtvama, na što joj je odgovorio da oni ne posjećuju komemoracije, gdje se obilježava stradanje vojske.</s><s>"Da li su moja djeca bili vojnici?</s><s>Da li je iko iz naše kuće išao u tuđu da ubija na kućnom pragu, pljačka i pali?</s><s>Eto, to sam pitala.</s><s>Ni tada nije bilo odgovora", kaže Milica Dimitrijević, majka dva mala ubijena dječaka iz Srebrenice. http://www.srna.rs/novosti/314898/sta-je-sa-zlocinom-nad-srbima-u-skelanima-.htm</s> |
<s>Na groblju u Stupu moguće da su sahranjeni srpski vojnici</s><s>ISTOČNO SARAJEVO, 18.</s><s>APRILA /SRNA/ - Predsjednik Udruženja porodica nestalih sarajevsko-romanijske regije Milan Mandić i šef Kancelarije instituta za traženje nestalih u Istočnom Sarajevu Srpko Batinić posjetili su groblje u sarajevskom naselju Stup nakon saznanja da je na pravoslavnom dijelu tog groblja u toku rata ukopano sedam do osam vojnika srpske nacionalnosti.</s><s>"Čovjek srpske nacionalnosti prenio mi je navode Jagode Trogrlić, koja je u međuvremenu preminula, a koja je živjela kod crkve na Stupu, da je očevidac ukopa srpskih vojnika na pravoslavnom dijelu groblja na Stupu", rekao je Mandić Srni.</s><s>On je napomenuo da je nakon rekonstrukcije i proširenja Stupske petlje ovaj dio groblja dosta uništen, te da će se informisati ko sada gazduje tim grobljem i ko je u to vrijeme vršio ukopavanje.</s><s>"Ukoliko ne pronađemo posmrtne ostatke, moramo saznati ko je bio izvođač radova na rekonstruciji da bismo saznali da li su našli posmrtne ostatke i gdje su oni završili", dodao je Mandić.</s><s>Predsjednik ovog udruženja kaže i da ima saznanja da su bili na pravom putu prilikom ekshumacije na gradskoj deponiji u sarajevskom naselju Buća Potok 2013. godine gdje bi se mogli nalaziti posmrtni ostaci Srba ubijenih tokom proteklog rata, ali da je ekshumacija prekinuta.</s><s>"Čovjek koji je u to vrijeme radio u sarajevskom komunalnom preduzeću `Rad` rekao je da smo bili na pravom putu, odnosno da smo bili na tri do četiri metra od primarne masovne grobnice.</s><s>Ekshumacija je prekinuta, a ja nikada nisam upoznat iz kog razloga", rekao je Mandić.</s><s>Prema njegovim riječima, u Institutu za nestala lica trebalo bi pitati da li se vrši sanacija onoga što je urađeno ranije ili još stoji otvoreno, da bi od Tužilaštva BiH ponovo bila zatražena dozvola za nastavak ekshumacije na ovoj deponiji.</s><s>Udruženje porodica nestalih sarajevsko-romanijske regije još traga za oko 180 nestalih sarajevskih Srba. http://www.srna.rs/novosti/684857/u-groblju-na-stupu-moguce-da-su-sahranjeni-srpski-vojnici.htm</s> |
<s>R. S. | 01. april 2019 | Večernje novosti Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine održala je u ponedeljak u Banjaluci konstitutivnu sednicu BANjALUKA - Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine održala je u ponedeljak u Banjaluci konstitutivnu sednicu.</s><s>Odlučeno je da se komisija neće oglašavati u javnosti do okončanja rada jer smatraju da bi "preuranjeni kontakti s medijima, iz poštovanja prema važnoj misiji koju trebaju obaviti, bili nepotrebni i kontraproduktivni".</s><s>- Pre nego što se dođe do konkretnih zaključaka na osnovu dostupne dokumentacije i analiza koje su potrebne da se objektivno uradi ovaj posao, nema potrebe za istupima u javnosti – stav je članova Komisije za Srebrenicu.</s><s>Isti stav imala je i Nezavisna međunarodna komisija za Sarajevo, koja je konstituisana prošle sedmice.</s><s>U februaru ove godine Vlada RS je imenovala članove obe komisije.</s><s>Za predsedavajućeg Komisije za Srebrenicu imenovan je Gideon Grajf iz Izraela, dok su članovi Adenrele Šinaba iz Nigerije, Juki Osa iz Japana, Roger Bajard iz Australije, Zeng Ji iz Kine, Đuzepe Zakaria iz Italije, Markus Goldbah iz Njemačke, Lorens Armand Frenč iz SAD i Marija Đurić iz Srbije. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuel2.html:786371-Konstituisana-Komisija-za-Srebrenicu</s> |
<s>Tuzlanska kapija - režirana tragedija: Istina ne može da bude sakrivena dovijeka</s><s>26.06.2019 | Vedrana Kulaga | General Ilija Branković za “Glas Srpske” o novoj knjizi Beograd - Ne može se doveka od sveta sakrivati sve što bi neko hteo da sakrije.</s><s>General Vojske Republike Srpske Novak Đukić nije kriv za zločin na Tuzlanskoj kapiji, a novi dokazi razotkrivaju sve laži i podmetanja u ovom predmetu.</s><s>Izjavio je to juče za “Glas Srpske” general Ilija Branković, autor knjige “Tuzlanska kapija - režirana tragedija”, koja će danas biti predstavljena u Beogradu, a u kojoj su objelodanjeni podaci za koje odbrana tvrdi da govore da general Đukić nije odgovoran za zločin u Tuzli 25. maja 1995. godine, zbog kojeg ga je Sud BiH osudio na 20 godina zatvora.</s><s>Tada je usmrćena 71, a više od 180 osoba lakše i teže ranjeno.</s><s>Za uzrok je proglašena granata ispaljena iz topa kalibra 130 milimetara, za koji je rečeno da je pripadao VRS, te da je naredbu za gađanje izdao general Đukić kao komandant “taktičke grupe” na Ozrenu.</s><s>Branković je naglasio da su u ovom izdanju obrađeni novi detalji i dokazi koji do kraja razotkrivaju kako je i šta spremano. - Nova knjiga razotkriva laži koje su podmetnute da bi se pojedinac, za kojeg je tada procenjeno da je opasan, isključio iz društva.</s><s>Proglašen je zlikovcem na osnovu lažnih i podmetnutih dokaza, sa mrtvima koji su naknadno dovezeni.</s><s>Svaka glupost na sudu je primljena kao materijalna istina.</s><s>Zločin nije učinio onaj za koga se to govori.</s><s>Novi podaci su pokazali da ne samo da to nije moglo da bude urađeno sa tog mesta, već nije moglo uopšte.</s><s>Tamo gde je pala granata nije poginuo niko, već su poginuli i razneseni na daleko većim udaljenostima i većina ima oznake kao da je ušla u minsko polje - rekao je Branković.</s><s>Laži se, dodao je, toliko nagomilalo da bi svako ćutanje bilo greh bez presedana. - Mora se reći da ova laž jednom bude prekinuta.</s><s>Nažalost, prošlo je puno vremena, teško to ide i u tom smislu mi nastojimo pa, koliko god možemo sa svojim sposobnostima, radimo - zaključio je Branković.</s><s>U Đukićevom timu odbrane kažu da general Ilija Branković u drugoj knjizi o masakru na Tuzlanskoj kapiji svjedoči o detaljima koje je Sud BiH krivotvorio, prećutao ili preinačio.</s><s>Poručili su da neće prestati da se bore da prezentuju istinu o tragičnom događaju na Tuzlanskoj kapiji. - Branković na osnovu novih argumenata koji su dostupni timu odbrane ne samo što egzaktno analizira nalaze eksperata, već pravi paralelu tih nalaza sa tvrdnjama vještaka tužilaštva i nastavlja da eksplicitno razotkriva sve manipulacije, podmetanja i krivotvorenja kojim se služio sud BiH u procesu protiv generala Novaka Đukića - istakli su u timu za odbranu generala Đukića.</s><s>Sud BiH je, kako su istakli, na osnovu dokazano lažnih nalaza vještaka tužilaštva doktora Berka Zečevića, presudio i kaznio generala Đukića 2014. godine na 20 godina zatvora, a da pri tome ničim nije dokazao da je general izdao naredbu, ni usmeno ni pisanim putem, za dejstvo jedinici u čijem su sastavu bili topovi ovog kalibra.</s><s>Zato je donesena odluka da naknadno budu izvršene ekspertize na vojnom poligonu Nikinci, kojima su eksperti iz Srbije, Republike Srpske, Češke, Francuske i Izraela nepobitno ustanovili da uzrok tragedije nije granata ispaljena iz topa 130 milimetara, da je riječ o terorističkom aktu, odnosno da je eksplodiralo više sinhrono aktiviranih eksplozivnih naprava.</s><s>Francuski ekspert Pjer Loren svoju ekspertizu završava rečenicom - “Na trgu Tuzlanska kapija nije eksplodirala granata kalibra 130 milimetara, niti bilo kakva granata” i osigurava ekspertizu na dva miliona dolara ukoliko bi je neko osporio.</s><s>Proces Novak Đukić uhapšen je 2007. godine, a Sud BiH ga je dvije godine kasnije osudio na 25 godina zatvora.</s><s>On je 2014. godine pušten iz zatvora nakon što je Ustavni sud BiH ukinuo tu presudu, da bi ga Sud BiH u junu te godine osudio na 20 godina zatvora.</s><s>Đukić se nalazi na liječenju u Beogradu, gdje je Viši sud nekoliko puta odgađao ročište i razmatranje preuzimanja izvršenja kazne zbog nedostavljanja dokumentacije iz Suda BiH koju je zatražila odbrana i njegovog zdravstvenog stanja. http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Genina-ne-moze-da-bude-sakrivena-dovijeka/287094.html</s> |
<s>utorak, 13. sep 2011, 13:07 -> 14:28 Mladićeva odbrana zatražila od pretresnog veća da odbaci optužbu za genocid u Srebrenici, zbog toga što nije navedeno ime nijedne nijedne žrtve.</s><s>Iznesene su samo "uopštene i nejasne reference", navodi se u prigovoru Mladićevog branioca Branka Lukića.</s><s>Odbrana Ratka Mladića zatražila je od pretresnog veća Haškog tribunala da odbaci najteže optužbe protiv Mladića, poput genocida u Srebenici, zbog toga što u optužnici nisu navedena imena žrtava.</s><s>Odbrana je u danas objavljenom prigovoru na optužnicu, zatražila da sudije nalože tužilaštvu da optužbe primereno potkrepi imenima žrtava.</s><s>Mladićev branilac Branko Lukić naznačio je u podnesku da je neuobičajeno to što u optužnici nije identifikovana "skoro nijedna žrtva", nego su iznesene "uopštene i nejasne reference" koje ne dozvoljavaju odbrani da na optužbe odgovori.</s><s>U vezi sa optužbom za genocid u Srebrenici, tužilaštvo, umesto imena žrtava, ponavlja "nejasne i nekonkretne termine" poput, "Bosanski Muslimani iz Srebrenice"; "muškarci i dečaci iz Srebrenice"; "više od 7.000 bosanskih Muslimana, muškaraca i dečaka iz Srebrenice", ističe se u prigovoru.</s><s>Imajući u vidu da tužilaštvo, po pravilima suda, nije obavezno da navede imena svih žrtava, što bi bilo i nepraktično, Mladićev branilac je naglasio da bi imena poznatih žrtava trebalo navesti u aneksima optužnice.</s><s>"Nedostatak preciznosti u optužnici drastično umanjuje sposobnost odbrane da se efikasno pripremi za suđenje i zato tužilaštvu mora biti naređeno da dostavi osnovne podatke, uključujući imena, mesta rođenja, matične brojeve, kućne adrese i ime oca", piše u prigovoru odbrane na optužnicu.</s><s>Branilac Lukić je podvukao da "u slučaju da tužioci nemaju identitet nijedne žrtve, te optužbe moraju biti odbačene i izbrisane", zato što bi bilo nepropisno "primorati nekog da se brani od optužbi za zločine nad 'nepoznatim' žrtvama".</s><s>Nejasna i oskudna optužnica Nazivajući optužnicu "šokantno oskudnom, nejasnom i nekonkretnom u pogledu identiteta žrtava", Lukić je ukazao da je "tužilaštvo propustilo da identifikuje i jednu-jedinu žrtvu" iz delova optužnice za genocid u Srebrenici, zločine u pritvoreničkim centrima ili progon nesrba širom BiH.</s><s>Takođe, po odbrani, nisu navedena ni imena žrtava iz Sarajeva, osim imena "24 žrtve snajperskih incidenata".</s><s>Međutim, po odbrani, "samo dve od imenovanih žrtava su stvarno umrle".</s><s>"Posle decenije istraga i više suđenja po sličnim činjeničnim obrascima, tužilaštvo ima informacije o imenima samo dve osobe čija se smrt navodno može krivično povezati sa generalom Mladićem", tvrdi Mladićev advokat u prigovoru na optužnicu.</s><s>Kao primer nejasnoće, branilac Lukić navodi da u dodatku optužnice koja se odnosi na ubistva, nema nijednog imena žrtve, nego su upotrebljene uopštene formulacije kao: "približno 190 muškaraca"; "jedan broj ljudi"; "najmanje 38 osoba/muškaraca".