Datasets:

procesaur
/

kisobran

Dataset card Data Studio Files Files and versions Community

Split (5)

train · ~70.6M rows (showing the first 2.73M)

text stringlengths 17 1.59M
<s>Glas javnosti 11. jun NA DANAŠNjI DAN Zločini nad Srbima u BiH i Hrvatskoj Ubijali nemoćne Povodom 15 godina od stradanja Srba, stavljamo na raspolaganje dokumentaciju o licima srpske nacionalnosti koja su ubijena u masovnim pokoljima juna 1992.</s><s>Pozivamo čitaoce da pomognu u otkrivanju zločina i dopuni podataka koje saopštavamo i kompletiranju dokumentacije Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom Pripremio: Milivoje Ivanišević Bijela, višenacionalno i veliko posavsko selo u opštini Brčko (Hrvata 1714, muslimana 5, Srba 741).</s><s>Srpski deo sela napadnut je 11. juna 1992. u dva navrata.</s><s>Prvo u 11.30 i ponovo poslepodne oko 17 časova.</s><s>Oba napada izvršile su hrvatsko-muslimanske oružane formacije od kojih je jedan deo na ovo područje pristigao iz Republike Hrvatske, a drugi deo je regrutovan od lokalnog hrvatskog i muslimanskog stanovništva, članova HDZ i SDA.</s><s>Reč je o udruženim snagama regularnih jedinica Republike Hrvatske i promuslimanske Armije BiH.</s><s>Od hrvatskih jedinica napad na Bijelu je izvršila u Posavini poznata 108. brčanska brigada.</s><s>Većina meštana srpske nacionalnosti uspela je da se blagovremeno skloni u susedna srpska sela, ali to nisu uspele i sve starije i bolesne osobe koje su se zatekle u selu i zbog toga postale žrtve ovog napada.</s><s>Ubijeno je, uglavnom na surov način, pet lica srpske nacionalnosti, a njih desetak ranjeno vatrenim oružjem.</s><s>Posle pljačke stoke, pokućstva i ostale pokretne imovine, zapaljeno je i uništeno više od 40 srpskih kuća i još više pomoćnih objekata.</s><s>Oskrnavljena je i srušena srpska pravoslavna crkva, kao i most na reci Tinji.</s><s>Žrtve: 1) Dušan (Stevo) Lukić, 1926; 2) Veselin (Petar) Lukić, 1938; 3) Milan (Jakov) Sekulić, 1958; 4) Mara (Lazar) Sekulić, 1925; 5) Jovanka (Marko) Mičić, 1932.</s><s>U Čemernom je juče obeležena petnaesta godišnjica stradanja 30 srpskih civila, koji su 10. juna 1992. godine poginuli u ovom mestu kod Sarajeva.</s><s>Predsednica Republičkog odbora Udruženja porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS Mirjana Simanić rekla je da su porodice nastradalih juče prvi put posetili Čemerno i odali počast najmilijima.</s><s>Najveći broj preživelih iz Čemernog, nakon proterivanja nastavio je da živi u Zvorniku, zbog čega je prekjuče organizovan parastos u tom gradu.</s><s>Jedan od retkih Srba koji su preživeli napad na Čemerno Petar Rašević, inače teško oboleo od posledica zločina koji je preživeo, sa bolom u glasu priseća se u razgovoru za Sinu tog kobnog dana.</s><s>VOĐE NAPADA ENES DURAK I MIRSO BEŠLIJA — Nalog za napad na Čemerno izdao je bivši oficir JNA Jusuf Mušinbegović, a učestvovale su jedinice Teritorijalne odbrane Breze i Kaknja.</s><s>Poznati predvodnici su Enes Durak i Mirso Bešlija zvani Šumar iz Korita.</s><s>U napadu su učestvovali uglavnom muslimani i Hrvati iz Kaknja, Breze, Korita i Mahmutovića rijeke, raniji milicioner iz Vogošće Salkić, sin Avde Mahmutovića, Džamil Alić iz Breze, Karlo Barić iz Nasića, Stjepan Barić iz Sokolovića, Enver Beka iz Breze, Ferid Bešlija iz Korita, Musa i Nusret Bešlija iz Korita, Suljo Bešlija, Marko Cvjetković iz Orahova, Nijaz Čabaravdić iz Handžar divizije, Muamer Frljaj iz Breze, Pavo i Stipo Ivanić, Gojko Ivić iz Nasića, braća Simo i Stjepan Pavlović, izvjesni Zoran, Hasan Selimović iz Korita, Senad Sekira iz Papratina Kakanj, Teufik Turudija Tufo komandir kakanjske manevarske jedinice, Elvedeih Velić i Željko Vidović iz Ljubine kod Ilijaša. — S. P. (Sina)</s><s>- Ne mogu nikad zaboraviti kako je bilo.</s><s>Svi su moji tu bili, ali teško je pričati o tome.</s><s>U pola šest sam ustao jer sam radio u kuhinji.</s><s>Napad je počeo i muslimani su sa svih strana udarili i 30 naših je poginulo.</s><s>Da su bar poginuli od puške, već su izmasakrirali ljude, a najviše Zdravku Damjanovića, Gorana Bunjevca i Miru Pantića da se nije moglo ni poznati šta su uradili sa njima.</s><s>Ja sam preživeo, jer sam se sakrio u zemunicu, pod štalu koju su posle zapalili. - Video sam kada su iz štale, u kojoj su se sakrile, izveli dve sestre.</s><s>Tu su ih silovali, mučili i izmasakrirali.</s><s>Napad nije bio ničim izazvan, stariji ljudi nisu mogli ni bežati, a nisu se ni nadali da to mogu uraditi komšije iz susednih muslimanskih sela Korita, Mamutovića reke i Orahova - sa suzama u očima priča Rašević, ponovo preživljavajući onaj strašni dan pre 15 godina.</s><s>Preživela je i Branka Trivković, kojoj su poginuli otac, majka i mlađi brat, dok je drugi ostao invalid u kolicima.</s><s>Nožu je izbegao i Mlađo Damjanović, kome su poginule dve sestre i majka.</s><s>Porodice preživelih ogorčene su zbog toga što ni 15 godina posle zločina nije pokrenut postupak protiv onih koji su svesno i planski, sa naredbom pretpostavljenih, krenuli da ubiju stanovnike i selo sravne sa zemljom, o čemu postoji obimna dokumentacija, kao i nekoliko svedoka od kojih je jedan pripadnik Armije BiH.</s><s>Rodbina ističe da se "zločinci ponašaju kao da se na Čemernu nije desio zločin, jer rade u državnim organima, otvaraju privatne firme i restorane, a kao nagradu za masakr dobili su najviša vojna priznanja.</s><s>Kako je mesto pripalo Federaciji BiH, ništa nije obnovljeno i u ovo selo Srbi se neće vratiti.</s><s>Povratka u Čemerno i Ilijaš nema, jer nema ni donacija za obnovu uništene imovine, a rizik predstavlja i poseta grobljima i crkvama, čije je rušenje nastavljeno i posle rata.</s>
<s>Prava slika Srebrenice: Muslimani počinili najviše zločina</s><s>Utorak, 24 jun 2008</s><s>23. 6. 2008 \| Glas javnosti Autoru Milivoju Ivaniševiću bilo je dovoljno 65 strana da opiše, kako ih on naziva, obmane svetskih zvaničnika nad stanovništvom celog sveta, a na čak 70 strana su pobrojana imena mučenih i pobijenih Srba iz Srebrenice i biračkog kraja Knjiga „U Traganju za istinom“ govori o jednoj sasvim drugačijoj realnosti o događajima u Srebrenici, gde pisac u potpunosti poriče da su Srbi mučili i ubijali muslimane.</s><s>Autoru Milivoju Ivaniševiću bilo je dovoljno 65 strana da opiše, kako ih on naziva, obmane svetskih zvaničnika nad stanovništvom celog sveta, a na čak 70 strana su pobrojana imena mučenih i pobijenih Srba iz Srebrenice i biračkog kraja.</s><s>Ne oslanjajući se samo na svoja saznanja, Ivanišević u knjizi navodi kontradiktorne citate predstavnika protivničke strane posle događaja u Srebrenici.</s><s>Prema Ivaniševićevom istraživanju, najveće zločine u Srebrenici počinila je vojska Bosne i Hercegovine pod vođstvom Nasera Orića, uz blagoslov Alije Izetbegovića, tadašnjeg predsednika BiH.</s><s>Izvrtanja istine u organizaciji Kofija Anana i bosanske strane, prema tvrdnjama autora, dovela su do toga da su Srbi predstavljeni svetu kao zločinci koji su mučili i ubijali žene i decu muslimane.</s><s>U knjizi su izneti podaci prema kojima je bilo potpuno obrnuto.</s><s>Arhiva skriva istinu</s><s>Naime, Ivanišević navodi reči profesora istorije i nekadašnjeg prorektora na Ilinois univerzitetu u Čikagu dr Nikole Moravčevića, koji je u intervjuu jednim dnevnim novinama u Srbiji opovrgao tvrdnje preovlađujućeg stava svetske javnosti. - Imao sam sreću da, dok sam bio prorektor na Univerzitetu upoznam Butrosa Galija koji mi je dozvolio pristup arhivama.</s><s>Možda je prejako reći da su šokantni podaci, ali sam došao do dokumentacije koja ukazuje da je u Sekretarijatu Saveta bezbednosti postojao tim koji je izveštajima iz Bosne i sa Kosova dopisivao srpske zločine, a ublažavao ili sasvim prikrivao one koje je činila druga strana.</s><s>I za mene je bilo iznenađenje da je i put informacija koje su stizale, u najvećem delu, bio prilično čist, a da su ih službe u SB upotrebile tako da dokažu svu monstruoznost Srba.</s><s>Ustanovio sam, i napisao, da se išlo čak dotle da je izveštaj prvog komandanta snaga UN u Bosni Satiša Nambijara o zločinima bosanskih muslimana, skinut sa agende dnevnog reda zasedanja - rekao je Moravčević.</s><s>Zloupotreba mrtvih</s><s>Pored ovog citata, Ivanišević takođe piše i o tome da su mrtvi u Srebrenici zloupotrebljavani, odnosno da se u spiskovima pokopanih žrtava iz jula 1995. godine nalazi veliki broj osoba koje su kasnije bile registrovane kao birači opštine Srebrenica za izbore naredne 1996. godine.</s><s>Ovakav pogled na dešavanja u Srebrenici zaista može da zaintrigira čitaoca i da ceo katastrofalni rat u Bosni i Hercegovini prikaže na jedan potpuno drugačiji način, koji svetskoj javnosti nije bio najrealnije prikazan ni s jedne ni sa druge strane.</s><s>Autor: Dejan Baić http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnolika-srebrenice-muslimani-pocinili-najvise-zlocina</s>
<s>Svi uključeni u proces odbrane Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom uglavnom su saglasni u jednom - sve može da se očekuje.</s><s>Gledano sa strane odbrane bivšeg predsednika Republike Srpske, po svemu sudeći, a kako najavljuje i član njegovog tima, pored akademika Koste Čavoškog i Smilje Avramov, Milivoje - Bata Ivanišević (predsednik Centra za istragu zločina protiv Srba), Karadžić će svoje uvodno izlaganje posvetiti pitanju „zločina protiv mira“. - Sve je prouzrokovano narušavanjem mira u Bosni.</s><s>Zločin protiv mira, nažalost, napravili su oni koji su formirali Tribunal.</s><s>Sasvim je nesporno da je prvo u Bosni morao da bude narušen mir.</s><s>Posle prvih višestranačkih izbora, kada je izmenom Ustava Bosna bila konstituisana u republiku građana, izgubio se termin „ravnopravan narod“.</s><s>Posle nastojanja poslanika Srpske demokratske stranke da se formira drugo skupštinsko veće, gornji dom, u kome bi bili i predstavnici srpskog naroda, Alija Izetbegović učinio je sve da se to ne dogodi.</s><s>Nizom postupaka, pre svega ustavno-pravne prirode, onemogućili su ravnopravnost naroda, tako da su Srbi ostali u manjini.</s><s>Kada je reč o koaliciji dva naroda, moram da kažem da se ona povampiri uvek u ratnim okolnostima, čime su uvek prouzrokovani srpski gubici.</s><s>Muslimani i Hrvati su još u Prvom svetskom ratu kao verni poslušnici Austrougarske učinili sve protiv Srba, koji su bili krivi za ubistvo princa Franca Ferdinanda.</s><s>Ista koalicija se povampirlia i u sledećem ratu, pa ponovo i u ovom trećem - započinje razgovor za Glas javnosti Ivanišević.</s><s>Kako Karadžić planira da objasni svoju ulogu u ratu? - Te 1991. kada je Karadžić sa svojim poslanicima sve činio da se formira veće naroda, Izetbegović se potrudio da se to ne dogodi, i uz pomoć hrvatskih poslanika sve sprečio.</s><s>Došlo je do referenduma, koji nije prošao, a muslimani su na silu pomogli Hrvatima u BiH, koji su to isto uradili i u Sloveniji i u Hrvatskoj.</s><s>Ratovi su uvek nekako počinjali sa strane, pa bi bili preneti na otadžbinu, ali je sada sve bilo unutar naših granica.</s><s>Drugi su obavili posao protiv mira, a prljavi, ratni deo, ostavili su Srbima, Hrvatima i muslimanima.</s><s>Kutiljerov plan bio je poslednji pokušaj da se izbegne rat.</s><s>Izetbegović je, međutim, kasnije povukao svoj potpis na nagovor američkog ambasadora i posle toga moralo je da dođe do rata.</s><s>Prvo su oružje podigli muslimani, koji su simbolično ubili pravoslavnog sveštenika baš u Sarajevu.</s><s>Dakle, tako bi otprilike trebalo da izgleda uvodno izlaganje g. Karadžića?</s><s>Slično istorijskom času u Hagu koji su održali i bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević i lider radikala Vojislav Šešelj? - Naravno.</s><s>Ne postoji mogućnost, međutim, da se vodi isključivo takav proces pred Tribunalom, jer su oni koji su ga formirali vešto izbegli da predmet spora bude „zločin protiv mira“ i tako se unapred zaštitili od odgovornosti za ono što su učinili.</s><s>Kao i u slučaju bombardovanja NATO pakta.</s><s>Kako ste potkrepljeni dokumentacijom? - Ostaju operativni poslovi.</s><s>Raspolažemo veoma dobrom odbranom i kvalitetnim svedocima koji se neće prvi put pojaviti u Hagu.</s><s>Njihovi nesporni kvaliteti već su dokazani u procesima protiv Momčila Krajišnika, pokojnog Miloševića i sada Šešelja i drugih.</s><s>Kada je reč o dokumentaciji, ona je već sva u Tribunalu.</s><s>Čak i ona koja nam nije bila poznata i do koje mi, Srbi, nismo mogli da dođemo.</s><s>Dokumenti od muslimanske i hrvatske strane predati su tužilaštvu, čime su i nama postali dostupni.</s><s>Šta očekujete od revizije optužnice od strane tužilaštva i njenog skraćivanja?</s><s>Hoće li i vama uskratiti mogućnost da izvedete svedoke koji bi mogli da uzdrmaju Tribunal? - Iako je mnogo toga već učinjeno, smatram da nema slučaja gde ne mogu da se izvedu novi dokazi.</s><s>Naš najveći problem do sada bio je, a to bismo možda sada mogli da prevaziđemo, nesinhronizovano delovanje uzajamnih odbrana Srba u Hagu u raznim slučajevima.</s><s>Mogli smo da nastupamo jedinstvenom strategijom, i da zajedničkim ciljem branimo svoje ljude.</s><s>Postoji li šteta koju smo naneli sami sebi nejedinstvenim istupima u Hagu? - Naravno, pogotovo kada se uzmu u obzir svedoci koji su išli na nagodbu.</s><s>Oni su veliko zlo naneli i sebi i drugima.</s><s>Istorijski gledano, mislim da su unesrećili i svoju decu.</s><s>Takvi izdajnici su u mnogim situacijama krojili kapu mnogim Srbima koji nisu pristajali na te nagodbe, ali su svojim svedočenjem presudno uticali na mnoge presude koje su izrečene.</s><s>U pitanju je rak-rana naše odbrane, ali možda sada imamo pravog borca koji će izaći na kraj s tim.</s><s>U jednom pismu koje mi je Karadžić napisao kaže da „čovek nikada ne može da pobegne od izdaje i od smrti“.</s><s>Da li će postojati kooperativnost između Šešelja i Karadžića i vaših timova odbrane? - Šešeljev tim odbrane uvek može da računa na nas.</s><s>I obrnuto.</s><s>Verujem da će, kada se ta dva prijatelja nađu u Tribunalu, to biti jedan veoma moćan srpski tandem.</s><s>Normalno da će pozvati jedan drugog za svedoke.</s><s>I Milošević i Šešelj su imali istu ideju, da sa Karadžićem svedoče međusobno.</s><s>A šta je sa Biljanom Plavšić? - To zavisi od Karadžića.</s><s>Znam da je g-đa Plavšić odbila da svedoči protiv Miloševića.</s><s>Naravno da je odbila kada je videla kako su je izigrali.</s><s>Mislim da bi bilo mudro da isto odbije i sada, jer bi bila totalno poražena u takvom svedočenju.</s><s>Kakvu bi ulogu mogao da odigra sporazum koji Karadžić ima sa Ričardom Holbrukom? - Amerikanci su bezočni kriminalci koji će u oči da vam kažu neistinu.</s><s>Oni su lobiranjem legalizovali korupciju.</s><s>Bojim se da takav sporazum pred Tribunalom neće imati nikakvu težinu.</s><s>U startu odustajete da se pozovete na sporazum? - To još ne znam.</s><s>Karadžić se neće na taj način braniti.</s><s>Svakako neće reći: „Postoji sporazum - oslobodite me“.</s><s>Reći će: „Nisam kriv“.</s><s>Ima li vaš pravni tim taktiku odbrane? - Karadžićeva ideja je da se prvo održi tribina „Za istinu o Radovanu Karadžiću“.</s><s>Tada ćemo se dogovoriti kako najbolje da organizujemo taj posao.</s><s>Zato ne bih ulazio u detalje.</s><s>Pošto sud ionako ne radi narednih mesec dana, biće mirno more do tada. http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javno26-07-2008/seselj-i-karadzic-svedoci-jedan-drugome</s>
<s>Odluka suda – pokušaj izricanja smrtne kazne generalu Mladiću</s><s>Subota, 13 maj 2017</s><s>BEOGRAD, 12.</s><s>MAJA /SRNA/ - Porodica generala Ratka Mladića smatra da odluka sudskog vijeće Haškog tribunala da odbije zahtjev za njegovo privremeno puštanje na slobodu radi liječenja u Rusiji predstavlja pokušaj izricanja smrtne presude, rekao je Srni generalov sin Darko Mladić.</s><s>On je istakao da je porodica zabrinuta za generalov život, s obzirom na način i obrazloženje sudskog vijeća koje je suprotno medicinskim činjenicama.</s><s>Darko Mladić je rekao da će se odbrana žaliti na ovu odluku, kao i da će razmotriti sve druge opcije koje stoje na raspolaganju kako bi zaštitili život generala Mladića.</s><s>On je naveo da haški sudija Alfons Ori i njegovo vijeće nisu iznenadili ovom odlukom i da su nastavili sa svojom praksom očigledne pristrasnosti na štetu generala Mladića.</s><s>"Time su još jednom pokazali svoju nedostojnost da mu sude i pristrasnost koja prevazilazi sve granice čak i dobrog ukusa, a kamoli pravnih normi", naveo je Darko Mladić.</s><s>Osim toga, kaže on, nevjerovatno je da sudsko vijeće tretira ruske garancije kao nepostojeće, iako priznaje njihovo postojanje, s obzirom na to da je izrazilo bojazan da se general Mladić neće vratiti u Hag.</s><s>Darko Mladić podsjeća da u garancijama eksplicitno stoji da će Ruska Federacija učiniti i primijeniti one uslove koje Tribunal propiše.</s><s>"Oni su po zna koji put protivrečni sami sebi, što pokazuje njihovu političku usmerenost, koja nam je, nažalost, već dugi niz godina poznata i vidljiva", naveo je Darko Mladić.</s><s>On je napomenuo da je stručnjacima jasno da je generalu Mladiću život u opasnosti, da su učinjeni veliki propusti u njegovom liječenju, a rezultat toga može da bude najgori mogući ishod.</s><s>"Ali, to očigledno nije nešto što brine predsedavajućeg sudiju i njegovo veće", naglasio je Darko Mladić.</s><s>On je kao zanimljiv detalj izdvojio to što je odluka potpisana juče, a objavljena danas na kraju radnog vremena, te ocijenio da to pokazuje sa koliko straha i manipulacije se cijela služba u Hagu postavlja prema ovom predmetu.</s><s>"Odluka je potpisana juče, a oni su je objavili danas na kraju radnog vremena, računajući da će tako minimizirati štetu u javnosti koja će se očigledno pojaviti po njihov ugled, koji, što se nas tiče, ne postoji, u smislu objektivnih i nepristrasnih sudija", istakao je Darko Mladić.</s><s>Haški tribunal odbio je da generala Ratka Mladića pusti na privremenu slobodu radi liječenja u Rusiji.</s><s>U odluci koju je potpisao sudija Alfons Ori navodi se da Vijeće nije sigurno da bi se Mladić vratio u Hag ukoliko bi bio privremeno pušten, kao i da ima adekvatan medicinski tretman u pritvorskoj jedinici suda u Ševeningenu. http://www.srna.rs/novosti/497001/odluka-suda---pousaj-izricanja-smrtne-presude-generalu-mladicu.htm</s>
<s>15. novembar 2011.</s><s>Danju je radila dva posla, a noću spavala na polovnim madracima prostrtim po dnevnoj sobi, uz stalni monotoni šum kasnonoćnog TV programa.</s><s>Vozila je takođe polovni džip, puno kašljala, i često psovala na nerazumljivom jeziku.</s><s>Zove se Isabel.</s><s>Pre pet je godina ušla u život Lusi i Stiva Lomana u ulici Peks Krik 1730 i odmah postala deo porodice.</s><s>Za rođendan ih je častila Saher tortama.</s><s>Susedi u Stentonu, malenom gradiću od kojih tri hiljade ljudi, u srcu savezne države Kentaki, i nisu joj baš mogli naći posebnu manu.</s><s>Isabel, prisećaju se, nije podnosila samo jednu stvar - ratne filmove.</s><s>To je bilo čudno.</s><s>U trenu bi je oblio hladan znoj, počela bi mrmljati sebi u bradu, pa naglo promenila program.</s><s>Takve neobične ispade prisutni ne bi komentarisali.</s><s>Uglavnom, život u domu Lomanovih do pre osam mjeseci išao je uobičajenim, pomalo usporenim tokom.</s><s>A onda su na vrata pokucali ljudi u crnom.</s><s>Na leđima su im bila otisnuta tri slova.</s><s>FBI. ...</s><s>Godine 1992., u Derventi, puna 8062 kilometra istočno od Kentakija, usred vrelog leta, žena u tridesetima u maskirnoj uniformi nervozno je ušetala u prostranu halu.</s><s>Iz čizme je izvadila nož.</s><s>Muškarci svezanih ruku na blatnjavom podu bivšeg Doma JNA odmah su ućutali.</s><s>Mršavu ženu kraće kestenjaste kose znali su pod imenom Azra Dva Noža.</s><s>Smrtno su je se bojali.</s><s>Ona zastane i zapali cigaretu pa ih prostreli pogledom.</s><s>Kraj nogu joj se sklupča pas pa joj stane lizati čizmu. - Samo ti liži, upravo sam zaklala jednog, pa je krv još svježa - obrati se životinji a da je ne pogleda pa se nasmije.</s><s>Grleni smeh prohuji dvoranom poput severca.</s><s>Među svezanim muškarcima stade birati svoju novu žrtvu.</s><s>Pogled joj stane na Blagoju Đurašu.</s><s>On tu noć neće preživeti. ...</s><s>Azra Dva Noža Alešević okrutna je ratna zločinka koja je ranih devedesetih sejala smrt u Bosni i Hercegovini.</s><s>Isabel Bašić je neugledna žena široke ruke koja povučeno čeka penziju u američkoj zabiti.</s><s>Azra i Isabel su ista osoba.</s><s>Dvadeset godina nakon krvavog sukoba u BiH, američki ju je FBI 16. marta uhapsio zbog istražnog zahteva Okružnog tužilaštva u Doboju.</s><s>Pre tačno pet dana na američkom joj je sudu počelo ekstradiciono ročište na kome će vlasti morati da odluče - šalju li Azru u BiH da se suoči s pravdom ili će zahtev za izručenje odbiti.</s><s>Prema njenom advokatu, Patriku Nešu, ishod je prilično neizvestan.</s><s>Njene okrutne zločine Jutarnjem su nakon hapšenja opisali logoraši iz Dervente, a njen mirni život u Americi donedavni susedi iz Stentona.</s><s>Na osnovu tih svedočanstava sastavili smo dvadeset godina dugu priču o kapetanovoj kćeri koja je odrastala u Rijeci, zapovednici paravojne jedinice koja je ubijala po Derventi, i na kraju umornoj ženi koja je starost čekala skrivajući se kod penzionisanog vozača kamiona u Americi. - Znam.</s><s>Vas sigurno zanima naša Azrica - dočekao nas je cinično Drago Knežević, predsednik Udruženja logoraša iz Dervente, pa nastavio u istom tonu. - Ja nisam imao tu 'sreću' da budem njen pacijent, ali mnoge moje kolege iskusile su vrh njene čizme - objašnjava Knežević koji je za vreme sukoba u Bosni takođe bio zarobljen.</s><s>Za njega je bio zadužen komandir kome se ne seća imena već samo nadimka. - Taj Tekila me tada vodao iz jednog štaba u drugi, pa sam upoznao mnoge logoraše i čuo mnoga svedočanstva o Azri Alešević - ističe.</s><s>On ju je osobno vidio samo u prolazu.</s><s>Možda je upravo zato danas živ.</s><s>Azra je rodom iz pretežno muslimanskog sela Kotorsko nedaleko od Doboja.</s><s>Mnoge porodice iz tog kraja odselile su se u potrazi za boljim životom još pedesetih godina prošlog veka na zapad, a neki su ostali u Rijeci, odakle su se planirali otisnuti prema Italiji.</s><s>Tamo je Azra i rođena, objašnjava Knežević, barem ako je suditi po službenim podacima iz istražnog zahteva Okružnog tužilaštva u Doboju, i to 1959. godine.</s><s>Iz tog doba ima malo podataka o porodici Alešević, ali se priča kako joj je otac bio pomorski kapetan, pa Azri u detinjstvu ništa nije nedostajalo.</s><s>Kada je buknuo rat, ona se zajedno s mnogima iz Rijeke vratila u rodni kraj i uzela pušku.</s><s>Tu počinje velika zavrzlama zbog koje se Azrin advokat Pet Neš nada da će osporiti izručenje. - Jeste li vi uopšte sigurni da je ona bila pripadnica Hrvatske Vojske? - pita Neš i dodaje kako on nikako ne može da nađe službene podatke koji bi tu činjenicu potkrepili.</s><s>Iako istražni zahtev BIH tužioca kaže kako je Azra počinila zločine kao pripadnica 108. brigade HV-a iz Rijeke, u MORH-u nas uveravaju kako ta brigada nije postojala. - Niti jedna riječka brigada nije sudjelovala u sukobima u Bosni, a jedina 108. brigada postoji u Slavonskom Brodu.</s><s>U Rijeci je osnovana 111. brigada - tvrde u Ministarstvu obrane.</s><s>Međutim, na službenom popisu branitelja imena Azre Alešević nema.</s><s>U Ministarstvu branitelja kažu kako su upoznati sa slučajem, ali su proverama ustanovili da Azra Alešević, pa ni Azra Bašić službeno nije bila pripadnica Hrvatske vojske.</s><s>Misteriju ubrzo razjašnjava Okružno tužilaštvo u Doboju. - Pogrešno smo objavili da je reč o 108. brigadi.</s><s>Ona je bila pripadnica 111. brigade, ali u Derventi je bila prisutna kao pripadnica jedne formacije sastavljene od riječkih dobrovoljaca - kaže Slobodanka Lukić iz tužilaštva iz Doboja.</s><s>Paravojna formacija iz Rijeke? - Za nas je nevažno kojoj je formaciji pripadala.</s><s>Teretimo je za teške zločine, objašnjava Lukić.</s><s>Azrin slučaj je komplikovan.</s><s>Poreklom je iz muslimanskog sela u BiH, ali je hrvatska državljanka.</s><s>Ratne zločine počinila je u hrvatskoj uniformi, ali u sklopu paravojne formacije koja nije postojala.</s><s>Meta su joj bili Srbi, a motiv osveta zbog napada na Bošnjake.</s><s>Nakon svega u SAD-u je dobila državljanstvo pa je izručenje još komplikovanije.</s><s>Azrin ratni put je ogledni primer haosa u Bosni u to doba.</s><s>Priče o njoj su beskrajne, neke nesumljivo istinite, a neke neverovatne. ...</s><s>Učestvovala je u etničkom čišćenju od Bosanskog Broda do Dervente - konkretan je Knežević.</s><s>Nakon Uskrsa 1992. godine srpske zarobljenike su dovodili u sabirni centar u bivšem Domu JNA u centru Dervente, preko puta zgrade Opštine.</s><s>Odande su odvođeni u jedan od dva logora u okolini. - Bio je mirotvorac, taj Blagoje Đuraš.</s><s>Radio je u mojoj firmi kao šef knjigovodstva - priseća se Knežević.</s><s>Za Đuraša kažu kako je izbegavao politiku i kako je u predvečerje rata pokušavao održati dobre odnose sve tri etničke grupe u gradu. - Uvek je pozivao na kafu, na razgovor, na mir - kažu prijatelji.</s><s>Kada je Đuraš s ostalim muškarcima zarobljen, vojnici su ga tukli na podu. - Bio je ponosan čovek i rekao je: Samo vi udrite.</s><s>Nije hteo da pruža otpor.</s><s>A onda je došla Azra - govori Knežević.</s><s>Izvadila je zloglasni nož iz čizme, što potvrđuje svedočanstvo dvadesetak muškaraca koji su bili u Domu, došla do Đuraša i da nije trepnula, ubola ga u vrat.</s><s>Svi su stali u šoku. - Zaklala ga je hladnokrvno kao da pije kafu - tvrdi Knežević.</s><s>Tada za vrat hvata prvog do njega i tera ga da pije krv s rane na vratu.</s><s>Ovi jezivi detalji nalaze se i u istražnom zahtevu tužilaštva BiH.</s><s>Iako zahtev nikada nije službeno objavljen, detalja su se dokopale brojne agencije, pa su oni objavljeni i u stranim medijima, čak i u Njujork tajmsu.</s><s>Spis je službeno tajan. - Postoji čovek, 75 mu je godina i zove se Luka Golub.</s><s>On mi ispričao kako je na svoje oči vidio kako joj pas liže krv s čizama, a ona govori da je krv svježa jer je upravo nekog zaklala - kaže šef logoraša Dervente.</s><s>Drugi logoraši svedočili su da je Azra zatvorenicima kleštima sekla uši, a vrućim žaračima ih hvatala za spolne organe.</s><s>Neke je skinula, naterala ih da pužu po podu punom stakla, a ona bi sela na njihova leđa i stavila im uže u usta koje je povlačila rukama.</s><s>Kada su zarobljenike pretražili, u džepovima su pronašli svežnjeve bivših njemačkih maraka.</s><s>Azra ih je terala da sve zasoljene novčanice pojedu.</s><s>Morali su piti benzin, a čitavo su vreme premlaćivani.</s><s>Čuvari logora zasecali su im nosove, a nekoliko je puta, prema svedočanstvima preživelih, Azra lično urezivala "četničko znakovlje" na čela zatvorenika.</s><s>Advokat Pet Neš kaže kako je najspornije to što u zahtevu postoje dokazi da je ubila samo jednog čoveka.</s><s>Prema njemu, to nije ratni zločin, etničko čišćenje ni genocid, već izolovano ubistvo koje tek treba dokazati. - Sudija mora da odluči ima li pravnih osnova za izručenje BiH.</s><s>Reč je o komplikovanom procesu - kaže Neš i dodaje da će čitavo vreme Azra Alešević, koju on zna kao Isabel Bašić, provesti u pritvoru u Leksingtonu Izvor: Jutarnji.hr http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_conte;view=article&id=21171:-q-q&catid=48:vesti</s>