</s><s>Čak i kada je tačan broj žrtava poznat, tužioci nisu naveli nijedno njihovo ime, a u nekim slučajevima ni vreme njihove smrti, "tako da bi odbrana morala da locira 'jednog čoveka' između 12. i 31. maja 1992", piše u podnesku.</s><s>"Navodne žrtve ubistava u Srebrenici su, takođe, nedovoljno identifikovane.</s><s>Taj aneks optužnice ne sadrži imena, već samo preširoke, nejasne i nekonkretne reference", tvrdi odbrana.</s><s>U prigovoru se, kao primeri, navode: "približno 1.000/1.200/500/150 muškaraca, bosanskih Muslimana"; "više od 1.000 muškaraca bosanskih Muslimana" i slični.</s><s>"Začuđujuće, pošto je već tvrdila da je približno 1.000 do 1.200 ljudi ubijeno, optužnica za istu grupu navodi posebno ubistvo 'preostalog dela od otprilike 1.000 do 1.200 muškaraca, bosanskih Muslimana'", precizira odbrana.</s><s>Onemogućena adekvatna odbrana U zaključku, branilac Lukić je ocenio da "navedene manjkavosti čine optužnicu nepropisnom zbog toga što propušta da optuženog izvesti o pojedinostima konkretnih optužbi protiv njega, na osnovu kojih on mora pripremiti odbranu".</s><s>"Optuženi stoga zahteva da pretresno veće, pošto razmotri prigovore iz ovog podneska, odbaci tačke i optužbe zasnovane na manjkavostima i ukloni ih iz procesa, ako tužilaštvo ne bude u mogućnosti da ih potkrepi konkretnim podacima", ističe se u podnesku.</s><s>O prigovoru odbrane na optužnicu odlučiće pretresno veće kojim predsedava sudija Alfons Ori, pošto na njega odgovori tužilaštvo.</s><s>Bivši komandant Vojske Republike Srpske optužen je za genocid nad oko 7.000 Muslimana u Srebrenici i nad nesrbima u još osam bosanskih opština, za progon Muslimana i Hrvata iz 20 opština širom BiH, terorisanje stanovništva Sarajeva kampanjom artiljerijskih i snajperkih napada i uzimanje osoblja UN za taoce, tokom rata u BiH, od 1992 do 1995. godine.</s><s>Mladić je 4. jula u sudnici Tribunala po drugi put odbio da se izjasni o krivici, posle čega je predsedavajući sudija Ori, u skladu sa pravilima suda, u spis uveo da je optuženi izjavio da nije kriv.</s><s>Mladić je u pritvoru Tribunala od 31. maja, kada su ga vlasti Srbije prebacile specijalnim avionom u Roterdam i predale ga sudu.</s><s>Prvu optužnicu protiv Mladića zbog genocida nad 7.000 Muslimana u Srebrenici, Tribunal je podigao 25. jula 1995, ali Mladić je ostao begunac do 26. maja, kada su ga vlasti Srbije uhapsile u Lazarevu kod Zrenjanina. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/135/Hronik8/Odbrana+tra%C5%BEi+odbacivanje+optu%C5%BEbe.html</s> |
<s>Šikaniranje generala Mladića tokom suđenja u Haškom tribunalu je danas dobilo novi oblik.</s><s>Haške sudije su danas izbacile Mladića iz sudnice jer im je smetalo što je Mladić tokom iskaza svedoka optužbe Adila Medića, pokazivao krupno ispisane listove hartije, a zatim ih dodavao svojim advokatima.</s><s>Na jednom od listova, vidljivom na galeriji za publiku, pisalo je: „1943-1991-1992?“.</s><s>Posle druge sudske pauze, polovinom današnjeg zasedanja, predsedavajući Alfons Ori konstatovao je da je Mladić baratao krupno ispisanim listovima hartije koje su mogle videti sudije, advokati i publika, ocenivši da je to „neprimereno“.</s><s>„Raspravno veće odlučilo je stoga da, radi uspostavljanja reda, Mladića udalji iz sudnice do kraja radnog dana“, kazao je sudija Ori.</s><s>Zastori na staklenom zidu između sudnice i galerije za publiku su zatim spušteni, a pošto je Mladić izbačen iz sudnice, proces je nastavljen.</s><s>Početkom jula prošle godine, Mladić je prvi put izbačen iz sudnice jer je na zasedanju na kojem je trebalo da se izjasni o krivici, odbio da ćuti i sluša sudiju. http://www.srbel.net/2012/08/31/ratko-mladic-izbacen-iz-sudnice/</s> |
<s>Karadžić: Narodna skupština Republike Srpske je neosvojiva tvrđava</s><s>Ponedeljak, 25 oktobar 2021</s><s>IN4S | 24/10/2021.</s><s>Koliko god se nezakonito i nasilno mijenjao taj međunarodni sporazum iz Dejtona posljednja odbrana je Narodna skupština, rekao je Karadžić Bivši predsjednik Republike Srpske Radovan Karadžić oglasio se iz pritvora povodom godišnjice osnivanja Narodne skupštine Republike Srpske. – U Narodnoj skupštini Republike Srpske od prvog dana uspostavljena je jednakost i sloboda, odnjegovan kulturan i gospodstven odnos prema sebi i prema drugima, a dostojanstven nastup i argumenti postali slika naroda koji predstavlja i za čije dobro djeluje – naveo je Karadžić u izjavi za Srnu, prenosi Avaz.ba.</s><s>Istakao je da je NSRS „neosvojiva tvrđava“ te da je bh entitet Republika Srpska „naše čedo“.</s><s>– Prije izbora 1990. godine, tokom promjena Ustava BiH amandmanima smo tražili da se uvede Vijeće naroda.</s><s>Tadašnji predsjednik Skupštine Zlatan Karavdić nas je odbio, jer bi to, kako je objasnio, značilo federalizaciju BiH – rekao je Karadžić.</s><s>Prema njegovim riječima, Karavdić nije rekao zašto bi to bilo loše i kako to da je Srbija federalizovana, da je Jugoslavija konfederalizovana do raspada, a BiH ne uvodi strukturu koja je uobičajena u višenacionalnim zemljama.</s><s>Predsjednik je istakao da Republiku Srpsku 1992. godine niko nije priznao. – Iako nismo podržani ni od koga u svijetu, to je imalo veliki, presudan značaj.</s><s>Robert Badinter je već polovinom januara 1992. godine obustavio automatsko priznavanje BiH zaključkom da Srbi tamo imaju svoju republiku i da BiH nije u istoj poziciji kao Slovenija i Hrvatska“ – rekao je.</s><s>Komentarisao je i mijenjanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. – Koliko god se nezakonito i nasilno mijenjao taj međunarodni sporazum iz Dejtona posljednja odbrana je Narodna skupština u kojoj svako može dobiti autentičan stav naroda i crvenu liniju ispod koje se neće i ne može ići – rekao je između ostalog Karadžić, čiju je izjavu Srni prenijela njegova kćerka i potpredsjednik Narodne skupštine RS-a Sonja Karadžić-Jovičević.</s> |
<s>BEOGRAD, 19.</s><s>JUNA /SRNA/ - Bivša finska političarka Pirko Turpijenen smatra da je fingirani slučaj "Račak" tragedija istine i sramota Finske, kao i da bivši načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske general Ratko Mladić nije "balkanski kasapin", kakvim ga je predstavio Haški tribunal.</s><s>Ona je rekla da slučaj "Račak" na Kosovu i Metohiji, gdje je fingirani masakr nad Albanacima poslužio za donošenje odluke o NATO agresiji na tadašnju SR Jugoslaviju, nije samo tragedija Srba i istine, već i sramota Finske.</s><s>Turpijenenova kaže da su /bivši medijator UN/ Marti Ahtisari i Helena Ranta /finski patolog koja je istraživala "Račak"/ samo dvoje od nekoliko Finaca koji su bili saučesnici u kreiranju tragedije srpskog naroda, koja traje.</s><s>"Profesor Pintili Pentila, naš najugledniji patolog koji je nedavno preminuo, bio je duboko posramljen time kako je Ranta zloupotrijebila medicinu, dok o Ahtisariju misleći ljudi u mojoj zemlji imaju samo riječi osude.</s><s>Upravo pišem knjigu o `Račku`, knjigu izvinjenja vašem narodu", rekla je ona.</s><s>Prema njenom mišljenju, događaji na Kosovu i Metohiji su sramota čovječanstva.</s><s>"Svakodnevo prikupljam informacije od ljudi sa terena i građana koji su napustili Kosmet.</s><s>Prikupljam i šta govore političari u Evropi o situaciji na Kosmetu.</s><s>Moja nova knjiga govori o posrnuću evropske civilizacije", rekla je Turpijenenova.</s><s>Turpijenenova je autor knjige "Tri ličnosti u istoriji", u kojoj je u društvo najznačajnijih Finaca maršala Karla Manerhajma i Kulevra Manera, o kojima su Nijemci stvorili lažnu sliku, smjestila i srpskog generala Ratka Mladića.</s><s>"Ratko Mladić nikada nije bio balkanski kasapin, kako ga je Hag predstavio, već hrabra i topla osoba koja se borila da odbrani svoj narod upravo od novih njemačkih aspiracija na Balkanu", rekla je Turpijenenova za "Večernje novosti".</s><s>Ona kaže da je istinu o Mladiću pronašla putujući po BiH sa suprugom i razgovarajući sa Mladićevim ratnim prijateljima i neprijateljima.</s><s>"Svi su mi isto rekli - nije bio nikakav balkanski kasapin, nego čovjek koji je u ratu branio svoje, a štitio i sve druge od odmazde kad god je bio u prilici.</s><s>To govore i činjenice koje se iznose na suđenju u Hagu", istakla je Pirko Turpijenen.</s><s>Ona kaže da je Njemačka zajednički imenitelj Finske i Srbije u političkom smislu.</s><s>"Vama su dva puta razbijali zemlju, a mi smo dva puta ratovali za njihove interese.</s><s>Na kraju tih ratova, oni su nam napisali istoriju - kakva nije bila", naglasila je Turpijenenova.</s><s>Prema njenim riječima, Srbi nikada ne smiju da povjeruju u ono što im se nameće i moraju ostati vjerni svom sjećanju.</s><s>Turpijenenova će u septembru doći u Beograd da promoviše svoju knjigu "Tri ličnosti u istoriji", a u međuvremenu piše blog na kojem je više od 5.000 članaka i ima stalnu čitalačku publiku.</s><s>Ona smatra da je to način da promijeni impregniranu neistinu o događajima na Balkanu koja vlada u Skandinaviji.</s><s>"Zapadni svijet je popločan lažima, a život u socijalnom raju kao što je u Finskoj kod ljudi ne budi znatiželju da saznaju šta je zaista ono pravo.</s><s>Oni su uljuljkani u svakodnevicu i komotni su u njoj, tako da svako promišljanje i dovođenje u sumnju opšteg `orvelijanstva` u našoj zemlji njima teško pada.</s><s>Ipak, ja imam svoje čitaoce i nastavljam traganje za pravdom", poručila je Turpijenenova.</s><s>Pirko Turpijenen je 27 godina provela u politici kao član Socijaldemokratske stranke, a bila je i poslanik u finskom parlamentu. http://89.111.245.19/novosti/701179/racak-je-laz--kao-i-slika-o-generalu-mladicu.htm</s> |
<s>Završetak postupka protiv Ratka Mladića naredne godine</s><s>Utorak, 09 jun 2020</s><s>Srna | 09.06.2020 | Glas Srpske NjUJORK - Predsjednik Mehanizma za međunarodine krivične sudove (MMKS) Karmel Ađijus izjavio je da se očekuje da sljedeće godine budu okončani procesi pred Mehanizmom u predmetima protiv nekadašnjeg komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića, kao i bivših šefova Službe državne bezbjednosti Srbije Jovice Stanišića i Franka Simatovića.</s><s>Ađijus je tokom jučerašnjeg obraćanja Savjetu bezbjednosti UN u Njujorku rekao da je saslušanje u žalbenom postupku u slučaju protiv generala Mladića, koje je bilo zakazano za februar, odgođeno do ovog mjeseca zbog operacije generala.</s><s>Postupak je dodatno odgođen usljed pandemije virusa korona, saopšteno je iz Mehanizma.</s><s>Ađijus je naglasio da Žalbeno vijeće nastavlja sa radom, te da je spremno za žalbeni postupak u slučaju Mladić čim to bude bezbjedno.</s><s>Prema riječima Ađijusa, presuda Mladiću u žalbenom postupku trebalo bi da bude donesena devet mjeseci nakon saslušanja.</s><s>Kada je riječ o procesu protiv Stanišića i Simatovića, on je naveo da će 7. jula biti nastavljena saslušanja u ovom slučaju, te da se do kraja ove godine mogu saslušati svi svjedoci.</s><s>Ađijus je istakao da se presuda očekuje do aprila sljedeće godine.</s><s>Savjetu bezbjednosti juče se obratio i tužilac Mehanizma Serž Bramerc, koji je napomenuo uticaj pandemije virusa korona na postupke u predmetu Stanišić i Simatović i u predmetu Mladić.</s><s>On je napomenuo da je Kancelarija tužioca u potpunosti nastavila da radi na pomenutim predmetima izvan sudnice, uprkos obustavi postupaka u sudnici. https://www.glassrpske.com/cir/novosti/vijesti_danostupka-protiv-ratka-mladica-naredne-godine/320565</s> |
<s>Aleksandar Matanović: Spomenik je moralni dug prema nevino stradalima</s><s>Ponedeljak, 11 februar 2013</s><s>Podignimo spomenik svim žrtvama ustaškog genocida, od Jasenovca do “Oluje” (1) V. TALOVIĆ | 11. februar 2013. 21:02</s><s>ISTORIJA koja se zaboravlja, ponavlja se.</s><s>Da je Jasenovac bio poznat svetskoj javnosti kao što je bio poznat Aušvic, “Oluje” 1995. godine ne bi bilo - kaže naš proslavljeni šahovski velemajstor Aleksandar Matanović, inicijator ideje da se u Beogradu podigne spomenik svim žrtvama genocida. - Spomenik je moralni dug prema žrtvama genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i obaveza da se takvo masovno zatiranje srpskog naroda nikad ne ponovi - obrazlaže Matanović. - Tako bismo genocidno stradanje srpskog naroda u NDH oteli od zaborava.</s><s>Postojeći spomenik u Jasenovcu, nastao s ciljem da podseća i opominje, sticajem okolnosti blokirao je istinu o onome što se tamo desilo.</s><s>Bezbroj knjiga, filmova, svedočenja označilo je imena svih koncentracionih logora izgrađenih tokom Drugog svetskog rata, ali o Jasenovcu se malo zna, ili nimalo...</s><s>POTREBNA JE SAMO SLOGA - PODIZANjE spomenika nema politički karakter, on ne opterećuje već rasterećuje bilateralne odnose i saradnju na evropskom planu - tvrdi Aleksandar Matanović. - Spomenik bi ujedinio svekoliki srpski narod na pozitivnoj i humanoj osnovi, u duhu ocila na grbu da “samo sloga Srbiju spasava”. - Po užasima koji su se u njemu desili jedva da zaostaje za Aušvicom - kaže Matanović.</s><s>Spomenik žrtvama Holokausta nije podignut u Aušvicu, u drugoj državi, već u Jerusalimu? - Franjo Tuđman, umesto da klekne, kao što je to učinio nemački kancelar Vili Brant, u ono vreme, izračunao je da je u Jasenovcu ubijeno 30.000 Jevreja, 30.000 Srba, deset hiljada hrvatskih antifašista.</s><s>Tako on višestruko umanjuje broj žrtava, iako nemačke okupacione vlasti, vlada SFRJ, Jad Vašem iz Jerusalima, Vizentalov centar, Enciklopedija Jugoslavije, Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu... govore o 600.000, ili 700.000, ili 800.000 žrtava.</s><s>Zašto se smanjuje broj nevino stradalih ne samo u jasenovačkom logoru? - Tuđmanov pokušaj, iako najradikalniji, nikako nije jedini.</s><s>O čemu se radi?</s><s>Istraživanje istine, ublažavanje nesrazmere između broja žrtava i brojnosti te etničke zajednice, ili što dalje od sumnji da je plan konačno rešenje.</s><s>Obišli ste spomenik Jad Vašem u Jerusalimu, šta ste tamo videli? - Na zidovima su ispisani podaci, brojke, imena logora Treblinka, Dahau, Aušvic...</s><s>S jedne strane teče voda kao potok, čije korito je posuto kamenjem.</s><s>To kamenje predstavlja bespomoćne sudbine ljudi koje bujica valja.</s><s>Iako je to bilo vreme kada je nebo bilo čisto, bez oblaka, bez i najmanjih nagoveštaja da je moguća oluja, razumeo sam tada, pod utiskom onog što sam video, da je kameni cvet arhitekte Bogdanovića, skriven od očiju sveta, i da neće biti u stanju da probudi savesti ako to ikad bude potrebno.</s><s>Šta je vaš konkretan predlog? - Da podignemo jedan spomenik na čijim zidovima će biti ispisane brojke, podaci, imena logora: Gradiška Stara, Donja Gradina, Jadovno, Jastrebarsko, Gospić, Đakovo, Sisak, Lepoglava, Pag, Kerestinec, Livno...</s><s>I ispisane reči zarobljenog starca kome se primiče ustaški nož: “Samo ti sinko radi svoj posao.” Šta ćemo time postići? - Tako ćemo odužiti dug.</s><s>Da naš glas bude i zavet, i doprinos, i nada da nova pokolenja, ne samo srpskog naroda, neće biti izložena progonima, prekrštavanju, nožu.</s><s>Molim sve da pomognu da podignemo spomenik žrtvama genocida od Jasenovca do “Oluje”. (Nastaviće se) http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:419409-Akcija-Spomenik-ustaskim-zrtvama</s> |
<s>Vestionline | 27.08.2016.</s><s>Hoće li i njega ubiti Hag: Ratko Mladić na samrti!</s><s>Ratnom komandantu Vojske RS Ratku Mladiću (73), kojem se u Hagu sudi za ratne zločine u Bosni i Hercegovini, život visi o koncu!</s><s>Kako "Alo" saznaje, Mladiću se zdravstveno stanje ozbiljno pogoršalo, a preti mu i opasnost od moždanog udara. - Mladiću je oduzeta desna strana tela, jedva hoda i priča.</s><s>Ima visok krvni pritisak i šećer, veoma je smršao i loše izgleda.</s><s>Potrebno je da ga lekari hitno pregledaju, a njegova odbrana traži da to budu ruski stručnjaci - kaže izvor „Alo!“ iz Haga.</s><s>Ratkov sin Darko Mladić potvrdio je "Alo" da je njegov otac loše i istakao da mu je potrebna zdravstvena nega.</s><s>- S obzirom na to da je već imao dva moždana udara i infarkt srca u Hagu, strepim za očev život.</s><s>Još jedan moždani udar bi ga sigurno ubio.</s><s>Dešavalo se da pada u nesvest nakon dolaska sa suđenja i lekari sa kojima sam se ovde konsultovao kažu da je pravo čudo kako je sve to, u takvom stanju i sa takvom dijagnozom, izdržao - priča Mladićev sin.</s><s>Hag: Lečimo ga adekvatno Nenad Golčevski, portparol Haškog tribunala, izjavio je za „Alo!” da svi pritvorenici u Hagu imaju odgovarajuću zdravstvenu negu. - Svi optuženici, pa i Ratko Mladić, imaju adekvatnu lekarsku negu - rekao je Golčevski za naš list.</s><s>On je na suđenju bio izložen psihičkom i fizičkom naporu, tako da je to dodatno doprinelo da mu se zdravlje naruši - rekao je Darko Mladić, koji je prošlog meseca sa decom posetio oca u zatvoru u Ševeningenu, a da je do kraja nedelje u Hagu njegova majka Bosa.</s><s>Mladićev sin ističe da je život njegovog oca u rukama Haškog tribunala i da oni odgovaraju za njegovo zdravlje. - Oni su odgovorni ako mu se nešto desi.</s><s>S obzirom na sve, čudo je da do sada nije došlo do fatalnog ishoda.</s><s>Moj otac izdržava suđenje zbog jake volje - naglašava Darko Mladić i otkriva da njegov otac prima mnogo pisama iz celog sveta i da svima odgovara.</s><s>Neimenovani izvor "Alo" iz Haga navodi da Mladić nije u stanju da učestvuje u pripremanju svoje odbrane, te da sve to rade njegovi advokati, a da on, umesto toga, čita knjige. - Nema on snagu da sprema odbranu, suviše je iznuren.</s><s>Međutim, nikad ne priznaje da je loše već na pitanje kako je, odgovara: - Ne fali mi ništa, dobro sam.</s><s>Međutim, on je u svakom slučaju osoba koja treba da bude u bolnici - dodaje izvor lista.</s><s>Odbrana predaje završni podnesak Tribunalu 3. oktobra, a nakon mesec dana biće održane završne reči odbrane i tužilaštva.</s><s>Presuda Mladiću, optuženom za genocid u Srebrenici, progon muslimana i Hrvata širom BiH, granatiranje, kao i za uzimanje pripadnika Unprofora za taoce, trebalo bi da bude izrečena krajem iduće godine. http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/594942/Hoce-li-i-njega-ubiti-Hag-Ratko-Mladic-na-samrti</s> |
<s>U Potočarima imena 79 Bošnjaka koji su posle 2003. bili živi</s><s>BANjALUKA, 6.JULA /SRNA/ - Na spomen-pločama u Memorijalnom centru u Potočarima bošnjačkim žrtvama stradalim jula 1995. godine uklesana su imena 79 Bošnjaka koji su nakon 2003. godine bili živi, a dio njih je živ i danas, navedeno je u dokumentaciji agencija koje su istraživale ovaj događaj, a koja se nalazi u posjedu portala "Banjaluka.net".</s><s>Iz dokumentacije je vidljivo je da se na spomen-tablama u ovom memorijalnom centru nalaze imena najmanje 79 lica bošnjačke nacionalnosti, a koja su nakon 2003. godine imala prijavljeno mjesto prebivališta na području BiH, odnosno osam godina nakon događaja u Srebrenici iz jula 1995. godine.</s><s>Dokumentacija pokazuje i da su neka od tih lica u periodu nakon 2003. godine čak i podnosila zahtjeve i dobijala neke od identifikacionih dokumenata na svoje ime, iako im se imena istovremeno nalaze na spisku bošnjačkih žrtava iz Srebrenice jula 1995. godine, navodi ovaj portal.</s><s>Na spomen-tablama u Potočarima na koje su uklesani podaci o ubijenim i nestalim Bošnjacima iz Srebrenice 1995. godine sa spiska Federalne komisije neka su imena i lični podaci ponavljani po dva puta i za sada su evidentirana četiri takva slučaja.</s><s>Direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica Milorad Kojić rekao je portal Banjaluka.net da se događaji u Srebrenici jula 1995. godine i dalje pokušavaju predstaviti i domaćoj i međunarodnoj javnosti kao nešto što ne odgovara činjenicama i onome što se zaista desilo na tom prostoru.</s><s>"U međuvremenu se pojavljuju i lica, koja su živa, postoje podaci da su se kasnije pojavljivali, podnosili zahtjev za lična dokumenta.</s><s>Ono što smo još tokom svojih istraživanja uvidjeli, jeste da ima značajan broj lica koja se nikada nisu vodila u prijeratnoj bazi građanskih stanja, što je kao današnji CIPS", naveo je Kojić.</s><s>On je istakao da se kao stradala lica vodi više od 800 onih za koje je utvrđeno da nisu nikada imali nijedan lični dokument, što je zaista nevjerovatno.</s><s>"Mi smo došli do značajnih podataka u vezi sa tim događajima", rekao je Kojić i istakao da je značajno da je formirana Međunarodna komisija za istraživanje događaja u Srebrenici i srebreničkoj regiji u periodu od 1992-1995 godine jer se događaji na tom području moraju posmatrati kroz cijeli period rata, a ne samo u julu 1995. godini.</s><s>On je zaključio da se uskoro očekuje i odgovor od međunarodnih nezavisnih stručnjaka i da te odgovore svi treba da prihvate kao utvrđene i relevantne činjenice.</s><s>Lica koja su od 2003. godine identifikovana kao živa su: Alić /Mehan/ Selman; Srebrenica; Arifović /Zulfer/ Mevzudin, Hadžići; Begić /Mujo/ Mevludin, Srebrenik; Čelebić /Mehmed/ Redžo; Čivić /Osmo/ Nazif, Tuzla; Čomić /Šaban/ Meho, Ilijaš; Čomić /Suljo/ Mirzet, Lukavac; Dagić /Ahmet/ Halil, Bratunac; Delić /Šaban/ Ahmo, Ilijaš; Delić /Nezir/ Ćamil, Vogošća; Delić /Selim/ Hazim, Lukavac; Delić /Sado/ Omer, Tuzla; Dervišević /Bekir/ Senudin, Lukavac; Đozić /Sejid/ Hamed, Ilijaš; Džanić /Šaban/ Safet, Tuzla; Hajdarević /Husein/ Šaban, Ilijaš; Halilović /Ibro/ Osman, Vogošća; Harbaš / Hasan/ Samir, Živinice.</s><s>Među njima su Hasanović /Alija/ Amir, Srebrenik; Hasanović /Edhem/ Besim, Bratunac; Hasanović /Hajdin/ Esmir, Podlugovi-Ilijaš; Hasanović /Huso/ Hajrudin, Srebrenik; Hasanović /Huso/ Husejin, Živinice; Hasanović /Smajo/ Meho, Srebrenik; Hasanović /Alija/ Muharem, Turija-Lukavac; Hasanović /Esed/ Nefail, Podlugovi-Ilijaš; Hasić /Zaim/ Nazif, Vogošća; Hasić /Husejin/ Nijaz, Tuzla; Hodžić /Rašid/, Ramiz, Huračići-Lukavac; Husejinović /Fehim/ Bekir, Bratunac; Husejinović /Ismet/ Idriz, Bratunac; Ibrahimović /Hakija/ Nesiba, Vogošća; Jahić /Asim/ Rasim, Bratunac; Kabilović /Bego/ Sakib, Tuzla; Kadrić /Omer/ Ibro, Tuzla; Kamenica /Šaban/ Mevludin, Srebrenik; Karamujić /Mustafa/ Muzfir, Ilidža; Karić /Hakija/ Hajrudin, Živinice; Klančević /Edhem/ Senad, Vogošća.</s><s>U ovim lica su i Klempić /Mustafa/ Hasib-Hakija, Gradačac; Malatić /Smail/ Hasan, Gračanica; Mehić /Osman/ Junuz, Srebrenik; Mehmedović /Mustafa/ Muhamed, Doboj-Istok; Mehmedović /Osman/ Muhamed, Podlugovi-Ilijaš; Mehmedović /Karo/ Ramo, Hadžići; Mehmedović /Šaban/ Suljo, Srebrenica.</s><s>Tu su i Mekanić /Mehmed/ Ibrahim, Kladanj; Mujić /Mustafa/ Abid, Ilijaš; Mujić /Mustafa/ Mujo; Mujić-Varešević /Redžo/ Šefika, Banovići; Muminović /Mustafa/ Adem, Srebrenik; Muratović /Omer/ Jusuf, Srebrenica; Mustafić /Ibrahim/ Senad, Živinice; Mustafić /Mehmedalija/ Šaban, Simin Han-Tuzla, Nukić /Bajro/ Elmir, Zvornik.</s><s>Ova lica su i Omerović /Alija/ Mehmed, Hadžići; Omerović /Mehmed/ Mehidin, Lukavac; Omerović /Mehmed/ Meho, Lukavac; Omerović /Zajim/ Mirsad, Bratunac; Omerović /Šemso/ Šefik; Osmanović /Ibrahim/ Azem, Zavidovići; Osmanović /Šaban/ Osman Novo Sarajevo; Porobić /Omer/ Enver, Ilijaš; Rahmić /Rifet/ Izet, Lukavac; Riđić /Munib/ Vahidin, Bratunac; Salihović /Haso/ Hasan, Gradačac; Salihović /Ibrahim/ Kemal, Tuzla; Salihović /Hasan/ Zulfer, Ilijaš; Salkić /Šaban/ Meho, Ilijaš; Salkić-Bumbulović /Hakija/ Sedina, Srebrenica.</s> |