<s>Akademik Vasilije Krestić: Zbog obzira prema zločincima, Srbi nemaju memorijalni kompleks</s><s>Sreda, 24 jun 2020</s><s>23.06.2020 \| Srna \| Glas Srpske BEOGRAD - Akademik Vasilije Krestić smatra da su politička nezrelost i neopravdani obziri prema onima koji su činili zločine nad srpskim narodom u 20. vijeku razlog što Srbi i dalje nemaju svoj memorijalni kompleks.</s><s>U tom kompleksu, ističe Krestić u intervjuu Srni, trebalo bi da budu objedinjene sve srpske žrtve, a mladi bi učili o stradalnoj istoriji svog naroda.</s><s>Krestić se zalaže da svo srpsko stradanje bude obuhvaćeno tim memorijalnim kompleksom, te upozorava da se srpske žrtve ne smiju prećutkivati niti umanjivati, kao što je to činjeno decenijama unazad - nekada zbog lažnog bratstva i jedinstva, a danas zbog ulaska u EU.</s><s>"Zašto se prećutkuju žrtve NATO agresije 1999. godine?</s><s>Sasvim je jasno i logično da se ne možete otvoreno i jasno izraziti o bombardovanju i o stradanju tokom NATO agresije kada treba da uđete u EU.</s><s>To su političke igre.</s><s>Sa jedne strane očekujete od njih usluge, a sa druge strane treba da im sudite", navodi Krestić.</s><s>Akadmik Krestić, objašnjavajući činjenicu da inicijativa za podizanje memorijalnog kompleksa nailazi na odbijanje, procjenjuje da "postoje neki obziri prema onima koji su počinili genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu".</s><s>"Mislim da je to jedna komunistička, titoistička politika i da je to još politika bratstva i jedinstva, te da postoji iluzija da ćemo, ukoliko prećutkujemo žrtve, naići na razumevanje onih koji su počinili zločin", smatra Krestić.</s><s>On upozorava da takvo ponašanje predstavlja novi zločin prema žrtvama Jadovna, Jasenovca, Garavica... kao i da je riječ o neracionalnom ponašanju i politici koja apsolutno nema nikakvo uporište u zdravom razumu.</s><s>Vasilije Krestić naglašava da je svojevremeno podržao inicijativu da se genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nazove - pokoljem, na šta se u Hrvatskoj nisu mnogo obazirali, ali je to "naišlo na otpor u srpskoj sredini".</s><s>"To su oni, koji su, nažalost, spremni da slede politiku proustaških, propavelićevskih, pa i protuđmanovskih sledbenika koji idu na smanjivanje srpskih žrtava i umanjivanje zločina.</s><s>Za njih je pokolj nešto što je strašno - a jeste strašno - i zbog toga nisu spremni da genocid označe kao pokolj", navodi Krestić u intervjuu Srni.</s><s>On naglašava da "svi nad kojim je počinjen genocid imaju pravo da ga nazovu tim imenom sem Srba".</s><s>"Svi imaju prava - i Jevreji i Romi - da nazivaju te zločine genocidom.</s><s>Međutim, u srpskoj sredini, određeni krugovi, koji slede tu neracionalnu i antisrpsku politiku izbegavanja pravog naziva - genocid, nastoje da ublaže dimenzije zločina, odnosno pokolja", naglašava Krestić.</s><s>On smatra da Srbi "još kalkulišu i igraju neku ulogu koju je nametnuo komunizam".</s><s>"Ulogu koju nam je nametnuo Josip Broz i koja i dalje ide na to da se neguje bratstvo i jedinstvo, koje vide u perspektivi, a neće da se suoče sa činjenicama da za bratstvo i jedinstvo trebaju partneri, a ne samo jedna strana", navodi Krestić.</s><s>Akademik Krstić ocjenjuje da takvo ponašanje predstavlja "lutanje po prašumi, gubljenje vremena i skroz neracionalnu, antisrpsku politiku, koja više ide u prilog počiniocima genocida nego stradalnicima".</s><s>U osvrtu na sve češće isticanje antifašističke tradicije hrvatskog naroda, Krestić navodi da se "Hrvati vrlo spretno izjašnjavaju kao antifašisti, a, sa druge strane, u sopstvenoj zemlji ne sprečavaju one koji slede Tompsona i ustaške simbole niti kažnjavaju one koji ruše antifašističke spomenike širom Hrvatske".</s><s>"Hrvatsko društvo je, naizgled, podvojeno.</s><s>Ali, znatnim delom, i hrvatska politika i društvo u celini nisu se oslobodili ustaštva i ideologije Ante Pavelića", kaže akademik Vasilije Krestić. https://www.glassrpske.com/cir/plus/teme/akademik-zlocincima-srbi-nemaju-memorijalni-kompleks/322351</s>
<s>utorak, 05. oktobar 2021\| NSPM \| Beta \| Nova.rs General Dr sci.</s><s>Zoran Stanković (66), patolog, predsednik Koordinacionog tela za Bujanovac, Preševo i Medveđu i bivši ministar, preminuo je jutros, saznaje Nova.rs.</s>
<s>Selo Ošve dalo najviše boraca za "Islamsku Državu"</s><s>Ponedeljak, 25 maj 2015</s><s>U ovom selu živio je i Emrah Fojnica, koji je svojevremeno s Mevlidom Jašarevićem optužen za teroristički napad na Ambasadu SAD u Sarajevu...</s><s>SARAJEVO, 25.</s><s>MAJA /SRNA/ - Maglajsko selo Ošve, u Federaciji BiH, pravi je "rasadnik" džihadista iz kog i stari i mladi idu da se bore za takozvanu "islamsku državu".</s><s>Iz vehabijske zajednice, u ovom selu, procentualno najviše državljana BiH otišlo je da se bori za "Islamsku državu" u Siriji i Iraku.</s><s>Izet Hadžić, zvani Žara, prvi je kupio kuću u ovom naselju u kojem su prije rata živjeli stanovnici srpske nacionalnosti.</s><s>Nakon Hadžića, imanja kupuju Emir Ališić, Amir Džinić, Atif Nuhanović, Hamdo Fojnica i Adem Karamuja.</s><s>U reportaži u emisiji "Mreže" Televizije Federacije BiH navodi se da je prije odlaska u Siriju, u julu 2013. godine, ovdje živio Emrah Fojnica, koji je svojevremeno s Mevlidom Jašarevićem optužen za teroristički napad na Ambasadu SAD u Sarajevu.</s><s>Put Sirije sa Fojnicom su krenuli Azimir Ališić, koji se u Ošve doselio iz Sanskog Mosta, i Atif Nuhanović iz Zenice.</s><s>Sva trojica su poginula.</s><s>Iako se za Fojnicu navodilo da je poginuo u avgustu prošle godine kao bombaš samoubica na pijaci u okolini Bagdada, posljednje informacije govore da je nastradao nakon slučajnog aktiviranja samoubilačkog prsluka ručne izrade.</s><s>Tada je ranjeno šest njegovih saboraca iz Tunisa i Libije.</s><s>Dok je živio u Ošvama, Fojnica je bio blizak s Elvisom Hajrićem iz Tešnja.</s><s>Zajedno su provodili vrijeme u Ošvama, a potom i u Siriji.</s><s>Hajrić je poginuo mjesec dana nakon Fojnice.</s><s>U Ošvama je živio i Amir Džinić.</s><s>U avgustu 2013. otišao je u Siriju zajedno sa Ademom Karamujom, Emirom Ališićem i Elvedinom Zukićem.</s><s>Karamuja se vratio u februaru prošle godine.</s><s>Bio je privođen u akciji "Damask", odnosno tokom hapšenja lica povezanih s organizacijom i odlaskom na ratišta u Siriji i Iraku na strani takozvane "islamske države".</s><s>Amir Džinić i Elvedin Zukić još uvijek su u Siriji, i to u dvije suprostavljene frakcije – Džinić na strani takozvane "islamske države", a Zukić Fronta Al-Nusra.</s><s>Zukiću su se pridružili i roditelji, a ranije mu se pridružio brat Edin Zukić.</s><s>Amir Džinić je u Siriju odveo i suprugu i devetoro djece.</s><s>Jedino punoljetan bio je sin Amer koji se odmah uključio u borbu, kao i maloljetni sin Almir.</s><s>Nedavno je još jedan mještanin sela Ošve otišao u Siriju – Osman Kekić, prijašnji stanovnik Gornje Maoče.</s><s>Čest posjetilac u Ošvama bio je i Seid Čolić iz Tešnja, koji je poginuo u Siriji.</s><s>Tamo se družio s Ismarom Mešinovićem iz Tešnja, koji je u Siriju odveo i petogodišnjeg sina.</s><s>Kada je Ismar poginuo, o djetetu se starao Seid Čolić.</s><s>Nije poznato ko je nakon njegove pogibije preuzeo dijete.</s><s>Čolić je bio blizak i s Amirom Selimovićem i Enesom Iriškićem, članovima vehabijske zajednice u Gračanica Selu, kod Živinica.</s><s>Iriškić je u Siriju otišao u julu 2014. godine sa suprugom i dvije maloljetne kćerke.</s><s>Amir Selimović je poveo suprugu i tek rođenog sina.</s><s>Njihov odlazak, govore obavještajni podaci, finansirao je Alis Džemailji, porijeklom sa Kosova, koji je živio u Njemačkoj, a poginuo je u Siriji.</s><s>Zemlju u Ošvama kupio je i Ismar Hadrović, selefija iz Olova, poznat po napadu na učesnike "Kvir festivala" u Sarajevu 2008 godine.</s><s>Izeta Hadžića je bivši vehabijski lider iz Gornje Maoče Nusret Imamović odredio za vođu zajednice u Ošvama, no poznavaoci tamošnjih prilika kažu da on nema ni volje ni kapaciteta za takvo nešto.</s><s>Zajednicu u Ošvama posjećuje i pomenuti Ibro Delić, označen kao agresivni propagator džihada u Siriji, možda i radikalniji od Huseina Bilala Bosnića, s kojim je nekada zajedno držao predavanja.</s><s>On se borio na strani takozvane "islamske države" u predgrađu Halepa.</s><s>Vratio se u BiH, gdje je samostalno ili s Huseinom Bilalom Bosnićem propagirao odlazak u džihad.</s><s>Delić je jedan od 12 lica protiv kojih je Tužilaštvo BiH prije desetak dana podiglo optužnicu.</s><s>Terete se da su postali članovi organizovane terorističke grupe i protivzakonito učestvovali u oružanim sukobima na području Sirije i Iraka.</s><s>To su Fatih Hasanović, zvani Ebu Sara iz Zvornika, Enes Mešić nastanjen u Kalesiji, Jasmin Jašarević, zvani Ebu Revaha iz Teslića, Emin Hodžić iz Vogošće, Mirza Kapić, rođen u Banjaluci, nastanjen u Zenici, Salko Imamović iz Novog Sarajeva...</s><s>Zatim Fikret Hadžić iz Kaknja, Enver Lilić, rođen u Han-Pijesku, a koji živi u Vogošći, Ibro Delić iz Željeznog Polja, nastanjen u Gornjoj Bočinji, opština Maglaj, Samir Hadžalić iz Matuzića, opština Doboj-Jug, Mehmed Tutmić iz Orahovice, opština Zenica, i Adem Karamuja, rođen u Kaknju s prebivalištem u mjestu Ošve, opština Maglaj.</s><s>U Ošvama je 20 dunuma zemlje kupio i Harun Mehičević, nekadašnji posjetilac vehabijske zajednice u Gornjoj Maoči, a koji trenutno živi u Australiji, u Melburnu, i najveći je bezbjednosni problem Australije.</s><s>Mehičević, zvani Abu Talha, vodi Centar za islamske studije El-Furkan u Melburnu.</s><s>On je rođen u Mostaru 1972. godine pod imenom Alen.</s><s>Već dvije godine australijska policija pokušava da dokaže njegovu povezanost sa terorizmom i vrbovanja za džihad u Siriji.</s><s>Za sada su uhapšeni samo njegovi saradnici i sljedbenici.</s><s>Tako je prije tri godine uhapšen posjetilac centra Adnan Karabegović.</s><s>Optužen je za pripremu terorističkog napada.</s><s>Još jedan mladić iz grupe sljedbenika Haruna Mehičevića, porijeklom iz BiH, uhapšen je početkom ovog mjeseca.</s><s>Tek punoljetni Harun Čaušević, s grupom svojih vršnjaka koji vode porijeklo iz Makedonije i sa Kosova, optužen je za pripremu ili planiranje terorističkog napada.</s><s>Bili su aktivni članovi grupe koja se okupljala u centru El-Furkan.</s><s>Sve je više uočljiva povezanost mladića porijeklom iz BiH, Kosova, Makedonije i Sandžaka koji žive u zapadnim zemljama.</s><s>Prije nekoliko dana iz BiH je protjeran Samir Baltić, zvani Abdulkadir, državljanin Makedonije.</s><s>Označen je kao prijetnja nacionalnoj bezbjednosti.</s><s>Upravo takvu grupu vjernih, mladih sljedbenika okupio je u Melburnu Harun Mehičević.</s><s>Mrziti nevjernike i sistem - njihov je moto.</s><s>Sada se priprema za prelazak u BiH.</s><s>Zemljište u Ošvama kupio je i njegov bliski saradnik Jasin Rizvić, koji je trenutno na sirijskom ratištu. http://www.srna.rs/novosti/307160/selo-osve-dalo-najvise-boraca-za-islamsku-drzavu-.htm</s>
<s>Glas javnosti 7. jul NA DANAŠNjI DAN : Zločini nad Srbima u BiH i Hrvatskoj Masovan pokolj u okolini Trnova</s><s>Pripremio: Milivoje Ivanišević</s><s>Gornja Presjenica (opština Trnovo-Sarajevo) malo i siromašno srpsko selo (Gornja Presjenica: Srba 35, Jugoslovena 3) napale su jedinice Armije BiH 7. jula 1992. godine.</s><s>Istog dana napadnut je i srpski deo sela Donja Presjenica u kome muslimani u odnosu na Srbe čine nešto veći broj stanovnika (Srba 53, muslimana 81, Jugoslovena 7).</s><s>Pri napadu na Gornju i srpski deo Donje Presjenice ubijen je veliki broj lica srpske nacionalnosti, a većina žrtava je masakrirana na veoma surov način - hladnim oružjem, nožem, tupim predmetom, čak i odsecanjem glave.</s><s>Neki su spaljeni.</s><s>Muslimanski teror trajao je nekoliko narednih dana.</s><s>Ostali meštani ova dva bliska sela pohvatani su i oterani u logore koji su se nalazili na području grada Sarajeva u susednim muslimanskim selima.</s><s>Tu su bili izloženi novim dugotrajnim mučenjima i stradanjima.</s><s>Srpska imovina, hrana i stoka opljačkani su i preneti u muslimanska sela, a stambene zgrade i ostali objekti popaljeni i razoreni.</s><s>Žrtve: 1) Janko (Bogdan) Popović, 1913; 2) Mirko (Danilo) Šehovac Lola, 1926, invalid, nepokretan i njegova supruga 3) Tankosava (Nikola) Šehovac, 1924; 4) Kosta (Gligor) Šehovac, 1906. i njegova supruga 5) Jovanka (Božo) Šehovac, 1909; 6) Savka (Risto) Ljuboja, 1908; 7) Mirko (Ilija) Kravljača, 1908. i njegova supruga 8) Kosa (Vaso) Kravljača, 1926; 9) Dušan (Veljko) Cvijetić, 1933. i njegova supruga 10) Zora (Neđo) Cvijetić, 1933; 11) Miloš (Božo) Cvijetić, 1909, njegov sin 12) Vinko (Miloš) Cvijetić, 1933. i Vinkova supruga 13) Dragica (Ljubo) Cvijetić, 1932; 14) Dragica (Todor) Cvijetić, 1912; 15) Aranđija (Marko) Štaka, 1925. njena kćerka 16) Dana (Žarko) Štaka, 1963; 17) Danilo (Staniša) Pucar, 1913; 18) Rade (Pero) Šehovac, 1940; 19) Momčilo (Savo) Došlo, 1954; 20) Lazar Popović, 1904; 21) Dušan Šiljegović; 22) Dragan (Jovo) Vukomanović, 1930; 23) Savo (Petar) Klepić, 1948.</s>
<s>Glas javnosti 9. jun NA DANAŠNjI DAN : Zločini nad Srbima u BiH i Hrvatskoj Ubijali komšije, pa im pljačkali imovinu Povodom 15 godina od stradanja Srba, stavljamo na raspolaganje dokumentaciju o licima srpske nacionalnosti koja su ubijena u masovnim pokoljima juna 1992.</s><s>Pozivamo čitaoce da pomognu u otkrivanju zločina i dopuni podataka koje saopštavamo i kompletiranju dokumentacije Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom Vlahovići, muslimansko selo u opštini Višegrad sa svega par srpskih porodica (muslimana 141, Srba 8), u kome su naoružani meštani muslimanske veroispovesti i njihovi saučesnici iz susednih muslimanskih sela, još ranije svrstani u oružane formacije "zelenih beretki" Armije BiH, iz verskih i nacionalnih pobuda, izvršili svirepo, ničim izazvano, ubistvo tri civila iz ugledne srpske porodice Šimšić.</s><s>Zločin se dogodio u kasnim poslepodnevnim časovima 9. juna 1992. dok su žrtve skupljale i dogonile stoku sa susednog pašnjaka.</s><s>Njihova imovina i stoka opljačkani su, a kuće spaljene i razorene.</s><s>POMEN ŽRTVAMA — Pred centralnim spomen-obeležjem poginulim u proteklom otadžbinskom ratu, danas će u Zvorniku, kao i prošle godine, biti održan pomen žrtvama muslimanskog napada na Čemerno, koji se dogodio na sutrašnji dan, jer u ovom gradu živi deo rodbine pobijenih Srba.</s><s>Porodicama ubijenih i preživelima obratiće se Mirjana Simanić, predsednica glavnog odbora Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila.</s><s>Inače, u etnički očišćenom selu Čemerno (opština Ilijaš, Sarajevo) sutra će, prvi put posle rata, biti održan parastos za 30 ubijenih Srba.</s><s>Žrtve su ekshumirane 1997. godine i sahranjene na Sokocu.</s><s>Obdukcijom je utvrđeno da su žrtve ubijane na najsvirepiji način, klanjem, živi spaljivani, davljeni i ubijani tupim predmetima.</s><s>Najviše izginulih je iz porodice Bunjevac.</s><s>Žrtve: 1) Dragomir (Momčilo) Šimšić, 1948, njegova supruga 2) Perka (Vitomir) Šimšić, 1941. i stric: 3) Božo (Obren) Šimšić, 1932.</s><s>Bakotić, uglavnom srpsko i dosta veliko selo (Srba 611, Hrvata 8, Jugoslovena 10) u podozrenskoj opštini Maglaj pretrpelo je 9. juna 1993. neočekivan napad više naoružanih muslimanskih jedinica regrutovanih sa ovog područja u sastavu Armije BiH.</s><s>Tom prilikom ubijena su četiri meštana, civilna lica srpske nacionalnosti, a znatno veći broj njih je ranjeno.</s><s>Na stambenim i privrednim objektima u selu registrovana je velika materijalna šteta.</s><s>Kao i obično, kod ovakvih muslimanskih akcija usledila je pljačka, razaranje i spaljivanje svega što se ne može odneti.</s><s>Sva lica koja su imala priliku napustila su selo.</s><s>Žrtve: 1) Velinka (Zdravko) Močić, 1962; 2) Marica (Aleksandar) Močić-Mara, 1946; 3) Radovan (Đorđije) Đurković, 1937; 4) Radenko (Uroš) Đurković, 1975.</s><s>Stupin Do, iznad sela Pridvorac, linija razgraničenja između muslimanskih i srpskih položaja u opštini Olovo.</s><s>U vreme prethodno dogovorenog primirja izvršen je iznenadni, veroloman napad na linije srpske odbrane.</s><s>Napad na Stupin Do su izvršile dosta brojne muslimanske diverzantsko-terorističke jedinice iz sastava Armije BiH, 9. juna 1993. godine.</s><s>Tom prilikom masakrirano je šest lica srpske nacionalnosti.</s><s>Sve žrtve poubijane i iskasapljene hladnim oružjem.</s><s>Žrtve: 1) Ratomir (Branko) Vukojević, 1959; 2) Jovan (Milenko) Jovanović, 1963; 3) Dragomir (Dušan) Orašanin, 1953; 4) Đorđije (Aleksa) Pantić, 1945; 5) Milivoje (Rajko) Trifunović, 1957. i njegov mlađi brat 6) Milinko (Rajko) Trifunović, 1962.</s><s>S. P. (Sina)</s>
<s>Glas javnosti 24. jun Podsećanje na zločine nad Srbima u Prebilovcima, kod Čapljine Iživljavanje nad kostima ubijenih Delovi smrvljenih kostiju oko 4.000 prebilovačkih mučenika, žrtava ustaških zločina iz 1941. godine, nađeni su u nasutom materijalu Spomen crkve srušene juna 1992. godine Posle kratkotrajnog prekida zbog zabrane Državnog tužilaštva BiH, u Prebilovcima su prošle nedelje nastavljeno raščišćavanje ruševina Spomen crkve Sabora Srpskih svetitelja i prebilovačkih mučenika, u čiju su kriptu 4. avgusta 1991. položene mošti oko 4.000 Srba, ubijenih od ustaša u toku 1941.</s><s>Većina žrtava je sa područja hercegovačkih opština Čapljina i Stolac, a među njima je i 500 žena i dece iz sela Prebilovaca, koje su ustaše iz okoline ubile u Šurmanačkoj jami, pored Međugorja.</s><s>Ovaj hram, čije je temelje pre 16 godina osveštao patrijarh Pavle, eksplozivom su razorili Hrvati u junu 1992. godine, da bi potom teren poravnali i na njemu i oko njega zasnovali deponiju, podsećaju članovi Srpskog nacionalnog društva "Prebilovci".</s><s>U dosadašnjim raščišćavanjima ruševina hrama došlo se do brojnih dokaza o smišljenom i monstruoznom zločinu nad kostima nevinih žrtava ustaškog bezumlja.</s><s>Delovi smrvljenih kostiju nađeni su u nasutom materijalu, a sa njima i delovi mermernog sarkofaga u koji su bile položene.</s><s>Velik broj oštećenih kostiju nađen je uz betonski zid glavne apside, na istočnoj strani kripte, gde ih je bacila eksplozija i prosto zalepila za beton.</s><s>Kosti mučenika su položene u kriptu u izuzetno dobrom stanju, a skoro sve lobanje su bile sačuvane.</s><s>Sada se uglavnom nalaze stotine parčića prečnika ili dužine od nekoliko centimetara.</s><s>Očigledno je da je cela crkva, od temelja na tri metra ispod zemlje, minirana enormnom količinom eksploziva, koji je ubačen u desetine izbušenih kanala.</s><s>Sarkofag je posebno miniran sa svim kostima ili delom njih.</s><s>Pored toga, u kriptu su bile postavljene i velike avionske bombe "krmače" i protivtenkovske mine, što je sve aktivirano nad kostima dece.</s><s>Ovaj ozbiljan tehnički "poduhvat" nije bio problem za moćnu hrvatsku inženjeriju i građevinske firme iz Splita i Metkovića.</s><s>Do sada je pronađeno oko dva odsto sahranjenih kostiju, iako je prekopan veći deo ruševina hrama.</s><s>Kruže priče da su se hrvatski vojnici iz Prebilovaca vraćali u Dalmaciju sa dečjim lobanjama o kaišu.</s><s>PREBILOVCI PREKRŠTENI U PRIBILOVCE — Prebilovčane je prošle godine iznenadilo postavljanje oznake, kod istog mosta, sa natpisom "PRIBILOVCI".</s><s>Samo za neupućene reč je tehničkom propustu ili lapsusu.</s><s>Naziv sela je ikaviziran da bi se stvorila predstava da se radi o hrvatskom naselju, u kome bi Srbi bili samo okupatori, za čiji je nestanak sve dozvoljeno.</s><s>Hrvatski arheolozi i istoričari, u svojoj poznatoj megalomaniji prisvajanja svega i svačega, decenijama pričaju da pojam Prebilovci ne znači ništa, već da je pravi naziv sela Pribilovci.</s><s>On navodno potiče od nekih Ivana i Stjepana Pribilovića, srednje-vekovnih bosanskih i humskih velikaša, koji su svi od proglašeni za Hrvate, kao i sam kralj Tvrtko (inače, krunisan u Mileševi za kralja Srbije) i Herceg Šćepan (Stjepan, Stefan ili Stevan) Kosača, poznat i kao Herceg od Svetog Save!</s><s>Upravo ovih dana, Prebilovci su ponovo izbrisani sa spiska naselja.</s><s>Početkom ovog meseca, uporedo sa izricanjem zabrane radova na utvrđivanju istine o sudbini kostiju novomučenika, opštinske i regionalne vlasti, kao i hrvatsko stanovništvo u dolini Neretve, uz vatromete i pucnjavu iz svih oružja, su obeležili "15. obljetnicu Lipanjske zore hrvatske Hercegovine", što je "svečani naziv" za zauzimanje srpskih naselja od strane Tuđmanove vojske, potpuni progon Srba i uništenje svih njihovih tragova u dolini Neretve.</s><s>Pored drugih svečanosti, u opštini Čapljina, 15. godina "Lipanjske zore" obeleženo je i značajnom međunarodnom sportskom manifestacijom - Svetskim kupom (klupsko prvenstvo) u sportskom ribolovu.</s><s>Ono je održano u Karaotoku, na terenima Parka prirode Hutovo blato, nadomak Prebilovaca.</s><s>Pomenuto prvenstvo, "Lipanjska zora" i otvaranje novog puta, bila su dobra prilika vlastima u BiH i Čapljini, da njima omrznute Prebilovce, još jednom izbrišu kao naselje.</s><s>Ustaše su 1941, posle pokolja Prebilovčana, u seoske kuće naselili hrvatske porodice, a naziv Prebilovci zamenili nazivom "NOVO SELO".</s><s>Za vreme vlasti Titove partije, decenijama, za Prebilovce nije ni bilo putne oznake.</s><s>Sredinom osamdesetih godina stavljen je putokaz iza mosta na Bregavi koji je 1992, naravno, uklonjen.</s><s>Skidanje table i brisanje Prebilovaca je novi zločin nad ovim selom koji, kako ističu članovi Srpskog nacionalnog društva Prebilovci prolazi nezapaženo kao i sve drugo.</s><s>G. J.</s>
<s>KM Novine - S. Avramov: Negiranje naših žrtava već jako iritira Srbe, osnivamo Memorijalni centar</s><s>Utorak, 18 avgust 2015</s><s>nedelja, 16. avgust 2015. \| KM Novine 0 Bez obzira na stvarnost da su Srbi balkanski narod koji je u 20. veku najviše postradao, činjenice o tome se nemilosrdno</s>
<s>ZLOUPOTREBA RADIKALNOG ISLAMA NA KOSOVU I METOHIJI Dejan Spalović \| 08.08.2022 \| Politika Može se očekivati da zapadne službe iskoriste radikalne islamiste za napad na srpski narod na KiM kada ocene da je to za njih najbolje, kaže Ljuban Karan, bivši oficir KOS-a Oružane incidente na Kosovu i Metohiji koji bi mogli da prerastu u ozbiljan sukob spremne su da izazovu obaveštajne službe koje vrlo često čak i ne slede politike svojih država.</s><s>U noći između 31. jula i 1. avgusta, kada su postavljene barikade na putevima na severu Kosova, a Priština poslala policijska pojačanja na administrativne prelaze na severu, u južnom delu Kosovske Mitrovice počeli su da se okupljaju ekstremni Albanci i, kako navode obaveštajni podaci, među njima je bila i skupina islamista.</s><s>Prema istim izvorima, primećeni su ljudi koji su bili osumnjičeni da su spremali napade na vojnike Kfora i da su planirali postavljanje eksploziva u više manastira SPC na Kosmetu, ali koje je sud oslobodio.</s><s>Nekadašnji oficir KOS-a Ljuban Karan kaže da se može očekivati da zapadne službe iskoriste radikalne islamiste za napad na lokalne Srbe kada ocene da je to za njih najbolje.</s><s>Za „Politiku” kaže da nema razloga da ih Zapad toleriše na KiM i gleda im kroz prste, a da ne planiraju da ih upotrebe kada zatreba.</s><s>Podseća da ima mnogo povratnika sa sirijskog ratišta gde su kosovski Albanci jedini koji su na ovom ratištu imali, u okviru Islamske države, posebnu borbenu jedinicu, pod nazivom „Katiba”, koja je ratovala oko severozapadne sirijske provincije Idlib.</s><s>Podseća da su bili jedina nacija koja je imala „svoju” vojsku i komandu, i to ne treba potcenjivati.</s><s>„Svoje bogato ratno iskustvo su doneli na KiM.</s><s>Nije bilo ozbiljne rehabilitacije povratnika sa sirijskog ratišta na Kosmetu, a ne sude im adekvatno jer ih ne shvataju ozbiljno.</s><s>Uključeni su u nekakve specijalne formacije i samo čekaju naredbu i čas da se pridruže kosovskoj paravojsci.</s><s>Oni su ne samo obučeni nego su i veoma motivisani za rat protiv Srbije”, kaže Karan.</s><s>U dokumentu koji imaju pripadnici nekih diplomatskih predstavništava u Prištini može se, između ostalog, pročitati da eksperti upozoravaju da se na Kosovu sve više širi radikalni islam, koji bi mogao da ugrozi lokalne Srbe, pa i pripadnike Kfora.</s><s>On se ne bi zadržao na KiM, već bi mogao da se preseli u Zapadnu Evropu, gde bi kasnije moglo da dođe do terorističkih aktivnosti.</s><s>Navodi se i da se pred očima međunarodnih zajednice, ali i multinacionalnih jedinica Kfora razvija ekstremni islamistički pokret i procenjuje se da je, uz određene enklave u BiH, verovatno najjači u regionu.</s><s>Pretpostavka je da ima više od 100 sledbenika radikalnog islama koje su indoktrinirali propovednici koji dolaze iz arapskih zemalja.</s><s>„Brojne misionarske organizacije su aktivne i na Kosovu i tu šire saudijsko tumačenje vehabitskog islama, na primer, slanjem propovednika.</s><s>Može se utvrditi kontinuirani arapski novčani angažman kako pojedinaca, ali i brojnih muslimanskih nevladinih organizacija, kao i državnih i poludržavnih institucija, čime se vrbuju nezaposleni mladi.</s><s>Deo novca završava u Islamskoj zajednici Kosova”, zapisano je u ovom dokumentu, nezvanično saznaje „Politika”.</s><s>Gruba procena je da se na širenje ove verzije islama na Kosmetu godišnje potroši oko 25 miliona evra.</s><s>Kosovo i Metohija je teritorija pod protektoratom Ujedinjenih nacija i procenjuje se da ima najviše oko dva miliona stanovnika.</s><s>Za vreme „arapskih proleća” obaveštajne službe su zabeležile da su 403 osobe napustile ovu teritoriju u nameri da se priključe takozvanoj Islamskoj državi.</s><s>Procena je da ih je 88 poginulo, a 174 su se vratile, dok su se ostali zadržali na teritoriji Sirije i Iraka.</s><s>Pod pritiskom Zapada Priština je uhapsila 153 osobe zbog sumnje da su izvršile teroristička dela na Bliskom istoku.</s><s>Oni su na Kosovu aktivno učestvovali u regrutaciji, podršci i finansiranju terorizma.</s><s>Da je islamski verski radikalizam vrlo aktivan, prisutan i da samo čeka priliku da se javno eksponira sa svojom vehabističkom agresivnošću, dokazao je poslednji slučaj u Podujevu, u jednom od danas mirnijih gradova i gotovo jedinom iz kog, kako kaže politički analitičar Gani Ćari, a prenosi „Bota sot”, nisu odlazili mudžahedini u strane verske ratove terorističkih organizacija u Iraku i Siriji.</s><s>Ćari navodi da je brutalno premlaćivanje šezdesetogodišnjeg imama Zećira Beriše iz Donjeg Ljupča kod Podujeva, koji se nedeljama lečio zbog rana zadobijenih od brutalnog nasilja vehabistički „indoktrinirane braće”, još jednom podiglo uzbunu islamskog radikalizma na Kosovu.</s><s>A ova uzbuna, prema njegovim rečima, dolazi osam godina posle masovnih hapšenja ekstremista, od kojih neki još izdržavaju kazne zbog podsticanja i učešća mladih Albanaca u stranim verskim ratovima, skrećući na taj način pažnju na pitanje verskog radikalizma kod stranih predstavništava na Kosovu.</s><s>Navodi da su poznate vehabije koje primaju novčanu pomoć od sumnjivih islamskih organizacija i dodaje da su oni koji promovišu radikalizam vehabisti i radikalni islamisti koji su organizovali i slanje albanske omladine u terorističke organizacije kao što su ID, Al Nusra u Iraku i Siriji.</s><s>Upozorava da je zabrinjavajuće što u Prištini ni premijer, ni predsednica, ni predsednik skupštine nisu osudili ovaj brutalni napad na imama.</s><s>Da je situacija na Kosmetu ozbiljna, svedoče i reči ambasadora Rusije u Ujedinjenim nacijama Vasilija Nebenzje, koji je još pre dve godine upozorio „da će Kosovo i dalje funkcionisati kao lažna država i pokriće za organizovani kriminal, trgovinu drogama i ljudima, te služiti kao regrutni centar džihadista i predstavljati dugoročan bezbednosni problem za celu Evropu”.</s><s>Ljuban Karan navodi da Zapad ima dvostruke aršine prema terorizmu i to je veliki problem i na globalnom planu, a na Balkanu posebno.</s><s>Recimo, Al Kaida je njihov tradicionalni neprijatelj u poslednjih 20 godina, ali zato na sirijskom ratištu Al Nusra front je bio saradnik Zapada, a reč je vojnom krilu Al Kaide.</s><s>„Nešto slično je i na Balkanu.</s><s>Sve ono što su oni na početku zvali teroristi, u međuvremenu su postali njihovi saveznici.</s><s>Imaju veliku toleranciju prema njima koji su učestvovali u borbama u svetu, ako su bili na strani njihovih saveznika.</s><s>Zapad je teroriste pretvorio u političke pokrete i to stvara ozbiljne bezbedonosne probleme”, navodi Karan.</s><s>Da je situacija ozbiljna, svedoči i činjenica da je Institut za političke studije na Kosovu u leto 2016. objavio studiju o uticaju vere na kosovski identitet.</s><s>Autor te studije Lulzim Peci kaže da se 57 odsto muslimanskih Albanaca na Kosovu pre svega osećaju kao Albanci, dok se 32 odsto prvenstveno definišu kao muslimani, a tek onda kao Albanci.</s><s>Upozorava da, ako se taj proces nastavi, postoji opasnost od nestanka „albanstva” kakvo poznajemo, što bi neminovno moglo da dovede i do kraja sekularnog i prozapadnog Kosova.</s><s>Inače, 31. januara 2016. četvorica naoružanih islamista uhapšena su ispred glavne kapije manastira Visoki Dečani, saopštio je tada iguman manastira Sava Janjić.</s><s>Kosovska policija otkrila je i zaplenila 20 šaržera municije za „kalašnjikov” i 16 šaržera municije za pištolj i dinamit.</s><s>Ta četvorica kosovskih Albanaca iz četiri različita dela Kosova – Gnjilana, Uroševca, Prizrena i Đakovice – uhapšena su u belom „golfu” s registarskim tablicama Uroševca, a u vozilu je nađena i literatura islamističke sadržine.</s><s>Dve godine ranije na dve kapije i na pomoćnim objektima manastira Visoki Dečani ispisani su grafiti ID, a samo četiri meseca pre toga i grafiti UČK.</s><s>Više od 50.000 Albanaca sledi konzervativno tumačenje Pojačano okretanje Albanaca islamu krenulo je početkom 2000. godine kada su Saudijska Arabija, Kuvajt i druge islamske države počele da investiraju u obnovu i izgradnju džamija, slale su propovednike i pomagale siromašne.</s><s>Procena je da na Kosovu imamo 742 džamije, a tu su još i druge muslimanske ustanove poput škola Kurana.</s><s>No zajedno s novcem i propovednicima u zemlju je stigao i jedan drugačiji, radikalni islam.</s><s>Na teritoriji gde je muslimansko stanovništvo većinsko, primetno je da se pojavljuje sve veći broj hodža koji koriste tešku ekonomsku situaciju gde je svaki drugi mladi čovek nezaposlen da regrutuju sledbenike.</s><s>To se obično radi u džamijama, ali i preko humanitarnih organizacija čije je sedište na Bliskom istoku.</s><s>Zbog besperspektivnosti rađaju se frustracije, a iz njih okretanje strogom tumačenju islama kakvog ranije na Kosovu nije bilo.</s><s>Prema podacima bezbednosnih stručnjaka, sada više od 50.000 kosovskih Albanaca sledi konzervativni islam, kakvog ranije na Kosmetu nije bilo.</s><s>Presuda za devojku sa KiM u Italiji Pre nekoliko meseci u Italiji je bila vest da je žena sa Kosova osuđena zbog podsticanja na terorizam na tri godine i četiri meseca zatvora u prvostepenom postupku, ali je tužilac tražio kaznu od pet godina.</s><s>Dvadesetogodišnju devojku sa Kosova, koja živi u Milanu, uhapsile su italijanske vlasti u novembru prošle godine pod sumnjom da je povezana s terorizmom.</s><s>Osuđena je za podsticanje na učešće u terorizmu.</s><s>Italijanska štampa piše da je tužilaštvo verovalo da je dvadesetogodišnjakinja pripadala terorističkoj grupi „Balkanski lavovi”, koja se smatra bliskom ID.</s><s>Kada je B. T. uhapšena, tamošnje novine pisale su da je devojčica odrasla u Italiji u kosovskoj porodici u Izerniji, kao i da se njena radikalizacija dogodila u 16. godini, kada je počela da koristi internet.</s><s>U razgovorima je kazala da je njena porodica pokušala da joj skine nikab, ali da nisu imali uspeha. https://www.politika.rs/scc/clanak/513897/Ekstremisti-prete-Srbima-i-regionu</s>