<s>Pres centar UNS: Predstavljanje knjige: Genocid nad Srbima 1992–1995. [Snimak cele tribine]</s><s>Ponedeljak, 06 mart 2017</s> |
<s>Zaštićeni svedok video Orića da ubija sudiju Ilića</s><s>Utorak, 25 septembar 2018</s> |
<s>OTVORENO PISMO prijatelja Aleksandra Dorina predsednicima Srbije i Srpske, Vladi Srbije i Srpske i sv</s><s>29. jun 2015.</s><s>FB STRANICA DORIN OTVORENO PISMO PRIJATELjI ALEKSANDRA DORINA FB straniica: Podrska za Alexandera Dorina /Untestûtzung fûr Alexander Dorin PREDSEDNIK REPUBLIKE SRBIJE PREDSEDNIK REPUBLIKE SRPSKE VLADA SRBIJE VLADA REPUBLIKE SRPSKE SVI MEDIJI Poštovani/a, Već nekoliko dana je prošlo kako ste na elektronskim medijima mogli pročitati vest da je uhapšen gospodin Alexander Dorin (Boris Krljić), autor knjige „Srebrenica kako se zaista zbilo“.</s><s>U italijanskoj i nemačkoj štampi ova svojevrsna knjiga/dokument predstavljena je kao – knjiga koja je srušila laž.</s><s>Da Vas podsetimo, Aleksandar Dorin je Švajcarac srpskog porekla, roditelji mu potiču iz Republike Srpske.</s><s>Odrasli su po sirotištima, jer im je za vreme Drugog svetskog rata pobijena sva bliža i dalja rodbina.</s><s>Živeli su u Švajcarskoj i nažalost su oboje preminuli.</s><s>Od dece su imali samo Aleksandra.</s><s>Aleksandar je 16 godina istraživao “Srebrenicu” i na osnovu tog istraživanja je napisao knjigu koja je srušila zvaničnu verziju priče koju propagiraju zapadne zemlje i muslimani o Srebrenici.</s><s>Za sve što je pisao imao je neoborive dokaze.</s><s>U poslednje vreme dobijao je učestale pretnje smrću od strane muslimanskih ekstremista, ali nije odustajao.</s><s>Iz medija i sa društvenih mreža saznali smo da mu je dana 17. 06. 2015. godine švajcarska policija upala naoružana u kuću, sve su lomili i kršili tražeći nešto?!</s><s>Odveden je na nepoznatu lokaciju i tu su ga zadržali.</s><s>Ovo je saznanje od ljudi koji su videli to hapšenje, a na insistiranje mnogih zainteresovanih poštovaoca rada Aleksandra Dorina, medijskih redakcija, kao i slobodnih domaćih i stranih novinara konačno je tek ruska redakcija dobila obaveštenje da se zaista nalazi u pritvoru.</s><s>Aleksandar se u poslednje vreme kroz svoj rad zbližio sa Jugoslavom Petrušićem.</s><s>Kada je uhapšen rekao je svom stanaru da obavesti Petrušića o hapšenju.</s><s>Nemamo informaciju da se Petrušić igde oglasio po pitanju hapšenja Dorina.</s><s>Inače, Aleksandar se pored aktivnosti za pripremu snimanja filma o svojoj knjizi, pripremao i za video učešće na konferenciji o Srebrenici, koja se početkom meseca događa u Beogradu.</s><s>Na društvenoj mreži Fejsbuk, Aleksandrovi prijatelji, nas preko 1.500 (i svaki dan sve više), osnovali smo stranicu „Podrska za Alexandera Dorina /Untestûtzung fûr Alexander Dorin“ i pokrenuli peticiju sa potpisima koju ćemo poslati javnom tužiocu Švajcarske, za oslobađanje Aleksandra Dorina.</s><s>Mi, Aleksandrovi prijatelji, pratioci i poštovaoci, koji pratimo njegov rad skoro deceniju, apelujemo na sve relevantne institucije Republike Srbije i Republike Srpske da potragu za Aleksandrom podignu na državni nivo, da se uključe i stupe u kontakt sa švajcarskom policijom i pravosudnim organima, kako bi saznali gde je Aleksandar i da mu pomognemo, isto onako kako je on nama pomagao da skine sa nas breme imena “genocidnog naroda”.</s><s>Molimo Vas da zaštitite i Aleksandra Dorina i njegovo djelo, smatramo da je to moralna obaveza svih nas.</s><s>Molimo sve medije u Srbiji i Republici Srpskoj da objave ovaj naš apel.</s><s>S poštovanjem, Prijatelji Aleksandra Dorina FB STPANICA Podrska za Alexandera Dorina /Untestûtzung fûr Alexander Dorin https://www.facebook.com/pages/Podrska-za-Alexandrg-f%C3%BBr-Alexander-Dorin/601106283364054?fref=nf https://www.change.org/p/office-of-the-attorney-geree-alexander-dorin-boris-krljic?just_created=true</s> |
<s>Darko Mladić: Hag još ne dostavlja izvještaje neophodne za liječenje generala u Srbiji</s><s>Sreda, 08 april 2020</s><s>07.04.2020 | Srna | RTRS BEOGRAD- Darko Mladić, sin generala Ratka Mladića, rekao je danas da porodica i advokati generala iz Haga još ne dobijaju sve potrebne izvještaje, neophodne za podnošenje zahtjeva da bude pušten na liječenje u Srbiju.</s><s>Darko Mladić je naveo da će rezultati histopatološke analize uzorka tkiva otklonjenog prilikom operacije generala Mladića biti poznati u toku ove sedmice. - Čujemo se svakodnevno i za sada je dobro.</s><s>Nema nekih problema što se tiče operacije, a oporavak ide tempom kako bi trebalo.</s><s>Negde u toku ove sedmice ćemo znati rezultate -dodao je Darko Mladić.</s><s>On je napomenuo da još nije riješen problem sa kojim su porodica i advokati suočeni od početka, a to je da iz Haga još ne dobijaju sve potrebne izvještaje, neophodne za podnošenje zahtjeva da bude pušten na liječenje u Srbiju.</s><s>General Mladić operisan je u subotu, 28. marta, zbog polipa na debelom crijevu, a sada se nalazi u pritvorskoj jedinici u Hagu.</s><s>Njemu je prilikom dijagnostičke intervencije u decembru prošle godine utvrđena anemija, ali je odluka da ga operišu donesena bez znanja porodice, koja je obaviještena tek kada je operacija urađena. https://www.glassrpske.com/cir/novosti/vijesti_danje-neophodne-za-lijecenje-generala-u-srbiji/312296</s> |
<s>Raport komandantu – promocija knjige Ljiljane Bulatović o generalu Mladiću</s><s>Petak, 28 septembar 2012</s><s>Objavljeno 21.09.2012 u 08:17 | srbel.net</s><s>U veličanstvenoj atmosferi, prepunoj emocija i nadahnuća o generalu Ratku Mladiću i ratnom putu Vojske Republike Srpske, u prelepoj Kristalnoj dvorani hotela “Bosna“ govorili su ugledni ljudi, Generalovi saborci, prijatelji, istoričari – povodom mojih knjiga “Raport komandantu“ i “Raport komandantu u ogledalu epohe“, u organizaciji dostojne toga – Boračke organizacije Republike Srpske i Instituta za traganje za ubijenim i nestalim u RS.</s><s>Bio je to prvi ovakav javni ozbiljan i dokumetnovan razgovor istine o generalu Mladiću, jedinom ratnom komandantu oslobodilačke, nepobeđene Vojske Republike Srpske i to me je činilo posebno ponosnom, jer se sve to slivalo u istinu koju sam ja zapisala u šest knjiga o Generalu, a koje je on ocenio kao “raport istine pred istorijom“, kada sam se srela sa njim u Ševeningenu prošle, 2011. godine, komentariše Ljiljana Bulatović Medić ovaj događaj, koji je propraćen i medijski u Republici Srpskoj.</s><s>“Navršilo se tačno 16 godina od izlaska moje prve knjige o Generalu Mladiću i njenog predstavljanja na Prvom sajmu knjige Banja Luci, 17. septembra.</s><s>Danas sam mogla da pošaljem raport generalu da sam izvršila zadatak, jer je njegova želja bila da se ovakva promocija organizuje u Banja Luci, jer u njoj žive mnogi njegovi borci i saborci.</s><s>Bila mi je velika radost da se Generalov oficir današnji predsednik Boračke organizacije RS Pantelija Ćurguz na početku obrati gotovo poetskim govorom; da dođe iz Moskve i uveliča ovaj skup naš veliki oslonac i prijatelj - akademik SANU, istoričar Jelena Guskova, senator RS; da svojim emocijama i predlozima oplemeni razgovor Darko Mladić, sin Generala; da dođe iz Bijeljine i prisutnim približi samo njemu znane osobine generala Mladića – ađutant Rajko Banduka; da o Generalu govori Rajko Knežević – komandant Trećeg puka OSBIH, koji neguje tradiciju VRS; da činjenicama prikaže težinu i iskušenja izdavačkog poduhvata u današnje vrsme – iz Beograda je došao izdavač i književnik Veselin Pavlov Dželetović; lepo je bilo slušati sećanja “klasića“ Ratka Mladića general Torbica, korisno i ohrabrujuće izlaganje advokata Gorana Petronijevića, člana Tima za odbranu dr Radovana Karadžića u Hagu, uz domaćinsku ulogu Janka Velimirovića.</s><s>Prisutni su bili posvećeni temi i slušali jednim dahom i netremice, tek povremeno je i na tvrdim ratničkim licima prolila se koja suza.</s><s>Završnu reč imao je znameniti guslar iz Kalinovika Vaso Drašković svojom pesmom o Generalu.</s><s>Bilo je to jedno od najlepših razgovaranja o Čoveku koji je za života dobio oreol legende.</s><s>Utoliko mi je bilo lakše govoriti o svemu što sam složila među hiljadama stranica mojih knjiga, posvećenih dramatičnom ratnom vremenu u kome je stradao srpski narod, voljom “bogova rata“.</s><s>Zato što su poveli srpski narod da se još jednom, posle drugog svetskog rata, odbrani od fašizma, novi okupatori iz “novog svetskog poretka“, dr Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića označili su većim zločincima od samog Hitlera.</s><s>Zato je neophodno da istrajemo u borbi za istinu, da se genocidom nad istinom ne bi srpski narod stavio na istorijski stub srama kao genocidan“, zaključuje Ljiljana Bulatović Medić. http://www.srbel.net/2012/09/21/raport-komandantu-njige-ljiljane-bulatovic-o-generalu-mladicu-video/</s> |
<s>24 jun 2015 | Fond strateške kulture | fsksrb.ru Na osnovu zahteva koji je izdalo odeljenje Interpola Srbije (februar 2014) Naser Orić, komandant 28. brigade muslimanske Armije BiH, koji je u periodu 1992–1995.g. na prostoru istočne Bosne učestvovao u etničkom čišćenju srpskih sela i masovnom ubijanju Srba, uhapšen je 10. juna 2015. u Bernu.</s><s>Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine je u zahtevu navelo da se Orić i njegova četiri saučesnika sumnjiče za ubistvo 9 civila srpske nacionalnosti na teritoriji Podrinja (selo Zalazje, opština Srebrenica) 1992. godine.</s><s>Orić je bio na proputovanju radi učestvovanja obeležavanja „20. godišnjice genocida u Srebrenici“, ali je pri ulasku u Švajcarsku zadržan.</s><s>Sada je u švajcarskom zatvoru, uz izjavu da se „Srbima neće živ predati“.</s><s>Međutim, upravo za zločine u Podrinju iz 1992.</s><s>Orića je MTBJ već oslobodio tužbe, tako da je nemoguće da mu se za isti zločin sudi ponovo, bez obzira na postojanje novih dokaza.</s><s>Skreće na sebe pažnju i navođenje tako malog broja žrtava i samo jedne lokacije, dok se Orićeva „delatnost“ odvijala na mnogo širem prostoru.</s><s>U njegovu zaštitu je odmah stupila Marina Bakić, sekretar za štampu ministarstva pravde BiH, koja je izjavila da je zahtev za Orićevo hapšenje nevažeći, jer je odlukom Generalnog sekretara Interpola on izbrisan iz spiskova svih zemalja-članica Interpola.</s><s>To isto tvrdi i Direkcija za koordinaciju rada policijskih organa BiH.</s><s>U vezi sa hapšenjem Nasera Orića i Ramuša Haradinaja (koga su u Sloveniji uhapsili i vrlo brzo pustili na slobodu) pojavljuje se više pitanja nego odgovora: da li je slučajnost sinhronost pritvaranja, zašto je do toga došlo baš sada, zašto su pritvoreni baš Orić i Haradinaj?</s><s>Haradinaj je već na slobodi.</s><s>Podrška Oriću je sve veća: za njega je „javnost BiH“ koja optužuje Beograd da raspiruje mržnju i bavi se proganjanjem narodnih heroja, kao i zapadni faktor.</s><s>23.juna je počela nova runda pregovora Srbije o Kosovu i Metohiji, na kojima će Vučić, uoči posete Beogradu Angele Merkel, bez sumnje da pravi ustupke.