<s>ponedeljak 22. septembar 2008 \| Glas javnosti MILIVOJE IVANIŠEVIĆ, AUTOR KNjIGE „LIČNA KARTA SREBRENICE“ Knjiga će biti štampana i na holandskom, a Holanđani su bili odgovorni za ovu nekadašnju „zaštićenu zonu“ Mnogima u Srbiji smeta istina o Srebrenici i sve čine da se ona ne čuje!</s><s>Ali, uzalud!</s><s>Milivoje-Bata Ivanišević, autor kapitalnog dela „Lična karta Srebrenice“ uskoro će objaviti izdanje na holandskom jeziku!</s><s>Holanđani su, podsetimo, bili odgovorni za ovu nekadašnju „zaštićenu zonu“ iz koje su muslimani godina izlazili i činili pokolje nad srpskim stanovništvom u okolnim selima. - U Srbiji nekima smeta istina da u Srebrenici nije bilo zločina i genocida nad muslimanskim stanovništvom.</s><s>To je jako tužno, ne shvatam one koji se raduju i likuju zbog optužbi nad našim narodom.</s><s>Ubeđen sam da je to isto društvo koji podržava muslimanske zlikovce Nasera Orića i i Rasima Delića.</s><s>To su isti oni koji podržavaju muslimanske zločine, a Srbima osporavaju pravo da dokažu da nisu krivi - kaže Ivanišević za naš list.</s><s>Komentarišući nedavnu promociju svoje knjige na niškom Pravnom fakultetu koju su pokušale da spreče pojedine nevladine organizacije, Ivanišević kaže da je knjiga već promovisana u mnogim gradovima u Srbiji i Srpskoj i da će predstavljanje biti nastavljeno.</s><s>SKUPOVI NISU ZABRANjENI</s><s>- Pravni fakultet u Nišu nije organizovao promociju, a nije je ni odobrio, tako da nisam mogla da zabranim ono što nismo odobrili.</s><s>Na našem fakultetu postoji više studentskih organizacija, koje okupljaju studente različitih političkih uverenja.</s><s>Oni održavaju različite skupove, vode debate o raznim temama, što smatramo pluralizmom koji postoji i u čitavom društvu.</s><s>Naša praksa i tradicija je da skupove studentskih organizacija ne zabranjujemo.</s><s>Naravno, pri tom se mora voditi računa da se na njima ne promovišu fašističke i slične ideje, ili krše Ustav i zakoni - rekla je dekan Pravnog fakulteta u Nišu Nevena Petrušić. - Ne brinu me pretnje i pritisci!</s><s>Naprotiv, želim da se čuje istina o Srebrenici.</s><s>Već imamo sedam-osam ponuda za promociju i izdavač na tome insistira.</s><s>Takođe, uskoro će biti štampana i novo izdanje na srpskom i engleskom jeziku.</s><s>Posebno me raduje što su za knjigu zainteresovani Holanđani, jer je i njima stalo da čuju šta Srbi imaju da kažu - ističe Ivanišević, i podseća da u knjizi sami Holanđani dokazuju da Srbi u Srebrenici nisu počinili zločine.</s><s>Knjiga „Lična karta Srebrenice“ u kojoj autor dokumentovano navodi da u Srebrenici nije počinjen genocid nad muslimanima, podsetimo, prošle godine je objavljena kao specijalni dodatak Glasa javnosti.</s><s>Ivanišević podseća da cilj srebreničke vojničke operacije jula 1995. godine poznate i planirane u Drinskom korpusu Vojske Republike Srpske (VRS) kao „Krivaja 95“ nije bio izgon muslimanske vojske, a pogotovo ne civila.</s><s>„To potvrđuju ne samo izjave i svedočenja protagonista, već i sva raspoloživa dokumenta, pogotovo naređenja komandi, Drinskog korpusa i Glavnog štaba VRS.</s><s>Nigde ne postoji naređenje da se zauzme Srebrenica“, navodi se u knjizi.</s><s>Ivanišević piše da je to zaključak koji je dao i holandski Kraljevski institut za ratnu dokumentaciju (RIOD) a isto mišljenje izneo je i Žan Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu.</s><s>Autor: Petar Pašić ponedeljak 22. septembar 2008 http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-22-09-2008/ne-podlezem-pritiscima</s>
<s>Skandalozna izjava Bisere Turković - Mahmuljin je heroj [Foto]</s><s>Sreda, 27 januar 2021</s>
<s>V. TALOVIĆ \| 18. februar 2013. 20:58 Podignimo spomenik stradalnicima genocida, od “Jasenovca” do “Oluje”.</s><s>Matanović: Pomoći će i grad i država.</s><s>Jovanović: Nemamo prava na zaborav Akcija “Večernjih novosti” prihvaćena je sa odobravanjem - spomenik žrtvama genocida od “Jasenovca” do “Oluje”, uveren sam, uskoro će biti podignut - kaže naš proslavljeni šahovski velemajstor Aleksandar Matanović, tvorac ideje da se od zaborava otrgnu svi nevini stradalnici, od Jasenovca do “Oluje”. - Reč sećanje trebalo bi da odjekne - kaže Matanović. - Ako spomenika ne bi bilo, tvrdiće da nije bilo genocida.</s><s>Matanović je uveren da će pomoći i grad Beograd i država, ali iznad svega je važno da pomognu ljudi dobre volje iz zemlje i rasejanja.</s><s>- Simbolično.</s><s>Svojim glasom.</s><s>Da nas bude što više.</s><s>I žrtve genocida svojim izgubljenim životima pomažu da se okupimo.</s><s>Da odužimo dug i radi sopstvene budućnosti.</s><s>Prvi korak je učinjen, put je otvoren.</s><s>Od onih koji mogu i žele da doprinesu treba da budu osmišljeni sledeći koraci - kaže Matanović. - Veličina i odgovornost istorijskih naroda ogleda se i u odnosu prema sopstvenoj istoriji, u prvom redu, u odnosu prema žrtvama za slobodu i dostojanstvo, kao univerzalnim ljudskim vrednostima - kaže diplomata Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma. - Inicijativa za spomenik srpskim žrtvama genocida upravo je izraz te odgovornosti i zaslužuje najširu podršku.</s><s>Niko nema prava da, iz bilo kojih razloga, dopušta - zaborav.</s><s>Bilo da to čini direktno ili indirektno, tako umanjuje žrtve, a Srbi su među evropskim narodima koji su skupo platili zajedničke ideale slobode i napretka u miru. - Nije samo reč o doprinosu ljudskim i civilizacijskim idealima - kaže Jovanović. - U temelje svih važnih evropskih i svetskih institucija i integracija nastalih posle Prvog i Drugog svetskog rata, ugrađene su i ogromne žrtve i neizmeran doprinos srpskog naroda.</s><s>Genocid nad srpskim narodom tokom svetskih sukoba, nastavljen poslednje dve decenije 20. veka, svakako je bez presedana, kako po razmerama tako i po dužini trajanja.</s><s>Jovanović ističe da se inicijativa “Večernjih novosti” praktično poklapa sa predlogom Saveta sabora dijaspora matica i Beogradskog foruma za svet ravnopravnih o izgradnji memorijala slobode, koji bi bio i spomenik svim žrtvama srpskog naroda u borbi za slobodu i centar za proučavanje njegove istorije.</s><s>JOSEF LEVI, IZRAELSKI AMBASADOR: Izbeći politizaciju - Nezamislivi zločini ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima, nažalost, nisu dovoljno prisutni u međunarodnoj svesti.</s><s>Nisu dovoljno poznati ni u jevrejskom svetu.</s><s>U potpunosti podržavam svako razumno i moralno obeležje u znak sećanja na žrtve hrvatskog pronacističkog režima tokom Drugog svetskog rata.</s><s>Počinjeni zločini moraju biti valjano dokumentovani i sačuvani od zaborava.</s><s>Kao Jevrejin i kao ambasador države Izrael, smatram da je važno izbeći svaku politizaciju i poređenje zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata sa tragedijama tokom devedesetih godina.</s><s>RADOMIR POPOVIĆ, SVEŠTENIK: Reči opomene - Naša je obaveza da se obeleže stratišta, sva mesta mučeništva onih koji su postradali.</s><s>Još je u drevnoj crkvi slavljen spomen njihovih stradanja.</s><s>Vezano za naše prilike, vidimo da se u istoriji sve ponavlja, pa i ubijanja nedužnih.</s><s>Sećam se reči patrijarha Pavla posle obilaska hercegovačkih jama: “Kad bi me sad pitali da li da budem žrtva ili onaj koji ubija, izabrao bih ovo prvo.” Kao opomena zvuče i reči svetog Justina, mučenika i filozofa, koji je kao obrazovan hrišćanin stradao u 2. veku: “Vi nas možete ubiti, ali nas ne možete pobediti”.</s><s>Time je sve rečeno.</s><s>DUŠAN KOVAČEVIĆ, DRAMSKI PISAC: Zločin ne zastareva - Akcija je pominjana nekoliko puta u poslednjih dvadesetak godina, bilo kao inicijativa pojedinaca ili organizacija.</s><s>Taj spomenik je morao biti podignut davno!</s><s>Kao mesto opomene i podsećanja da zločin ne zastareva.</s><s>To ponavljamo stalno, ali se ne pridržavamo.</s><s>Ako ne možemo da kaznimo zločince, možemo da spasemo one koji su stradali.</s><s>Možda poseban deo priče o zločinu je ono o čemu govorim često: to je zločin oslobodilaca koji su ulazeći u mnoge naše gradove pobili, sumnja se, oko 100.000 ljudi, od kojih je popisano svega 40.000 njihovih imena i prezimena. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:420409-Akcija-I-zrtve-nas-okupljaju</s>
<s>Odbrana generala Mladića traži izuzeće trojice sudija zbog pristrasnosti</s><s>13.06.2018 \| Srna \| Glas Srpske Beograd - Odbrana generala Ratka Mladića zatražila je od Apelacionog vijeća Mehanizma za krivične sudove u Hagu, koje će odlučivati o žalbi na presudu generalu, da zbog pristrasnosti budu izuzeta iz postupka trojica sudija, potvrdio je Srni generalov sin Darko Mladić.</s><s>Od petočlanog Apelacionog vijeća zatraženo je izuzeće predsjedavajućeg sudije Teodora Merona i članova vijeća Karmela Ađijusa i Liua Daćuna.</s><s>Mladić je naglasio da je odbrana uputila tri zahtjeva i zatražila izuzeće Merona, Ađijusa i Daćuna jer smatra da su oni pristrasni zato što su učestvovali u donošenju ranijih presuda Haškog tribunala kojim su oficiri Vojske Republike Srpske /VRS/ koji su bili podređeni Mladiću, osuđeni zbog događaja u Srebrenici u julu 1995. godine.</s><s>On je ukazao da su u tim presudama sudije Meron, Ađijus i Daćun izjašnjavali i unaprijed utvrdili i Mladićevu krivicu za Srebrenicu, iako se nije njemu sudilo, donoseći zaključke o njegovoj ulozi i odgovornosti, te da stoga više nemaju pravo da to čine.</s><s>Sudija Ađijus predsjedavao je vijećem Tribunala koje je izreklo osuđujuću presudu grupi oficira VRS predvođenih Vujadinom Popovićem i Ljubišom Bearom, osuđenim na doživotni zatvor zbog događaja u Srebrenici.</s><s>Sudija Meron je predsjedavao Apelacionim vijećem Tribunala koje je potvrdilo prvostepenu presudu i doživotnu zatvorsku kaznu generalu VRS Zdravku Tolimiru zbog Srebrenice.</s><s>On je takođe predsjedavao i žalbenim vijećem koje je generala VRS Radislava Krstića osudilo na 35 godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja ratnog zločina u Srebrenici.</s><s>Kineski sudija Daćun bio je predsjedavajući u procesu protiv oficira VRS Vidoja Blagojevića, koji je zbog zločina u Srebrenici bio osuđen na 15 godina zatvora.</s><s>Haški tribunal je u novembru prošle godine osudio bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića na doživotni zatvor.</s><s>Na tu presudu žalbu su najavili i Mladićevi branioci i haško tužilaštvo. http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Odbzece-trojice-sudija-zbog-pristrasnosti/263535.html</s>
<s>Glas javnosti 29. jun NA DANAŠNjI DAN Zločini nad Srbima u BiH i Hrvatskoj Logor za Srbe nalazio se u seoskoj magazi Večići, veliko selo sa verski veoma izmešanom strukturom stanovništva (Srba 408, Hrvata 221, muslimana 1102; Jugoslovena 1) u opštini Kotor Varoš.</s><s>Napad na srpski deo sela izvršili su Hrvati i muslimani iz Večića 29. juna 1992, u saradnji sa sunarodnicima, naoružanim Hrvatima i muslimanima iz ostalih okolnih sela, pripadnicima Armije BiH.</s><s>Posle slamanja srpske odbrane, Večići su izvesno vreme bili jedno od značajnih muslimanskih uporišta, a potom je u kući Kasima Hibića i nekoj njegovoj magazi osnovan i logor u kome se uskoro našlo više zatvorenih Srba.</s><s>Žrtve: 1) Miroslav (Đurađ) Jurić, 1960; 2) Stevo (Dragoljub) Đekanović, 1969; 3) Nenad (Dane) Kalamanda, 1969. i njegov brat 4) Stanko (Dane) Kalamanda, 1968; 5) Radan (Vojin) Kuprešak, 1970; 6) Stanislav (Mile) Narić, 1972; 7) Branimir (Vid) Stojanović, 1971; 8) Petar (Đurđe) Pavlović, 1970; 9) Jelenko (Mlađen) Jeftimir, 1966; 10) Željko (Dušan) Kukić, 1971.</s><s>Brežani, jedno od većih brdsko-planinskih, starih i poznatih srpskih sela u srebreničkom kraju, koje je stradalo i ranije u oba prethodna svetska rata, pogotovo za vreme NDH i nemačke okupacije (Srba 271, muslimana 5), napali su pred samo svitanje, oko 4 časa 30. juna 1992, pripadnici oružanih formacija, jačine hiljadu boraca, Armije BiH, regrutovanih u srebreničkoj i susednim opštinama.</s><s>Tom prilikom na veoma surov način, tupim predmetima, noževima i ostalim hladnim oružjem, u toku borbi i posle osvajanja, ubijeno je devetnaest meštana srpske nacionalnosti.</s><s>Žrtve napada su uglavnom starije osobe i žene, meštani koji su ostali u selu da koliko-toliko čuvaju i hrane stoku i održavaju kuće, kao i njihovi malobrojni branioci, mlađi i loše naoružani stanovnici Brežana.</s><s>Pokretnu imovinu i stočni fond (118 krava, 18 pari volova, 147 junadi, 236 ovaca, 11 konja) muslimanski navodni civili (žene, deca i starci) okolnih sela, koji su od početka akcije aktivno učestvovali u napadu, opljačkali su i preneli u svoja domaćinstva.</s><s>Posle pljačke spalili su sve nepokretne objekte - 64 stambenih i preko 87 pomoćnih zgrada.</s><s>Tela pokojnika, srpskih žrtava Brežana, dugo su ostala nesahranjena i nedostupna porodicama.</s><s>Žrtve: 1) Radovan (Đole) Petrović, 1923; 2) Miloš (Rade) Novaković, 1956; 3) Dostana Lazić, 1919; 4) Obren (Čedo) Jovanović, 1927; 5) Vidoje (Pavle) Lazić, 1937; 6) Kristina (Pavle) Lazić, 1935; 7) Milenko (Ilija) Dragičević, 1947; 8) Ljubomir (Milenko) Josipović, 1977; 9) Miloš (Vlado) Krstajić, 1937; 10) Pero (Vlado) Krstajić, 1935; 11) Stanko (Luka) Milošević, 1900; 12) Vidoje (Milovan) Milošević, 1974; 13) Stanko (Luka) Milošević, 1900; 14) Stanoje (Milivoje) Mitrović, 1963; 15) Milisav (Miko) Rankić, 1947; 16) Dragoslav (Milisav) Rankić, 1974; 17) Miroslav (Milisav) Rankić, 1972; 18) Milomir (Radisav) Stevanović, 1946. i 19) Dragan (Stjepan) Stjepanović, 1961.</s><s>Sutra: Zločini koji su se dogodili 30. juna 1992. godine</s>
<s>Glas javnosti 30. jun NA DANAŠNjI DAN Zločini nad Srbima u BiH i Hrvatskoj Najmlađi logoraš - dvomesečna devojčica Raščani, jedino, za lokalne uslove, od nešto većih srpskih sela u opštini Duvno (Srba 102, Jugoslovena 1), pretvoreno je još početkom oružanih sukoba u svojevrsan logorski kompleks za mnoga lica srpske nacionalnosti.</s><s>Najmlađi zatvorenik je bila Vanja (Pero) Savić, beba rođena aprila 1992, a najstariji Danko Zečević, rođen u 19. veku.</s><s>Logor su držale hrvatske vojne i policijske vlasti.</s><s>Procenjuje se da je tu bilo, pored meštana iz samog sela Raščani, još oko 400 lica srpske nacionalnosti iz drugih naselja, od toga 75 dece do 18 godina.</s><s>Izloženi dugotrajnom, stalnom i najraznovrsnijem fizičkom zlostavljanju, život su izgubili mnogi meštani Raščana i zatvorenici koji su dovedeni iz susednih mesta.</s><s>Napori raznih domaćih i međunarodnih humanitarnih organizacija da se logor raspusti delimično su urodili plodom tek nakon više od godinu dana, 29. juna 1993.</s><s>Tada su puštena na slobodu 242 logoraša srpske nacionalnosti.</s><s>Ostali zatvorenici su u međuvremenu premešteni u druge koncentracione logore na teritoriji Hrvatske (Zadar, Split, i dr), ali znatan broj njih još uvek je ostao u Rašćanima.</s><s>Sudbina i vreme stradanja mnogih žrtava i danas su nepoznati.</s><s>Neposredni egzekutori logoraša su policijski organi, čuvari, islednici i vojnici pripadnici HVO i Armije BiH.</s><s>Po ukidanju logora, Rašćani su i etnički očišćeni od srpskog stanovništva.</s><s>Srpska imovina je opljačkana, spaljena i razorena.</s><s>Spaljena je i srpska pravoslavna crkva Vavedenje Presvete Bogorodice iz devetnaestog veka.</s><s>Žrtve: 1) Rajko Vuković, 1930; 2) Jovo Draško, 1914; 3) Ilija Milisav, 1934; 4) Tomo Bilanović, 1931; 5) Mijo Bilanović, 1910; 6) Ljubo Karan, 1905; 7) Mitar Karan, 1908; 8) Petra Karan, 1914; 9) Bosiljka Milisav, 1902; 10) Gavro Bojanić, 1914; 11) Dušan Borović-Duka; 12) Milorad (Bogoljub) Andrijašević, 1958; 13) Mirko Zečević, 1950; 14) Ratko Kos, 1948; 15) Boško Kos, 1950; 16) Joka Bilanović, 1910; 17) Slobodan (Simo) Karan, 1959; 18) Zorka Karan, 1905; 19) Miško Mišković, 1911; 20) Simo (Luka) Milisav, 1954; 21) Gavro (Niko) Bojanić, 1914. i njegova supruga 22) Ruža Bojanić; 23) Marko Duvnjak; 24) Duško Savanović; 25) Cvijo Popović.</s><s>Stanić Rijeka, veliko muslimansko selo sa dosta malom, trajno prisutnom srpskom zajednicom u nekoliko malih zaselaka (Srba 164, muslimana 1.543, Hrvata 14, Jugoslovena 40, ostalih 44) u opštini Doboj.</s><s>U selu se od početka ratnih zbivanja nalazio logor za Srbe.</s><s>Imena većine stradalih u ovom logoru još su nepoznata.</s><s>Poznata su jedino imena zarobljenih branilaca srpskog sela Lipac, koji su masakrirani na najsuroviji način i čija su tela posle dva meseca predata organima civilnih i vojnih vlasti RS.</s><s>Pokretna imovina, stambeni i privredni objekti izbeglih meštana srpske nacionalnosti opljačkani su, razoreni i spaljeni.</s><s>Žrtve: 1) Slobodan (Dimitrije) Božić, 1944; 2) Velinko (Vojislav) Ivković, 1973; 3) Željko (Vladan) Jović, 1971; 4) Ivan (Anto) Joksić, 1941; 5) Duško (Milan) Petrović, 1962; 6) Zoran (Jovica) Todić, 1966; 7) Slavenko (Petar) Todić, 1965.</s>
<s>03. 06. 2013. 13:41h \| Ž. Marković - Vesti Niko nema tačne podatke o tome koliko je ljudi u Republici Srpskoj umrlo od karcinoma nastalog zbog bombardovanja radioaktivnim osiromašenim uranijumom koji su NATO snage koristile u napadima na položaje Vojske Republike Srpske 1995. godine.</s><s>Prema nekim nezvaničnim podacima, broj umrlih od raka se u poslednjih 18 godina povećao za čak 70 odsto.</s><s>Najugroženiji su stanovnici Hadžića nedaleko od Sarajeva koji su se krajem rata iselili u Bratunac.</s><s>Ovo mesto našlo se na udaru NATO snaga kada je gađan remontni zavod koji je koristila vojska.</s><s>Hadžićani su uglavnom izbegli u Bratunac, a u proteklim godinama, na području ove opštine, od raka ih je umrlo više od osam stotina.</s><s>Doktorica Slavica Jovanović koja radi u bratunačkom Domu zdravlja raspolaže podacima da je 1995. godine iz Hadžića u taj grad izbeglo oko 5.000 ljudi.</s><s>Oboleli i Italijani NATO je na području BiH bombama sa osiromašenim uranijumom gađao ukupno 21 lokaciju.</s><s>Osim u Hadžićima gde je bombardovanje bilo najintenzivnije, velika koncentracija uranijuma utvrđena je i u blizini Han Pijeska.</s><s>Od raka u proteklom periodu nisu obolevali samo građani RS.</s><s>Pre nekoliko godina, za više od dve stotine italijanskih vojnika koji su bili u misiji u BiH utvrđeno je da su oboleli od raka, a mnogi od njih danas nisu među živima.</s><s>- U periodu od 1996. do 2000. godine napravila sam statistički presek stope smrtnosti od karcinoma u Bratuncu na tri ciljne grupe.</s><s>Prva su bili ljudi koji su u ovu opštinu došli iz Hadžića, druga domicilno stanovništvo, a treća stanovnici koji su u Bratunac izbegli iz drugih opština.</s><s>Ispostavilo se da je stopa smrtnosti od karcinoma kod ljudi iz Hadžića čak četiri puta veća nego kod domaćeg stanovništva.</s><s>Uglavnom je reč o karcinomima respiratornog i digestivnog sistema, jer osiromašeni uranijum u organizam može da dospe putem prašine, vode, vazduha, zemlje, hrane, dok vreme njegovog poluraspada iznosi čak 4,5 milijardi godina - kaže Jovanovićeva.</s><s>Nedeljko Zelenović koji je iz Hadžića izbegao u Bratunac kaže da institucije u BiH nevoljko govore o problemu osiromašenog uranijuma i njegovog štetnog dejstva na stanovništvo. - Odmah nakon bombardovanja 1995. godine u Hadžiće su stigli stručnjaci iz Vinče koji su obavili merenja ali nikad nisu objavili podatke, jer tadašnja vlast Slobodana Miloševića u Srbiji to nije dozvoljavala.</s><s>Od institucija BiH tim pitanjem se 2005. godine bavila Komisija za istraživanje posledica radijacije osiromašenog uranijuma Parlamentarne skupštine BiH koja je utvrdila da je na BiH tokom NATO bombarodavanja palo oko 3,5 tona bombi i zrna s osiromašenim uranijumom, ali je na tome sve stalo - kaže Zelenović. http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/317912/Hadzicani-umiru-od-raka</s>
<s>22:40 16.05.2017(osveženo 22:47 16.05.2017) \| Sputnjik Ministarstvo spoljnih poslova Rusije saopštilo je danas da je iznenađeno odbijanjem Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu da privremeno pusti na slobodu Ratka Mladića radi lečenja u Rusiji.</s><s>Ministarstvo spoljnih poslova Rusije saopštilo je danas da je iznenađeno odbijanjem Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu da privremeno pusti na slobodu Ratka Mladića radi lečenja u Rusiji.</s><s>„Odbijanje da se Srbin Mladić prebaci na medicinski tretman je ilustrativno za hašku pravdu.</s><s>Prethodno je Tribunal odobravao privremeno puštanje na slobodu osuđenika zbog mnogo manje ozbiljnih razloga.</s><s>Zbog toga odluka Tribunala i njihovi argumenti mogu da izazovu samo zbunjenost“, saopštilo je Ministarstvo.</s>
<s>10/12/2016 \| 17:09 ⇒ 11/12/2016 \| 09:52 \| RTRS Krajem marta, pred Sudom BiH, počelo je suđenje ratnom komandantu 3. korpusa tzv. Armije BiH Sakibu Mahmuljinu.</s><s>Optužnica ga tereti kao nadređenog odredu "El mudžahedin" čiji su pripadnici počinili monstruozne zločine nad srpskim zarobljenicima, na području Vozuće 1995. godine.</s><s>Osuda ili odbrana optuženog Mahmuljina!?</s><s>Šta je stvarna namjera postupajućem tužiocu, naslućivalo se još onog trenutka kada je potpisao obimnu optužnicu.</s><s>I u njoj, riplijevski promijenio krakter rata u BiH.</s><s>Umjesto Dejtonske kvalifikacije – tragični sukob u regionu, ili haške – oružani sukob u BiH, da li samoinicijativno, sukobu je dao međunarodni predznak.</s><s>Ali druga strana nisu islamske zemlje koje su iznjedrile Vozućke koljače, već tadašnja Savezna Republika Jugoslavija.</s><s>Perfidno, i do sada u domaćem pravosuđu nezapamćeno, tužilac je naveo kako je Vojska Republike Srpske ratovala za račun Jugoslavije.</s><s>U tom duhu, već u optužnici, naveo je i kako su mudžahedini ni manje ni više, već OTIMALI ratne zarobljenike od svojih domaćina.</s><s>Sada svjedočenjima, tih istih domaćina, jer gosti – koljači su uglavnom pobjegli, potkrijepljuje navode optužnice.</s><s>Tu tužilac Sedin Idrizović ne staje.</s><s>Jednog za drugim u sudnicu dovodi svjedoke koji pobijaju i onaj dio optužujućih navoda, koje je lično ispisao.</s><s>Kako informacije o zločinima mudžahedina nisu stizale do optuženog komandanta – već se gubile negdje u komandnom lancu; kako je Mahmuljin samo u pisanim naredbama, a bezbroj ih je dospjelo čak i do javnosti, bio nadređeni!</s><s>Ali ne i na terenu.</s><s>Ili kako Mahmuljinu i Mahmuljinima nije bio dozvoljen ulaz u mudžahedinski logor gdje su činjena zvjerstva nad zarobljenim Srbima i Srpkinjama.</s><s>To što su tako navodno “neposlušni” džihadisti, mjesecima bili u sastavu 3. korpusa, Idrizoviću baš i nije sporno.</s><s>Nije mu sporno ni da mimo pravila, od Haškog tribunala traži iskaze tamošnjih svjedoka. “Bilo je logično da vas odbiju.</s><s>Vi ste to tražili da vam ne daju!”, samo je jedna od opaski predsjedavajućeg Vijeća.</s><s>Ne čudi onda, što i nakon devetomjesečnog procesa, odbrana Mahumljina zadovoljno trlja ruke.</s><s>Nije suđenje - dokazivanje istine, već farsa i izrugivanje žrtvama, procesom ogorčene porodice likvidiranih.</s><s>I preživjeli srpski stradalnici.</s><s>Je li tužilac Idrizović, pridruženi član odbrane – pitaju!?</s><s>Bude li oslobađajuća presuda, velika zasluga za to, nema sumnje pripašće tužiocu Idrizoviću.</s><s>Po komandnoj odgovornosti, bez obzira na brojne dokaze, Mahmuljin više nikada neće moći da odgovara pred domaćim pravosuđem.</s><s>Bude li pak presuda osuđujuća, dosadašnja svjedočenja umnogome će umanjiti kaznu.</s><s>Ali će, što je još apsurdnije, u pravosudnu bh praksu uvesti međunarodni karakter rata.</s><s>Jer, svestrani Idrizović u nastavku suđenja dokazivaće, do sada nedokazanu povezanost Ozrenskih mučenika u borbi da prežive, sa interesima bivše Jugoslavije.</s><s>Odbrana optuženog ili promjena karaktera rata u BiH?</s><s>Šta je pozadina skandalozne optužnice i još skandaloznijeg procesa protiv Sakiba Mahmuljina!? http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=234039</s>
<s>V. TALOVIĆ \| 19. februar 2013. 20:46 Podignimo spomenik svim stradalnicima ustaškog genocida, od Jasenovca do ”Oluje” (7) Milićević: Spomenik podići na zadužbinarskoj osnovi.</s><s>Hiljade čitalaca podržava ideju Matanovića i “Novosti” Dovoljno je reći: konačno!</s><s>Blagodareći “Večernjim novostima” Srbi će, napokon, podići spomenik stradalnicima, znanim i neznanim, od Jasenovca do “Oluje” i pomoći svima nama da se nad senima istorije i nepravde iskupimo za višedecenijski zaborav svih žrtava genocida.</s><s>Ovo je samo jedan od hiljade komentara naših čitalaca, koji iz dana u dan podržavaju akciju “Večernjih novosti”, koju je inicirao naš proslavljeni šahovski velemajstor Aleksandar Matanović.</s><s>Javljaju se čitaoci i iz zemlje i iz rasejanja.</s><s>Pišu nam pojedinci, organizacije i grupe, mole i podstiču da “odlučno stanemo pred državu i političare i ne posustanemo ni pred jednom birokratskom preprekom”.</s><s>Jer, kako stoji u jednom pismu, “spomenik skroman po izgledu, a velelepan po značenju” mora što pre da zasija pred našim očima”.</s><s>Da bude putokaz, simbol i opomena!</s><s>- I mi, Srbi u rasejanju, sa velikom zahvalnošću pratimo ovu akciju - kaže Miloje Milićević, predsednik Upravnog odbora Fonda dijaspore za maticu. - Podizanje srpskog memorijalnog centra posvećenog žrtvama gnocida, nasušna je potreba za koju se i mi, koji smo daleko od otadžbine, decenijama zalažemo.</s><s>Na to nas obavezuju stotine hiljada stradalnika, od Jasenovca, Jadovna, Petrinje, Pribilovaca, Korduna i bezbroj drugih jama i mučilišta u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini koja su grubo oskrnavljena i nalaze se van granica naše matice.</s><s>Milićević kaže da naše rasejanje sa svojom maticom “na zadužbinarskoj osnovi trebalo bi da podigne Srpski memorijal u prestonom Beogradu”.</s><s>Bila bi to, tvrdi, velelepna zgrada koju bi nazvali Srpski dom. - To su za svoje stradalnike učinili Jevreji u Jerusalimu i Jermeni u Jerevanu - kaže Milićević. - Srpski memorijal bi trebalo da nastane na istaknutoj lokaciji, na Kalemegdanu, sa pogledom na ušće Save u Dunav, možda na mestu gde je nekada bila Narodna biblioteka, koju su nemački fašisti aprila 1941. uništili.</s><s>U Srpskom domu, tako bi se susretali mi iz rasejanja sa maticom.</s><s>Bila bi to naša “roditeljska kuća” u kojoj bi bio smešten i dokumentacioni centar Srpskog memorijala.</s><s>Srpski memorijal i Srpski dom bi bili, i ostali trajni čuvari našeg snažno poljuljanog nacionalnog identiteta i ponosa.</s><s>Podrška našoj akciji stiže i 4.000 Krajišnika.</s><s>Mile Bosnić, predsednik Udruženja Krajišnika u Srbiji, kaže da svih 14 njihovih odbora zdušno podržava ovu veličanstvenu akciju uvereni da će spomenik uskoro “zasijati” kao simbol i opomena da se zločin nikad ne ponovi. - Spomenik žrtvama je moralni dug prema mrtvim precima kojih kao da se stidimo - kaže Bosnić koji je u prethodnom ratu izgubio 20 članova najuže porodice. - Mi smo jedini narod na svetu koji nije na dostojanstven način odao poštu stradalnicima u NDH.</s><s>Spomenik je prilika da ispravimo istorijsku nepravdu i sa ponosom pogledamo našoj deci u oči.</s><s>U troknjižju o genocidu nad Srbima Korduna koje Bosnić piše, između ostalog, biće i priča o Savića pećini kraj Cetingrada, u kojoj su ustaše ubile 78 žena i dece. - U jamama Korduna, samo od 1941-45. godine, ostalo je više od 30.000 Srba - kaže Bosnić. - Iznad mnogih danas raste kukuruz...</s><s>Samo u opštini Slunj od 26,5 hiljada Srba, koliko ih je tu živelo, pobijena je polovina.</s><s>Isto se dogodilo i u Vojniću, Vrgin Mostu...</s><s>Kordun, iako antifašistički, najstradalniji je kraj na Balkanu.</s><s>Tamo ustaše nisu klale iz odmazde, nego iz mržnje.</s><s>PUT BEZ POVRATKA Na teritoriji Srbije najveći logor je bio Banjica, koji je pod upravom Specijalne policije kvislinške vlade Milana Nedića formirao nemački Gestapo i u kome je likvidirano oko 80.000 ljudi.</s><s>Kroz logor “Staro sajmište”, koji se nalazio na teritoriji tadašnje NDH, prošlo je oko 100.000 ljudi.</s><s>Od toga je u samom logoru umoreno 20.000, najviše Jevreja, a još toliko na stratištima oko grada.</s><s>Više od 50.000 ljudi odvedeno je na put bez povratka u logore smrti Banjica, Trepča, Jasenovac i dalje u Norvešku, Grčku, Nemačku, Poljsku i Austriju.</s><s>Akademik Svetomir Stožinić: IDEJA DOSTOJNA DIVLjENjA U ime više stotina članova Udruženja “Kosovo” i, uveren sam, svih milion Srba koji vode poreklo sa Kosova i Metohije, podržavam ovu veličanstvenu akciju “Večernjih novosti”.</s><s>Već sama inicijativa da se podigne spomenik žrtvama genocida dostojna je svakog našeg divljenja.</s><s>Država mora da stane iza ovako značajnog projekta i na dostojanstven način odbrani stradalnike od nezaborava.</s><s>Adem Zilkić, Reis-Ul-ulema: IZS OSUDITI SVAKI ZLOČIN Islam kao vera ne zagovara podizanje bilo kakvih nadgrobnih obeležja, ili spomenika.</s><s>Civilizacijski, ljudski gledano vrlo je važno da se na svaki način pa i ovakvom akcijom istakne nevinost i žrtva a osudi zlo, zločin, nepravda.</s><s>Ako se zlo ne može na vreme sprečiti ono mora zauvek biti osuđeno i za dolazaće generacije dokazano zarad vrednosti života, dostojanstva čoveka i potrebe mira i slobode.</s><s>Profesor dr Miodrag Zečević: DA SE ZLO NE PONOVI Za mene je svaki spomenik istorijska beleška o događajima u jednom vremenu.</s><s>Takav bi trebalo da bude i ovaj spomenik žrtvama genocida.</s><s>Da odražava stvarno i objektivno, bez pristrasnosti.</s><s>Mislim da mora da ima i neku umetničku vrednost, da se ne pretvori u memorijalno-grobljanski kompleks.</s><s>Ipak, najvažnija njegova poruka je da se zlo koje se dogodilo više ne ponovi. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/akt3.html:420597-Drzava-mora-da-se-oduzi-svim-zrtvama</s>
<s>Hapšenja u BiH: Orićev Arkan ubio osam srpskih civila</s><s>Blic \| 05. 01. 2016.</s><s>Na području Tuzle juče ujutru uhapšena su trojica pripadnika jedinice Nasera Orića zbog zločina nad srpskim civilima 12. jula 1992. u selu Zalazje, kod Srebrenice.</s><s>Po nalogu tužioca za ratne zločine BiH, Izet Arifović Ćiza, Suad Smajlović Šošon i Amir Salihović Arkan se terete da su prilikom napada na selo Zalazje ubili osam srpskih civila.</s><s>Tužilaštvo za ratne zločine Srbije je u januaru 2014. na osnovu Protokola o saradnji ustupilo Tužilaštvu BiH informacije i dokaze u predmetu „Orić“ za zločine u selu Zalazje.</s><s>Osim Nasera Orića, ratnog komandanta Srebrenice, u srpskom tužilaštvu bila su osumnjičena još trojica, ali nisu do sada uhapšena po nalogu Tužilaštva BiH.</s><s>Zločini nad srpskim civilima počinjeni su u selu Zalazje kod Srebrenice Orića i trojicu pripadnika njegove jedinice srpsko tužilaštvo je teretilo da su ubili devet srpskih civila.</s><s>Više meštana Zalazja svedočilo je srpskim tužiocima o ratnim zločinima Orićeve jedinica pre 24 godine na Petrovdan.</s><s>Jedan svedok je opisao kako je Orić svojim nožem izvadio oči i zaklao sudiju Slobodana Ilića.</s><s>Takođe je Ibran Mustafić u svojoj knjizi preneo kako mu je Orić lično opisao kako je ubio sudiju Ilića.</s><s>Više očevidaca je svedočilo da je čulo Orića kada je naredio da se selo zapali.</s><s>Tužilaštvo BiH tereti trojicu uhapšenih da su osam srpskih civila zajedno sa četiri tela prethodno ubijenih dovezli od Zalazja do policijske stanice u Srebrenici.</s><s>Arifović se tereti da je automatskom puškom iz neposredne blizine usmrtio jednog civila, a osumnjičeni Salihović odveo preostale zarobljenike na kamionu u nepoznatom pravcu.</s><s>Nakon rata posmrtni ostaci nekih od žrtava bili su pronađeni.</s><s>Arifović je osumnjičen i da je 21. juna 1992. u selu Ratkovići ubio civila Živana Prodanovića.</s><s>Ubijali i muslimane U izveštaju šefa DB Tuzle Hajrudina Alispahića od 21. avgusta 1995. navode se izjave tadašnjeg načelnik bezbednosti Hakije Meholjića i policajca Fahrudina Alića da je Amir Salihović Arkan, komandir čete vojne policije u „Naserovoj diviziji“, ubijao Bošnjake.</s><s>Svedočili su da je ubio izvesnog Bilala, izbeglicu iz Vlasenice i oca troje dece, jer se žalio na raspodelu humanitarne pomoći.</s><s>Spominjali su i ubistvo Hameda Salihovića, bivšeg načelnika SUP Srebrenica. - Meholjić i Alić smatraju da je ovaj zločin na sunarodnicima organizovao vojnih vrh Srebrenice na čijem je čelu bio Naser Orić - navodi se u izveštaju.</s>
<s>Srebrenica je NATO i Vatikanski projekat za uništenje RS, Bata Ivanišević u „Srpskom sv(ij)etu“ Video</s><s>IN4S \| 04/03/2021 Milivoje Bata Ivanišević je u ovoj jubilarnoj 100. emisiji koju vodi Gordana Janićijević otvorio mnoge druge teme o kojima takođe ima značajnu dokumentaciju.</s><s>Pogotovo o Sarajevu „Napad je bio od strane muslimana, mnogo civilnih žrtava je bilo.</s><s>Ljudi su bili očajni.</s><s>Sami su se snalazili, branio se ko sa čim stigne i ko kako može.</s><s>Vojni magacini municije su bili prazni, jer su načelnici vojne milicije bili muslimani i oni su ih ispraznili za svoje ljude.</s><s>Oružje je bilo po muslimanskim selima, Srbima nije ništa ostalo.</s><s>Oni su noću ukrali top!</s><s>Zamislite policija ne može da nađe top, a mi smo posle nekoliko godina otkrili da je ta ista policija organizovano izvukla taj top i odnela u muslimansko selo“, pojašnjava stanje u Srebrenici uoči izbijanja i na samom početku rata gost „Srpskog sv(ij)eta“ Milivoje Bata Ivanišević, osnivač Instituta za istraživanje srpskih stradanja u dvadesetom veku.</s><s>On je tokom rata i tik uz rat sakupljao podatke koji i danas stoje skoro neiskorišćeni: „Metodologija mora biti perfektna.</s><s>Ja sam tu metodologiju razradio još osamdesetih na Projektu „Dosije kulture Srbije“.</s><s>I evidenciju o stradanju Srba u Bosni i Hercegovini sam vodio tako: svaki slučaj ima svoj matični broj.</s><s>Prva tri broja je opština, sledeća tri selo azbučnim redom, a unutar sela brojevi žrtava.</s><s>Ja sam nudio te podatke, to se sve nalazi još uvek kod mene, ali koga kontaktiram svi misle da je to nadležnost nekog drugog.</s><s>Imam i petocifren broj imena zlikovaca u Bosni„.</s><s>Bata Ivanišević objašnjava kako je dolazio do ovih podataka: „Kada je neko selo, nazvaćemo ga „iks“ napadnuto, pitam žrtve ko ih je tukao, ko se kako ponašao.</s><s>To su ljudi koji se poznaju, bili su u istim školama, istim sportskim društvima, istim kafanama.</s><s>Takav dokument nema niko u ovoj državi„.</s><s>Više se puta obraćao nadležnima u Srbiji i Republici Srpskoj, bez ikakvih rezultata.</s><s>On je u studio donio kartu spaljenih srpskih sela i pobijenih Srba u tim selima prevedene i na engleski, zatim ondašnji dodatak Večernjih novosti sa spiskom poginulih Srba na području Srebrenice – evidentiranih – 3.287.</s><s>Govori o snimcima izmorenih muslimana koji se prikazuju u javnosti : „Kamo sreće da smo mi bili u toj situaciji – gledamo snimke živih ljudi.</s><s>A kod nas nisu imali nikog snimit po selima, jer su svi pobijeni„.</s><s>U Srpskom svijetu na Nacionalnoj IN4S televiziji Milivoje Ivanišević, jedan od najvećih istraživača zločina, zločinaca i žrtava na prostoru Bosne i Hercegovine, iznosi činjenice o manipulaciji brojkama, pokušaju sakrivanja zločinaca, Mladiću, zatim i o pokušaju NATO da još 1995. poništi Republiku Srpsku.</s><s>„Ne smemo da dozvolimo da se reč genocid prenese na mlađe generacije i da moja unučad moraju da objašnjavaju da se nije desio genocid.</s><s>Mi smo u stanju da prepoznamo ubice, koje treba da se prekopaju i sklone sa tog groblja.</s><s>To je danas teritorija Republike Srpske.</s><s>Nema smisla da na istom groblju budu i ubice i njihove žrtve.</s><s>Treba da se napravi memorijalnii centar za civilne žrtve, zajednički.</s><s>Za sve ljude sa tih prostora, i muslimane i Srbe, ali moraju da se povade zločinci kojima nije tu mesto.</s><s>Ja imam spisak svih muslimanskih zločinaca.</s><s>Petocifren je.</s><s>Mi ćemo ih identifikovati.</s><s>Gde su stradali ti njihovi ljudi?</s><s>Uglavnom u srpskim selima.</s><s>Šta će muslimanski vojnik u srpskom selu?</s><s>Pa, da pobije i opljačka.</s><s>Srpske žrtve su do 85 posto stradale u svojim selima, braneći ih„, kaže na kraju sagovornik Srpskog sv(ij)eta, koji tvrdi da u Srebrenici nijesu stradala muslimanska djeca i žene, i da za to postoje dokazi.</s><s>On je dodao da je čak četiri puta pisao predsjedniku Vučiću, protestujući, kada je on rekao da je u Srebrenici počinjen ratni zločin.</s><s>„Ni ratni zločin tamo nije počinjen!</s><s>Srebrenica je NATO i Vatikanski projekat za uništenje Republike Srpske!</s><s>Sve države nastale na prostoru bivše Jugoslavije nisu prirodne i normalne, već – NATO države“, zaključio je Milivoje Bata Ivanišević, koga smatraju najboljim poznavaocem zbivanja u Srebrenici.</s><s>On je u ovoj jubilarnoj 100. emisiji koju vodi Gordana Janićijević otvorio mnoge druge teme o kojima takođe ima značajnu dokumentaciju.</s><s>Pogotovo o Sarajevu.</s>
<s>INTERVJU: LUIS MAKENZI, bivši komandant sektora Sarajevo Unprofora u BiH</s><s>Bombardovanje Srbije i priznanje Kosova su ludost Autor: Biljana Baković\| 16.10.2019 \| Politika Rukovodstvo Bosne i Hercegovine je 1992. zatražilo da budem smenjen, očekivali su da ću se slagati s njima po svim pitanjima, ali je moj mandat podrazumevao da budem nepristrastan i objektivan Mnogi smatraju da je general Luis Makenzi, nekadašnji komandant sektora Sarajevo Unprofora u BiH, veliki prijatelj srpskog naroda.</s><s>Ipak, general Makenzi, u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, objašnjava da ima prijatelje svih nacionalnosti iz BiH, ali da „istina uvek predstavlja problem onima koji imaju drugo mišljenje”.</s><s>A istina koju Makenzi izgovara smeta mnogima.</s><s>Ovaj kanadski visoki oficir smatra da u Srebrenici nije počinjen genocid već ratni zločin, da je oslobađanje Nasera Orića sramotno, a bombardovanje Srbije 1999. godine velika greška, kao i priznavanje nezavisnog Kosova.</s><s>General Makenzi je oficirsku povelju dobio 1960. godine.</s><s>Nakon misije u Sarajevu 1993. godine, sa 35 godina vojničkog iskustva, podneo je ostavku.</s><s>Oprobao se i u politici, a 1997. godine izabran je za zamenika premijera.</s><s>Makenzi će biti jedan od najuglednijih gostiju na 64.</s><s>Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu kada će biti promovisano srpsko izdanje njegove knjige „Mirotvorac: Put u Sarajevo”, koja je napisana pre 27 godina.</s><s>Tokom 36-godišnje vojne karijere službovali ste u devet mirovnih misija: u pojasu Gaze, na Kipru, u Vijetnamu, Kairu, Centralnoj Americi i u BiH.</s><s>Gde je bilo najteže?</s><s>Svakako je najteže bilo u Sarajevu, BiH, jer su se svi ostali sukobi odvijali između nacionalnih snaga koje su imale svoje predstavnike u sedištu UN u Njujorku.</s><s>U BiH smo morali da se bavimo jednom zemljom s dve sukobljene frakcije, bosanski Srbi, s jedne, i bosanski Hrvati i Bošnjaci, s druge.</s><s>Kao rezultat toga, pregovori su bili izuzetno teški.</s><s>Dolazite u Beograd radi učešća na 64.</s><s>Međunarodnom sajmu knjiga, gde će biti održana promocija srpskog izdanja knjige „Mirotvorac: Put u Sarajevo”.</s><s>Šta za vas znači konkretno činjenica da će se u Srbiji čitati vaša knjiga koja je bila bestseler 1993?</s><s>Nisam mogao pretpostaviti da će se ovo desiti, stoga mi je drago da je izdavač Boban Stojiljković, „Knjiga komerc”, uzeo u obavezu da to učini.</s><s>Kada je reč o Sarajevu, prošlo je 26 godina od događaja koji su opisani, tako da bi neka od mojih zapažanja trebalo posmatrati u kontekstu tog perioda.</s><s>Neka, koja su mnogo kontroverznija, izdržala su test vremena i pokazala se poprilično tačnim.</s><s>Portugalski general Karlos Branko promovisaće srpsko izdanje svoje knjige „Rat i džihad na Balkanu” istoga dana kada i vi.</s><s>Da li se znate odranije i da li ćete imati prilike da porazgovarate o vojnim iskustvima, imajući u vidu činjenicu da ste obojica boravili u BiH i Hrvatskoj tokom ratnih godina?</s><s>Nismo se ranije sreli, ali sam pratio njegove aktivnosti i komentare u vestima i radujem se našem susretu.</s><s>U martu ove godine mediji Republike Srpske objavili su početak rada Komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, kao i Komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. godine.</s><s>To je bio predlog izraelskog stručnjaka za istraživanje Holokausta Gideona Grajfa.</s><s>Da li ste već imali nekih aktivnosti na tom planu?</s><s>Pisao sam članke o Srebrenici u kojima sam osporio „nalaz” da je počinjen „genocid”.</s><s>Ratni zločin da, ali ne i „genocid”.</s><s>Da li o stvarima kojima se bave ove dve komisije možete da kažete nešto više od onoga što ste već rekli u knjizi „Mirovnjak: Put za Sarajevo”, koja je 1993. bila kanadski bestseler, a potom i u knjizi „Izgledao sam dobro zbog vojnika”?</s><s>Svestan sam postojanja dve komisije i zadivljen dubinom istrage koja potkrepljuje njihove nalaze.</s><s>U pitanju su korisni prilozi dosadašnjoj istoriji tragičnih događaja koji su se dešavali devedesetih za sve strane u konfliktu.</s><s>Službovanje u Sarajevu od maja 1992. do marta 1993. godine (ispostavilo se, na samom kraju vaše profesionalne vojničke karijere) još vas „prati”, sudeći po reakcijama pojedinih predstavnika bošnjačke dijaspore u Kanadi prema vama.</s><s>Kako se nosite s tim njihovim optužbama za, najblaže rečeno, prosrpsko delovanje?</s><s>Službovao sam od marta zaključno s junom 1992. godine, kada je rukovodstvo BiH zatražilo da budem smenjen.</s><s>Očekivali su da ću se slagati s njima po svim pitanjima, s obzirom na to da je BiH tada bila novoizabrana članica UN.</s><s>Kako je moj mandat podrazumevao da budem nepristrastan i objektivan, bili su veoma uznemireni mojim komentarima na pojedine probleme.</s><s>Optužbe koje dolaze od jednog dela samoproklamovanog rukovodstva dijaspore BiH u Kanadi su sumanute uključujući silovanja i ubistva, da niko normalan u to ne može da poveruje.</s><s>Moram da dodam da je ovde reč o malom broju i zadovoljstvo mi je da imam prijatelje na svim stranama koje su bile u sukobu, a koji sada srećno žive u mojoj zemlji.</s><s>Zbog toga što ste se 1999. protivili NATO bombardovanju SRJ, a kasnije ste i kritikovali svoju vladu zbog priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, Srbi u Kanadi vas smatraju prijateljem.</s><s>Koliko vam to godi, a koliko vam možda predstavlja problem?</s><s>Istina će uvek uznemiravati one koji imaju drukčije mišljenje.</s><s>Razvojem događaja od bombardovanja naovamo, jasno je da je ludost bombardovanja suverene zemlje i priznanja nezavisnosti Kosova više stvorilo nego što je rešilo problem.</s><s>Kao više puta odlikovani profesionalni vojnik, mislite li da je pozicija Srbije koja je proklamovala vojnu neutralnost – održiva?</s><s>Mislim da je to funkcionisalo u prošlosti.</s><s>Ipak postoji potreba za angažovanjem profesionalne vojske kakva je Vojska Srbije i da učestvuje u nekim mirovnim misijama i misijama zaštite nedužnih civila širom sveta.</s><s>Herojska dela i vojna postignuća savezničke srpske vojske u prošlosti, u dva svetska rata, po mnogo čemu su nenadmašna.</s><s>Pre godinu dana ste bili u Srbiji, kao gost Diplomatske akademije povodom obeležavanja 100. godišnjice kraja Prvog svetskog rata.</s><s>Govoreći o srpsko-kanadskim savezničkim vezama, podsetili ste da je prva žrtva u Velikom ratu bila srpska (Dušan Đonović), a da je poslednja bio Kanađanin (vojnik Džordž Lorens Prajs).</s><s>Na osnovu kakvih sve veza bi danas mogli da se grade odnosi između Srbije i Kanade i da li vidite prostor gde bi mogli da napreduju?</s><s>Da, bilo je nezaboravno.</s><s>Domaćin nam je bila ambasador dr Ljiljana Nikšić, koja je, između ostalog, zadužena za srpske vojne memorijale i obeležavanje važnih datuma.</s><s>Bio sam iznenađen saznanjem da Srbija ima 572 memorijala u 40 zemalja sveta i žrtvuje 30 odsto stanovnika.</s><s>U Alberti postoji planina s imenom Putnik, posvećena vojvodi srpske kraljevske armije Putniku.</s><s>Bilo bi lepo da neko inicira spomenik Dušanu i Džordžu u Kanadi u znak sećanja na savezničke veze Srba i Kanađana.</s><s>Imao sam privilegiju da u okviru obeležavanja stogodišnjice Velikog rata na Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova održim predavanje i sretnem potomka Milunke Savić, Jovanke Orleanke Velikog rata i da odam počast Kanadskoj medicinskoj misiji koja je bila u Srbiji u Prvom svetskom ratu, ali i da posetim Muzej srpskog lekarskog društva i položim cveće na grobove vojvode Putnika, Mišića i Milunke u Aleji velikana, podsećajući se na dane kada su Srbija i Kanada bile saveznice.</s><s>Druge veze?</s><s>Verovatno ne u sportu (izuzev hokeja), jer vi uvek pobeđujete!</s><s>Zajedničko učešće u vojnim obukama i operacijama je uvek poželjno. http://www.politika.rs/scc/clanak/439919/Bombardovanje-Srbije-i-priznanje-Kosova-su-ludost</s>
<s>Za to vreme surovo su poubijali, uglavnom hladnim oružjem, pretežno nožem i maljem, dve trećine meštana ovog sela.</s><s>Skromnu imovinu i stoku tih nekoliko porodica opljačkali su, a nekretnine popalili.</s><s>Od tada je selo etnički uništeno i u Lisovićima nema uslova za život.</s><s>Žrtve: 1) Marko (Milan) Ivanović, 1931; 2) Danilo (Blaško) Ivanović, 1925; 3) Cvijeta (Aleksa) Ivanović, 1923. i njen suprug 4) Simo (Manojlo) Ivanović, 1925.</s><s>Tuzla - gradsko naselje, 6. jun 1994.</s><s>Usled stalnog uznemiravanja, maltretiranja i pretnji na nacionalnoj osnovi, porodica doktora Radomira Boturana pokušavala je u više navrata da ode iz Tuzle i sigurnost potraži negde van prostora muslimanske države.</s><s>Lokalne vlasti to nisu dozvoljavale.</s><s>Po njima lekari su bili pod stalnom radnom obavezom.</s><s>Tuzla je u to vreme, kao i ostali gradovi pod muslimanskom vlašću, bila grad-logor za lica srpske nacionalnosti.</s><s>Porodica je stradala navedenog dana pod nerazjašnjenim okolnostima.</s><s>Da bi prikrili zločin, vlasti su saopštile da je porodica poginula u nekom minskom polju, ali osnovano se sumnja da je egzekucija izvršena po nalogu vojnog ili civilnog rukovodstva ovog grada.</s><s>Žrtve: 1) Dr Radomir (Sreto) Baturan, 1957. njegova supruga 2) Branka Baturan, rođ.</s><s>Janković, 1963. i kći 3) Maja (Radomir) Baturan, 1987.</s><s>Tasovčići, veliko selo u Opštini Čapljina sa relativnom srpskom većinom (Hrvata 296, Srba 701, muslimana 512, Jugoslovena 132, ostalih 31), hrvatske i muslimanske oružane snage nastojale su da ga konačno očiste od srpskog stanovništva i tu akciju su započele 7. i 8. juna 1992.</s><s>I do tada je u selu bilo pojedinačnih ubistava, hapšenja i odvođenja u logore, pljački, ucena, pretnji, najraznovrsnijih pritisaka i maltretiranja, ali ne i većih egzekucija ili izgona iz sela.</s><s>Ubistva i isterivanje Srba iz ovog kraja počela su ofanzivom hrvatskih oružanih sastava, koju je njihov komandant "Južnog vojišta" general Janko Bobetko nazvao operacijom "Čegalj".</s><s>Uskoro su Tasovčići, kao i ostala sela ove opštine, etnički očišćeni od srpske populacije.</s><s>Imovina srpskih žrtava i proteranih Srba je opljačkana i razorena.</s><s>Isto se dogodilo i sa imovinom srpske pravoslavne crkve, koja je oskrnavljena, opljačkana i demolirana.</s><s>Žrtve: 1) Ljubica Karadeglija, 1907; 2) Ilija (Ilija) Misita-Pundo, 1926; 3) Milan (Savo) Misita-Pota, 1943; 4) Đurđe (Novica) Reljić, 1944; 5) Vojislav (Đoko) Radojević, 1973; 6) Stana Bekan, 1910; 7) Cvijeta Draško, 1902; 8) Branko (Drago) Bekan, 1943; 9) Đoko (Novica) Đonlaga, 1944; 10) Vukašin (Novica) Reljić, 1971; 11) Danica (Pajo) Mrkonjić, 1912; 12) Novica (Jovan) Reljić, 1945; 13) Soka (Danilo) Prelo, 1914; 14) Bojana (Pero) Lečić, 1976; 15) Jovanka (Mirko) Lečić, 1945; 16) Luka (Ratko) Mandrapa, 1948.</s>
<s>Piše: Vukan Dubočanin BANjALUKA, 17.</s><s>JULA /SRNA/ - Opet su iz boce u BiH izašli zli duhovi koje je probudilo julsko obilježavanje srebreničke tragedije, a kojom se već dvije decenije manipuliše da bi se izvršio dodatni pritisak na Srbe i Republiku Srpsku.</s><s>Logično bi bilo da predstavnici međunarodne zajednice u BiH čine sve da se što prije utvrdi prava istina o događajima u minulom građanskom ratu.</s><s>I njima je sigurno jasno da je to jedan od najvažnijih uslova za pomirenje na ovim prostorima.</s><s>Ali, očigledno je da nekima od njih nije do toga, jer bi u tom slučaju morali da spakuju kofere i odu iz BiH, morali bi da se odreknu lagodnog života i dobre zarade bez kapi znoja...</s><s>Utisak je da zbog toga pojedini predstavnici međunarodne zajednice u BiH stalno podgrijavaju tenzije.</s><s>Previše je činjenica koje to nedvosmisleno potvrđuju.</s><s>Ako se pažljivije analiziraju samo ovogodišnja julska dešavanja u Srebrenici, sve će biti jasno.</s><s>Visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Valentin Incko, specijalni predstavnik EU u BiH Peter Sorensen i pojedini ambasadori učestvovali su u takozvanom "maršu mira" koji se iz pravca Tuzle pješice kretao prema Srebrenici.</s><s>I sutradan, oni i mnogi drugi predstavnici međunarodne zajednice došli su u Potočare da se poklone bošnjačkim žrtvama.</s><s>Predstavnici međunarodne zajednice nisu se tih dana poklonili srpskim žrtvama, iako se u mnogim mjestima na području Srebrenice i Bratunca obilježavala godišnjica zločina koje su u tom kraju, prije srebreničke tragedije, počinili Naser Orić i njegovi sljedbenici.</s><s>Prema istraživanjima ratnih zločina u Podrinju, tada je ubijeno 3 267 Srba, spaljena su i potupno uništena mnoga srpska sela od kojih su neka i danas potpuno pusta.</s><s>Međutim, pojedini predstavnici međunarodne zajednice žmure pred tim činjenicama.</s><s>Na drugoj strani ne smeta im što su, prema procjenama mnogih poznavaoca tih prilika, bošnjačke žrtve u tom kraju predimenzionirane, skoro udvostručene.</s><s>Takav odnos predstavnika međunarodne zajednice u BiH prema događajima iz minulog građanskog rata, ohrabrio je Bošnjake koji su samo dva dana poslije ukopa identifikovanih žrtava u Potočarima, na području Srebrenice i Bratunca pravili incidente.</s><s>Ti incidenti nisu naišli na osudu predstavnika međunarodne zajednice.</s><s>O orkestriranoj hajci protiv Srba i Republike Srpske, koja se poput lavine pokrenula i ovih julskih dana, govori i odluka Apelacionog vijeća Haškog tribunala u predmetu protiv bivšeg predsjednika Republike Srpske Radovana Karadžića prema kojoj bi trebalo da odgovara i za genocid koji je navodno počinjen na području još sedam opština.</s><s>Taj isti sud je nešto ranije oslobodio Karadžića tih optužbi, jer Tužilaštvo nije moglo da to dokaže.</s><s>Predsjednik Predsjedništva Boračke organizacije Republike Srpske Dražen Perendija rekao je Srni da se odnos međunarodne zajednice prema Srbima i Republici Srpskoj nikada nije promijenio.</s><s>"Neki predstavnici međunarodne zajednice nastoje da kroz tih sedam opština proglase Republiku Srpsku genocidnom tvorevinom.</s><s>Ti predstavnici međunarodne zajednice pripisuju nam odgovornost za navodne zločine u Srebrenici, a prema njihovom mišljenju, niko nije odgovoran za zločine nad Srbima u tom kraju koji su prije toga pune tri godine činili Naser Orić i njegovi sljedbenici", kaže Perendija.</s><s>Zašto, upitao je Perendija, predstavnici međunarodne zajednice ne objave da je jula 1995. godine Naser Orić ubio više od 1.500 svojih sunarodnjaka koji nisu imali pet-šest hiljada maraka da mu plate za izlazak iz Srebrenice, što im je, kako kaže, sigurno dobro poznato.</s><s>Perendija navodi da, uprkos tim činjenicama, predstavnici međunarodne zajednice i dalje vjeruju da su u proteklom ratu Srbi bili agresori, a Bošnjaci žrtve.</s><s>Zbog toga se, ističe on, Bošnjaci osjećaju izuzetno zaštićeni, imaju pravo da naprave incident bilo koje vrste kako u Srebrenici tako i bilo gdje u Republici Srpskoj, što Srbima sigurno ne bi bilo dozvoljeno kada odu u Dobrovoljačku ili u Tuzlu da se poklone svojim žrtvama.</s><s>"Nama se uopšte ne dozvoljava da dođemo na mjesto zločina, a njima se dopušta da kolone od pet-šest hiljada ljudi nesmetano hodaju srpskim teritorijama i pri tom vrijeđaju srpsko stanovništvo.</s><s>Dozvoljeno im je i da provaljuju u srpske privatne i državne objekte, da sijeku žicu i razbijaju kordon legalne srpske policije koja je mjesno i teritorijalno nadležna za provođenje mjera bezbjednosti", rekao je Perendija.</s><s>Odnosom predstavnika međunarodne zajednice prema Srbima i Republici Srpskoj ogorčen je i predsjednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske Nedeljko Mitrović.</s><s>On kaže da međunarodni predstavnici u BiH sabiraju bošnjačke žrtve, a na srpske gledaju kao na pojedinačne slučajeve.</s><s>"Kada se kaže Srebrenica, u svijetu je prva asocijacija na genocid i osam hiljada stradalih Bošnjaka.</s><s>Taj broj nikada nije potvrđen i verifikovan.</s><s>Prije četiri godine u Institutu za nestale trebalo je da se verifikuje taj spisak ubijenih Srebreničana.</s><s>Pitanje je međutim da li će on ikada biti verifikovati, jer bi se vidjelo da nije tačan.</s><s>Ja sam više puta do sada rekao, a sad ponovo naglašavam da ti predstavnici međunarodne zajednice koji dolaze u Potočare da se poklone bošnjačkim žrtvama izgleda nisu ni svjesni da se istovremeno poklanjaju i zločincima", ističe Mitrović.</s><s>On je naglasio da su tu sahranjeni i pripadnici 28. divizije takozvane Armije BiH koji su do jula 1995. godine činili stravične zločine nad srpskim civilima u Podrinju.</s><s>"Mnogi od njih nastradali su na raznim ratištima prije jula 1995. godine, a tu su sahranjeni.</s><s>Uprkos toj činjenici odlazeći američki ambasador Patrik Mun nedavno je javno rekao da se ne može vršiti revizija srebreničkog genocida", kaže Mitrović.</s><s>Prema njegovim riječima, predstavnici međunarodne zajednice na taj način žele da zabrane Srbima da insistiraju na utvrđivanju istine kako se ne bi nikada skinula anatema sa Srebrenice.</s><s>Svima, pa i predstavnicima međunarodne zajednice je jasno da Republika Srpska samo traži da se utvrdi tačan broj srebreničkih žrtava koji su poginuli u julu 1995. godine, njihov status i okolnosti pod kojim su nastradali.</s><s>Očigledno je da istina o srebreničkim žrtvama mnogim ne odgovara, jer onda više ne bi mogli da manipulišu s njima. http://www.srna.rs/novosti/123579/srebrenica-sluzi-za-ucjene.htm</s>
<s>Hag odbacio zahtjev za obustavu postupka protiv generala Mladića</s><s>BEOGRAD/HAG, 22.</s><s>SEPTEMBRA /SRNA/ - Raspravno vijeće Haškog tribunala odbilo je kao neutemeljen zahtjev odbrane generala Ratka Mladića za obustavu postupka, uz ocjenu da nije bilo "sistematske pristrasnosti" ovog suda na štetu optuženog, niti da je prekršeno pravo optuženog na pravično suđenje.</s><s>U odluci, koju je potpisao predsjedavajući sudija Alfons Ori, vijeće navodi da "odbrana nije dokazala da je prekršeno pravo optuženog na pravično suđenje, zbog čega nema osnova da se naloži obustava postupka ili da se proces proglasi ništavnim.</s><s>Vijeće je ocijenilo da je "odbrana propustila da dovoljno konkretno objasni kako je ta navodna pristrasnost uticala na pravo optuženog na pravično suđenje".</s><s>U odluci se napominje da je predsjednik Tribunala Karmel Ađijus ranije već odbio zahtjev Mladićevih zastupnika za izuzeće sudija Orija i Kristofa Fligea iz raspravnog vijeća, prenijeli su mediji.</s><s>U tekstu se navodi da još nije ni počeo žalbeni postupak u procesu generalu Mladiću, te da su zato bespredmetne tvrdnje odbrane da su sudije žalbenog vijeća, koje nije ni određeno, pristrasne.</s><s>Podsjeća se da je uloga sudijskih pravnih saradnika isključivo da pružaju pomoć sudijama, a da "donošenje odluka ostaje potpuno u nadležnosti sudija".</s><s>"To što su pravni saradnici već radili u drugim predmetima "nebitno je za nepristrasnost sudija", navelo je raspravno vijeće.</s><s>Poslije današnje odluke sudija, do kraja procesa generalu Mladiću ostaje da optužba i odbrana do 25. oktobra ulože završne pisane podneske, a potom da od 5. do 15. decembra održe završne riječi.</s><s>Prema okvirnom planu Haškog tribunala, prvostepena presuda generalu Mladiću trebalo bi da bude izrečena do novembra 2017. godine.</s><s>Mladićeva odbrana je krajem jula zatražila da postupak bude privremeno obustavljen ili da proces bude proglašen ništavnim zbog "sistematske pristrasnosti" Haškog tribunala na Mladićevu štetu.</s><s>Odbrana je navela tada da su predsjedavajući sudija Ori i član vijeća Kristof Flige pristrasni, zbog ranijih osuđujućih presuda koje su izrekli Mladićevim podređenima.</s><s>Za sudije Karmela Ađijus i Teodora Merona, odbrana je navela da su pristrasni zbog izjava koje su davali prije i poslije hapšenja mladića, kao i zbog učešća u donošenju osuđujućih presuda Mladićevim saradnicima.</s><s>Odbrana smatra da su sve sudije time generala Mladića unaprijed "proglasile krivim".</s><s>Mladićevi advokati su naveli da su pravni saradnici sudija već učestvovali u sačinjavanju presude bivšem predsjedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću, koji je osuđen za zločine koji se Mladiću stavljaju na teret.</s><s>Suđenje generalu Mladiću počelo je u maju 2012, godinu dana nakon što je on, poslije 16 godina bjekstva, bio uhapšen u Srbiji i izručen u Hag. http://www.srna.rs/novosti/435606/hag-odbacio-zahtjev-za-obustavu-postupka-protiv-mladica.htm</s>