</s><s>To je davanje na upravljanje „kosovskoj elektroenergetskoj kompaniji“ hidropotencijala jezera Gazivode, formiranje Asocijacije srpskih opština na osnovu zakona Prištine, što a-priori buduću Asocijaciju pretvara u neformalni interesni klub, demontaža Parka mira na mostu koji spaja severni i južni deo Kosovske Mitrovice (u suštini – to su maskirane barikade, koje je specijalno postavila srpska strana).</s><s>Ukoliko se Beograd pripremao da iskoristi Orića kao faktor kojim bi se dokazivalo postojanje samostalnosti u politici, pravni argumenti moraju po svim tačkama da budu čvršći od armiranog betona.</s><s>A ukoliko se bude koristio tako očigledan argument kakav je nemogućnost da se za isti zločin sudi dva puta, to će izazvati pitanja o stvarnim namerama zvaničnog Beograda.</s><s>Osim toga, u ovom trenutku ne postoji ni jedna tačka iz paketa zapadnih uslova prema Srbiji koja nije dogovorena ili koja se ne nalazi u procesu ispunjenja od strane Beograda.</s><s>Ako se prisetimo katastrofalne predaje pozicija po pitanju Kosova i Metohije teško da će srpska vlast u suđenju Oriću bez pogovora da progovori objektivno i pošteno.</s><s>Posebno ukoliko se prisetimo činjenice da je beogradski Sud pustio na slobodu veći deo tzv. Gnjilanske grupe koja je delovala po KiM i samo malo bila blaža u zverstvima od Nasera Orića...</s><s>Srpske žrtve istočne Bosne iz perioda 1992 – 1995. predstavljaju treći genocid koji se vrši nad Srbima u 20.veku.</s><s>Još su turske vlasti formirale na teritoriji BiH „Latinski legion“ koji su sačinjavali bosanski katolici.</s><s>Posle aneksione krize 1908.g. te jedinice su obnovljene i legalizovane od strane austrougarske vlasti.</s><s>U Habsburškoj monarhiji je svaka oblast imala pomoćne vojne jedinice, formirane od lokalnog stanovništva (Landwerh), ali zbog straha od širenja uticaja srpskih oficira formiran je i dopunski sistem – zaštitni korpusi Šuckori (Schutzkorps), u čijem su sastavu bili dobrovoljci – katolici i muslimani.</s><s>Tada se pojavio i naziv „hrvatske ustaše“, a jedna od dobrovoljačkih jedinica je nazvana „Crna legija“.</s><s>Među ciljevima i zadacima tih jedinica je bilo i patroliranje po srpskim selima i gušenje ustanaka srpskog stanovništva.</s><s>Ideologija i praksa bosansko-hercegovačkih "Schutzkorps" iz perioda Prvog svetskog rata su postali osnova delovanja nacista u periodu Drugog svetskog rata.</s><s>Okupacija Jugoslavije i formiranje 1941. godine na jednom delu njene teritorije fašističke NDH dovelo je do toga da su strukture vlasti NDH i oružane formacije (domobrani, ustaše) aktivno prihvatali i muslimane.</s><s>U čitavoj istočnoj Bosni vršen je planirani, izuzetno žestok, genocid srpskog stanovništva.</s><s>U njemu su učestvovali Crna legija, Handžar-divizija SS, muslimanska milicija (svojevrsna seoska straža, ali fašističkog tipa).</s><s>Tada je ubijeno 6.469 Srba[2].</s><s>Deda Nasera Orića je bio na službi u „Crnoj legiji“, suđeno mu je i posle rata je bio i osuđen.</s><s>Naser Orić je rođen 1967. u Potočarima, u blizini Srebrenice, Još dok je bio učenik aktivno se bavio sportom – rvanjem, čak je postigao i određene uspehe.</s><s>Nekoliko puta je podnosio zahtev za prijem u miliciju BiH, ali je odbijan.</s><s>Razlog je bio dedina neprijateljska prošlost.</s><s>Zatim je pokušao da stupi u službu u milicije Srbije, odbijen je, ali je posle prijema kod republičkog sekretara za unutrašnje poslove, kome je otvoreno ispričao zašto ga ne zapošljavaju, situacija ispravljena.</s><s>Sudbinu Nasera Orića, bez obzira na provere i zaključke u vezi sa njima, rešio je tada već bivši sekretar komiteta Saveza komunista u Šapcu, čije je prezime Tešić.</s><s>Pobedio je partijski kurs „sprečavanje restauracije velikosrpske ideologije“.</s><s>Posle završetka Škole unutrašnjih poslova u Zemunu Orić je dobio posao u policiji Beograda, gde je nastavio da se intenzivno bavi sportom.</s><s>To mu je omogućilo da dospe u Specijalne antiterorstičke jedinice (SAJ).</s><s>Orić se istakao pri gušenju pobune Albanaca u rudniku Trepča, koji su se tamo zabarikadirali u znak protesta protiv suđenja Azemu Vlasiju, a u cilju slabljenja vlasti Slobodana Miloševića.</s><s>On se prvi dobrovoljno javio da jurišom prodre u prostoriju u kojoj su sedeli štrajkači.</s><s>Za tu akciju je nagrađen, uz napredovanje u službi: postao je telohranitelj S. Miloševića.</s><s>Kada je 1992. u BiH počeo rat rukovodstvo SFRJ je donelo odluku da četiri oficira Bezbednosne uprave u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu pošalje u republički Sekretarijat unutrašnjih poslova BiH radi borbe sa ispoljavanjem nacionalizma.</s><s>Sva četvorica su bili muslimani i u stvari su aktivno pomagali formiranje Armije BiH, a jedan od njih – Fikret Muslimović je postao i Načelnik Službe bezbednosti Armije BiH.</s><s>Upravo je ta četvorka postala inicijator pozivanja saradnika-muslimana iz drugih republika, kao lica od poverenja, u Sekretarijat unutrašnjih poslova BiH.</s><s>Tako je Naser Orić, između ostalog, postao rukovodilac Sekretarijata unutrašnjih poslova Srebrenice.</s><s>Zaposleni u rezervnom sastavu policije Srebrenice su bili potomci muslimanskog stanovništva koji su u „šuckorima“ i Crnoj legiji u dva svetska rata ubijali Srbe.</s><s>Početkom rata Naser Orić je 20.5.1992. postavljen za načelnika štaba Teritorijalne odbrane Srebrenice, a od 1.7.1992. i član Vojnog predsedništva Srebrenice.</s><s>Početkom novembra 1992. je već komandant Ujedinjenih oružanih snaga podregiona Srebrenica i tako su se pod njegovom nadležnošću našle, osim teritorije opštine Srebrenica, i teritorije opština Bratunac, Vlasenica i Zvornik.</s><s>Te oružane snage su 1.1.1994. dobile naziv Štab 8. operativne grupe Srebrenica.</s><s>To je strateški region – reka Drina, i tu su vođene vrlo oštre borbe.</s><s>Naser Orić je posedovao veliku vlastoljubivost, gubio se u surovosti pri pravljenju zločina (da podvučemo: ne samo protiv Srba, već i protiv svojih – muslimana), bio je ciničan, neverovatno neprobirljiv u načinu bogaćenja.</s><s>Mada su ekstremizam i sveobuhvatna netrpeljivost bili odlika čitave vladajuće Stranke demokratske akcije Alije Izetbegovića, osnivački kongres SDA je još 1990, kako o tome govore očevidci, jasno pokazao ne samo sve navedene osobine, već i otvoreno fašistički karakter.</s><s>Počev od maja 1992. iz Srebrenice su počele sistematske kažnjeničke operacije protiv srpskog civilnog stanovništva.</s><s>Broj sela koja su napadnuta je došao do cifre 192.</s><s>Komandant bataljona UN u Srebrenici pre nego što su je zauzeli Srbi, potpukovnik Tomas Karemans, na konferenciji za štampu u Zagrebu je 23.7.1995. izjavio: „Znamo da je samo u regionu oko enklave Srebrenica do zemlje sravnjeno 192 sela, a kompletno stanovništvo poubijano“[3].</s><s>Po rezoluciji SB UN od aprila 1993.</s><s>Srebrenica je proglašena za „zaštićenu zonu“.</s><s>Međutim bez obzira na to Orićeva družina je nastavila sa terorom civilnog stanovništva istočne Bosne, i njima na savesti leži smrt preko 3.200 Srba.</s><s>Sela Gnjiona i Bličevo opljačkana su i spaljena 6. maja, sledećeg dana je iz zasede ubijeno 7 Srba koji su pokušavali da pobegnu iz Srebrenice.</s><s>8. maja je ubijen sudija Goran Zekić – predsednik srpske SDS, poslanik u bosanskom parlamentu.</s><s>To je izazvalo bekstvo 1.500 Srba iz Srebrenice.</s><s>Napadi na okolna mesta su pojačani, između ostalog i na mesto Fakovići (kod Bratunca, koje je sravnjeno sa zemljom u 2. svetskom ratu, a srpsko stanovništvo su tada poubijale hrvatske ustaše).</s><s>Korišćeno je najsurovije mučenje (sve do onog srednjovekovnog – nabijanja na kolac) i različito oružje: noževi, kovački čekići, vile, sekire, obični čekići, eksploziv...</s><s>General Filip Morion, komandant snaga Ujedinjenih nacija u Sarajevu je, svedočeći u Haškom tribunalu o Oriću, konstatovao da „on nije mogao sebi da dozvoli držanje zarobljenika, čak nije hteo ni da se potrudi da nađe razlog za to“.</s><s>Posebnu pažnju zaslužuju reči generala da se „sticao utisak kao da je on izvršavao politička naređenja Predsedništva iz Sarajeva“.</s><s>Avdo Huseinović, autor knjige „Od Gazimestana do Haga i nazad“, govoreći o životu Nasera Orića, rekao je da je Orić lično priznao da mu je „žao što nije ubio tadašnjeg komandanta UNPROFOR-a u BiH, Filipa Moriona“[4].</s><s>Da potsetimo i da je Orića i njegovog zamenika Zulfa Tursunovića postavila vlada Alije Izetbegovića, koga su podržavale Sjedinjene Države.</s><s>Tursunović je krajem 1991, po Izetbegovićevoj naredbi, oslobođen zatvora, u kome je izdržavao kaznu od 15 godina zbog ubistva trojice muslimana 1986. godine. čim se našao na slobodi, Tursunović je odmah postao jedan od komandanata Srebrenice.</s><s>Orić je priznavao da se većina muslimanskog stanovništva nije slagala sa mišljenjem terorista koji su došli na vlast.</s><s>Bez obzira na to, od 1991. je Muslimanski nacionalni savet počeo snabdevanje oružanih ustanika streljačkim oružjem i uniformama, postavljao je najozloglašenije zločince na mesta komandanata paravojnih formacija.</s><s>Znači, tu je isproban model pravljenja zone haosa, užasa i vlasti kriminala na određenoj teritoriji – u istočnoj Bosni.</s><s>Model je bio uspešan, tako da ga je na širem regionu Vašington primenio na teritoriji Kosova i Metohije (osim na srpskom severu).</s><s>„Međunarodna zajednica“ je trpela i odobravala sve što su činili srpski protivnici: jednostrano izdvajanje i priznanje Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, „Republike Kosova“; formiranje diverziono-terorističkih i otvoreno nacističkih paravojnih jedinica – hrvatskih ZNG, radikalnih islamista Alije Izetbegovića, Armije za oslobođenje Kosova i sl.</s><s>Objavljujući najteže sankcije samo jednoj strani – SRJ, i time je osuđujući na izumiranje, Zapad je istovremeno Hrvate, bosanske muslimane i kosovske Albance snabdevao oružjem i vojnim materijalom, bez obzira na postojanje embarga, „zaštićene zone“ i prisustvo „NATO-mirotvoraca“ (IFOR, SFOR, KFOR).</s><s>U BiH Zapad je čak ignorisao i dolazak radikalnih islamista – mudžahedina u BiH, kojima je put probio Alija Izetbegović lično.</s><s>A on je, takođe, u Drugom svetskom ratu, bio član nacističkog pokreta "El-Hidaje", koji je vršio regrutovanje za Handžar-diviziju.</s><s>El-Hidaje je predstavljalo ogranak tadašnje „Muslimanske braće“ te zato, kako pretpostavlja stručnjak za terorizam Dževad Galijašević, „nimalo ne čudi što su Izetbegovići uspostavili tesnu vezu sa „Muslimanskom braćom“ Egipta [5]“.</s><s>Dok je trajao bosanski rat, odred El-mudžahedin je bio zvanično u sastavu Armije BiH.</s><s>Odavno ne predstavlja tajnu da je UNPROFOR, vođen američkom rukom, pružao transportne usluge za prebacivanje mudžahedina iz arapskih zemalja, a kanali za transport humanitarne pomoći i helikopteri UN su takođe korišćeni za potrebe mudžahedinskih jedinica.</s><s>SAD su u svemu podržavale Aliju Izetbegovića – diplomatski, politički, vojno.</s><s>Madlen Olbrajt koja je u to vreme bila stalni predstavnik SAD u UN, od 1993. do 1995. je u potpunosti podržavala sve rezolucije i izveštaje koji su osuđivali „srpske zločine“, ali je koristila „veto“ čim bi počinjalo da se govori o zločinima pristalica Alije Izetbegovića.