<s>Kjel Magnuson, profesor Univerziteta Upsala: U Srebrenici nije bilo genocida</s><s>Subota, 10 jul 2021</s><s>10.07.2021 \| Srna \| Glas Srpske BEOGRAD - Profesor Univerziteta u švedskom gradu Upsala Kjel Magnuson izjavio je da se u Srebrenici nije dogodio genocid i da prije suđenja u Hagu ni naučnici ni pravnici nisu mogli ni zamisliti da će pojedinačni masakri biti definisani kao genocid.</s><s>On je naveo da je tu ideju formulisao američki profesor prava Mahmud Šarif Basioni, koji je načinio studiju nasilja u BiH, koja je predstavljala osnovu za rad tribunala u Hagu. “Basioni je pred američkim Kongresom rekao, da prema konvenciji o genocidu, u BiH nije počinjen genocid, ali da bi se situacija mogla promijeniti ako se zauzme žprogresivanž stav koji dozvoljava ’lokalni‘ genocid”, naveo je on.</s><s>Magnuson je rekao da se bez uticaja SAD ovakva vrsta obrazloženja ne bi pojavila u Hagu, gdje je, osim toga, primijenjena i anglosaksonska pravna tradicija, strana evropskom pravu, koja uključuje i pregovore o vrsti optužnice i smanjenje kazni u zamjenu za svjedočenje.</s><s>Prema njegovim riječima, ako se ispitaju, jasno je da se presude za genocid ne zasnivaju na formulaciji i značenju konvenicije “uništavanje grupe u cjelini ili djelimično”. “Srebrenica je definisana kao 'slučaj istrebljenja' što je zajedno sa deportacijom predstavljeno kao 'genocid'.</s><s>Aktuelna presuda samo pominje da su ubijene 'hiljade muškaraca' ”, rekao je Magnuson za “Politiku”.</s><s>On je naveo da je specifično da je genocid zločin usmjeren na kolektiv, a ne na pojedince, te da fokus nije na patnji ljudi već na uništavanju vjerske i etničke grupe. “To se dogodilo Jevrejima u Evropi od 1941. do 1945, ali se nije dogodilo na Balkanu 1991 do 1999. godine.</s><s>Tvrditi da iznošenje istorijskih činjenica predstavlja nedostatak poštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama je neodrživo”, konstatovao je Magnuson.</s><s>Prema njegovim riječima, nema sumnje da su se ratovi u bivšoj Jugoslaviji vodili sa velikom okrutnošću i da je ono što se dogodilo užasno, ali da bošnjačkom narodu, za razliku od Jevreja, nije prijetilo uništenje. “Ako napustimo formulacije i smisao Konvencije o genocidu, neizbježno ćemo doći u situaciju da se ubistvo evropskih Jevreja relativizuje, što je suprotno moralu i intelektualnom poštenju.</s><s>U svojoj tragediji Srebrenica nije isto što i Aušvic”, rekao je on.</s><s>Magnuson je naveo da komesar EU Didije Reinders želi da kažnjava one koji negiraju genocid i da se u Švedskoj pretpostavljalo da je mislio na Holokaust, što nije isti slučaj. “Okvirna odluka EU se odnosi na slučajeve poput Srebrenice, a takav zakon bi bio u suprotnosti sa slobodnim istraživanjem i demokratskim principima”, zaključio je Magnuson.</s>
<s>Skandal u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju FondSK.ru \|19.06.2013 \| 08:56 U Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju je 13. juna došlo do još jednog skandala, ali ovoga puta – uz učešće sudije.</s><s>[1] Zvanična verzija događaja je sledeća: sudija Frederik Harhof [2] iz Danske poslao je mejl u kome je svojim prijateljima ispričao tužnu priču.</s><s>Tužna priča kaže da predsednik MTBJ T. Meron vrši vrlo jak pritisak na rad sudija Tribunala kako bi ih naterao da donesu odluku o nevinosti više lica.</s><s>Radi se o nevinosti Gotovine i Markača, generala M. Perišića, kao i J. Stanišića i F. Simatovića.</s><s>Sudija F. Harhof smatra da taj pritisak američki sudija vrši kako bi promenio postojeću praksu MTBJ, jer je postojeća, kako smatra, postala previše opasna za američka i izraelska vojna lica.</s><s>Sudija ne objašnjava u čemu je ta opasnost, ali se njegova ideja može shvatiti: presude MTBJ se poslednjih godina donose kao presedani.</s><s>Zato one u budućim mogućim procesima protiv vojnih lica navedenih zemalja mogu biti korišćene kao pravne norme.</s><s>Sudija Harhov se toliko rastužio da je pismo završio sledećim rečima: „Poslednje presude su me dovele u duboku profesionalnu i moralnu dilemu koju nikada do tog trenutka nisam osećao.“[3] Treba priznati da je pismo ovog sudije MTBJ već samo po sebi skandalozno.</s><s>Ali u tom skandalu ima i mnogo toga veštačkog i neprirodnog, što tera na razmišljanje o stvarnim razlozima i ciljevima koje ono treba da postigne.</s><s>Prvo, sama činjenica da je ovakvo pismo poslato je vrlo začuđujuća.</s><s>Teško je i pomisliti da sudija Harhof nije shvatao da, slanjem informacije o protivpravnim postupcima predsednika Tribunala svojim prijateljima, krši unutrašnje korporativne propise.</s><s>Moralan čovek bi započeo borbu sa samim Meronom, a ne bi krišom pričao licima sa strane o tome šta se dešava.</s><s>Teško je poverovati i da je sudija Harhof toliko naivan da može biti sasvim siguran da jedno takvo pismo neće dospeti u ruke javnosti.</s><s>Uostalom, ovo je tim interesantnije budući da je već postojao skandal koji je imao veze sa saopštenjima u svetskim medijima o tome koliko su privatne informacije običnih ljudi na internetu dostupne tajnim službama.</s><s>[4] Pažnju treba pokloniti i tome da je Harhofo pismo usmereno ne samo protiv predsednika suda Merona, već i protiv drugih sudija MTBJ koji nisu mogli, ili nisu hteli da se suprotstave njegovom pritisku (Turčina M. Guneja, Holanđanina A. Orija i niza drugih).</s><s>Najzad, neophodno je shvatiti i da je, ustvari, Harhofo pismo usmereno ne toliko protiv pojedinca, koliko protiv država.</s><s>Jer, Harhof otvoreno piše da cilj Meronovog pritiska predstavlja pokušaj da se zaštite vojna lica SAD i Izraela.</s><s>[5] Ako se to sve zna, teško je poverovati da pismo sudije Harhofa predstavlja njegovu omašku.</s><s>Sve govori da je ono napisano upravo kako bi bilo rasturano.</s><s>Osim toga – „rasturano“ lično pismo predstavlja idealan način koji omogućava da se ono ne smatra ni za kakav dokaz...</s><s>Pa kakvi su to, u konkretnom slučaju, stvarni ciljevi organizovanja skandala?</s><s>Nama se čini da se najverovatnije radi o rukovođenju Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.</s><s>U Tribunalu i izvan njega postoje snage koje ne žele da dozvole reizbor T. Merona za još jedan period, s obzirom na to da su izbori predviđeni za kraj ove godine.</s><s>U vezi sa tim treba obratiti pažnju na činjenicu da je T. Meron već bio biran za predsednika MTBJ po drugi put.</s><s>Ta činjenica je sama po sebi neobična.</s><s>Jer, MTBJ ima 18 sudija i svi oni imaju pravo da pretenduju na mesto predsednika.</s><s>[6] Međutim, ponovo se bira Meron koji je već bio predsednik u periodu 2003 – 2005. godine.</s><s>Zar među tih 18 sudija nema ni jednog dostojnijeg od Merona, te njega moraju da „nam vrate opet, da upravlja nama, nerazumnima“?</s><s>Ako se pogleda kako je do sada vršen izbor rukovodioca MTBJ, može se zapaziti jasno smenjivanje predstavnika Evrope i Amerike.</s><s>Mesto predsednika MTBJ su zauzimali predstavnici sledećih zemalja, po redosledu: Italija, SAD, Francuska, SAD, Italija, Jamajka, SAD.</s><s>A sada su ponovo izbori na kojima Meron želi da ostane na svom dosadašnjem mestu.</s><s>Jasno je da se to svim državama ne sviđa; posebno onim koje bi trebalo da se u skladu sa rotacijom Evropa-SAD ustanovljenom dvadesetgodišnjim postojanjem suda nađu na tom mestu.</s><s>[7] Ne može a da se ne primeti da se ponovni izbor Merona na mesto predsednika MTBJ poklapa sa njegovim postavljenjem i na mesto predsednika Međunarodnog mehanizma za preostale predmete međunarodnih krivičnih tribunala (MOMUT).</s><s>[8] Pritom ćemo podvući – Merona nisu izabrali, već upravo postavili, i to postavljenje je lično izvršio generalni sekretar UN Ban Ki Mun.</s><s>Zato ne možemo a da ne zaključimo da je nekome vrlo važno da i MTBJ i MOMUT vodi upravo sudija Meron.</s><s>Postoji još jedna činjenica koja govori u korist toga da pismo sudije F. Harhofa predstavlja samo dobro organizovan povod za skandal.</s><s>Radi se o argumentaciji pisma.</s><s>Harhof tvrdi da je kao razlog za pritisak na druge sudije Meron izabrao koncepciju (odgovornosti za) „direktne namere za činjenje zločina“.</s><s>Međutim, ta koncepcija predstavlja osnovni princip krivičnog prava i u njoj nema ničeg novog.</s><s>Sumnjivo je nešto drugo, Harhof je pomešao tri potpuno različite stvari, kao da su jedna: predmet Gotovina i drugi, predmet Perišić i predmet Stanišić – Simatović.</s><s>Kako on tvrdi – razlog opravdanja (oslobađajuće presude) u sva tri postupka je to što je Tribunal uveo sasvim novu koncepciju „direktne namere“ (specific direction).</s><s>A to nema veze!</s><s>Prvo, koncepcija „direktne namere“ je u MTBJ počela da se koristi još u postupku protiv Tadića, kada Meron još nije bio u Tribunalu.</s><s>Posle toga je korišćena u presudama po predmetima Kupreškića, Vasiljevića, Blagojevića i Jokića.</s><s>Korišćena je i u Međunrodnom tribunalu za Ruandu i u Specijalnom sudu za Sijera Leone.</s><s>I – najinteresantnije – korišćena je i u presudi po predmetu M. Stanišića i Župljanina, odnosno – koristio ju je lično Harhof! [9] Znači, treba utvrditi u čemu su se zapravo sastojali radikalni razlozi za oslobađajuće presude optuženim.</s><s>Oni su očigledni.</s><s>Razlog za oslobođenje Perišića bile su njegove veze sa američkom obaveštajnom službom.</s><s>A razlog za oslobođenje Gotovine je potreba da se hrvatske vlasti opravdaju za masovne zločine protiv Srba uopšte i Republike Srpske Krajine konkretno.</s><s>Da se to nije desilo – to bi uistinu predstavljalo protivrečnost sa već formiranom praksom MTBJ!</s><s>A posledice bi bile ozbiljnije.</s><s>Što se tiče brzog završetka predmeta Stanišić–Simatović – i za to postoji obrazloženje.</s><s>Za MTBJ je od izuzetne važnosti da produži svoj život što je moguće više, i zbog toga je neophodno obezbediti podnošenje prigovora u vezi sa ovim predmetom do 1.07 2013.</s><s>U tom slučaju će Apelaciono veće MTBJ nastaviti da postoji, radiće još nekoliko godina, i to istovremeno sa MOMUT-om koji, k'o bajagi, treba da završi nezavršene poslove MTBJ.</s><s>Ustvari, MTBJ (makar i u obliku „samo“ svog Apelacionog veća) postojaće paralelno sa MOMUT-om.</s><s>Eto kako se vešto izvrdava ideja o „skorašnjem prestanku rada MTBJ“!</s><s>Osim toga, brza presuda u predmetu Stanišić–Simatović je bila veoma zgodna za T. Merona pred podnošenje izveštaja Savetu bezbednosti UN.</s><s>I – treba priznati – uspeo je: uspelo mu je da obmane rusku diplomatiju koja ga je pohvalila zbog oslobađajuće presude.</s><s>Sada će se ovaj predmet razmatrati u Apelacionom veću (na čijem je čelu – opet – taj isti T. Meron) i, posle svih pohvala koje je dobio, presuda slobodno može biti preispitana u potpunosti.</s><s>Sve u svemu, pismo sudije Harhofa izgleda očigledno namešteno i neiskreno.</s><s>Sama leksika pisma i organizacija teksta pokazuju da pismo nije pisano za stručna lica, već za javnost (tako, na primer, u pismu se objašnjavaju stvari koje svi stručnjaci dobro znaju, ali za široke mase je potrebno posebno objašnjenje).</s><s>Ne možemo a da ne skrenemo pažnju i na cinizam pisma: politički pritisak u MTBJ je poznat još otkako on postoji, a Harhof svoj tekst gradi tako da se ponašanje Merona predstavi kao nešto vrlo neobično i kao da se tek sada, po prvi put, desilo.</s><s>A ništa nije tako.</s><s>Možemo da se prisetimo kako je tadašnji predsednik MTBJ A. Kaseze, i on kršeći Statut, proterao koncepciju „zajedničkog zločinačkog poduhvata“.</s><s>I Harhof je svim onim što se do sada dešavalo u Tribunalu bio potpuno zadovoljan: i potpunim oslobođenjem NATO-a zbog bombardovanja Jugoslavije, i potpunim oslobođenjem od odgovornosti Haradinaja i njegovih saučesnika, potpunim opravdanjem Delića i Halilovića, potpunim oslobođenjem lica koja su organizovala ubistva najmanje trojice optuženih u zatvoru MTBJ, i suđenjima po očigledno lažnim optužnicama.</s><s>Ništa od toga za Harhofa nije predstavljalo ni profesionalnu, ni moralnu dilemu!</s><s>Tako, u iskrenost Harhofa može da poveruje samo stvarno naivan čovek.</s><s>Politički pritisak u MTBJ je uobičajena praksa i uopšte nije novost.</s><s>Jedino bismo želeli da saznamo: kakve je to tačno načine pritisaka koristio Meron kako bi sudije MTBJ naterao da glasaju onako kako mu je trebalo.</s><s>I ne samo da glasaju, već da to i obrazlože na više stotina stranica.</s><s>Stvarno, hajde da razmislimo: čime je to bilo moguće naterati „uvažene i iskusne sudije“ da oni, s obzirom na to da su sigurni u krivicu optuženika, odluče da optužene oslobode krivice i da ih puste direktno iz sudnice? [1] Ranije su skandale pravili glavni tužioci (K. del Ponte) i sekretari za štampu (Florans Hartman), koji su napisali raskrinkavajuće knjige, kao i tvorac Vikiliksa Dž.</s><s>Asanž objavljivanjem šifrovanih depeša ambasadâ SAD, a koje su se ticale rada Haškog tribunala. [2] F. Harhof je u ovom trenutku sudija u procesu protiv V. Šešelja.</s><s>Pre toga je bio jedan od sudija u većima na procesima M.Stanišiću i S.Župljaninu. [3]The latest judgements here have brought me before a deep professional and moral dilemma, not previously faced.</s><s>Potpuni tekst pisma sudije Harhofa: http://www.bt.dk/sites/default/files-dk/node-files /511 /6/ 6511917 -letter -english.pdf [4] Pogledati na primer: http://www.ft.com/cms/s/0/87532b6a-d085-11e2-a050-00144feab7de.html#axzz2WHoMJvBp. [5] Spominjanje Izraela ima veze sa činjenicom da je T. Meron postao američki državljanin tek 1978 g, pošto je u SAD emigrirao iz Izraela.</s><s>Do tada je on radio u izraelskom MIP-u.</s><s>Mada mu to, uostalom, uopšte nije predstavljalo smetnju da posle „emigracije“ počne da radi u Stejt departmentu SAD. [6] Osim toga, u sastavu MTBJ su sudije ad litem, koje poseduju manja prava i ne mogu da se nađu u rukovodstvu MTBJ.</s><s>Sudija Harhof je jedan od njih. [7] Detaljnije o borbi između anglosaksonskih i evropskih klanova u MTBJ – pogl.</s><s>Knjigu K.del Ponte „Lov.</s><s>Ja i ratni zločinci“. [8] International Residual Mechanism for Criminal Tribunals – novi međunarodni krivični mehanizam koji, kao, treba da završi razmatranje svih predmeta koji ostanu nezavršeni posle završetka rada MTBJ i MTR. [9] Pogl.</s><s>Presuda u predmetu „Tužilac protiv M.Stanišića i S.Župljanina: http://www.icty.org/x/cases/zupljanin_stanisicm/tjug/en/130327-1.pdf. http://srb.fondsk.ru/news/2013/06/19/chasni-vitez-edzhunarodnom-tribunalu-za-bivshu-iugoslaviiu.html Redaktura prevoda za sajt Instituta: Institut/am</s>
<s>Bilans krvavog pira - 42 ubijena vojnika i civila, i to u Domu JNA jedan, Radničkom univerzitetu "Đuro Đaković" tri, na Skenderiji 14, Dobrovoljačkoj ulici devet i na drugim lokacijama u Sarajevu 13 Priredio: Ognjen BEGOVIĆ SARAJEVO, 1. MAJA /SRNA/ - Zbog svih propusta i opstrukcija u istrazi masovnih napada i ubistava pripadnika JNA 2. i 3. maja u Sarajevu, advokat Milan Romanić podnio je krivičnu prijavu protiv glavnog tužioca Gorana Salihovića i tužioca Jadranke Lokmić-Misirača.</s><s>Romanić, punomoćnik porodica ubijenih pripadnika JNA Zdravka Tomović i Obrada Gvozdenović, pojasnio je za Srnu da je još 25. i 26. januara 2012. godine podnio prigovor Kancelariji glavnog Tužilaštva BiH, povodom Obavještenja Tužilaštva BiH od 23. januara 2012. godine da se istraga u predmetu "Dobrovoljačka" - obustavlja.</s><s>"U vrijeme podnošenja prigovora, vršilac dužnosti glavnog tužioca BiH bila je Jadranka Lokmić-Misirača, koja tada, kao i Salihović kasnije, nisu preduzeli ništa da se prigovori porodica Tomović i Gvozdenović riješe za vrijeme njihovih mandata, a što je u suprotnosti sa načelom legaliteta krivičnog gonjenja", ističe Romanić.</s><s>U međuvremenu, porodice Tomović i Gvozdenović sa Han Pijeska su posredstvom Romanića dostavili Tužilaštvu BiH podatke o svjedocima-očevicima zločina u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, sa adresama i brojevima telefona, a podnijele su i četiri urgencije za rješavanje ovih prigovora.</s><s>Romanić naglašava da je početkom ove godine Visokom sudskom i tužilačkom savjetu /VSTS/ BiH - Kancelariji disciplinskog tužioca podnesena i disciplinska prijava protiv Salihovića, zbog prekršaja iz Zakona o VSTS BiH, ali bez rezultata.</s><s>"Od podnošenja prigovora na Obavještenje Tužilaštva BiH o obustavi istrage u predmetu `Dobrovoljačka` do danas, prošlo su tri godine i tri mjeseca, a jedina informacija dobijena od prijavljenog glavnog tužioca je informacija o formiranju tima koji radi na rješavanju ovih prigovora?!</s><s>Porodice Tomović i Gvozdenović smatraju da je ovakvo neprofesionalno ponašanje Salihovića i njegove prethodnice Lokmić-Misirače nedopustivo", kaže Romanić.</s><s>On napominje da porodice Tomović i Gvozdenović smatraju da su se u radnjama, odnosno ovako pasivnom ponašanju čelnika Tužilaštva BiH, stekla sva obilježja krivičnog djela neprijavljivanje krivičnog djela ili učinioca, odnosno sva obilježja krivičnog djela nesavjestan rad u službi.</s><s>"Ta službena lica dužna su da preduzimaju određene radnje lakšeg vođenja krivičnog postupka, naročito u slučajevima kad je poznat počinilac krivičnog djela, kao što su u ovom slučaju Ejup Ganić, Jovan Divjak i drugi, kad se prema Krivičnom zakonu BiH za isto djelo može izreći kazna dugotrajnog zatvora", objašnjava poznati banjalučki advokat.</s><s>S druge strane, ističe Romanić, Salihović i Lokmić-Misirača su propuštanjem dužnog nadzora i kršenjem odredaba Zakona o krivičnom postupku BiH o trajanju istrage i slučajevima kad se ista može produžiti, očigledno nesavjesno postupali u vršenju svoje dužnosti.</s><s>Usljed toga su teško povrijeđena prava drugoga, porodica poginulih vojnika u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 3. maja 1992, među njima porodice Tomović i Gvozdenović, jer te porodice nisu doživjele satisfakciju da odgovorni budu procesuirani i kažnjeni za pogibiju njihovih bliskih rođaka.</s><s>Samim tim oštećene porodice ne mogu ostvariti svoja prava na imovinsku odštetu, nematerijalnu i materijalnu.</s><s>Oštećene porodice Tomović i Gvozdenović u više navrata su, o čemu je Srna već pisala, ukazivale na neke od brojnih propusta Tužilaštva BiH.</s><s>Iako je krivična prijava u ovom predmetu podnesena još 29. maja 1996. godine, a dopunjena 27. aprila 2005. godine, istraga je otvorena tek 2. oktobra 2006. godine?!</s><s>Tokom istrage oštećene Bogdana Tomović i Gordana Gvozdenović nikada nisu ispitane od Tužilaštva BiH, niti od drugih istražnih organa, odnosno organa gonjenja, iako su sve vrijeme bile dostupne na svojim kućnim adresama, poznatim Tužilaštvu BiH.</s><s>Romanić ističe da nisu ispitane ni druge porodice poginulih vojnika i oficira, kao ni majka poginulog poručnika Nidhata Kastratija, koja živu u Požarevcu, niti ranjeni oficiri i vojnici tadašnje JNA, kao na primjer ranjeni bivši general JNA Enes Taso, ranjenji pukovnik JNA Josip Ivanović, ranjeni vojnik Dragan Lazukić...</s><s>Nisu ispitani ni tada ranjeni vodnik Dragan Matić, brat poginulog vojnika Mladena Nikolića - Ljupko Nikolić, vodnik JNA Aćimović, a nisu ispitani ni brojni svjedoci, strani i domaći novinari koji su očevici napada pripadnika "Zelenih beretki" i "Patriotske lige" na Dom Armije 2. maja 1992. godine...</s><s>Iste formacije su napale i sanitetsko vozilo JNA koje se kretalo preko Skenderije tog istog dana.</s><s>Sva ova lica žive na adresama u Srbiji, poznatim i advokatu Romaniću i Tužilaštvu BiH, a poznati su i njihovi brojevi telefona.</s><s>Romanić dodaje da su mu se mnogi od njih i javili u vezi sa zastojem u istrazi o zločinu u Dobrovoljačkoj.</s><s>Dokazi o zločinima u Sarajevu, na Skenderiji, 2. maja 1992. godine, kao i dokazi o događanjima u Dobrovoljačkoj ulici, 3. maja, te dokazi o odgovornim licima, nalaze se i na snimcima stranih i domaćih televizija, a te snimke posjeduje i Tužilaštvo BiH.</s><s>"Oštećene porodice smatraju da su Tužilaštvo BiH i prijavljeni tužioci pod velikim političkim pritiscima, da namjerno čekaju da ovaj slučaj padne u zaborav, odnosno da čekaju da nestanu brojni materijalni dokazi, a svjedoci i osumnjičeni umru da bi se na taj način okončao ovaj predmet", upozorava Romanić.</s><s>Ovakvo ponašanje prijavljenih, upozorava on, je nelegalno, nemoralno i nedopustivo.</s><s>Umjesto da tužioci svojim zakonitim radom doprinesu rasvjetljavanju svih slučajeva ratnih zločina u BiH, kaže Romanić, oni na ovaj nači štite jednu od strana u sukoba u proteklom ratu i time samo doprinose stvaranju još dubljih međunacionalnih podjela i nesporazuma, čime čine nemjerljivu štetu BiH i svim njenim narodima.</s><s>On ističe da oštećene porodice imaju puno pravo da uporno traže otvaranje istrage i krivično procesuiranje prijavljenih kao najodgovornijih lica zbog kojih njihovi prigovori na Obavijesti Tužilaštva BiH od 23. januara 2012. godine da se istraga u predmetu "Dobrovoljačka" obustavlja još nisu riješeni, odnosno zbog čega još nije podignuta optužnica u predmetu "Dobrovoljačka". http://www.srna.rs/novosti/299385/kad-pravosudje-otvoreno-stiti-ubice-.htm</s>
<s>Politika: Otkriven tajni pakt Londona, Pariza i Vašingtona iz 1995.</s>
<s>Selo Lipa kod Petrovca: Migrantski centar nikao pored srpske crkve</s><s>15/04/2020 \| RTRS \| Izvor: banjaluka.net Vlasti Unsko-sanskog kantona i Grada Bihaća iskoristile su vanrednu situaciju u BiH koja zabranjuje bilo kakva javna okupljanja i proteste, te su "u tišini" izgradile migrantski centar u srpskom selu Lipa, na granici Bihaća i Bosanskog Petrovca iako su Srbi mjesecima upozoravali da se to ne smije dogoditi i da to neće biti dozvoljeno.</s><s>Ono što je posebno poražavajuće je činjenica da je taj migrantski centar u srpskom selu Lipa, izgrađen nekoliko desetina metara od srpske pravoslavne crkve u tom selu.</s><s>Vlasti tog kantona i Bihaća su se oglušile o apele Srba i počele prije mjesec dana graditi ovaj centar za migrante, u kojem će biti 13 šatora opremljenih grijanjem i u kojem će biti dovedeni svi migranti koji se nalaze u Bihaću, što će svakako zaustaviti povratak Srba u ove krajeve, te uznemiriti one koji su se već vratili i koji žive u blizini.</s><s>Zaista nije jasno koji će Srbin poželjeti da dođe u svoje rodno mjesto, u mjesnu crkvu i na groblje svojih predaka, ako hiljade migranata zauzmu cijelo selo, što se upravo i događa..</s><s>Naime, radovi na izgradnji tog šatorskog migrantskog naselja u selu Lipi su pri kraju i transport migranata sa bihaćkih ulica i iz drugih mjesta u ovom kantonu, trebao bi početi narednih dana.</s><s>Inače, u prihvatnim centrima u Bihaću trenutno boravi oko 3.000 migranata, ali je njih oko 2.000 bez smještaja i borave na otvorenom ili u napuštenim objektima.</s><s>Podsjetimo, Odbor za zaštitu prava Srba u Federaciji BiH izričito je protiv toga da se na lokalitetu sela Lipa izgradi prihvatni centar za migrante.</s><s>Predsjednik ovog odbora Đorđe Radanović izjavio je ranije kako se na taj način ugrožavaju srpski povratnici, te su još ranije zbog zagovaranja ove lokacije podnijeli krivičnu prijavu protiv Fazlića.</s><s>Radanović je ranije rekao Srni da je ta odluka Operativne grupe prvenstveno nezakonita, jer nemaju nadležnost za upravljanje migrantskom krizom, a sa druge strane, oni već dvije godine stalno potenciraju da u srpska sela budu smješteni migranti. - To je očigledna namjera zastrašivanja Srba, da i ono malo što ih se tu vratilo ne razmišlja o ostanku na tom području - ističe Radanović.</s><s>On navodi da ne postoji nijedan motiv, osim političkog da migrantski centar bude smješten u to selo i da Srbi budu uklonjeni sa područja Bihaća. - Oni neće da kažu da je to srpsko selo, nego livada Lipa.</s><s>Vlada USK-a, možemo slobodno reći, čini sve kako bi otežala život Srba na tom području i učinila da ih više tamo nema - tvrdi Radanović.</s><s>On naglašava da je Odbor izričit u tome da migrantski centar ne može biti formiran ni na jednom području koje je 1991. godine bilo naseljeno većinskim srpskim stanovništvom. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=379462</s>
<s>Žrtve: 1) Miloš (Aćim) Bunjevac 1955, njegova majka 2) Mirosava (Risto) Bunjevac 1926. brat 3) Ranko (Aćim) Bunjevac, 1961 i Miloševa supruga 4) Slavojka (Nikola) Bunjevac, 1957. potom 5) Đorđo (Jovan) Bunjevac 1936, supruga 6) Koviljka (Lazar) Bunjevac, 1937. i njihov sin 7) Goran (Đorđe) Bunjevac 1965; 8) Rajko (Jovan) Bunjevac, 1952; 9) Novko (Neđo) Ćetković, 1912; 10) Spasenija Damjanović-Tasa, 1935. i njene dve kćerke 11) Ranka (Milan) Damjanović, 1963. i 12) Jadranka (Milan) Damjanović, 1960; 13) Staka (Mlađen) Damjanović, 1935. i njen sin 14) Zdravko (Vukašin) Damjanović, 1965; 15) Manojlo (Borivoje) Đuka, 1971; 16) Gojko (Novo) Ćurđić, 1958; 17) Miroslav (Samojko) Janković-Miro, 1966; 18) Sreten (Tomislav) Janković, 1964; 19) Radomir (Radovan) Jevtić, 1957; 20) Svetozar-Triša (Mihajlo) Kapetanović, 1941; 21) Ljubiša (Radoje) Lazendić, 1971; 22) Milovan (Miloš) Malešević, 1963; 23) Žarko (Dušan) Malešević, 1959; 24) Nedeljko (Slobodan) Mićić-Nenad, 1968; 25) Stanoje (Jovan) Mirković, 1968; 26) Miro (Milan) Pantić, 1969; 27) Stana (Simo) Rašević, 1926; 28) Milinko (Risto) Trifković, 1933. njegova žena 29) Janja (Milan) Trifković, 1941. i njihov sin 30) Rajko (Milinko) Trifković, 1979.</s><s>Rupovo Brdo, selo u opštini Vlasenica sa ubedljivom srpskom većinom (osam muslimana, jedan Jugosloven i 116 Srba), u kome se nalaze i zaseoci Žugići, Gligori i Milinkovići, udaljeno oko 20 km od Milića, stradalo je u ranim jutarnjim časovima 10. juna 1992.</s><s>Napad na selo Rupovo Brdo izvršile su veoma brojne lokalne muslimanske oružane formacije sa šireg područja Cerske, Srebrenice, Konjević Polja, Kasabe i okolnih muslimanskih naselja, svrstani u jedinice Armije BiH.</s><s>Prilikom napada ubijeno je više meštana koji nisu uspeli da se sklone pred napadačima.</s><s>Ostali stanovnici Rupova Brda izbegli su u Miliće i okolna srpska sela opštine Vlasenica.</s><s>Njihova imovina opljačkana je i odneta u muslimanska sela ili spaljena i razorena.</s><s>Tom prilikom spaljeno je najmanje 25 srpskih kuća, još više pomoćnih privatnih zgrada, kao i objekata društvenog standarda: osnovna škola, zadružni dom, prostorije mesne zajednice, prodavnica, radionica i upravna zgrada DP "Birač".</s><s>Žrtve: 1) Vojislav (Maksim) Milinković, 1938. i njegova supruga 2) Mirjana (Gojko) Milinković, 1939, bračni par čiji su posmrtni ostaci nađeni ugljenisani u vlastitoj kući; 3) Relja (Marinko) Milinković, 1942; 4) Radoje (Petar) Milinković, 1952; 5) Vlado (Vido) Milinković, 1948; 6) Koviljka (Mitar) Žugić, 1922; 7) Komljen (Miloš) Žugić, 1925. i njegov sin 8) Trifko (Komljen) Žugić, 1954.</s><s>Prilikom napada znatan broj meštana povređen pretežno vatrenim oružjem.</s><s>Sitnik, malo, siromašno i etnički čisto srpsko hercegovačko selo (svega 30 stanovnika) u opštini Konjic.</s><s>Napad na Sitnik izvršili su 10. juna 1992. naoružani pripadnici Armije BiH, muslimanski i hrvatski dobrovoljci regrutovani sa ovog područja.</s><s>Prilikom napada i zauzimanja sela ubijeno šest civila, uglavnom starijih osoba, meštana srpske nacionalnosti.</s><s>Ostali pohvatani Srbi, bez obzira na pol ili uzrast, prinudno su odvedeni u sabirne centre, ustvari koncentracione logore.</s><s>Njihovu imovinu do koje su došli, napadači su opljačkali i odneli u svoja sela, a što nisu mogli odneti razorili su i popalili.</s><s>I ovo srpsko selo je posle napada Armije BiH ostalo etnički očišćeno od srpskog stanovništva i pusto.</s><s>Razorena je i novopodignuta srpska crkva osveštana 1973.</s><s>Žrtve: 1) Mićo (Mitar) Janjić, 1906; 2) Ljubica (Radoslav) Cuca, 1936; 3) Đurđa Samardžić, 1930; 4) Sava (Tripo) Janjić, 1910; 5) Danica (Stevo) Đogić, 1930; 6) Savka (Tripo) Đogić.</s>
<s>Glas javnosti 7. jun NA DANAŠNjI DAN Zločini nad Srbima u BiH i Hrvatskoj Organizovana akcija etničkog čišćenja Povodom 15 godina od stradanja Srba, stavljamo na raspolaganje dokumentaciju o licima srpske nacionalnosti koja su ubijena u masovnim pokoljima juna 1992.</s><s>Pozivamo čitaoce da pomognu u otkrivanju zločina i dopuni podataka koje saopštavamo i kompletiranju dokumentacije Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom Klepci, uglavnom srpsko selo u opštini Čapljina (Srba 383, Hrvata 14, Jugoslovena 13, ostalih 13) napadnuto je istovremeno kad i više okolnih srpskih sela ove opštine u sinhronizovanoj akciji "potpunog čišćenja" većeg dela Hercegovine od Srba i u toku iste, već pomenute, hrvatske ofanzive "Čegalj".</s><s>Napad je izvršen 7. juna 1992. sa ciljem da se sa područja Čapljine konačno uništi i protera srpsko stanovništvo.</s><s>I u ovom napadu žrtve su ubijene na veoma surov način.</s><s>Srpska imovina je opljačkana, spaljena i razorena.</s><s>Do temelja je razoren stari i veoma cenjen hrišćanski spomenik kulture iz sedamnaestog veka pravoslavni hram Svetog Preobraženja.</s><s>Žrtve: 1) Simana (Petko) Čukteraš, 1925; 2) Zajko (Drago) Čukteraš; 3) Luka (Ratko) Mandrapa, 1948; 4) Biljan (Nikola) Glogovac, 1927; 5) Miloš Đorić, 1942; 6) Neđo (Spasoje) Marušić, 1945; 7) Slobodan (Milorad) Marušić, 1960; 8) Ljubo (Simo) Pantić, 1941.</s><s>Prebilovci, srpsko selo u Opštini Čapljina (Hrvata 1, Srba 172, ostalih 1) veoma poznato srpsko stratište i kultno mesto iz prethodnog rata ponovo je izloženo genocidu i stradanju u pohodu hrvatskih profašističkih oružanih formacija 7. juna 1992. kada je, pretežno u vlastitim kućama, na surov način ubijeno više meštana srpske nacionalnosti.</s><s>Pohod i na ovo srpsko selo izvršen je u okviru već pominjane hrvatske ofanzive pod komandom pomenutog generala Janka Bobetka, komandanta "Južnog vojišta".</s><s>U toku zaposedanja sela i okupacije je razoreno sve što je srpsko: pravoslavna crkva, groblje i spomen-kosturnica srpskih žrtava iz prethodnog rata i Pavelićeve NDH.</s><s>Posle izvršenog zločina, imovina stradalih, izbeglih i prognanih Srba opljačkana je i uništena.</s><s>Žrtve: 1) Gospava Dragičević-Goša, 1906; 2) Draginja (Risto) Medan, 1923; 3) Branko (Drago) Dragičević, 1960; 4) Vlado (Vaso) Čolović, 1947.</s><s>Opličići, jedno od mešovitih i pretežno muslimanskih sela u Opštini Čapljina (muslimana 916, Hrvata 108, Srba 345).</s><s>Srpski deo sela doživeo je istu sudbinu 7. juna 1992. kao i ostala mešovita naselja u kojima je pored Hrvata ili muslimana živelo i srpsko stanovništvo ili čisto srpska sela u ovoj opštini.</s><s>I u Opličićima svi ubijeni civili su srpske nacionalnosti i život im je oduzet na veoma surov način, pretežno hladnim oružjem.</s><s>Ostali Srbi, preživeli meštani ovog sela, proterani su ili su, pogotovo deca i žene, još pre napada, naslućujući nesreću, izbegli u područja pod srpskom upravom, a njihovu imovinu napadači su do temelja opljačkali, spalili ili razorili.</s><s>Žrtve: 1) Nevenka Ijačić, 1920; 2) Bosa Ijačić, 1928; 3) Vitomir (Gojko) Dulać, 1970; 4) Radomir (Ljuban) Pokrajčić, 1968; 5) Slavko (Vojislav) Puhalo, 1949; 6) Drago (Luka) Ijačić, 1907; 7) Vojko (Lazar) Iljačić, 1921.</s><s>Gornji Poretak, minijaturno planinsko srpsko naselje u Opštini Sokolac (Srba 12) napali su 7. juna 1993. pripadnici neke specijalizovane diverzantsko-terorističke jedinice Armije BiH, koju su sačinjavali dobrovoljci prikupljeni iz muslimanskih sela ove i susednih opština.</s><s>Prilikom upada u selo, muslimani su noževima i tupim predmetima masakrirali tri civilna lica, jedine meštane, koji su se zatekli u svojim kućama.</s><s>Selo je do temelja opljačkano, otet stočni fond, a pri napuštanju sela, muslimanski vojnici su razorili i bacačima plamena spalili sve, nepokretnu imovinu: stambene zgrade, obore, koševe i ostale pomoćne objekte, kao i nešto malo još od zime preostalih plastova sena za stočnu prehranu.</s><s>Žrtve: 1) Branka (Mirko) Grujić, 1931; 2) Ilinka (Dušan) Lukić, 1942. i 3) Zorka (Ilija) Lukić, 1907.</s><s>Pripremio: Milivoje Ivanišević Objavljeno istog dana: Glas javnosti, 7. jun 2007.</s><s>Ubijeni Srbi sahranjeni u dvorištu (SINA)</s>
<s>Licemjerno je govoriti da su Srbi nestali, zna se ko ih je na Vozući zarobio i ubio</s><s>Petak, 06 novembar 2020</s>
<s>Petak, 28 jun 2013</s><s>1997. godine na teritoriji FBiH izvedeno 170 terorističkih aktivnosti 1997. u eksploziji auto bombe ispred policijske stanice u Mostaru ranjeno 50 osoba 24. decembra 2002. jedan ekstremista ubio hrvatsku porodicu jer je "dobio instrukcije od Alaha" 2007. godine islamski fanatik ubio majku jer nije željela da ispovijeda islam 2008. godine policajac poginuo i pet policajaca ranjeno u terorističkom napadu na policijsku stanicu u Bugojnu 2011. godine napad na Ambasadu SAD u Sarajevu (kraj) http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Moderorista-na-misije-SAD-NATO-i-OS-u-BiH/124278.html Moderni terorizam na Balkanu (1): Sve jača teroristička mreža na Balkanu</s>
<s>Tanjug \| 09. jul 2013. 17:48 Na pravoslavnom groblju Šeledi u Bosanskom Petrovcu ekshumirani su posmrtni ostaci devet tela, za koja se pretpostavlja da pripadaju civilima i vojnicima srpske nacionalnosti SARAJEVO - Na pravoslavnom groblju Šeledi u Bosanskom Petrovcu ekshumirani su posmrtni ostaci devet tela, za koja se pretpostavlja da pripadaju civilima i vojnicima srpske nacionalnosti.</s><s>Prema rečima portparola Instituta za nestale osobe BiH Lejle Čengić, nakon uzimanja koštanih uzoraka za DNK analizu, ekshumirani posmrtni ostaci će biti vraćeni u grobna mesta iz kojih su izvađeni i tu će ostati do konačne identifikacije.</s>
<s>Vještak: Zarobljeni Srbi nedozvoljeno angažovani na prvoj liniji</s><s>Četvrtak, 14 jul 2022</s><s>Srna \| 13.07.2022 \| Glas Srpske SARAJEVO - Vještak vojne struke Hamza Višća rekao je danas u nastavku iznošenja nalaza na suđenju za zločin nad srpskim civilima i ratnim zarobljenicima na području Orašja, da su zarobljenici iz zone 106. brigade bili angažovani na prvim borbenim linijama, što, kako je istakao, nije dozvoljeno.</s><s>Višća je rekao da lica koja se tokom rata nalaze u pritvoru ili izolaciji mogu biti angažovana na radovima, ali ne ako im se život dovodi u opasnost.</s><s>On je naveo da je komandant bataljona, kojem je odobreno da angažuje ta lica odgovoran za njihovu bezbjednost.</s><s>Višća je na osnovu dokumentacije zaključio da je uglavnom tražen angažman za uređenje prednjih linija, prenosi "Birn".</s><s>"Čak se kaže da je toliko opasno da su imali gubitaka u svojim redovima pa traže lica iz izolacije", rekao je Višća.</s><s>On je naveo da su zahtjevi upućivani komandi 106. brigade HVO-a, jer su objekti u kojima su bili zarobljenici, bili u njihovoj zoni i da je komanda brigade mogla da odbije takve zahtjeve.</s><s>Višći je predočen zahtjev 104. brigade HVO-a iz Šamca iz oktobra 1992. godine, u kojem se traži da angažovana lica ostanu još dva dana na radovima.</s><s>Kako je navedeno, dokument je za komandanta potpisao Marko Blažanović.</s><s>Vještak je rekao da obavljanje radova nije u skladu sa međunarodnim humanitarnim pravom ukoliko se obavlja na prvoj liniji.</s><s>Njemu je predočen i dokument iz decembra 1992. kojeg je takođe potpisao Blažanović u svojstvu načelnika obavještajne službe, a u kojem se izvještava o sedam ranjenih i tri poginula zarobljenika tokom obavljanja radova.</s><s>U dokumentu od 26. oktobra, kojeg je potpisao tadašnji komandant 106. brigade, optuženi Ivo Oršolić, naređuje korištenje svog raspoloživog stanovništva iz izolacije na utvrđivanju linija.</s><s>Tužilac Tužilaštva BiH Milanko Kajganić predočio mu je naredbu Oršolića od sljedećeg dana, u kojoj traži da se svo ljudstvo iz izolacije odmah osigura za rad.</s><s>Za zločine u Orašju 1992. i 1993. godine optuženi su general HVO-a Đuro Matuzović, Ivo i Tado Oršolić, Marko Dominković, Joso Nedić, Marko Blažanović, Mato i Anto Živković, Stjepo Đurić i Mirko Jurić.</s><s>Iznošenje nalaza biće nastavljeno 20. jula. https://www.glassrpske.com/cir/novosti/vijesti_danrbi-nedozvoljeno-angazovani-na-prvoj-liniji/424239</s>
<s>Kerns: Da se postupak protiv Mladića vodio u Americi, bio bi poništen</s>
<s>Ana Filimonova: Osuda Mladića strateški važna za NATO, zato njegova odbrana nije samo srpska stvar</s><s>Sreda, 26 decembar 2012</s><s>14:18 25.12.2012.</s><s>POČEO SA RADOM RUSKI DRUŠTVENI KOMITET ZA ZAŠTITU GENERALA RATKA MLADIĆA</s><s>„Predmet Mladić” predstavlja deo ideološkog i psihološkog rata, koji je Zapad počeo protiv srpskog naroda još devedesetih godina prošlog veka.</s><s>Ali, to više nije rat samo protiv Srba - sada protiv bilo koje države na svetu može biti izvršena agresija pod izgovorom da se „ne sme dopustiti ponavljanje Srebrenice” (takve parole već su izbacivane u Libiji i u Siriji)</s><s>Ruski članovi komiteta uradiće sve što je moguće da Rusija zaštiti generala Mladića - pre svega preko linije Državne Dume Ruske Federacije, kao i preko drugih javnih institucija, nevladinih organizacija i medija</s><s>Strateški ciljevi Komiteta su - oslobađanje generala Ratka Mladića od, to se bez preterivanja može reći, mučenja Haškog tribunala i - prekid rada tog pseudopravnog organa, koji se pretvorio u kazneni organ za Srbe i uslužni instrument vojno-političkih interesa NATO pakta</s><s>Važno je da pogubna praksa spoljnjeg upravljanja Srbijom bude prekinuta, a da srpski državljani koji se nalaze u MTBJ, zajedničkim koordinisanim naporima Srbije, Rusije, Republike Srpske i drugih zemalja saveznika, kao i međunarodnih organizacija, dobiju neophodnu sveobuhvatnu pomoć - diplomatsku, pravnu i političku</s><s>„PREDMET” generala Ratka Mladića u Haškom tribunalu daleko prevazilazi okvire nekog, makar i veoma zvučnog, sudskog procesa.</s><s>Bez preterivanja - to je stub zapadne propagande, kako u pogledu potvrđivanja teze o „genocidnosti” srpskog naroda koja se protura „kroz takozvani genocid u Srebrenici”, tako i u planu korišćenja „modela Srebrenice” za slamanje suverenih država.</s><s>„Predmet Mladić” predstavlja deo ideološkog i psihološkog rata, koji je Zapad počeo protiv srpskog naroda još devedesetih godina prošlog veka.</s><s>Ali, to više nije rat samo protiv Srba - sada protiv bilo koje države na svetu može biti izvršena agresija pod izgovorom da se „ne sme dopustiti ponavljanje Srebrenice” (takve parole već su izbacivane u Libiji i u Siriji).</s><s>Žrtva može biti proglašena agresorom, a umesto zaštite, svetsko javno mnenje joj lepi etiketu „genocidnog naroda”.</s><s>No, postoji još jedan, ne manje važan momenat.</s><s>Preko osude generala Mladića - koji je štitio Srbe u uslovima kada su Hrvate i muslimane koji su se protiv njih borili, svom snagom štitile sve zapadne i muslimanske zemlje - oduzima se i samo pravo vojniku patrioti da štiti svoju Otadžbinu, da štiti svoj narod.</s><s>U vezi sa tim, utvrđivanje istine u etničkom i verskom ratu na bivšem jugoslovenskom prostranstvu, utvrđivanje svih istinskih zločina a ne iznošenje mitova, nepristrasno kažnjavanje njihovih vinovnika kao i rehabilitaciju časti i dostojanstva nevinih - jeste ljudski dug, ne samo za bivše jugoslovenske republike, nego i za sve one zemlje koje osećaju da je neophodno uspostavljanje pravednog poretka, ne samo u tom regionu, nego i u celom svetu.</s><s>Zbog toga je 19. decembra 2012. godine, u Državnoj Dumi Ruske Federacije, osnovan i počeo sa radom Ruski društveni komitet za zaštitu generala Ratka Mladića.</s><s>Komitet je osnovan na inicijativu uglednih ruskih društveno političkih, naučnih i vojnih, kao i umetničkih i kulturnih delatnika.</s><s>Među njima su - J. J. Guskova, S. N. Baburin, V.N. Ganičev, A. B. Mezjajev, K. F. Zatulin, L. G. Ivašov, T. V. Pletnjeva, V. N. Tetekin, A. A. Prohanov, M. V. Emeljanov, O. N. Četverikova i drugi.</s><s>Za rukovodioca komiteta izabran je deputat Državne Dume Rusije Dorohin Pavel Nikolajevič.</s><s>Na prvom zasedanju komiteta prisustvovali su i generalov prijatelj Miloš Šaljić, advokat Branko Lukić i sin Ratka Mladića, Darko Mladić.</s><s>Pred početak rada komiteta, A. B. Mezjajev je u pisanom obraćanju ukazao na veoma opasnu pojavu: ostvarivanje „taktičke pripreme” od strane tribunala za iznošenje osuđujuće presude generalu, po svaku cenu.</s><s>Između ostalog, MTBJ je 12. decembra 2012. godine u predmetu generala Zdravka Tolimira, doneo presudu u kojoj se po drugi put (prvi put se to desilo u predmetu generalu Krstiću) događaji u Srebrenici kvalifikuju kao „genocid”.</s><s>Kao rezultat toga, general Tolimir je osuđen na doživotnu robiju.</s><s>Kako je podvukao Mezjajev, posebnost tog predmeta ogleda se u tome što je Tolimir bio direktno potčinjen generalu Mladiću, a predsednik sudskog veća u predmetu Ratku Mladiću je isti sudija koji je tako presudio Tolimiru.</s><s>Bez obzira na vapijuće kršenje prava u predmetima Krstiću i Tolimiru, presuda tim srpskim generalima, uz ćutljivo odobravanje svetske javnosti, postaje pravni „most” za optužujuću presudu generalu Mladiću.</s><s>Članovima komiteta su tokom razmatranja (uključujući i autora ovih redova) predočene opasne pojave sa kojima se sreće Republika Srpska, od unutrašnjih destruktivnih procesa (posebno povezanih sa problemima na Kosovu i Metohiji) do donošenja oslobađajućih presuda od strane MTBJ hrvatskim generalima A. Gotovini i M. Markaču kao i čelniku albanske OVK Ramušu Haradinaju, koje su nanele težak udarac međunarodnom pravu, istorijskoj istini i pravdi i nacionalnim osećanjima srpskog naroda.</s><s>Bespogovorna predaja tribunalu srpskog političkog i vojnog rukovodstva i potpuna blokada (pogotovo u poređenju sa hrvatskom i albanskom stranom) pomoći srpskim državljanima optuženim pred MTBJ, kako je bilo figurativno rečeno „nasukali su Srbiju na hrid”.</s><s>No - Srbija je zemlja koja ne može sama da tako dugo vodi tako neravnopravnu borbu sa višestruko jačim neprijateljem.</s><s>Njene snage su praktično potpuno podrovane i iscrpljene bespoštednim bombardovanjem, sankcijama i režimom neokolonijalnog upravljanja.</s><s>Važno je da pogubna praksa spoljnjeg upravljanja zemljom bude prekinuta, a da srpski državljani koji se nalaze u MTBJ, zajedničkim koordinisanim naporima Srbije, Rusije, Republike Srpske i drugih zemalja saveznika, kao i međunarodnih organizacija, dobiju neophodnu sveobuhvatnu pomoć - diplomatsku, pravnu i političku.</s><s>Ruski članovi komiteta uvereni su u sledeće: oni će uraditi sve što je moguće da Rusija zaštiti generala Mladića - pre svega preko linije Državne Dume Ruske Federacije, kao i preko drugih javnih institucija, nevladinih organizacija i medija.</s><s>Poslednjim je bila upućena posebna molba: da ne koriste izvore informacija koji potiču iz Haškog tribunala - na primer materijale agencije SENSE- jer predstavljaju iskrivljenu sliku, uglavnom svedočanstva svedoka optužbe.</s><s>I nekritičko prenošenje sličnih materijala predstavlja doprinos „stvari tribunala” - a to je satanizacija srpskog naroda.</s><s>To je najgora moguća usluga koju ruska i srpska sredstva javnog informisanja mogu pružiti svojim narodima.</s><s>Na svom prvom zasedanju komitet je doneo odluku - neophodno je tražiti potpuno obezbeđenje prava generala Mladića u Haškom tribunalu.</s><s>Pre svega - prava na pružanje neophodne medicinske pomoći.</s><s>Očigledno je da je zdravsteno stanje generala ozbiljno ugroženo - više puta je zasedanje prekidano zbog ozbiljnog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja.</s><s>Međutim, postavlja se pitanje - šta tribunal dobija toliko zgusnutim rasporedom zasedanja u poređenju sa drugim procesima?</s><s>Zašto se od javnosti skriva prava slika zdravstvenog stanja generala, šta ovde tribunal pokušava da prikrije?</s><s>Takođe je očigledno da teško bolestan čovek jednostavno nije fizički u stanju da pruži svojim pravnim savetnicima neophodnu pomoć - što uz odsustvo potpune koordinacije sa državom može dovesti do toga da proces bude prepušten „stihiji”, to jest na volju sudija tribunala, sa svim posledicama koje iz toga mogu proisteći.</s><s>Komitet je još ustanovio da zahtev za obezbeđivanjem prava generalu predstavlja samo taktički zadatak, a strateški cilj predstalja oslobađanje generala Ratka Mladića od, to se bez preterivanja može reći, mučenja Haškog tribunala.</s><s>I prekid rada tog pseudopravnog organa, koji se pretvorio u kazneni organ za Srbe i uslužni instrument vojno-političkih interesa NATO pakta.</s><s>Dorohin P. N. je primetio: „Mladića ne damo...</s><s>Za nas, većinu Rusa, mislim i na deputate Državne Dume, Ratko Mladić je - nacionalni heroj Srbije.</s><s>Pred nama je ogromna sila koju predstavlja Zapad, zapadno društvo koje vrši pritisak.</s><s>Teško je pobediti takvu silu.</s><s>No, setimo se reči našeg znamenitog pretka, svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, koji je rekao: nije Bog u sili nego u Istini.</s><s>A Istina je na našoj strani!” Legendarni komandant, vojskovođa, veliki srpski patriota Ratko Mladić, predstavlja simbol herojskog srpskog otpora.</s><s>Čovek zahvaljujući kome je dva miliona ljudi našlo utočište u Republici Srpskoj - koja i samo svoje postojanje duguje generalu Ratku Mladiću - mora biti odbranjen zajedničkim naporima bratskih pravoslavnih naroda. http://fakti.org/serbian-point/mladic/osuda-mladica-nato-zato-njegova-odbrana-nije-samo-srpska-stvar</s>
<s>Uskoro knjiga Milivoja Ivaniševića o stradanju Srba Sarajeva</s><s>Ponedeljak, 21 mart 2016</s><s>BEOGRAD, 21.</s><s>MARTA /SRNA/ - Nova knjiga direktora beogradskog Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. vijeku istoričara Milivoja Ivaniševića, koja na oko 460 strana obrađuje stradanja Srba na sarajevskim stratištima, trebalo bi da izađe iz štampe za mjesec dana.</s><s>"Knjiga opisuje okolnosti i život Srba u Sarajevu tokom rata koji ja karakterišem kao život Jevreja u Berlinu za vreme Drugog svetskog rata", rekao je Ivanišević Srni.</s><s>Ivanišević je naveo da knjiga nosi radni naziv "Srpska stratišta Sarajeva", predgovor je napisala profesor Smilja Avramov, a trebalo bi da izađe u izdanju "Hrišćanske misli", čiji su članovi uređivačkog savjeta Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, Njegovo preosveštenstvo vladika Atanasije, akademik Matija Bećković.</s><s>Napominjući da je stradanje sarajevskih Srba počelo ubistvom srpskog svata Nikole Gardovića, on je naveo da knjiga ima devet poglavlja kao što su poglavlja o masovnim ubistvima Srba, ubistvo šestočlane sarajevske porodice Ristović, te ubistva mnogih srpskih porodica u sarajevskim naseljima.</s><s>"Masovnih stratišta gde su izvršeni masovni zločini nad Srbima u Sarajevu bilo je 56.</s><s>Ukupno su u Sarajevu bile 7.744 srpske žrtve, a u knjizi su imena i prezimena, godina i mesto rođenja i vreme ubistva", rekao je Ivanišević.</s><s>On je dodao da, kada je riječ nastradalim sarajevskim Srbima, izuzetno veliki procenat čine žene, čak 15 odsto, dok je vrlo visok procenat nastradalih Srba od hladnog oružja i u logorima.</s><s>"Nešto više od 3.600 lica su odgovorna za stradanje Srba, ali manje od pola procenta njih je kažnjeno", istakao je Ivanišević.</s><s>On navodi da knjiga sadrži i poglavlja o logorima, o snajperskim dejstvima i dejstvima NATO na srpskim teritorijama Sarajeva, o upotrebi civilnih objekata u ratne svrhe.</s><s>"Knjiga sadrži i izjave 15 svedoka koji su preživeli logore i druga stratišta Sarajeva, kao i intervencije i dokumenta Republike Srpske i pisma predsednika Srpske upućena međunarodnim i drugim institucijama u kojima se traži zaštita Srba u Sarajevu", kaže Ivanišević.</s><s>On navodi da su u posljednjem poglavlju knjige sadržane sve rezolucije Savjeta bezbjednosti koje se odnose na BiH, odnosno njih 53, od čega se više od 20 rezolucija odnosi isključivo na Sarajevo.</s><s>"Ni o jednom ratu koji je od 1945. godine vođen, Savet bezbednosti UN nije doneo toliko rezolucija, koliko je doneo povodom raspada Jugoslavije.</s><s>Rat u Vijetnamu, Kambodži, svi ratovi na Bliskom istoku, nijedan nije prouzrokovao toliko interesovanje UN.</s><s>Posebno je mnogo rezolucije o sukobima u BiH", rekao je Ivanišević. http://www.srna.rs/novosti/386509/uskoro-knjiga-milivoja-ivanisevica-o-stradanju-srba-u-sarajevu.htm</s>
<s>Krivica manja od Fišerove - Haški tribunal i presuda Naseru Oriću II</s><s>Subota, 05 avgust 2006</s><s>Orićeva krivica manja je od krivice Bobija Fišera, veoma teško okrivljenog zato što se drznuo da za vreme sankcija dođe u Srbiju da igra šah Nije tačno da kontrola nad civilima nije bila efektivna.</s><s>Naredbe i izveštaji svih pet brigada 28. divizije i prethodnih formacija pod komandom Orića, a koje, pored Tribunala, i mi posedujemo, svedoče da su u svakom napadu učestvovale isključivo vojne formacije, a da su civili stizali tek ako napad uspe.</s><s>Posebno je naglašen strateški interes osvajanja nekih srpskih sela.</s><s>Nigde se ne spominju samovoljni muslimanski civili već uspešne vojne akcije protiv srpskog agresora, a to su meštani srpskih sela, ne samo Srebrenice, već sa dosta šireg područja.</s><s>Za to su mnogi učesnici napada dobili unapređenja, nagrade i odlikovanja.</s><s>Izgleda da veoma malo nedostaje pa da, bar po Tribunalu, Orić bude muslimanski Robin Hud.</s><s>Napadao je i pljačkao (srpska sela), a pomalo i ubijao, da bi prehranio i spasao svoj narod.</s><s>Zato je njegova krivica po oceni već afirmisane osovine SAD–NATO–Tribunal manja od, primera radi, krivice B. Fišera, veoma teško okrivljenog samo zato što se drznuo da za vreme sankcija dođe u Srbiju da igra šah. (Red je da se setimo reči R. Holbruka: "Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine vrlo dragoceno oružje...</s><s>Upotrebili smo ga da opravdamo sve što je usledilo.")</s><s>Moramo bar nešto da kažemo i o muslimanskoj "gladi", jer glad tokom leta decenijama na ovim prostorima nije poznata.</s><s>U periodu maj-decembar 1992. muslimani su iz preko pedeset srpskih naselja i u njima zatečene privatne i državne imovine, opljačkali velike količine žitarica i ostalih prehrambenih proizvoda, a pored toga i 7.200 goveda, 16.200 ovaca i oko 38.000 odrasle živine.</s><s>Sve to treba dodati na ono što su već i sami posedovali.</s><s>A imali su više nego što su izvukli iz srpskih sela.</s><s>Glad je zapretila opljačkanom i proteranom srpskom stanovništvu.</s><s>O tome su ćutale sve međunarodne, čak i humanitarne institucije.</s><s>Već od novembra u Srebrenicu su, a ne u Bratunac, opljačkanim Srbima, počeli da pristižu konvoji humanitarne pomoći.</s><s>Posle uvida u dokumentaciju, dostavne liste i specifikacije, sabrao sam količine dostavljene robe za razdoblje od samo pet meseci.</s><s>Reč je o 1.033 tone brašna i još oko 1.000 tona ostalih proizvoda (ulje, so, šećer, konzerve mesa i ribe, biskvit, mleko u prahu, pasulj, puter, sir, sapun, deterdžent, i dr).</s><s>Prema stranim izvorima, avionima je od marta do juna 1993. dostavljeno još oko 1.900 tona hrane i lekova.</s><s>Ukupno oko 4.000 tona samo humanitarne pomoći za relativno kratak vremenski period.</s><s>Muslimanski problem nije bila oskudica, već pljačka, krađa, crno tržište i otimačina, što je prouzrokovalo i dve pobune lokalnog stanovništva i spaljivanje jednog magacina humanitarne pomoći.</s><s>Četvrti slučaj, ili primer, da time i završim, koji navodi istraživač Human Rights Watcha – zastupnik u svetu, a pogotovo među pravnicima, veoma retke i neodržive teze o pravdoljubivom Tribunalu, a sada i tumač presude Naseru Oriću – jesu svečanosti, ili duhovne manifestacije, priređene u Bratuncu i Srebrenici povodom Petrovdana 1995. godine.</s><s>On ne poznaje ili ne poštuje činjenicu da Srbi, od kako su stradali 1992. godine, svakog Petrovdana daju parastos svojim žrtvama, posećuju groblja i mesta stradanja i priređuju duhovnu akademiju.</s><s>Ponovljeno je to i 1995. godine, a pomenuti autor je to nazvao kampanjom SRS.</s><s>Ne volim citate ali moram još jednom da ga citiram: "...</s><s>Kampanju koja je trebalo da dokaže da su muslimani počinili zločine protiv hiljada Srba na području Srebrenice.</s><s>Ovo je trebalo da umanji značaj zločina iz jula 1995. i mnogi u Srbiji bili su spremni da takvu verziju istorije prihvate." Drugačije rečeno, muslimani nisu počinili zločine, a Srbi jesu jula 1995. godine.</s><s>Ne može se zločin zločinom pravdati.</s><s>Bar sa srpske strane, to ne stoji ni u slučaju Srebrenice.</s><s>Muslimanskim civilima, deci i ženama, ni dlaka sa glave nije falila.</s><s>Kamo sreće da su se autorovi i haški štićenici, Orić i lokalni muslimani, pri napadu i osvajanju srpskih sela 1992–1995. ponašali onako kako su se srpski vojnici, organi vlasti i civili ponašali jula 1995. prema njihovim zarobljenim civilima, njih oko 30.000.</s><s>Kamo sreće da su meštanima Ratkovića, Brežana, Zagona, Magašića, Podravanja, Rogosije, Bjelovca, Skelana, da ne nabrajam, jer je spisak ogroman, borci džihada predvođeni Orićem obezbedili, kao Srbi njihovim civilima, hranu, vodu, lekarsku negu i prevoz.</s><s>Kamo sreće da su ih barem ostavili u životu.</s><s>Ovih dana slušamo i čitamo da su muslimani ponovo srušili veliki pravoslavni krst koji se nalazio u Starom gradu iznad Srebrenice.</s><s>Novinski izveštači iz Bratunca i Srebrenice javljaju da se međuverski odnosi ponovo sve više zaoštravaju, pogotovo od oslobađanja muslimanskog kolovođe Nasera Orića.</s><s>Tako je počinjalo i 1941. i 1991. godine.</s><s>I uvek je neko sa strane davao povod, a prljavi, nečasni i krvavi deo posla prepuštao svojim štićenicima na terenu .</s><s>Rukovodilac Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom Milivoje Ivanišević objavljeno: 05.08.2006. http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/t3142.sr.html</s>
<s>Overgard: Komanda Armije RBiH bila u civilnom objektu</s><s>Srna - 26.02.2013 17:59 HAG - Bivši vojni posmatrač UN Torbjern Overgard posvjedočio je danas na suđenju generalu Ratku Mladića da je komanda jedne brigade Armije RBiH bila u Hrasnici i smještena u "naseljenom području i civilnom objektu".</s><s>Overgard je u svjedočenju potvrdio da je bio očevidac da je Vojska Republike Srpske ispaljivala modifikovane avio-bombe na civilne objekte u Hrasnici, napomenuvši da je takva bomba 7. aprila 1995. ubila jednu ženu i ranila druge civile.</s><s>Za vrijeme unakrsnog ispitivanja Mladićevog branioca Miodraga Stojanovića, Overgard je potvrdio da je u kući razorenoj tom eksplozijom vidio osobu u vojnim pantalonama i čizmama kako nepomično leži.</s><s>Svjedok je rekao da nije vidio ženu koja je stradala u eksploziji i da je to čuo narednog dana.</s><s>"Pripadnici ABiH primorali su posmatrače UN da napuste mjesto incidenta", rekao je on.</s><s>Stojanović je sugerisao da je komanda Armija BiH bila u školi u blizini kuće koju je pogodila modifikovana avio-bomba, ali svjedok to nije bio u stanju da potvrdi.</s><s>Norveški major, koji je bio posmatrač UN u sarajevskom naselju Hrasnica, svjedočio je da je 1994-95. godine artiljerijska i snajperska vatra Vojske Republike Srpske izazivala civilne žrtve u Sarajevu. http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Overgard-Komada-Armije-RBiH-bila-u-civilnom-objektu-181743.html</s>
<s>U Srebrenicu sam, na poziv srebreničkih i bratunačkih boraca, kao njihov gost i ratni prijatelj, ušaookolnim seoskim putem zajedno sa njima i sinom Boškom u automobilu beogradskih registarskih tablica BG- 859-237 na Petrovdan 1995. god.</s><s>Ubrzo po ulasku smo se uverili da u gradu nema živih Srba.</s><s>Sve meštane - pretežno nepokretne, stare i bolesne osobe i njihove rođake ili prijatelje koji su bili sa njima da ih neguju - muslimani su poubijali.</s><s>Poubijani su i svi srpski ratni zarobljenici.</s><s>U soliteru blizu policijske stanice našao sam i fotografisao zaklanu sitnu i staru ženu.</s><s>Posle sam saznao da se pokojnica zove Iva (ili Ika) Mirković.</s><s>Sramotno bi bilo postaviti pitanje koliko je lica srpske nacionalnosti ubijeno.</s><s>To ništa ne znači kad više nije bilo živih.</s><s>Ubijeni su svi do kojih su došli muslimanski noževi.</s><s>Po popisu iz aprila 1991. u gradu je evidentirano 1632 stanovnika srpske nacionalnosti.</s><s>Njima treba dodati i srpske zatvorenike dovedene u Srebrenicu 28. januara 1993. sa područja Cerske.</s><s>Od tada nad svima nama lebdi pitanje šta sprečava, ili čega se plaše, političari i rukovodstvo RS da se preko dve decenije ne oglašaju povodom pokolja Srba u Srebrenici.</s><s>Taj pokolj je činjenica od koje počinje sve što se odnosi na događaje u tom gradu.</s><s>Nije sporno da su Srbi streljali nekoliko stotina muslimanskih ratnih zarobljenika i da je to ratni zločin.</s><s>Ali, taj zločin je minoran u odnosu na takođe nespornu činjenicu da su muslimani pre toga poubijali sve srpske ratne zarobljenike.</s><s>Čak i više od toga, poubijali su i sve srpske civile.</s><s>Do kada ćemo još čekati da muslimanski zločini dobiu svoje mesto u sagledavanju sudbine srpskog naroda u BiH tokom ratnog razdoblja 1992-1995.</s><s>Taj srpski kukavičluk i servilnost izrodio je kult laži i falsifikata koje danas koriste muslimani i njihovi zaštitnici iz Nato saveza da javnost zatrpavaju histeričnom medijskom hajkom protiv svega što je srpsko.</s><s>Kako je moguće da prilikom posete Memorijalnom centru u Potočarima srpski predstavnici jedino ne pominju stradanja svog naroda.</s><s>Da li je moguće opravdati nedostatak brige za vlastiti narod.</s><s>Možda je to u početku, posle Dejtona, bio strah od V. Petriča ili P. Ešdauna, a kad su oni otišli srpsko rukovodstvo je trajno smetnulo sa uma tragičnu sudbinu Srba u Srebrenici i nastavili su da to ne pominju.</s><s>Što je još gore oni se izvinjavaju „za srpske zločine“ i uporno donose vence cveća muslimanskim ubicama kojih je puno mezarje i Memorijalni centar u Potočarima.</s><s>Vreme muslimanskog terora počelo je u proleće 1992. i pre rezolucije SB OUN br.755 kojom je BiH dobila međunarodno priznanje.</s><s>Zločini tog razdoblja detaljno su dokumentovani u jugoslovenskom „Memorandumu o ratnim zločinima i zločinima genocida u Istočnoj Bosni (opštine Bratunac, Skelani i Srebrenica) počinjeni protiv srpskog stanovništva od aprila 1992. godine do aprila 1993. godine..“ U Memorandumu je predstavljen kalendar (dan i mesec) ubistva za svakog od već hiljadu ubijenih meštana, redosled uništavanja sela, imena napadača, i na kraju svedočenja izbeglih meštana.</s><s>Memorandum je juna 1993. ambasador Dragomir Đokić predao OUN, a u arhivi je zaveden pod br.</s><s>A/48/177 i (S/25835). nakon dve godine, 1995.</s><s>Isti dokument je takođe na zahtev predsednika SRJ Dobrice Ćosića u Vašington odneo profesor Beogradskog univerziteta dr. Darko Tanasković i uručio: bitnim ustanovama američke administracije.</s><s>To je bio veoma značajan, ali javnosti, pa čak i rukovodstvu RS, izgleda i danas nepoznat dokument.</s><s>Nema sumnje da su srpski političari u Banja Luci, kao i Beogradu, posle progona Miloševića, Karadžića i Mladića, preciznije posle Dejtona, u strahu za ličnu egzistenciju prihvatili činjenice sile, a ne činjenice istine.</s><s>U tom strahu nalazim razlog za još uvek prisutno prećutkivanju pokolja vlastitog naroda u Srebrenici.</s><s>Međutim, veoma mi je blisko mišljenje koje je izneo akademik Kosta Čavoški u predgovoru drugog izdanja moje knjige „Srebrenica jul 1995. – u traganju za istinom“ .</s><s>Ugledni akademik je bio veoma jasan: „Od davnina je poznato da se činjenička istina prećutkuje, iskrivljuje, pa i zatire kada je u sukobu sa politikom da bi poslužila ovom ili onom moćnom interesu.</s><s>To se upravo zbilo istini o Srebrenici.“</s>