</s><s>NATO je bombardovao pozicije Republike Srpske (operacije Deliberate Force i Deadeye u avgustu – septembru 1995) – srpske civilne i vojne objekte (kasarne, pozicije PVO, aerodrome, televizijske objekte, elektrane, petrohemijske objekte, mostove, sisteme vodosnabdevanja, bolnice, porodilišta, stambene zgrade).</s><s>NATO je koristio i tada, kao i docnije na KiM, bombe sa osiromašenim uranijumom.</s><s>Ukupna težina izbačenih projektila je bila 10.000 tona.</s><s>U toku te vojne agresije Alijanse, ubijena su 152 srpska civila.</s><s>A Naser Orić je 30. januara 2014. odlukom vlasti SAD obrisan sa američkog „crnog spiska“!</s><s>Isto tako, Zapad „nije obratio pažnju“ ni na volju značajnog, ako ne i većeg dela, muslimanske javnosti.</s><s>Vojna obaveštajna služba Armije BiH, AID, poseduje spiskove vođa bosanskih muslimana koji su bili predviđeni za ubijanje – zato što su se usudili da se usprotive politici Izetbegovića i njegovih pristalica.</s><s>O tome svedoči 500 stranica dokumentacije koju je sredinom januara 2015.</s><s>Mirsad Kebo, podpredsednik federacije BiH predao Tužilaštvu BiH, koje spada u paradržavnu obaveštajnu instituciju.</s><s>Između ostalog, Kebo zahteva odgovornost Bakira Izetbegovića, vojnog rukovodioca kabineta Predsednika Predsedništva BiH, što obećava da postane „otvaranje najveće afere postdejtonovske Bosne“[6].</s><s>Bakir je, između ostalog, odigrao jednu od glavnih uloga u izgradnji džamije Kralja Fahda, koja je sada poznata kao centar vehabističkog pokreta BiH.</s><s>Tako se pravac prema radikalizaciji i džihadizaciji BiH, pokrenut početkom ’90. godina 20. veka, uspešno nastavlja.</s><s>Najkrvaviji Orićevi zločini su pokolj Srba na Petrovdan (praznik svetih apostola Petra i Pavla, 12. juli) 1992. u selu Zalazje i na Božić 1993. u selu Kravica, u blizini Bratunca.</s><s>Na Petrovdan Orić je sa svojom jedinicom izvršio masovni pokolj civila u Zalazju, ubijanjem 69 ljudi izuzetno surovo, od kojih je njih 9 živo spaljeno.</s><s>Sudiju Slobodana Ilića Orić je lično ubio.</s><s>Šta se tu dešavalo svedoči jedan od osnivača SDA Ibran Mustafić, prenoseći reči koje je izgovorio lično Naser Orić: „Uterao sam mu kamu pravo u oko i zavrteo sam.</s><s>A on je ćutao.</s><s>Zatim sam mu nož zabio u drugo.</s><s>Nisam mogao da poverujem da on ne reaguje.</s><s>Da pošteno kažem – prvi put sam se uplašio i odmah sam ga ubio!“[7] Mustafić svedoči i da je rukovodstvo Armije BiH znalo i o surovim likvidacijama muslimanskog stanovništva koje su čnili Orić i njegovi ljudi, uznemireno dodajući da „da sam mu ja sudija u Hagu, ja bih mu za zločine protiv Srba dao 20 godina, a za one protiv muslimana – 200.000!“[8] Na Božić 1993.</s><s>Orić je sa svojom družinom upao u selo Kravica.</s><s>Ubijeno je 50 ljudi, među njima i nekoliko dece ispod12 godina.</s><s>Telo Janka Savića, sveštenika iz Kravica, nađeno je bez ruku i nogu, sa iskopanim očima.</s><s>Kemal Memedović – Kemo, Orićev borac, posle klanice u Kravicama je danima po Srebrenici nosio odsečene srpske glave.</s><s>Hladnokrvno su ubijeni i šestogodišnji Aleksandar Dimitrijević i njegov rođeni brat Radislav.</s><s>Bil Šiler iz „Toronto Star“-a ovako opisuje susret s Orićem u januaru 1994: „Te hladne snežne noći sam sedeo u njegovoj sobi i posmatrao video-verziju onoga, što bi moglo da se nazove „Najveći hitovi Nasera Orića“.</s><s>Tamo je bilo zapaljenih kuća, leševa, odsečenih glava, ljudi koji beže...</s><s>On se sve vreme smejao diveći se svojim delima.</s><s>„Ovde smo ih uhvatili iz zasede“, objasnio je.</s><s>Sledeći snimak je prikazivao tela ubijenih od eksplozije – „A ove smo poslali na mesec“ – hvalio se.</s><s>Kada se pojavio grad-fatamorgana, potpuno prazan, sa tragovima od projektila po kućama, ali bez leševa u vidnom polju, on je požurio da objasni: „Ovde smo ubili 114 Srba“.</s><s>[9] Reklo bi se da Naseru Oriću, koji je predstavljao samo lokalnog komandanta, nije poklanjana posebna pažnja, da mu je u lancu SAD – Izetbegović bila određena funkcija kažnjeničkog izvršioca u određenoj geografskoj zoni – kako bi se usavršile metode za „zastrašivačko zborište terorizma“ koje su posle toga korišćene na Kosovu, u Libiji, Siriji, Ukrajini.</s><s>Taj isti način koristi i Islamska država.</s><s>Da bi nastali i takvi borci kakav je on, i on lično, uslove su stvorile SAD i njihov instrument – Alija Izetbegović.</s><s>Odnosno, Naser Orić predstavlja samo jedan element u projektu etničkog čišćenja i prekrajanja Bosne i Hercegovine.</s><s>Početkom jula 1995. pre nego što je Srebrenicu oslobodila Armija Republike Srpske, Orić je zajedno sa ostalim članovima Štaba 8. operativne grupe evakuisan helikopterom.</s><s>MTBJ je posle procesa koji je trajao 1,5 god, 2006, oslobodio Orića po svim tačkama optužnice, osim po jednoj (nesprečavanje surovog odnosa i ubistvo nekoliko srpskih zarobljenika u Policijskoj stanici Srebrenica) za šta je osuđen na 2 godine zatvora, a 2008. je oslobođen svih optužbi.</s><s>U Sarajevu je 3. jula 2006. dočekan kao heroj.</s><s>Bezuslovno, u regiji Srebrenice je vršeno sistematsko i planirano uništavanje predstavnika srpskog naroda po etničkom kriterijumu, bez obzira na pol i uzrast.</s><s>Taj bol srpski narod nikada neće moći da zaboravi.</s><s>Za sada niko, osim Republike Srpske, ne govori o srpskim žrtvama, ali je u interesu sveopšte istinitosti i mira neophodno da se otkriju svi zločinački postupci protiv Srba i muslimana u istočnoj Bosni, da se pronađu svi krivci, baš kao i da se izvrše pošteni i nepristrasni sudski procesi, uključujući tu i sudski proces Naseru Oriću u Srbiji. [1] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/463826/Izetbegovic-pravio-liste-za-likvidaciju [2] http://www.youtube.com/watch?v=Wemw7TqWazs [3] http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-30644/uvod-u-osvajanje-srebrenice-4 [4] http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Nase-sto-nisam-ubio-generala-Morijona/lat/126127.html [5] http://pressrs.ba/info/vesti/alija-izetbegovic-korumpirani-fundamentalista-27-11-2014 [6] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/463826/Izetbegovic-pravio-liste-za-likvidaciju [7] http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Naser-Oric-ubio-sudiju-Slobodana-Ilica/lat/6595.html [8] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-vorni-genocid-izmedju-izetbegovica-i-bila-klintona [9] http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-30644/uvod-u-osvajanje-srebrenice-4 Izvor: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/hapsenje-nasera-orica/ Redaktura i lektura teksta Institut za istraživanja srpskih stradanja / am</s> |
<s>„Samo najgora vrsta podstrekača na ubijanje Srba kao što je advokat Popović, koji je potpisao zahtev da se bombarduje njegov rodni grad Beograd i Srbija, može da pere svoju prljavu savest tako što lažno optužuje nevine ljude“.</s><s>Ovim rečima je dana 11.11.2010.godine Demokratska stranka Srbije opisala advokata Srđu Popovića u saopštenju pod naslovom: „Advokat Popović je moralno nakazno biće“ povodom krivične prijave koju je advokat Popović tog dana podneo protiv Vojislava Koštunice za „političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića“.</s><s>Nekoliko dana kasnije, 18.11.2010.godine sarajevski list „Dani“ je objavio intervju sa advokatom Popovićem u kome je on osporio optužbu Demokratske stranke Srbije da se zalagao za bombardovanje Beograda i Srbije, i to odbacio kao „falsifikat“, „zloupotrebu“ i „manipulaciju“: „Što se tiče drugog navoda iz "odgovora" DSS-a koji se odnosi na to što sam se navodno zalagao za "bombardovanje Beograda i Srbije", moram da kažem da je reč o falsifikatu sa čijom je zloupotrebom manipulisao još Slobodan Milošević.</s><s>Naime, 1994. godine potpisao sam pismo u kome se tražilo bombardovanje vojnih pista sa kojih su iz Srbije poletali avioni koji su rušili gradove bivše Jugoslavije.“ (1) Neobična je logika u kojoj se neko zalaže za bombardovanje vojne piste u Batajnici a pri tome se ne zalaže za "bombardovanje Beograda i Srbije", neobična sve dok se Batajnica nalazi u Beogradu i Srbiji.</s><s>Dana 17.aprila 1999.godine je bombardovana vojna pista u Batajnici, a u Beogradu i Srbiji je na noši ubijena trogodišnja Milica Rakić.</s><s>O zločinu agresora i tragediji porodice Rakić srpska javnost je detaljno obaveštena.</s><s>Mala Milica je sahranjena 19.aprila 1999.godine na batajničkom groblju koje se nalazi u Beogradu i Srbiji, i, ako je neko na toj sahrani imao u rukama splitski list „Feral Tribun“ sa datumom od 19.aprila 1999.godine mogao je da čita intervju u kome advokat Srđa Popović kaže „da je za budućnost srpskog naroda i Srbije dobro ovo što se događa“: „FERAL: Recite mi kako osobno, intimno, doživljavate bombardiranje grada u kojemu ste živjeli i u kojemu vjerojatno i danas imate rodbinu, prijatelje...</s><s>POPOVIĆ: Naravno da sve to vrlo emotivno doživljavam, teško mi je gledati kako padaju bombe na grad u kojemu sam rođen.</s><s>No, ja sam tu vrlo ambivalentan.</s><s>Premda, nije ni meni lako reći „neka ih bombardiraju“.</s><s>Tamo imam rodbinu, stan, vikendicu...</s><s>No, s druge strane mislim da je za budućnost srpskog naroda i Srbije dobro ovo što se događa.“ (2) (autor je savetnik u Institutu za istraživanje srpskih stradanja u HH veku) Fusnote: (1) BH DANI, br.701 od 18.11.2010., tekst „Jedan isti veliki zločin“ (2) FERAL TRIBUN, br.709, str.20, 19/04/1999, tekst: „Srpski spas zove se Hag“</s> |
<s>Darko Mladić: Tražićemo da generalu bude omogućeno liječenje i reviziju presude</s><s>Nedelja, 13 jun 2021</s> |
<s>Formirati komisiju i za zločine nad Srbima u Vozući i na Ozrenu</s><s>Utorak, 09 april 2019</s><s>DOBOJ, 9. APRILA /SRNA/ - Udruženje ratnih zarobljenika "Vijenac, Vozuća i ostali" zatražilo je od rukovodstva Republike Srpske da, odmah po okončanju rada međunarodnih komisija za ispitivanje zločina u Srebrenici i Sarajevu, formira i međunarodnu komisiju koja bi ispitala i rasvijetlila zločine mudžahedina i tzv. Armije BiH nad Srbima u Vozući i na Ozrenu.</s><s>Udruženje, sa sjedištem u Doboju, daje punu podršku rukovodstvu, institucijama, borcima i narodu Republike Srpske na očuvanju praznika 9. januara, kao i vojne neutralnosti Srpske.</s><s>Proslavom krsne slave Blagovijesti, Udruženje je obilježilo 23 godine od izlaska na slobodu posljednjih većih grupa Srba iz muslimanskih logora u Tuzli i Zenici, zarobljenih u septembru 1995. godine, poslije pada Vozuće i dijela Ozrena u napadu takozvane Armije BiH, odreda "El mudžahedin" i Snaga za brza dejstva NATO-a.</s><s>U saopštenju ovog udruženja navodi se da je više od 200 članova, među kojima je bilo žena i staraca, mjesecima i godinama terorisano i skrivano od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Zenici, Tuzli, Zavidovićima, Kaknju, Živinicama, Banovićima i drugim logorima pod kontrolom tzv. Armije BiH, od kojih su mnogi zarobljeni Srbi u njima ubijani ili podlegli od posljedica stravičnih tortura.</s><s>Iz Udruženja ratnih zarobljenika "Vijenac, Vozuća i ostali" od rukovodstva Srpske zahtijevaju poboljšanje materijalnih i drugih životnih uslova, te vraćanje oduzetih prava.</s><s>"Mi koji smo tamnovali za ovu državu ubijeđeni smo da bi se posle 9. januara na meti naših neprijatelja našle i sve slave naše, pa i Blagovijesti 7. april.</s><s>Dušmani bi sigurno željeli da zakopaju istinu da smo mi iz muslimanskih kazamata i logora svjetlo slobode ugledali, odnosno oslobođeni tek u martu i aprilu 1996, poslije više mjeseci od završetka rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma", navodi se u saopštenju.