<s>Svjedok: Vikić od Datbašića tražio objašnjenje za ubistvo vojnika JNA</s><s>SARAJEVO, 7. FEBRUARA /SRNA/ - Bivši viši inspektor Službe državne bezbjednosti MUP-a takozvane RBiH Musim Džaferović izjavio je na suđenju za ubistvo zarobljenih pripadnika JNA, da je nakon rafalne paljbe koja se čula ispred Doma policije, komandant Specijalne jedinice Dragan Vikić tražio od rukovodioca SDB-a Asima Dautbašića objašnjenje zašto su ubijeni zarobljeni vojnici.</s><s>U nastavku suđenja Vikiću i još trojici optuženih za ubistvo zarobljenih pripadnika JNA, Džaferović je pred Sudom BiH rekao da je on bio u kancelariji sa svojim nadređenim Dautbašićem, kada je vidno ljut i uznemiren ušao Vikić.</s><s>"Vikao je na Dautbašića, pitao ga `Šta radiš, šta mi ovo radiš, jeste li vi normalni`?</s><s>Tražio je od Dautbašića da mu objasni šta se dešava, a ovaj je samo gledao u njega, bez ikakve reakcije", naveo je svjedok.</s><s>Džaferović je rekao i da je on odmah izašao do izlaza i da su okupljeni ljudi govorili da su pobijeni vojnici koji su dovedeni da ih predaju Štabu Specijalne jedinice.</s><s>"Neki su sišli da ih vide, a ja nisam jer to nije bilo u mojoj nadležnosti i vratio sam se u kancelariju.</s><s>I danas ne znam ko je to uradio i šta je bilo sa tijelima.</s><s>O tome nisam sačinio službenu zabilješku.</s><s>Moja obaveza je bila zaštita Doma policije kroz kontraobavještajno djelovanje", objasnio je Džaferović.</s><s>Svjedok je potvrdio da je on provjeravao lica koja su željela da se priključe Specijalnoj jedinici, navodeći da njeni pripadnici nisu smjeli imati kriminogenu prošlost i mrlju u životu.</s><s>Za jedinicu Juke Prazine, kako je rekao, te kontrole nije obavljao.</s><s>On je rekao da je o Juki Prazini, kojeg je upoznao u ratu, dobio informacije o kakvom čovjeku se radi, da je imao svoju jedinicu i naoružanje koje je u to vrijeme rijetko ko imao i da se stavio u odbranu grada na svoj način.</s><s>"On i njegova jedinica bili su van šablona, imali su rezon ulice i nevjerovatan ego.</s><s>Kako bi ih stavili pod neku kontrolu, Dautbašić je odlučio da se vode kao rezervni sastav policije, čemu se Vikić usprotivio.</s><s>Dobili su akreditacije koje sam ja s kolegama napravio i vodio evidenciju na osnovu spiska koji je Juka dostavio", ispričao je svjedok.</s><s>Prema njegovim riječima, to je bio takozvani rezervni sastav policije i nije siguran da li je o formiranju te jedinice donesen zvanični akt.</s><s>On je naglasio da Jukina jedinica nikada nije bila u sastavu Specijalne jedinice i da oni nisu imali šta da traže u Domu policije.</s><s>Džaferović je dodao da ne zna kome je ta jedinica bila podređena, te da Juku Prazinu nije viđao kod Vikića, a da je moguće da je dolazio kod Dautbašića.</s><s>Govoreći o Nedžadu Herendi, Džaferović je rekao da je on prije rata radio kao portir u ambulanti MUP-a, te da ga u relevantnom periodu nikada nije vidio u ili ispred Doma policije.</s><s>Herenda je, kako je rekao, za njega bio anonimus.</s><s>Tužilac Vesna Ilić predočila je Džaferoviću iskaz koji je dao u Tužilaštvu BiH 2012. godine i koji je potpisao, kada je naveo da je Jukina jedinica bila podređena Vikiću kojeg su svi poštovali, da je dolazio kod njega, ali da ne zna o čemu su razgovarali.</s><s>Svjedok je rekao da je tačno ono što je danas rekao, te da "sumnja u zapisnik i da je danas svjestan svake riječi".</s><s>U iskazu je naveo da je Herendu upoznao u aprilu 1992. kada se "vrzmao oko Doma policije jer se pokušao uvući u Specijalnu jedinicu".</s><s>Govoreći o ubistvu vojnika JNA, Džaferović je ranije rekao da je nakon paljbe, Vikić ušao kod Dautbašića, govoreći da su ubijeni vojnici i da ne vidi razlog zašto su ratni zarobljenici tu dovedeni, jer to nije bilo u njihovoj nadležnosti i tu nije bilo mjesta za njih.</s><s>Svjedok je rekao da je tačno ono što je danas ispričao jer "to odgovara onom što se desilo".</s><s>Objašnjavajući razlike u iskazima, samo je rekao da mu je bilo iritantno i da u Tužilaštvu nije uživao u razgovoru sa mlađom osobom na tu temu.</s><s>U predmetu "Veliki park", osim Vikića, optuženi su pomoćnik ministra unutrašnjih poslova tadašnje BiH Jusuf Pušina, te Nermin Uzunović i Mladen Čovčić.</s><s>Vikić, Pušina, Uzunović i Čovčić, prema optužnici, bili su informisani o zarobljavanju osam pripadnika JNA srpske nacionalnosti iz transportera u kvaru na području sarajevskog naselja Dobrinja.</s><s>U optužnici je navedeno da su oni bili informisani o stavljanju pod kontrolu i nadzor policijskih i bezbjednosnih struktura zarobljenih vojnika JNA, koji su potom izvedeni u Veliki park blizu Doma policije u centru Sarajeva, gdje su ubijeni.</s><s>Tijela pripadnika JNA sklonjena su i odvezena s ciljem uklanjanja i prikrivanja dokaza, ali su pronađeni posmrtni ostaci dvojice ubijenih, dok se za tijelima ostalih još traga.</s><s>Suđenje će biti nastavljeno 14. februara. http://www.srna.rs/novosti/665178/svjedok-vikic-odsica-trazio-objasnjenje-za-ubistvo-vojnika-jna.htm</s>
<s>Tekst objavljen u petak, 27 maj 2011 06:39 Nepoznata lica izmjestila su ove sedmice tijela nestalih Srba iz masovne grobnice u mjestu Lozna na Ozrenu, potvrdio je Srni rukovodilac Operativnog tima za traženje nestalih lica RS Goran Krčmar.</s><s>„Iako su predstavnici Operativnog tima prije mjesec dana locirali ovu masovnu grobnicu i o tome odmah obavijestili Tužilaštvo BiH, tijela još nisu ekshumirana, a ove sedmice su nepoznata lica izmjestila tijela“, istakao je Krčmar.</s><s>Krčmar je rekao da ovo predstavlja nastavak prikrivanja zločina počinjenih nad srpskim narodom od strane Federacije BiH, podsjetivši da je samo na području Ozrena do sada izmješteno 137 tijela Srba sa različitih lokacija.</s><s>„Nije nam poznato zbog čega Tužilaštvo BiH uporno ćuti o ovim dešavanjima iako je po zakonu nadležno za ratne zločine“, naveo je Krčmar. http://www.rtvbn.com/2011/05/27/izmje%C5%A1tena-srpska-masovna-grobnica-na-ozrenu/</s>
<s>Milivoje Ivanišević: Istočno Sarajevo - ZABORAVLjENI GRAD</s><s>Nedelja, 24 septembar 2017</s><s>Večernje novosti, 24. 9. 2017, štampano izdanje</s><s>Nedavno je prilikom posete Bosni i Hercegovini predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio i Istočno, ili Srpsko Sarajevo.</s><s>Izuzetno redak događaj za ovih skoro tri decenije.</s><s>Za sve to vreme razne beogradske političke i državne ekipe prilikom poseta glavnom gradu BiH zaboravljale su Istočno Sarajevo i Srbe koji od dejtonskog progona naseljavaju i žive u tom delu grada.</s><s>U ranu jesen 2003. godine obnarodovani su bliži kontakti i neposredna saradnja Beograda i Sarajeva.</s><s>To je bilo vreme kad su još uvek u Sarajevu pronalažene i otkopavane masovne grobnice.</s><s>Suprotno alarmantnim ratnim izveštajima o stradanju muslimana u svim grobnicama su ekshumirana isključivo tela srpskih žrtava.</s><s>Do tada je već otkriveno i otkopano više masovnih grobnica pobijenih Srba (na groblju Lav u jednoj od grobnica otkopano je 36 tela, u drugoj 16, trećoj 41 i to nije sve; u selu Čemerno 20 tela, a tu je još dvadesetak srpskih sela i grobnica:Milje, Ledići, Tošići, Krtine, Prača, Kijevo, Mlini, Hotanj, Trebečaj, Prijesnica, da ne nabrajamo).</s><s>Svaka masovna grobnica je dokaz zločina.</s><s>Takođe se znalo za preko sto koncetracionih logora i da su reka Miljacka i zloglasna jama Kazani na Trebeviću, najmasovnije grobnice u koje je bačeno više stotine pobijenih lica srpske nacionalnosti.</s><s>Sva ta saznanja kao da nisu imala neki značaj za rukovodeće ljude Beograda.</s><s>Da bi dokazali da glavni grad Srbije saučestvuje sa ratnim i poratnim patnjama muslimana u glavnom gradu BiH je na poziv gradonačelnika muslimanskog dela grada boravila Radmila Hrustanović, predsednik Skupštine Beograda.</s><s>To je bila njena protokolarna poseta Sarajevu.</s><s>Prvu damu Beograda je pratila reprezentativna svita viđenijih Beograđana koju je gospođa Radmila Hrustanović vodila.</s><s>Predsednica je po povratku u Beograd nagovestila nove susrete rukovodstva i viđenijih ljudi muslimanskog Sarajeva i Beograda, čak i zajedničke modne revije, sportska nadmetanja, koncerte i druge manifestacije dva “prijateljska” grada.</s><s>Ljubazan je bio i gradonačelnik Sarajeva koji se prilikom gostovanja u Beogradau zahvalio nama Beograđanima i našoj predsednici na srdačnom, skoro bratskom, prijemu i bogatim gozbama i provodu ne samo u Skadarliji, već i na drugim kultnim mestima.</s><s>Dogovoreni su susreti, još tešnja saradnja i međusobne posete za narednu godinu.</s><s>Ni za jednu stranu nisu postojali ni Srpsko Sarajevo, pa čak ni Srbi tog grada.</s><s>Ni oni na zemlji, ni oni pod zemljom.</s><s>Formalan razlog za sve što se događalo i što je planirano za budućnost bila je želja da Beograd u granicama svojih mogućnosti i kroz razne kulturne, zabavne i sportske priredbe obezbedi muslimanskom delu grada potrebna finansiska sredstva za uklanjanje mina, ili deminiranje, sa poznatog šetališta i izletišta na Trebeviću.</s><s>Pokazalo se da sarajevske vlasti nemaju važnija posla i da priče o srpskoj artiljeriji koja je tokom rata razarala grad dolaze u red medijskih obmana, jer u Sarajevu nema razorenih džamija, bolnica, istorijskih zdanja, pozorišta ili stambenbih zgrada, čak ni benzinskih stanica.</s><s>Ni ekshumacije masovih grobnica nisu značajne za te vlasti jer u masovnim grobnicama nama njihovih sunarodnika.</s><s>Ta tematika nikad nije došla na dnevni red jer predstavnici Beograda nisu pokazali interesovanje za Srbe tog grada.</s><s>Potrebno je samo deminirati i obnoviti šetalište da tokom rata traumatizovani muslimani Sarajeva - a to su i bivši komandanti vojnih jedinica i koncetracionih logora, ministri, ratni zločinci i ubice - komotno šetaju površinama ispod kojih su, po mnogim srpskim slutnjama, skrivaju tajno pokopani posmrtni ostaci u logorima i na drugim mestima pobijenih Srba.</s><s>Zahvaljujući pomoći Beograda, Sarajlije danas slobodno šetaju, bez straha da će nagaziti na možda i vlastitu eksplozivnu napravu koju su tokom rata postavili da ne bi Srbi iznenada s te strane ušli u grad.</s><s>Dve godine pre opisanog događaja sarajevski Srbi su pokušali da preko “Udruženja iseljenih i raseljenih Sarajlija” prikupe sredstva i obezbede potrebne dozvole za podizanje spomenika svojim žrtvama: stradalim članovima njihovih porodica, prijateljima, kolegama sa posla i sugrađanima.</s><s>Tim povodom su 21.08.2001. znači dve godine pre posete gospođe R. Hrustanović zatražili odobrenje od Visokog predstavnika međunardne zajednice za BiH Austrijanca Volfganga Petriča, bez koga Srbi ništa nisu smeli da preduzmu.</s><s>Gospodin V. Petrič se oglasio nenadležnim i podnosioce zahteva uputio na muslimansku upravu grada.</s><s>Muslimansko rukovodstvo je taj zahtev odbilo.</s><s>Dve godine kasnije u Beogradu su primljeni kao dragi prijatelji.</s><s>Tim odbijanjem su pored ostalog prikrili ogroman falsifikat o broju srpskih žrtava koji se još uvek održava u javnosti.</s><s>Po njihovoj zvaničnoj evidenciji u Sarajevu je život izgubilo 3.573 građana srpske nacionalnosti, a u našim spiskovima se nalazi 7.428, ili skoro duplo više, imena Srba koji su stradali u ovom gradu.</s><s>Tek kad se sagleda šta su sve Srbi Sarajeva pretrpeli tokom rata i šta im se događalo posle potpisivanja dejtonskog mirovnog sporazuma - od strahovitih stradanja i žrtava do ignorisanja od nekih predstavnika vlastitog naroda - može se sagledati koliko za njih i za taj grad znači poseta predsednika Aleksandra Vučića.</s><s>Svakako da je to već sada u letopisu Srpskog Sarajeva upisano velikim slovima.</s><s>On je time i nama Beograđanima bar donekle ublažio sramotu koju su nam ne našom voljom svojevremeno naneli naši zvanični predstavnici.</s><s>Milivoje Ivanišević</s>
<s>Tužilaštvo traži ukidanje oslobađajuće presude Jahji Vukoviću za ratovanje u Siriji</s><s>Sreda, 15 decembar 2021</s><s>14/12/2021 \| RTRS \| Autor: SRNA Tužilaštvo BiH zatražilo je ukidanje prvostepene presude kojom je Jahja Vuković oslobođen optužbe za pridruživanje terorističkim organizacijama u Siriji.</s><s>U žalbi pred Apelacionim vijećem, Tužilaštvo je navelo da je došlo do povreda postupka i da je presudom pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. - Prvostepeno vijeće je pogrešno utvrdilo ključne činjenice, posebno u vezi sa svjedokom "A" - rekao je tužilac Ćazim Hasanspahić.</s><s>Tužilac je rekao da je svjedok "A" očevidac i da se Tužilaštvo pozvalo na njegov iskaz da je neposredno vidio optuženog, te napomenuo da je u pisanoj žalbi dato detaljno obrazloženje, prenosi Birn.</s><s>Odbrana je zatažila da oslobađajuća presuda bude potvrđena, navodeći da je Prvostepeno vijeće pravilno ocijenilo dokaze.</s><s>Branilac Senad Dupovac je rekao da svjedok "A" nije očevidac, te da je ona na suđenju dva puta ponovila da nije vidjela optuženog, što je potvrdila i na pitanja odbrane.</s><s>On je napomenuo da je Vuković imao 14 godina kada ga je odvela maćeha.</s><s>Vuković je oslobođen optužbe da je, kao maloljetnik, u junu 2014. godine napustio BiH i da je u Siriji učestvovao u terorističkim aktivnostima, pružao pomoć i borio se na strani snaga "Džebatul Nusra fronta" sve do sloma i poraza struktura takozvane Islamske države.</s><s>Vuković je izručen BiH u oktobru 2020. godine, nakon što je lociran na području Turske.</s><s>Prvostepeno vijeće je u presudi navelo da je jedino svjedok "A" govorio o Vukovićevom boravku u Siriji, ali da su iznesena posredna saznanja.</s><s>Apelaciono vijeće će naknadno donijeti odluku o žalbi. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=456721</s>
<s>Prodić: Azra me štrikom kao cuku vodala po podu i udarala</s><s>SARAJEVO, 17.</s><s>FEBRUARA /SRNA/ - Na početku suđenja Azri Bašić za ratne zločine nad Srbima u Derventi, svjedoci Tužilaštva BiH ispričali su kako ih je u aprilu 1992. godine u Derventi tukla osoba čije je ime Azra, zajedno sa drugim vojnicima.</s><s>Čedo Prodić je 26. aprila 1992. godine sa komšijama iz naselja Čardak, opština Derventa, zarobljen i odveden u Dom JNA u kojem su se, kako je naveo, nalazili pripadnici različitih vojski - Teritorijalne odbrane /TO/, Hrvatskog vijeća odbrane /HVO/ i Hrvatskih oružanih snaga /HOS/. U Dom JNA su sprovedeni sa rukama iznad glave i postrojeni pored zida.</s><s>Tu je zatekao nekoliko komšija.</s><s>"Zatim je počelo udaranje i mučenje.</s><s>Jugoslovenske pare smo morali da jedemo.</s><s>Azra mi je rekla da jedem.</s><s>Nisam je poznavao.</s><s>Neko od vojnika je rekao: `Sad ćete vidjeti kako Azra udara`.</s><s>Ušla je sa grupom vojnika.</s><s>Meni je donijela hrvatsku zastavu da ljubim šahovnicu.</s><s>Udarila me je u međunožje", prisjetio se Prodić.</s><s>On je istakao da je Azra njega i Neđu Blagojevića "štrikom kao cuke vodala po podu i udarala", a slomljena mu je i vilica, prenosi "Birn".</s><s>Prodić je naglasio da je Azra do besvijesti udarala Blagoju Đuraša i da je vodila vojnike da ga udaraju.</s><s>"Čuo sam da ga je Azra zaklala, ali nisam vidio.</s><s>Pet do šest metara sam bio udaljen, a već je mrak počeo da pada.</s><s>Jedan Mile Kuzmanović mi je govorio da mu je Azra odsjekla uho i da je htjela da mu odsječe polni organ", kaže Prodić.</s><s>On je dodao da su zatvorenici morali da ližu krv vojnicima sa čizama.</s><s>Svjedok Željko Stajičić je 26. aprila 1992. godine takođe zarobljen u naselju Čardak i odveden u Dom vojske u Derventi.</s><s>Stajičić je naveo da se u prostoriji u kojoj su bili smješteni nalazilo između 25 i 30 ljudi koji su bili poredani uz zid, a da su na ulazu bili vojnici.</s><s>Naređeno im je, kako kaže, da kleknu na koljena i tada je počela tortura.</s><s>"Blagoje Đuraš bio je tu sa mnom, u redu šesti ili sedmi.</s><s>Ta žena, kada je ušla sa grupom, čuvari su govorili: `Stiže Azra`.</s><s>Na nogama su imali čizme, maskirne pantole i crne majice.</s><s>Azra je imala oko 30 godina, muško držanje, oštro vojnički stav, kosa jaka, crna.</s><s>Đuraša su udarali, čuo sam da je krkljao.</s><s>Azra je bila ta koje su se očigledno svi bojali", naveo je Stajčić.</s><s>On je rekao da ga je udarala i Azra, te da je primijetio kada je izvukla nož i kasnije je čuo da je zaklala Đuraša.</s><s>Stajčić kaže da tada nije znao ko je Azra, ali da danas svi znaju da je to Azra Bašić.</s><s>Azra Bašić optužena je da je kao pripadnik HVO od 26. aprila do početka maja 1992. godine u prostorijama Doma Jugoslovenske narodne armije u Derventi i na području sela Polje učestvovala u ubistvu, mučenju i nanošenju velikih patnji i povreda srpskim zatvorenicima.</s><s>Suđenje će biti nastavljeno 24. februara. http://www.srna.rs/novosti/473991/prodic-azra-me-strikom-kao-cuku-vodala-po-podu-i-udarala.htm</s>
<s>Sarajevo etničkim čišćenjem Srba postalo islamski kosmopolis</s>
<s>SARAJEVO, 13.</s><s>DECEMBRA /SRNA/ - Pred Apelacionim vijećem Suda BiH danas je nastavljeno obnovljeno suđenje nekadašnjem komandantu Trećeg korpusa takozvane Armije BiH Sakibu Mahmuljinu koji je prvostepenom presudom osuđen na 10 godina zatvora, jer nije spriječio zločine pripadnika odreda "El mudžahedin" nad Srbima na području Vozuće i Zavidovića.</s><s>Suđenje je nastavljeno reprodukcijom unakrsnog ispitivanja svjedoka Tužilaštva BiH Fadila Hasanagića, bivšeg komandanta 35. divizije Trećeg korpusa, što je Srni potvrdio Mahmuljinov branilac, advokat Nermin Mulalić.</s><s>Mulalić je rekao da će reprodukcija Hasanagićevog svjedočenja tokom prvostepenog postupka biti nastavljena 20. decembra, naglasivši da ne daje nikakve komentare o predmetima koje brani.</s>
<s>G. Srpske u posjedu svjedočenja oficira 28. divizije tzv. Armije BiH o proboju iz Srebrenice u julu95</s><s>Utorak, 15 jun 2021</s><s>Darko Momić \| 14.06.2021 \| Glas Srpske BANjALUKA - Oficiri i vojnici 28. divizije takozvane Armije BiH u julu 1995. godine, kada su snage Republike Srpske počele ofanzivu na lažnu demilitarizovanu zonu Srebrenica, krenuli su u proboj prema Tuzli, gdje su po dolasku dali izjave organima bezbjednosti Drugog korpusa tzv. Armije BiH.</s><s>U tim izjavama, u čijem posjedu je “Glas Srpske”, do detalja se opisuju mjesta na kojima je došlo do oružanih sukoba sa srpskim snagama, kao i tvrdnje o masovnim samoubistvima u njihovim redovima.</s><s>Jedna od najupečatljivijih je izjava poručnika Nuriza Selimovića, koji se kretao na čelu kolone.</s><s>On je detaljno opisao sve kroz šta je prošla kolona, govoreći kako su prilikom proboja razbijali “četničke” zasjede.</s><s>- Dogovorili smo se da ih pustimo da nam priđu blizu da bi nanijeli što više žrtava.</s><s>Otvorili smo vatru i natjerali smo ih u bijeg, četvoricu smo ubili na licu mjesta, pet-šest živih zarobili, među njima i jednog kapetana Zorana - rekao je Selimović u izjavi datoj 26. jula 1995. godine u Tuzli, govoreći o nizu takvih sukoba.</s><s>Kada je riječ o stradanju pripadnika 28. divizije, on je naveo da su se neki ljudi sami ubijali. - Ljudi su se skupljali u grupu od po 20 oko bombe i zagrlivši se zajedno vršili samoubistva.</s><s>Oni koji su bili u pozadini počeli su da se masovno ubijaju, gdje se dešavalo da se raspršte jedni od drugih i otvaraju vatru jedni na druge - kazao je Selimović.</s><s>On je iznio i šokantan podatak o broju stradalih u vojnoj koloni koju je predvodio. - Cijenim da smo imali najmanje 4.000-5.000 gubitaka vojno sposobnih ljudi - rekao je Selimović.</s><s>Pored njegovog iskaza datog “bezbjednjacima” tzv. Armije BiH u Tuzli, naš list je u posjedu i izjave načelnika štaba 28. divizije majora Ramiza Bećirovića.</s><s>On je u izjavi koju je dao u Tuzli 11. avgusta 1995. godine, nakon što se oporavio od rana zadobijenih tokom proboja od Srebrenice do Tuzle, izjavio da nije utvrđivano brojno stanje kolone koja je krenula, ali da je prema njegovoj procjeni u koloni bilo između 10.000 i 15.000 ljudi. - Ja sam inače imao oko 6.000 boraca, ne računajući borce iz Žepe.</s><s>U koloni nije bilo puno žena, a nisam vidio ni puno djece.</s><s>Moguće da je bilo desetak žena.</s><s>Nije mi poznato da je neko od starijih žena ubijen prilikom našeg polaska u proboj - rekao je Bećirović organima bezbjednosti tzv. Armije BiH.</s><s>Na drugoj strani veze, izjavio je major Bećirović govoreći o početku proboja prema Tuzli, imao sam načelnika štaba korpusa, kojem sam saopštio kakva je situacija i da je Srebrenica faktički pala, a da mi imamo namjeru krenuti prema Tuzli. - On me je upozorio kakav rizik preuzimamo na sebe, na što sam mu odgovorio da mi nemamo drugog izbora - rekao je Bećirović.</s><s>On je izjavio i da se 28. divizija povlačila preko linije koja je uspostavljena zahvaljujući snagama sa, kako je rekao, slobodne teritorije. - Istovremeno sa našim napadom, iz pravca slobodne teritorije krenuo je napad koji je vodio komandant Naser Orić.</s><s>Oni nisu to jutro mogli da probiju liniju odbrane četnika.</s><s>Poslije su ponovo napali i oko 12 sati smo se uspjeli spojiti i sreo sam se sa Naserom.</s><s>Preko te linije su se naše snage izvlačile više dana, pa i u manjim grupama - kazao je Bećirović.</s><s>NATO avijacija Načelnik Štaba 28. divizije major Ramiz Bećirović potvrdio je da je tzv. Armija BiH imala vazdušnu podršku NATO-a. - Komandant UNPROFOR-a me obavijestio da je četnicima dat ultimatum kojim se traži njihovo povlačenje, te ukoliko odbiju ili se ne izjasne o ultimatumu, uslijediće jaki vazdušni udari, u kojima će učestvovati oko 100 aviona.</s><s>Nešto poslije šest sati ujutro, došla su dva britanska oficira, koji su tražili da im dam ciljeve radi angažovanja aviona, jer se četnici nisu izjasnili oko ultimatuma.</s><s>Dao sam im pomoćnika za obavještajne poslove Salihović Ekrema.</s><s>Negdje oko 14 sati avijacija NATO krenula je u borbeno djelovanje - rekao je Bećirović.</s>
<s>Luis Mekenzi, bivši komandant Unprofora: U Srebrenici nije bilo genocida, bombardovanje Srbije ludost</s><s>Beograd - Istina će uvijek uznemiravati one sa drugačijim mišljenjem, ističe bivši komandant Unprofora u Sarajevu Luis Mekenzi, koji smatra da u Srebrenici nije počinjen genocid, da je sramotno oslobađanje tamošnjeg ratnog komandanta muslimanskih snaga Nasera Orića, te da je ludost bombardovanje Srbije 1999, kao i priznanje samoproglašenog Kosova.</s><s>Ovaj kanadski oficir, koji je nakon misije u Sarajevu 1993. godine, sa 35 godina vojničkog iskustva, podnio ostavku, kaže da je pisao članke o Srebrenici u kojima je osporio nalaz da je počinjen genocid.</s><s>"Ratni zločin da, ali ne i genocid", rekao je Mekenzi za "Politiku", koji će boraviti u Beogradu povodom promocije srpskog izdanja njegove knjige "Mirotvorac: put u Sarajevo" na 64.</s><s>Međunarodnom sajmu knjiga.</s><s>Govoreći o radu Komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji od 1992. do 1995. godine i Komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995, Mekenzi je istakao da je zadivljen dubinom istrage koja potkrepljuje njihove nalaze.</s><s>"To su korisni prilozi današnjoj istoriji tragičnih događaja koji su se dešavali devedesetih za sve strane u konfliktu", rekao je Mekenzi.</s><s>General Mekenzi kaže da mu je službovanje u BiH bilo najteže iako je učestvovao mirovnim misijama i u Pojasu Gaze, na Kipru, u Vijetnamu, Kairu, Centralnoj Americi.</s><s>"Svi ostali sukobi odvijali su se između nacionalnih snaga koje su imale svoje predstavnike u sjedištu UN u Njujorku.</s><s>U BiH smo morali da se bavimo jednom zemljom sa dvije sukobljene frakcije - Srbe sa jedne strane, a Hrvate i Bošnjake sa druge.</s><s>Kao rezultat toga pregovori su bili izuzetno teški", rekao je Mekenzi.</s><s>On je istakao da u BiH ima prijatelje svih nacionalnosti, te da su sumanute optužbe predstavnika bošnjačke dijaspore u Kanadi da je njegovo djelovanje prosrpsko.</s><s>Kada je riječ o opredjeljenju Srbije za vojnu neutralnost, Mekenzi, kao više puta odlikovani profesionalni vojnik, smatra da je to funkcionisalo u prošlosti, ali da postoji potreba za angažovanjem profesionalne vojske, poput Vojske Srbije u nekim mirovnim i misijama zaštite civila širom svijeta.</s><s>"Herojska djela i dostignuća savezničke srpske vojske u prošlosti, u dva svjetska rata, po mnogo čemu su nenadmašna", istakao je Mekenzi. https://www.glassrpske.com/cir/novosti/vijesti_dane-bilo-genocida-bombardovanje-srbije-ludost/294993</s>
<s>Odbrana traži produženje roka za statusnu konferenciju generala Mladića</s><s>Ponedeljak, 14 decembar 2020</s><s>BEOGRAD, 14.</s><s>DECEMBRA /SRNA/ - Odbrana generala Ratka Mladića obavijestila je Međunarodni mehanizam za krivične sudove u Hagu /MMKS/ da i dalje ne može da se izjasni o prisustvu statusnoj konferenciji i tražila da taj rok bude produžen, rekao je jedan od Mladićevih branilaca Branko Lukić.</s><s>"Javili smo da ne možemo, nije se ništa promenilo.</s><s>Mi hoćemo i dalje da vidimo klijenta da bismo znali šta on hoće.</s><s>Drugo, ja i dalje ne mogu da putujem, a advokat Dragan Ivetić je trenutno u bolnici, nakon što je bio u Africi, u Aruši (zbog jednog pravnog slučaja)", rekao je Lukić Srni.</s><s>On je dodao da je odbrana u pisanoj formi zatražila od Mehanizma da taj rok bude produžen.</s><s>"Sada ne možemo čak ni da odgovorimo.</s><s>Tražili smo da se i ovaj rok produži da bismo mogli da odgovorimo kada Ivetić izađe iz bolnice.</s><s>Nije lako raditi u ovim uslovima.</s><s>Sudije bi bile verovatno onlajn.</s><s>A ja ne mogu da idem onlajn, jer moja advokatska komora mi to ne dozvoljava", objasnio je Lukić.</s><s>Lukić je dodao da se general Mladić osjeća i dalje loše.</s><s>Prethodno je Mehanizam 18. novembra usvojio zahtjev odbrane generala Ratka Mladića da se odgodi statusna konferencija, koja je trebalo da bude održana 19. novembra, jer nijedan od branilaca nije mogao da prisustvuje.</s><s>Odbrani je dat rok od 30 dana da javi kada će advokati odbrane biti dostupni, a taj rok je istekao 10. decembra.</s><s>Lukić je ponovio da se i general Mladić protivi da se statusna konferencija održi video-linkom.</s><s>Statusna konferencija, kako je ranije najavljeno, trebalo je da bude održana u video-formi zbog pandemije virusa korona. http://89.111.245.19/novosti/854058/odbrana-trazi-produzenje-roka-za-statusnu-konferenciju.htm</s>
<s>PRESUDA ZA ZLOČIN NAD SRBIMA U BUKVIKU: Đakiću osam godina zatvora</s><s>E. V. N \| 24. maj 2019 \| Večernje novosti Mensur Đakić, koji je kao komandant Prvog bataljona 108. brigade Hrvatskog vijeća odbrane rukovodio i komandovao vojnom akcijom na Bukvik 15. septembra 1992, osuđen je na osam godina zatvora MENSUR Đakić (70), koji je kao komandant Prvog bataljona 108. brigade Hrvatskog vijeća odbrane rukovodio i komandovao vojnom akcijom na selo Bukvik 15. septembra 1992. godine, presudom Apelacionog veća Suda BiH za ratni zločin osuđen je na osam godina zatvora.</s><s>Osim delimičnog zadovoljenja pravde, ova odluka Apelacionog veća ima posebno mesto u pravosudnoj praksi, pošto predstavlja prvu presudu koju je Sud BiH doneo za komandnu odgovornost prema pripadnicima tzv. Armije BiH.</s><s>Prema optužnici koju je zastupao Miroslav Janjić, tužilac Tužilaštva BiH, Đakić je "iz neposredne udaljenosti posmatrao pripadnika bataljona kojim je komandovao kako vrši ubistva tri zarobljena lica srpske nacionalnosti, propustivši da izvrši nužne i razumne mere da kazni počinioca".</s><s>Ilija Jovičić, predsednik Mesne zajednice Bukvik, smatra da bi ova kazna Apelacionog veća Suda BiH mogla da znači određenu prekretnicu u sankcionisanju zločina počinjenih nad Srbima u BiH. - Za razliku od prvostepene, drugostepena presuda donekle zadovoljava očekivanja porodica nastradalih Bukvičana.</s><s>Ako se zna da je od 12. do 15. septembra u selima bukvičkog platoa stradalo 64 osobe srpske nacionalnosti, od kojih čak 25 na pravcu gde je na naše selo napadao Đakić onda je presuda skromna.</s><s>Možda su i naše aktivnosti i pismo koje smo uputili na više adresa u BiH pomogle da se Đakiću poveća kazna - rekao nam Jovičić. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelN-NAD-SRBIMA-U-BUKVIKU-Djakicu-osam-godina-zatvora</s>