</s><s>Iz Udruženja ističu da to jasno svjedoči o muslimanskim zločinima i skrivanju ratnih zarobljenika, te poručuju da će ostati u prvom stroju odbrane 9. januara, ali i 7. aprila, kada na Blagovijesti slave svoje oslobođenje.</s><s>Ovo regionalno udruženje zalaže se i za vojnu neutralnost Srpske, "poučeno gorkim i krvavim iskustvom kada su se, u jesen 1995. godine, NATO avijacija i snage UN svrstale u isti borbeni poredak, rame uz rame, sa mudžahedinima i takozvanom Armijom BiH, presudno doprinoseći padu dijela Ozrena i Vozuće, kao i zarobljavanju boraca i civila".</s><s>"Sa žaljenjem i ogorčenjem upozoravamo javnost i pravosudne institucije BiH da ni poslije 23 godine od stravičnih zločina nad Srbima sa Ozrena i Vozuće još niko nije odgovarao, osim u slučaju glavnokomandujućeg muslimanske vojske Rasima Delića, koji je pred Haškim tribunalom osuđen na tri godine zatvora", navodi se u saopštenju.</s><s>Pred Sudom BiH u toku je proces protiv komandanta Trećeg korpusa takozvane Armije BiH i "glavnokomandujućeg mudžahedinima" Sakiba Mahmuljina, za kojeg iz Udruženja ratnih zarobljenika "Vijenac, Vozuća i ostali" očekuju najstrožju kaznu.</s><s>Iz tog udruženja podsjećaju da su na osnovu svedočenja zarobljenih i drugih dokaza još 1999. godine od tadašnjeg tužioca Haškog tribunala dobili čvrsta uvjeravanja i obećanja da će svi zločinci nad Srbima, pogotovo na Ozrenu i u Vozući, biti privedeni pravdi.</s><s>"Pravosuđe BiH i poslije 23 godine žmuri i sjedi skrštenih ruku.</s><s>Zato se zdušno zalažemo za formiranje međunarodne komisije koja bi utvrdila koje odsjekao na desetine srpskih glava i počinio najmonstruoznije zločine na prostoru bivše Jugoslavije, pogotovo u mudžahedinskim logorima na području Zavidovića", ističe se u saopštenju.</s><s>Iz Udruženja ukazuju na "pristrasnu u nedopustivu praksu antisrpskog pravosuđa BiH koje je, na višegodišnje kazne zatvora osudilo 11 Prnjavorčana, bivših pripadnika policije i Vojske Republike Srpske, dok u Zavidovićima, u svijetu poznatim po zločinima i muslimanskim i mudžahedinskim logorima nije podignuta nijedna optužnica".</s><s>"Nikome nije falila ni dlaka sa glave ni za desetine odsječenih glava zarobljenih Prnjavorčana u maju i julu 1995. na Ozrenu, a drakonski je presuđeno 11 prnjavorskih Srba za navodni ratni zločin u tom gradu, bez ne samo ijedne pale muslimanske, odnosno bošnjačke glave, nego i ijednog ispaljenog metka", ističu iz Udruženja.</s><s>Udruženje ratnih zarobljenika "Vijenac, Vozuća i ostali" poziva rukovodstvo Srpske, pogotovo resorno ministarstvo za boračka pitanja, da "zaštiti one koji su se za nju borili i robovali, od beskrupuloznog smanjivanja ili oduzimanja invalidnina".</s><s>"Naprotiv, mi očekujemo njihovo povećanje.</s><s>Jer, suvišno je i logično napominjati da oni koji su i samo jedan trenutak proveli u neprijateljskom zarobljeništvu, poslije toliko godina, nikako nisu mogli ozdraviti.</s><s>Naprotiv, većini ove najugroženije populacije, ali i najpatriotiskije, poslije 23 godine duša je u nosu, ali dovoljno jaka da digne svoj glas i stane u odbranu svih interesa Srpske", navodi se u saopštenju.</s><s>Udruženje ratnih zarobljenika "Vijenac, Vozuća i ostali" sa sjedištem u Doboju, obilježilo je juče krsnu slavu Blagovijesti uz prisustvo oko 100 članova. http://www.srna.rs/novosti/682028/formirati-komisiu-i-za-zlocine-nad-srbima-u-vozuci-i-na-ozrenu.htm</s> |
<s>Ivan Ivanov: Neki pravni i apsplutno nepravni aspekti</s><s>Fond StrateškeKulture 29.08.2011 | 11:23 Ivan IVANOV 25. avgusta u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju održano je redovno zasedanje suda po predmetu generala Ratka Mladića.</s><s>Posle gromoglasnog početka uvođenja u proces odmah posle njegovog hapšenja krajem juna, nastupilo je skoro dvomesečno ćutanje.</s><s>Ono se umnogome objašnjava letnjim odmorima Tribunala.</s><s>Ali ne samo time.</s><s>U suštini, događaji se razvijaju vrlo dramatično i ne nagoveštavaju ništa dobro.</s><s>Glavno pitanje, koje je sud razmatrao 25. avgusta, je u zahtevu tužilaštva da se optužnica podeli na dve, i da se naprave dva sudska procesa – za svaku od njih, odvojeno.</s><s>U zahtevu tužilaštvo tvrdi da će to biti jako korisno i za tužilaštvo, i za odbranu.</s><s>Nema sumnje – za tužitelje će to stvarni biti vrlo korisno.</s><s>A korist će se sastojati u tome, da odbrana neće imati ama baš nikakve koristi.</s><s>Naprotiv, istovremeno vođenje dva različita procesa će odbranu da postavi u vrlo komplikovanu situaciju.</s><s>Dok bude vođen prvi postupak, posebna grupa tužilaca će da se priprema za drugi proces.</s><s>Ali, odbrana se sastoji samo od jednog advokata, i on će biti prinuđen da zamenjuje vođenje jednog procesa pripremanjem za drugi, što je čisto fizički potpuno nemoguće.</s><s>Osim toga, treba da podsetimo da omiljenu taktiku tužilaštva predstavlja davanje odbrani stotina hiljada, može se mirno reći i miliona (a u elektronskom obliku i čitava milijarda) stranica „optužujućih“ materijala, od kojih se u stvarnosti iskoriste jedan ili dva procenta, ili se uopšte ništa ne iskoristi.</s><s>To okupira svo vreme odbrane.</s><s>Bez obzira na spoljnu „beznačajnost“ takve taktike, ona je sposobna da uništi neverovatno mnogo.</s><s>Međutim, najvažnije se sastoji u tome, da zahtev tužilaštva da se umesto jednog procesa vode dva u potpunosti menja smisao tužbe protiv Mladića.</s><s>Ako sadašnja optužnica polazi od toga, da su svi zločini izvršeni kao rezultat zajedničke zavere (na jeziku Tribunala – „učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu“), sada tužioci „odjednom“ – 12 godina posle podizanja optužnice – menjaju svoje gledište.</s><s>Po novoj verziji tužilaštva general Mladić je učestvovao u jednoj zaveri „za čitavu Bosnu“, a „samo o Srebrenici“ je posebno pravljena zavera.</s><s>Nikada pre tužilaštvo nije pravilo ovakve piruete.</s><s>To govori da tužilaštvo sve do sada – već pošto je sud potvrdio optužbu – u stvari nije sigurno za šta da tereti Generala!</s><s>Postoji još jedan razlog zbog koga je tužilaštvo odlučilo da napravi dva procesa, umesto jednog, a koji je samo tužilaštvo navelo na samom kraju dugačkog spiska „ostalih“ razloga.</s><s>To su „godine života“ i „loše zdravstveno stanje, koje može još da se pogorša“.</s><s>Takva otvorenost tribunala znači samo jedno: rukovodstvo MTBJ zna nešto, što može da znači prekid procesa u bilo kom trenutku, te zato Mladića hoće da osudi po svaku cenu, makar to značilo vođenje „posebnog – izdvojenog maleckog pobedonosnog procesa“ na kome će General biti bezuslovno osuđen.</s><s>A posle – kako god bude!</s><s>Uostalom, zašto bi posle toga uopšte i razmišljali o zatvoreniku?</s><s>Jedino iz finansijskih razloga: jer nastavak procesa je, ipak, oho-ho koliko, koristan za sudije i tužioce MTBJ!</s><s>A još ukoliko se ima u vidu prenošenje funkcija MTBJ na novi tribunal (MOMUT) od 2013. godine, onda to postaje vrlo osetljivo pitanje.</s><s>Malo ko je obratio pažnju na jednu sitnicu u Statutu MOMUT-a.</s><s>A ta sitnica je u sledećem: iako „jugoslovenska sekcija“ MOMUT-a počinje sa radom 1. jula 2013.</s><s>Statut ipak dozvoljava MTBJ-u da vodi postupke do 31.12.2014. godine.</s><s>Šta više, taj rok nije određen kao zahtev, već kao „molba da se preduzmu mere za završetak rada do tog datuma“.</s><s>U Savetu bezbednosti OUN Rusija uporno podvlači da predmeti R.Karadžića i R.Mladića ne treba da postanu povod za produžetak rada MTBJ.</s><s>Ali je vrlo teško poverovati u činjenicu, da će ih poslušati.</s><s>Jer ako proces Mladiću i počne pre 1.07.2013. i pri tom se ne završi do 31.12 2014. – biće nemoguće da se rad MTBJ prekine, jer će u tom slučaju morali da započnu nov proces!</s><s>Uostalom, da nije možda to glavni razlog haških sudija – da se „zakače“ za rokove, i da samo zarone u novi tribunal na talasu procesa koji nije završen?</s><s>Nekoliko dana pre zasedanja suda 25. avgusta general Mladić je podvrgnut operaciji.</s><s>Detalji o zdravlju optuženika MTBJ predstavljaju tajnu, za čije obelodanjivanje sleduju najozbiljnije sankcije, tako da je čak i advokat Generala – Branko Lukić – diplomatski izjavio da su mu „detalji nepoznati“.</s><s>Međutim, ipak se saznalo (a ako je to tako, onda se to desilo, verovatno, tako što je „curenje te vesti organizovao baš tribunal) da „R.Mladić nije napuštao teritoriju istražnog izolatora OUN u Ševeningenu“, što znači da je operacija izvršena u samom zatvoru.</s><s>Neobičnost situacije je u tome, što se hirurške operacije po zatvorima ne vrše.</s><s>Nad svim dosadašnjim optuženicima MTBJ operacije su vršene u holandskim klinikama (kao po pravilu – u „Bronovo“).</s><s>Zbog čega je operacija morala da bude izvršena direktno u zatvoru?</s><s>Pa nije valjda da se tribunal uplašio da će Mladić pobeći dok bude prevožen u bolnicu?</s><s>Možda, ko zna.</s><s>Pa sigurno da nije slučajno, što teško bolesnog čoveka, koji čak i hoda sa velikim teškoćama, iz zatvora u tribunal voze sa lisicama na rukama i uz ostala specijalna sredstva (na pr. sa maskom preko lica, koja onemogućuje da se bilo šta vidi).</s><s>Eto, sa kakvim demokratama mi imamo posla.</s><s>Uostalom, zašto se, pa, čudimo – pa bivšeg predsednika Liberije, Čarlsa Tejlora, su u tom istom Hagu (u Međunarodnom krivičnom sudu, koji je u komšiluku MTBJ-a ), vodili u lancima!</s><s>Ali, ipak, u vezi sa „operacijom na licu mesta“ najveća bojazan je najpre u tome, da zatvorske vlasti neće R.Mladića da pokažu „tuđim“ lekarima.</s><s>Naravno, kako se ispostavilo kod S.Miloševića, imaju oni svoje lekare, koji su spremni da čine sve moguće usluge, ali sada, verovatno, MTBJ je odlučio da ne reskira.</s><s>Ako se prisetimo zahteva tužilaštva – uskoro se može očekivati početak „malog“ procesa, i upravo to i izaziva najveći strah.</s><s>Postoji još jedan vrlo bitan faktor.</s><s>Nekako smo odavno navikli da svi više ili manje važni procesi u MTBJ prolaze uz aktivno učešće glavnih optuženika: proces Slobodanu Miloševiću, Vojislavu Šešelju, Radovanu Karadžiću.</s><s>U svim tim procesima optuženici su se branili lično (istina, morali su da se izbore za to svoje pravo, a u Šešeljevom slučaju – to je bio tek tridesetodnevni štrajk glađu), i njihov je glas, bez obzira na mikrofone koji su malo-malo pa isključivani, mogao da se čuje.</s><s>Međutim, na procesu generalu Mladiću toga neće biti.</s><s>Optuženik će biti postavljen u položaj „prisustva“ procesu, ali neće moći da govori.</s><s>U stvari, to je opšte pravilo MTBJ, ali mi ga baš i nismo mogli videti na delu.</s><s>Zato što je glavni deo procesa, ipak, ostajao sa one strane svakodnevne pažnje sredstava za masovnu komunikaciju.</s><s>To pravilo MTBJ znači da optuženik može da govori samo kada je on svedok u svom sopstvenom procesu (mada je to vrlo opasna procedura, jer u tom slučaju optuženik – svedok podleže unakrsnom ispitivanju od tužilaštva i nalazi se pod zakletvom da „govori samo istinu“, dok je istovremeno kao optuženik njegov pravni položaj podtpuno drugačiji), ili kada ga sud nešto zapita.</s><s>Ali, na žalost: sud okrivljenog ne pita ni o čemu!</s><s>Razgovor se vodi između suda i advokata.</s><s>U nizu slučajeva (na primer, na procesu V.Blagojeviću – a, uostalom, do sada je to bio jedan od glavnih slučajeva o Srebrenici) optuženik je mesecima zahtevao da ga saslušaju, ali mu sud do kraja suđenja nije pružio takvu mogućnost!</s><s>Biće da će i na predstojećem procesu generalu Mladiću da se desi isto to.</s><s>Da će se to desiti sud je već upozorio: na prvom pojavljivanju optuženog u sudu predsedavajući sudija A.Ori je umesto da odgovor na pitanje da li je optuženik shvatio suštinu optužbi dobije od samog optuženika, on je odgovor zatažio od advokata.</s><s>I bez obzira što je general pokušavao da odgovori da nikakvu optužnicu nije primio (te su se reči čule, mada je mikrofon bio isključen), advokat je odgovorio: Da, vaša visosti, on razume!“ Da bi slika bila zaokružena treba da se konstatuje još jedna odluka suda.</s><s>Optužba je tvrdila da je radi „zaštite svedoka“ neophodno da imena svih svedoka optužbe ostanu tajna za javnost, a za okrivljenog, pa čak i za njegovog advokata – čak i mesto boravka tih svedoka!</s><s>Takvim odlukama se postižu dva cilja – prvo, stvara se utisak o opasnosti koja dolazi od optuženog i njegovog branioca, koji, kako se čita između redova te odluke, mogu navedene svedoke da uklone.</s><s>A drugo – mesto boravka tih istih svedoka može stvarno da bude vrlo interesantno.</s><s>I šta, uostalom, ima da se priča zbog kojih zasluga tribunalu je svedok iz Bosne dobio novo prebivalište u Norveškoj ili u nekoj drugoj predivnoj zemlji...</s><s>Kakvi se osnovni zaključci mogu napraviti posle prva dva meseca pripreme procesa protiv generala Mladića?</s><s>Prvo, tribunal pokušava da iz sve snage isključi učešće ruskog advokata u procesu.</s><s>Tribunal je izjavio da je kritika koja se mogla videti u člancima i istupanjima ruskog pravnika A.Mezjajeva, neprijateljska u odnosu na tribunal i da „može da povuče za sobom smanjenje poverenja javnosti prema tribunalu“.</s><s>To je bila baza da se on odbije kao branilac Generala.</s><s>O tome, da poverenje u tribunal može da se podrije ne zbog kritike A.Mezjajeva, već zbog postupaka koje je taj ruski pravnik kritikovao, haškim tužiocima, očigledno, nije ni na pamet palo.</s><s>Drugo, tužilaštvo traži svaku mogućnost da odbrani uskrati vreme za kompletnu pripremu za proces.</s><s>Treće, već na ovoj etapi se donose odluke kako bi proces bio maksimalno zatvoren za javnost.</s><s>Već se sada može pretpostaviti da će nezaštićeni svedoci, oni koji će pretrčavati sa jednog procesa na drugi, biti „eksperti“ tužilaštva koji, u stvari, lično nisu ništa videli.</s><s>A oni svedoci, koji su, kao, bili na mestu zločina, biće, kao i obično, „zaštićeni“.</s><s>Najzad, razmatra se i mogućnost da se obavi poseban ubrzani proces po jednoj tački optužnice kako bi ipak „pravda uspela da stigne Mladića“.</s><s>Kao što je red, „perspektive za „pravedan sudski proces u skladu sa normama međunarodnog prava“ se naziru sasvim jasno... http://srb.fondsk.ru/news/2011/08/29/proces-generalu-mladihu-pravni-i-nepravni-aspekti.html</s> |
<s>U toku rad na dva predmeta o stradanju Srba na području Bratunca</s><s>Petak, 13 decembar 2019</s><s>13/12/2019 | RTRS | Izvor: SRNA U Tužilaštvu BiH se radi na dva predmeta koja se odnose na ratni zločin počinjen nad srpskim civilima na području Bratunca 1992. godine, rečeno je Srni u ovoj pravosudnoj instituciji.</s><s>U Tužilaštvu su dodali da u ovom trenutku ne mogu dati više informacija.</s><s>U Crkvi Svetog proroka Ilije u Bjelovcu, kod Bratunca, sutra će biti služen parastos za 109 srpskih civila i vojnika iz ovog i susjednih sela Sikirić i Loznička Rijeka, od kojih je 68 ubijeno na taj dan 1992. godine.</s><s>Predsjednik Opštinske organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Bratunac Radojka Filipović ranije je rekla Srni da je apsurdno da u Tužilaštvu BiH uopšte ne postoji predmet u vezi sa zločinima počinjenim u Bjelovcu 14. decembra 1992. godine kada su muslimanske snage iz Srebrenice upale u selo u ranu zoru i počinile stravičan masakr nad civilima ubijajući žene, djecu i starce zatečene na spavanju ili u kućama i dvorištima.</s><s>Filipovićeva ističe da je najstarija žrtva muslimanskog zločina bila 87-godišnja Zlata Jovanović, čiji su sin Milan i unuka Radenka ubijeni ispred kuće u kojoj su u jednom času nestale tri generacije te porodice.</s><s>Prema njenim riječima, najmlađa žrtva bio je petneastogodiši dječak Čedo Miladinović, a ubijeni su i godinu stariji Slobodan Petrović i sedamnaestogodišnji Milenko Vučetić. - U prosjeku je svaka srpska kuća u Bjelovcu izgubila po dva člana domaćinstva u posljednjem ratu - naglasila je Filipovićeva.</s><s>Ona kaže da se svakog 14. decembra obilježava godišnjica njihovog stradanja, naglašavajući da se te žrtve ne smiju nikada zaboraviti da se zlo ne bi ponovilo. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=361997</s> |
<s>Odloženo usmeno izlaganje žalbi na presudu generalu Mladiću</s><s>HAG, 11.</s><s>MARTA /SRNA/ - Žalbeno vijeće Mehanizma za međunarodne krivične sudove /MMKS/ u Hagu odlučilo je da do daljeg odgodi usmeno izlaganje žalbi na presudu bivšem komandantu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću, saopšteno je iz Mehanizma.</s><s>Usmeno izlaganje bilo je zakazano za 17. i 18. mart, ali su Mladićevi branioci zatražili odgađanje zbog operacije koja očekuje srpskog generala.</s><s>U saopštenju se navodi da je Žalbeno vijeće zatražilo da dobija sedmični izvještaj o zdravstvenom stanju Mladića, kako bi se pravovremeno zakazalo usmeno izlaganje.</s><s>Iz Mehanizma predviđaju da bi se izlaganje moglo zakazati otprilike šest sedmica nakon operacije.</s><s>Vijeće je odbilo zahtjev odbrane u vezi sa novim ispitivanjima i vještačenjima kada se radi o Mladićevoj sposobnosti da učestvuje u daljem izlaganju.</s><s>Ratko Mladić je prvostepeno osuđen u Hagu na doživotnu kaznu zatvora 22. novembra 2017. godine, a njegovi branioci su uložili žalbu na tu presudu. http://89.111.245.19/novosti/770101/odgodjeno-usmeno-izlaganje-zalbi-na-presudu-mladicu.htm</s> |
<s>Lukić: Ađijus tempirao termin presude da bi se pohvalio pred UN</s><s>BEOGRAD, 27.</s><s>MAJA /SRNA/ - Advokat Branko Lukić smatra da je predsjednik Mehanizma za krivične sudove u Hagu Karmel Ađijus tempirao za 8. juni izricanje pravosnažne presude generalu Ratku Mladiću kako bi se pohvalio pred UN, budući da će tog dana u Savjetu bezjednosti podnijeti izvještaj o radu.</s><s>Lukić je rekao i da on kao član tima odbrane neće prisustvovati izricanju presude jer ga je Mladić obavijestio da ne dolazi ukoliko sud ne dozvoli da ga vidi prije toga.</s><s>"Ne mogu da postupim suprotno uputstvima klijenta jer bih onda prekršio kodeks profesionalne etike advokata", rekao je Lukić za "Večernje novosti" i podsjetio da general čak 16 mjeseci nije mogao da vidi svoje branioce i konsultuje se sa njima.</s><s>On je pojasnio da će tužioci i sudije na izricanje presude biti uključeni video-linkom, a da njemu Advokatska komora ne dozvoljava takav način zastupanja klijenta jer se time krše njegova prava, prije svega neposrednosti.</s><s>"Tražili smo preko suda da dobijem prioritetan ulazak u Holandiju zbog posla jer, prema njihovim propisima, moram 10 dana u karantin, a ja zbog poslovnih obaveza ne mogu da odvojim toliko da čekam.</s><s>Nisam dobio to uvjerenje tamošnjih vlasti, ali su mi iz Tribunala odobrili da mogu da bez karantina uđem u sudsku zgradu", rekao je Lukić.</s><s>On je ocijenio da je čudno kako će peti sudija, koji je postavljen u februaru, učestvovati u donošenju presude, kada fizički nema šanse da do kraja maja pročita sve dokaze iz predmeta i napiše presudu.</s><s>"Kako će on sada da glasa o presudi Mladića, a nije upoznat do kraja sa predmetom?", upitao je Lukić.</s><s>Odbrana generala Ratka Mladića zatražila je ranije od Mehanizma da odgodi izricanje presude zakazano za 8. jun jer nijedan od branilaca ne može tada da bude u sudnici.</s><s>Advokat Dragan Ivetić je u bolnici na liječenju, već treći put za šest mjeseci, zbog bolesti koju je dobio tokom boravka u Africi, a Lukić neće doći pošto mora da poštuje uputstvo klijenta /generala Mladića/ da ne dolazi na presudu ako mu ne bude dozvoljeno da se prethodno vide.</s><s>Generalu Ratku Mladiću, koji je prije dvije godine prvostepeno već osuđen na doživotnu robiju, bi 8. juna trebala biti izrečena pravosnažna presuda.</s><s>Žalbena rasprava u avgustu je, po ocjeni odbrane, održana u vrlo diskutabilnim uslovima, video-linkom, a branioci prije nje nisu mogli da se vide sa Mladićem i da se uživo konsultuju oko odbrane. http://89.111.245.19/novosti/904901/lukic-adjijus-irao--termin-presude-da-bi-se-pohvalio-pred-un.htm</s> |
<s>SARAJEVO, 18.</s><s>MARTA /SRNA/ - U Sudu BiH za 21. april zakazano je izricanje prvostepene presude komandantu Specijalne jedinice MUP-a takozvane RBiH Draganu Vikiću, pomoćniku ministra unutrašnjih poslova tadašnje RBiH Jusufu Pušini, te Nerminu Uzunoviću i Mladenu Čovčiću, optuženim za ubistvo vojnika JNA u Sarajevu 1992. godine, najavljeno je danas u ovoj pravosudnoj instituciji.</s><s>Na današnjem suđenju za zločin počinjen u sarajevskom Velikom parku, odbrane Nermina Uzunovića i Mladena Čovčića zatražile su da ih Sud BiH oslobodi svih optužbi.</s><s>Uzunovićev branilac Fadil Abaz u završnoj riječi je naveo da njegov branjenik ne može biti proglašen krivim jer Tužilaštvo BiH nije dokazalo iz kojeg oružja je pucano i da li je Uzunović uopšte imao oružje.</s><s>Abaz je rekao da su neki od svjedoka rekli da su vidjeli Nedžada Herendu kao izvršioca u Velikom parku.</s><s>Prema njegovim riječima, cijeneći prezentovane iskaze, "nesporno proizilazi da Nermin Uzunović nije počinio djela koja mu se stavljaju na teret".</s><s>Branilac Mladena Čovčića, advokat Mirza Kovač, rekao je da nema ni osnovane sumnje da je optuženi počinio djela koja mu se stavljaju na teret.</s><s>On smatra da je istraga koja je dovela do četvorice optuženih "u samom startu imala katastrofalne greške", prenosi Birn.</s><s>Kovač je rekao da je Nedžad Herenda predložen kao svjedok, ali, kako je Tužilaštvo ranije navelo, Holandija je odbila da ga izruči i da on ne zna zašto Heranda nije saslušan.</s><s>"Osobe koje su bile pozvane ovdje kao svjedoci, trebale su biti optužene", rekao je Kovač.</s><s>Branilac je rekao da Tužilaštvo nije dokazalo, ni kroz objektivne, ni kroz subjektivne dokaze, ono što se Čovčiću stavlja na teret, te predložio da, usljed nedostatka dokaza, optuženi bude oslobođen krivične odgovornosti.</s><s>Četvorica optuženih u predmetu "Veliki park", prema optužnici, bili su informisani o zarobljavanju osam pripadnika JNA srpske nacionalnosti iz transportera u kvaru na području sarajevskog naselja Dobrinja.</s><s>U optužnici je navedeno da su oni bili informisani o stavljanju pod kontrolu i nadzor policijskih i bezbjednosnih struktura zarobljenih vojnika JNA, koji su potom izvedeni u Veliki park blizu Doma policije u centru Sarajeva, gdje su ubijeni.</s><s>Tijela pripadnika JNA sklonjena su i odvezena sa ciljem uklanjanja i prikrivanja dokaza, ali su pronađeni posmrtni ostaci dvojice ubijenih, dok se za ostalim tijelima još traga.</s><s>Izricanje presude 21. aprila zakazano je za 8.30 časova. http://89.111.245.19/novosti/986605/presuda-vikicu-i-ostalim-21-aprila.htm</s> |
Subsets and Splits
No community queries yet
The top public SQL queries from the community will appear here once available.