<s>Izvještaj o počinjenovm ratnom zločinu nad Srbima u Konjicu</s>
<s>Predmet zločina u Jošanici još u radu, iako ima živih svjedoka</s><s>25/12/2019 \| RTRS \| SRNA U Tužilaštvu BiH i dalje je "u radu" predmet o svirepom zločinu počinjenom na Srbima u Gornjoj Jošanici kod Foče u decembru 1992. godine kada je ubijeno 56 mještana, iako postoje živi svjedoci koji pamte lica zločinaca i strpljivo čekaju pravdu 27 godina.</s><s>Predmet je u radu u Posebnom odjeljenju za ratne zločine Tužilaštva BiH, potvrđeno je Srni u Tužilaštvu. - Sproveden je veliki broj istražnih radnji, saslušan veliki broj svjedoka, ali ima još dosta aktivnosti koje treba izvršiti.</s><s>Rad na predmetu se nastavlja - rekao je Srni portparol Tužilaštva BiH Boris Grubešić.</s>
<s>SENT LUIS, 23.</s><s>MARTA /SRNA/ - Američki savezni sud odobrio je da BiH bude izručen Adem Kostjerevac da bi mu bilo suđeno po optužbi za silovanje trudne Srpkinje koja je bila u zarobljeništvu 1992. godine, javio je američki list "Sent Luis post dispeč".</s><s>Nalog sudije Patriše Koen, koji je izdat u petak, 20. marta, neće rezultirati automatskim izručenjem Kostjerevca.</s><s>U nalogu se navodi da su tužioci iznijeli dovoljno kompetentnih dokaza za izdavanje potvrde o ispunjavanju uslova za izručenje, ali se napominje da glavnu odluku treba da donese državni sekretar SAD Majkl Pompeo.</s><s>Advokat Kajla Vilijams, koja zastupa Kostjerevca, izjavila je da je ovakva odluka "vjerovatno samo utvrđivanje uzroka, ali ne i pronalaženje krivice".</s><s>Ona je dodala da nijedna strana ne može uložiti žalbu na odluku suda.</s><s>Vilijamsova je tokom saslušanja prošle godine dovela u pitanje identifikovanje optuženog, koje je izvršio svjedok, uz napomenu da je previše vremena prošlo od zločina za koji je optužen do optužbe.</s><s>U zahtjevu za izručenje navodi se da je Kostjerevac u vrijeme zločina bio pripadnik vojne policije u Prvoj muslimanskoj brigadi takozvane Armije BiH.</s><s>Srpkinja je uhapšena 17. septembra 1992. godine, nakon što su muslimanske snage opkolile njeno selo i držali je dvije sedmice u podrumu mlina u drugom malom selu.</s><s>Žena je istražiocima rekla da je bila trudna, te da je višestruko silovanje dovelo do pobačaja.</s><s>Sudski dokumenti pokazuju da je Srpkinju kasnije više puta silovao čuvar na drugoj lokaciji, a puštena je u okviru razmjene zatvorenika 5. februara 1993. godine.</s><s>Kostjerevac je tokom ispitivanja koje su u Okrugu Sent Luis 2014. godine izvršili agenti Federalnog istražnog biroa /FBI/ negirao da je silovao Srpkinju, naglasivši kako je "on njoj slao hranu i spriječio druge da je ubiju". http://89.111.245.19/novosti/774256/odobreno-izrucenje-adema-kostjerevca.htm</s>
<s>Potvrđena optužnica Hamzabegovićevoj, zatraženo produženje pritvora</s><s>13/09/2021 \| RTRS \| Autor: SRNA Nakon što je Sud BiH potvrdio optužnicu protiv Sene Hamzabegović, kojoj je na teret stavljeno da je finansirala terorističke aktivnosti i djelovanje državljana BiH na stranim ratištima Sirije i Iraka, Tužilaštvo BiH je zatražilo produženje pritvora, a odbrana mjere zabrane.</s><s>Tužilac Tužilaštva BiH Dubravko Čampara rekao je da je produženje pritvora zatražio jer Hamzabegovićeva ima državljanstva BiH i Švajcarske, te da postoji bojazan od bjekstva.</s><s>Čampara je rekao da je potpisan sporazum o izručenju između BiH i Švajcarske.</s><s>On je naveo da je Hamzabegovićeva ranije osuđivana, te smatra da postoje svi zakonom propisani uslovi da se pritvor produži.</s><s>On je naveo da je riječ o osobi koja je u kontinuitetu vršila krivična djela koja joj se stavljaju na teret, te da se razlozi i okolnosti, ranije utvrđeni za mjere pritvora, nisu promijenili, prenosi Birn. - Suprug Sene Hamzabegović još se nalazi u bjekstvu - rekao je Čampara.</s><s>Sena Hamzabegović optužena je da je u više navrata uplatila oko 230.000 KM za finansiranje terorističkih aktivnosti i djelovanje državljana BiH na stranim ratištima Sirije i Iraka.</s><s>Njoj je stavljeno na teret da je od 2013. do 2018. godine, u više navrata, učestvovala u prikupljanju i pružanju finansijske pomoći za potrebe državljana BiH koji su boravili na stranim ratištima Sirije i Iraka iako je znala da se bore na strani "Islamske države".</s><s>U optužnici je navedeno da je novac slala Muradifu Hamzabegoviću, za kojeg je znala da sa drugim državljanima BiH učestvuje u terorističkim aktivnostima, te da dobijeni novac koristi za finansiranje tih aktivnosti.</s><s>Ona je novac, u različitim apoenima, u više navrata uplaćivala ili lično odnosila na područje Sirije, gdje ga je predavala Muradifu Hamzabegoviću, koji je prema prikupljenim dokazima, novac koristio za davanje plata licima koja učestvuju u terorističkim aktivnostima, kupovinu oružja i druge svrhe. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=445327</s>
<s>Orašje: U vojnoj policiji bili ljudi skloni kriminalu</s>
<s>Popović: Rakijica me tjerao da sam sebi vadim zube</s><s>SARAJEVO, 27.</s><s>MARTA /SRNA/ - Na suđenju desetorici pripadnika Hrvatskog vijeća odbrane /HVO/, optuženih za zločine nad Srbima u Orašju 1992. godine, svjedok Tužilaštva BiH Petar Popović rekao je danas da ga je tokom zarobljeništva u logoru u Donjoj Mahali najviše mučio Mato Živković zvani Rakijica koji ga je tjerao da zarđalim nožem sam sebi vadi zube i brenerom mu pržio ruke.</s><s>"Ja to nisam mogao da uradim, a on mi je onda zarđalim kombinirkama izvadio pet zlatnih navlaka.</s><s>Morao sam sa Jelićem, koji je sa mnom zarobljen, da se držim za ruke, a onda bi puštali struju.</s><s>Uši su mi bušene heftalicom, a Rakijica mi je brenerom pržio ruke.</s><s>Ta mučenja su trajala dok njima ne dosadi", rekao je Popović.</s><s>Popović je ispričao da je kao pripadnik Lake čelinačke pješadijske brigade, sa Milenkom Jelićem, Rankom Antonićem i Grujom Đajićem zarobljen 12. decembra 1992. godine nakon pada Vučilovaca, te da je zatvoren u školu u Donjoj Mahali gdje je bilo mnogo zatvorenika, među kojima su bile žene i starci.</s><s>"Nas četvorica smo kraće vrijeme bili zatvoreni u manjoj prostoriji u kojoj su nas tukli, a onda smo prebačeni u veću gdje je bilo oko 50 Srba i devet Bošnjaka.</s><s>Odmah su počeli da nas tuku.</s><s>Udarali su nas vojni policajci koje sam znao po nadimcima Mate Rakijica, Pera Konj, Elvira, Dama", posvjedočio je Popović.</s><s>On kaže da ni njegovi drugovi, sa kojim je zarobljen, nisu bolje prošli.</s><s>Grujo Đajić je, između ostalog, slomio nogu kada ga je Dama svukao sa kreveta, dok su Ranku Antoniću gasili cigarete na tetovaži JNA na ruci.</s><s>Svjedok je rekao da je vidio Đuru Matuzovića kako ispred logora u Donjoj Mahali šamara zatvorenika Žarka, čijeg prezimena se ne sjeća, a koji je kasnije preminuo.</s><s>On je dodao da je od polovine januara do 9. aprila 1993. godine u osnovnoj školi u Donjoj Mahali, koja je bila logor za Srbe, Matuzovića vidio tri puta u uniformi na kojoj je pisalo HVO, te da je jednom prilikom udario Žarku 20-30 šamara.</s><s>Svjedok je naveo da su mu za Đuru rekli Pero poštar i zarobljeni Srbi iz Orašja koji su se međusobno poznavali.</s><s>Popović je rekao da je sa dva mladića iz Borova Sela 9. aprila 1993. odveden u Osijek, te da je razmijenjen 3. maja.</s><s>Kasnije je čuo da su mladići sa kojima je doveden ponovo vraćeni u logor.</s><s>Branilac optuženog Đure Matuzovića, advokat Vlado Adamović rekao je tokom unakrsnog ispitivanja da ovaj svjedok miješa likove i imena.</s><s>Adamović je podsjetio Popovića da u iskazu Agenciji za istrage i zaštitu BiH /Sipa/ 2015. godine nikada nije pomenuo Đuru Matuzovića, nego Đuru Matuzića ili Mutuzovića.</s><s>Branilac je dodao da je na fotografijama, koje su predočene svjedoku, on prepoznao samo Matu Rakijicu i Damu.</s><s>Osim toga, Adamović je rekao da je svjedok ranije izjavio da mu je izvjesni Zlaja brenerom pržio ruke i da mu je on dao nož da izvadi zube.</s><s>Popović je na to rekao da imena zaboravlja, ali batine nikada.</s><s>Adam Filipović, branilac Mate Živkovića zvanog Rakijica, rekao je da će odbrana dokazati da njegov klijent nema tetovažu na lijevoj ruci, kao što je Popović izjavio Sipi.</s><s>Svjedok Tužilaštva BiH Mladen Kršić ispričao je da je kao osamnaestogodišnjak zatvoren u školu u Donjoj Mahali gdje su ga dočekali policajci sa nadimcima Pera Konj, Mato Rakijica, Kemi, Sore, kako su se između sebe zvali.</s><s>Kršić je potvrdio da je tokom zarobljeništva iz fiskulturne sale izvođen dva- tri puta kada je bio pretučen.</s><s>"Jednom me Dama podigao i bacio na pod, nakon čega su me ostali počeli šutati i udarati, a neko me je i zajašio.</s><s>Tada sam vidio da je neko tablom od stola po leđima udarao Sretu Đikića.</s><s>Ja sam bio uplašen i samo sam htio da preživim", ispričao je Kršić.</s><s>On je potvrdio da je išao na liniju na kopanje rovova i tranšeja gdje se lako moglo poginuti od granate ili metaka.</s><s>Za zločine u Orašju optuženi su general HVO-a Đuro Matuzović, Ivo i Tado Oršolić, Marko Dominković, Joso Nedić, Marko Blažanović, Mato i Anto Živković, te Stjepo Đurić i Mirko Jurić.</s><s>Prema optužnici, oni su zločine počinili kao pripadnici komandnih struktura HVO-a, te vojne i civilne policije u Orašju.</s><s>Na teret im je stavljeno da su počinili progon srpskog stanovništva, i to ubistvima, zatvaranjem, mučenjem, silovanjima i drugim radnjama.</s><s>Nastavak suđenja zakazan je za 17. april. http://www.srna.rs/novosti/678369/popovic-rakijica-me-tjerao-da-sam-sebi-vadim-zube.htm</s>
<s>Tema dana \| 28. maj 2012. \| 18:38 SARAJEVO / BANjALUKA – Institut za nestala lica BiH, po nalogu Tužilaštva BiH počeo je juče u sarajevskom naselju Nedžarići iskopavanja na mestima gde se pretpostavlja da su zakopani sarajevski Srbi iz naselja Dobrinja pet, koji su se tokom rata u BiH zatekli u delu grada pod kontrolom snaga lojalnih Aliji Izetbegoviću.</s><s>Time je krunisan veliki napor srpskih predstavnika u vlasti BiH, koji su dali podršku porodici Mandić u nastojanju da se pronađu tela srpskih civila u naselju Dobrinja, jednom od najstravičnijih sarajevskih stratišta, gde su ubijani Srbi.</s><s>Međunarodni faktori Prema rečima direktora Republičkog centra za istraživanje ratnih zločina u Banjaluci Janka Velimirovića, traži se telo Bože Mandića, a pretpostavlja se da su na istom mestu pokopana i tela još četvorice srpskih civila, ubijenih 1992 godine.</s><s>Velimirović nam je rekao da je u tom delu Sarajeva tokom rata ubijen veliki broj Srba, koji su stradali i bili pokopani u parkovima naselja Dobrinja, ali da su njihova tela sistematski za vreme i posle rata premeštana na nepoznate lokacije.</s><s>Potraga za ocem</s><s>Predsednik Kancelarije za traženje nestalih lica Republike Srpske Saša Košarac naglašava u izjavi za „Pravdu“ da slučaj Bože Mandića nije prva situacija u kojoj politički predstavnici Bošnjaka pokušavaju da uz pomoć Međunarodne komisije za nestale i međunarodnog faktora u BiH prikriju istinu o stradanju sarajevskih Srba, „među kojima je bilo mnogo vrlo uglednih ljudi“.</s><s>Predsednik Udruženja porodica nestalih lica Sarajevsko-romanijske regije Milan Mandić, koji nepune dve decenije traga za ocem Božom, poslednjih meseci alarmira javnost, tvrdeći je da je lažna informacija policijske agencija SIPA podržana od pojedinaca iz Međunarodne komisije za nestale (ICMP) da je telo njegovog oca pronađeno i identifikovano u Tuzli.</s><s>Mandić je odmah dobio demanti te informacije iz centrale ICMP-a u Sarajevu, gde su proverom podataka utvrdili da taj nalaz ne postoji.</s><s>Lažni leševi</s><s>Božu Mandića je 16. juna 1992. godine ubio poznati snajperista sa nadimkom Ustaša.</s><s>Blagoja Pešića, koji je sahranio Božu Mandića, nijedna institucija u BiH nije zvala da se izjasni o okolnostima ovog ratnog zločina.</s><s>Regionalni koordinator za zapadni Balkan u ICMP-u Klaudija Kuljuh potvrdila je da ne postoji trag da je Božo Mandić identifikovan.</s><s>Manipulacije sa srpskim žrtva iz Sarajeva nisu samo u ovoj situaciji dobile monstruozne razmere.</s><s>Događalo se da u grobu iznad kojeg piše ime bude pronađen skelet konja, a posle rata su zločinci naplaćivali od rodbine srpskih civila informacije o tome gde su ostavili telo žrtve.</s><s>D. Bašović http://www.pravda.rs/2012/05/28/srbi-pokopani-u-parkovima/</s>
<s>Dačićeva svjedočila o stradanju članova najuže porodice</s><s>SARAJEVO, 14.</s><s>NOVEMBRA /SRNA/ - Na suđenju optuženima za zločine nad srpskim civilima u ilijaškom selu Čemerno u junu 1992. godine, svjedok Tužilaštva BiH Mila Dačić rekla je da je dva dana nakon napada na to selo na televiziji gledala sahranu ubijenih Srba, među kojima su bili i članovi njene najuže porodice i rođaci.</s><s>Na početku današnjeg svjedočenja, Dačićeva je objasnila da se stradali članovi njene porodice prezivaju Bunijevac, te da je greškom, prilikom upisa u matične knjige umrlih, napisano Bunjevac.</s><s>Ona je navela da su joj ubijeni otac Đorđo, majka Koviljka, brat Goran, stric Rajko, strina Mirosava i njeni sinovi Ranko i Milan sa suprugom Slavojkom.</s><s>Dačićeva je rekla da su u napadu na selo Čemerno ubijeni i Raševići, Trifkovići i Damjanovići.</s><s>Ona je ispričala da su njeni roditelji i većina stanovnika iz Debele Međe napustili to selo nakon nestanka rođaka Pere Bunijevca na povratku kući iz Okruglice.</s><s>U tom periodu, kaže ona, nakon pada granate na kuću u Ilijašu, gdje je živjela sa djecom, 10. juna je krenula na Sokolac.</s><s>Na autobuskoj stanici je vidjela strica Milana Mičića koji joj je rekao da su svi otišli iz Debele Međe, jedni na Čemerno, a drugi u Brgule.</s><s>Prema njenim riječima, na pauzi u mjestu Srednje konobarica im je rekla da je "izgleda bio napad na Čemerno i da je sve popaljeno", dok joj je ujak na Sokocu rekao da je nešto čuo, ali da nije siguran.</s><s>"Sutradan sam čula vanredne vijesti preko radija da je na Čemernu sve pobijeno i popaljeno, a među ubijenima su bili moji roditelji i rođaci.</s><s>To su mi potvrdili i u Crvenom krstu.</s><s>Nakon dva dana, 12. juna 1992. na televiziji sam gledala njihovu sahranu na Čemernu.</s><s>Tada sam vidjela preživjele rođake Momira i Nedeljka, stričeve Aćima i Radeta, a bili su prisutni i Petar Rašević i Jovan Damjanović, rekla je Dačićeva.</s><s>Kaže da je od strica Radeta kasnije saznala da su ubijeni na najbrutalniji način, maljevima i sjekirama, a da joj je stric Aćim ispričao kako su muslimani prelazili preko trapa u kojem se on sakrio.</s><s>"Kada je izašao iz trapa, stric je rekao da je prevrtao leševe tražeći nekoga živog.</s><s>Našao je ranjenu Branku koja je po dolasku naše vojske prebačena helikopterom na liječenje", ispričala je Dačićeva.</s><s>Tokom susreta sa tetkom Rankom Subotić, koja je u tom periodu živjela u Brezi, Dačićeva je saznala da je nakon napada na Čemerno u tom mjestu organizovano veliko slavlje i da je "Alija nekoga za to odlikovao".</s><s>Današnje ročište počelo je saslušanjem bivšeg pripadnika Teritorijalne odbrane /TO/ Kakanj Samira Karamuje koji je ranjen tokom akcije na Čemernu.</s><s>Karamuja je izjavio da je bio pripadnik voda kojim je komandovao Teufik Turudić Tufo, a koji im je na ???</s><s>Vlahinju rekao da po naredbi idu na Čemerno.</s><s>"Osim Tufinog voda, u grupi od dvadesetak ljudi bili su i neki iz TO Breza.</s><s>Išli smo pješke i poslije dugog i teškog hoda stigli u Korita gdje je već bila neka jedinica TO.</s><s>Naveče, 9. juna, krenuli smo na Čemerno i u zoru stigli na brdo iznad njega.</s><s>Ispred haubice na koju smo krenuli bila je kuća sa pomoćnim objektima.</s><s>Počela je pucnjava i dok sam preko čistine pretrčavao do štale, iza leđa sam čuo jaku detonaciju koja mi je odsjekla noge", svjedočio je Karamuja.</s><s>On je dodao da su ga krvavog i u polusvjesnom stanju izvukli ljudi iz Korita koji su za njima išli kao logistička podrška, te prebacili u Mahmutovića rijeku gdje mu je ukazana pomoć.</s><s>Odatle je, kaže, sanitetom prebačen u bolnicu u Brezi.</s><s>Karamuja je rekao da je čuo da je na Čemernu poginuo Rahman Kovač, te da je nekoliko pripadnika TO ranjeno, među kojima i Teufik Turudić.</s><s>Ovaj svjedok je danas rekao da je vidio kako kroz prozor jedne kuće pucaju vojnici, dok je u izjavi Agenciji za istrage i zaštitu BiH /Sipa/ tokom istrage naveo da je vidio cijevi oružja, te da je čuo da su ljudi koji su pucali, ubijeni nakon predaje.</s><s>Karamuja je danas tvrdio da on takvu izjavu nije dao u Sipi, te potvrdio braniocima optuženih da mu je zapisnik pročitan sa monitora nakon davanja iskaza tokom kojeg su mu sugerisana neka prezimena.</s><s>Tužilaštvo BiH tereti Džemala Hadžića, Teufika Turudića, Džemala Smolu, Senada, Harisa i Benjamina Sikiru, Enesa Duraka, Mirsada, Nusreta i Mirzeta Bešliju, te Hamdiju Spahića da su krajem maja i u prvoj polovini juna 1992. godine zajedno sa drugim licima svjesno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u selu Čemerno.</s><s>Optužnica bivše pripadnike Teritorijalne odbrane i aktivnog i rezervnog sastava policije tadašnje BiH tereti da su 10. juna 1992. godine napali Čemerno u kojem su ubili 30 Srba, među kojima je najmlađa žrtva imala 16, a najstarija više od 80 godina.</s><s>Ubijeno je desetak žena, a u napadu je paljena pokretna i nepokretna imovina Srba koji su mučeni i ubijani.</s><s>Nastavak suđenja zakazan je za 28. novembar. http://89.111.245.19/novosti/738388/daciceva-svjedocila-o-stradanju-clanova-najuze-porodice.htm</s>
<s>Hag 04. 05. 2012 \| Srna Pretresno veće Haškog tribunala odbilo je zahtev odbrane generala Ratka Mladića da početak izvođenja dokaza odbrane bude odgođen za 90 dana, objavljeno je danas u Tribunalu.</s><s>Veće je najavilo da će pisano obrazloženje odluke objaviti kasnije.</s><s>Datum početka suđenja Mladiću ostaje 16. maj, kada će Tužilaštvo izneti uvodnu reč, a prvi svedoci će biti saslušani 29. maja.</s><s>Odbrana je ranije saopštila da neće iznositi uvodnu reč u ovoj fazi postupka, niti će se sudu obraćati optuženi, već zadržava pravo da uvodnu reč iznese na početku dokaznog postupka odbrane.</s><s>Tužilaštvo će optužbe protiv Mladića dokazivati uz pomoć više od 400 svedoka.</s><s>U sudnici će se pojaviti 141 svedok i 16 sudskih veštaka, dok će za ostale biti predati iskazi sa ranijih svedočenja u Tribunalu.</s><s>Za dokazni postupak Tužilaštvu je odobreno 200 časova.</s><s>Izvođenje dokaza optužbe odvijaće se u pet segmenata.</s><s>U prvom delu, od kraja maja do 13. jula biće predočen "opšti pregled slučaja", a zatim će biti izvođeni dokazi po optužbama za terorisanje civila u Sarajevu, za uzimanje osoblja UN za taoce, za zločine počinjene u opštinama BiH 1992. i za genocid u Srebrenici 1992. godine. http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/15123/Tribunal+odbio+zahtev+Mladi%C4%87eve+odbrane.html</s>
<s>14:48 \| 15/05/2012 \| SRNA Predsjednik Haškog tribunala Teodor Meron odbacio je danas zahtjev odbrane generala Ratka Mladića za izuzećem predsjedavajućeg sudije Alfonsa Orija i odlaganje postupka, objavljeno je danas u Haškom sudu.</s><s>Sudija Meron je zaključio da je zahtjev za diskvalifikaciju Orija neutemeljen.</s><s>On je naveo da, nakon što je razmotrio svaki od argumenata za izuzeće i Orijeve odgovore, "nije uvjeren da je Mladić pokazao da bi razumni posmatrač, dobro informisan, mogao razumno utvrditi pristrasnost".</s><s>Suđenje generalu Mladiću započeće, kako je i najavljeno, sutra u 9.00 časova, uvodnom rečju Tužilaštva.</s><s>Odbrana generala Mladića zatražila je u petak izuzeće holandskog sudije Alfonsa Orija, koji predsjedava tročlanim vijećem Haškog tribunala, kao i odgađanje početka suđenja dok ne bude imenovan novi sudija.</s><s>Zahtjev za izuzeće zasnovan je na tvrdnji da je sudija Ori u dosadašnjem postupku ostavio utisak pristrasnosti na štetu optuženog.</s><s>Odbrana je kao razlog, između ostalog, navela da Ori ne može biti nepristrasan jer je iz Holandije čiji su vojnici u sastavu Unprofora bili direktni učesnici događaja u Srebrenici u julu 1995. godine.</s><s>Đ.V. http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=61565</s>
<s>DEFEKTNA OPTUŽNICA Ivan IVANOV \| 03.11.2011 \| 01:33 Tužilaštvo MTBJ tek što je objavilo novu, treću po redu optužnicu protiv generala Ratka Mladića.</s><s>[1] Sada Generala čeka da se ponovo pojavi pred sudom, kako bi odgovorio na pitanje o tome da li se po novoj optužnici oseća kriv ili ne.</s><s>Praktično, istovremeno sa tom optužnicom doneta je odluka suda u vezi sa zahtevom Odbrane da se optužnica prizna za defektnu.</s><s>Sud je odbio zahtev Odbrane.</s><s>[2] Međutim, defektnost optužnice uopšte ne treba da se „konstatuje“, ona je očigledna.</s><s>Tako, na primer, optužnica okrivljuje Mladića za ubistva po čitavoj teritoriji Bosne.</s><s>Ali, gde, kada i ko je ubijen – o tome su podaci, lepo rečeno, jako-jako uopšteni.</s><s>Tako se konstatuje da je ubijeno „najmanje šest ljudi“ ili „otprilike njih devetoro“.</s><s>Posebno „ubedljivo“ izgledaju tvrdnje o ubistvima „jednog broja lica“ čas ovde, čas onde (naravno, bez ukazivanja tačnog vremena i mesta).</s><s>Čak i kada se govori o ubistvu samo „jedne osobe“ nema imena i ostalih podataka, neophodnih za identifikaciju.</s><s>Nema informacija ni o mestu, ni o vremenu kada je ubistvo izvršeno.</s><s>Samo se kaže opština ili grad.</s><s>A vreme se ponekad navodi kao period, na primer „u periodu između aprila i maja 1995. godine“ i tome sl, i td.</s><s>Takav „dokument“ može bilo ko da smandrlja.</s><s>Očigledno je da je prema takvoj izjavi nemoguće napraviti odbranu.</s><s>Koliko su sudije morale da se preznojavaju dok su izmišljale „argumente“ u korist tužilaštva govori, na pr. sledeći hokus-pokus.</s><s>Odbrana je tvrdila da su u ranijim odlukama Tribunala (naprimer, u procesu Naletilić i Martinović) sudije zaobišle one tačke optužnice, po kojima tužilaštvo nije navelo tačno vreme kada su izvršeni zločini, koji terete optužene.</s><s>U Haškom tribunalu takva praksa je obavezna.</s><s>Da bi se otkačile od neprijatnog presedana, sudije su kod R.Mladića izmislile sledeći argument: kao, proces protiv Naletilića i Martinovića se razlikuje od procesa R.Mladiću, jer je u prvom slučaju jedan od optuženih lično izvršio zločine, a generala Mladića, zamislite, ne optužuju da je zločine vršio lično.</s><s>Tako da, zbog toga, navedeni presedan ne može da se iskoristi u ovom drugom slučaju.</s><s>Šta da se kaže, neverovatan zaključak!</s><s>Uostalom, ovo još jednom pokazuje neprofesionalizam sudija, a najvažnije – njihovu nesposobnost da čvrsto zaštite optužnicu tužilaštva.</s><s>Proces nije ni počeo, a sudije već moraju da za uši izvlače tužioce iz kaljuge njihove sopstvene krivice.</s><s>Ali, oni ipak rade za dobro svih, pa nema veze što su se, dok su ih izvlačili, i sami do guše našli u njoj!</s><s>Postoji još jedna „sitna tajna“ - zašto je sud krenuo od zahteva da se i tako otvoreno defektan dokument prihvati.</s><s>Stvar je u tome, da je predsednik veća u ovom slučaju onaj isti sudija koji je u svoje vreme, (pre hapšenja Generala) potvrdio optužnicu protiv R.Mladića.</s><s>Zato bi priznanje defektnosti optužnice značilo istovremeno i njegovo priznanje da je njegov lični rad defektan.</s><s>Istovremeno, dokazanost da je optužnica otvoreno defektna predstavlja bazu za diskvalifikaciju sudije A.Orija, ne samo iz sastava sudskog veća po predmetu generala Mladića, već i kao sudije uopšte.</s><s>Uostalom, istine radi, treba da se kaže da se u tome on ni malo ne razlikuje od drugih sudija, koji su isto tako potvrđivali optužnice, koje nisu bile potkrepljene realnim dokazima (na primer, to je učinio sudija Kvon, koji je 2003. godine potvrdio optužnicu protiv V.Šešelja, iako nije imao stvarne dokaze o njegovoj krivici – šta više, ti dokazi nisu nađeni ni za proteklih 9 godina!).</s><s>Bez obzira na to, tužilaštvo očekuje da dokaže takvu sakatu optužnicu.</s><s>Da pogledamo šta može da dokaže.</s><s>Pokušavajući da unekoliko zagladi neprijatan efekat, sud je odlučio da igra po principu „i po babu, i po stričevima“, prikazujući „objektivnost“: pošto je odbio jedan zahtev Odbrane, sud je prihvatio drugi.</s><s>[3] Odbrana je zahtevala da se odbije zahtev tužilaštva o vođenju dva procesa, umesto jednog.</s><s>Prvo je trebalo da dođe do procesa o Srebrenici.</s><s>Stekao se utisak da se ta optužba može vrlo lako dokazati tako da je to, eto, garantovana osuda.</s><s>Takvu sigurnost omogućuju već završeni procesi u vezi sa Srebrenicom, po kojima su svi optuženi proglašeni za krive, a što je najvažnije, sud je „pravno konstatovao“ da događaji u Srebrenici u julu 1995. godine predstavljaju genocid.</s><s>Međutim, ako se svaki taj već završeni proces proanalizira pažljivije videćemo da je glavni svedok, u suštini, jedno isto lice, koje je trčalo sa jednog procesa na drugi i davalo lažne izjave u zamenu za promenu svoje spoljašnosti i preseljenje u drugu državu.</s><s>Na četiri procesa okrivljeni su dali iskaze kojima optužuju svoje saborce, u zamenu za ukidanje optužbe za genocid protiv njih lično.</s><s>Na jednom procesu optuženog je branio advokat protiv volje optuženog i taj advokat nije štitio interese branjenika.</s><s>Uostalom, i kompletna odgovornost tih lica je građena na unapred proglašenoj krivici generala R.Mladića i R.Karadžića.</s><s>Sada predstoji da se dokaže krivica lično Mladića i Karadžića.</s><s>A to nije isto.</s><s>Tim pre, što tribunal zna da se general Mladić neće braniti od optužbi, već će dokazivati krivicu stvarnih zločinaca.</s><s>Tako da je sigurnost tužilaca da će „Srebrenica“ za njih biti samo šetnja malo preterana.</s><s>U stvari, ni tužilaštvo, ni sud nisu želeli i ne žele taj proces.</s><s>Zahtev da se po jednoj optužnici suđenje brzo završi predstavlja najobičniju igru sa publikom i pokušaj da se Odbrana odvuče od stvarno važnih poslova, tj. od više miliona stranica materijala, koji prate optužnicu. [1] Prosecutor v. Ratko Mladic, Third Amended Indictment, // Oficialьnый saйt Meždunarodnogo tribunala po bыvšeй Юgoslavii v internete: http://www.icty.org/x/cases/mladic/ind/en/111020ai.pdf (Zvaničan sajt Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju na internetu) [2] Prosecutor v. Ratko Mladic, Decision On Defence Preliminary Motion Objecting to the Form of the Second Amended Indictment, // http://www.icty.org/x/cases/mladic/tdec/en/111013.pdf [3] Prosecutor v. Ratko Mladic, Decision On Consolidated Prosecution Motion to Sever the Indictment, to Conduct Separate Trials, and to Amend the Indictment, // http://www.icty.org/x/cases/mladic/tdec/en/111013a.pdf http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/03/defektna-optunica-kako-napreduie-proces-generalu-r.mladihu.html</s>
<s>Datum: 25.07.2011 23:00 Autor: Glas Srpske BEOGRAD - General Vojske RS Ratko Mladić zaprepašćen je onim što mu se stavlja na teret optužnicom Haškog tribunala - izjavio je juče Mladićev glavni branilac Branko Lukić, prenose agencije. - Mi smo prošli kroz optužnicu, pošto je on do sada nikada nije čitao.</s><s>Mladića je svaki deo optužnice zaprepastio.</s><s>On kaže da je bio vojnik i da je radio svoj posao, branio svoj narod - rekao je Lukić, koji smatra da je u ovom trenutku optužnica protiv Mladića konačna.</s><s>- Ipak, postoje informacije da haško tužilaštvo planira da, zbog hitnosti, radi samo optužbu za genocid i da se ne rasplinjuje kao u slučaju Radovana Karayića - rekao je Lukić.</s><s>Ističe da je o strategiji odbrane još rano govoriti i da najprije treba da se odrede članovi tima, te da je još u postupku prijedlog da se kao drugi Mladićev branilac pojavi ruski advokat Aleksandar Mezjajev.</s><s>Lukić će se pojaviti uz Mladića na idućoj statusnoj konferenciji u Hagu 25. avgusta, kada će se govoriti o statusnim stvarima. http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/61127/cir/Mladic-zaprepascen-optuznicom-Tribunala.html</s>
<s>Obnovljena je stara i do sada nekoliko puta pokretana ideja o podizanju memorijalnog centra posvećenog milionskim ljudskim gubicima koje je imao srpski narod tokom 20. veka.</s><s>Tim povodom, osnovano je Društvo za podizanje memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u 20. veku.</s><s>Predsednik Upravnog odbora je akademik Vasilije Krestić, predsednik Skupštine šahovski velemajstor Aleksandar Matanović.</s><s>Cilj društva je da se ogromne žrtve srpskog naroda zaštite od zaborava i, pored toga, da se utiče na javnost u svetu da bolje shvati i prizna značajne doprinose srpskog naroda pobedama saveznika u oba svetska rata.</s><s>Društvo je u prvom redu izraz volje građana srpske nacionalnosti da neposrednim angažovanjem, vlastitim radom i sredstvima podignu u Beogradu, na reprezentativnoj lokaciji, memorijalni centar posvećen svojim stradalim precima.</s><s>Podrazumeva se da se u ovom poduhvatu građana ne isključuje angažovanje države i njenih institucija.</s><s>Naprotiv, od njih se očekuje da ovu ideju i sami prihvate, da je pravno regulišu, reše problem lokacije i, kad budu u mogućnosti, neposredno učestvuju u obezbeđenju dela sredstava.</s><s>Povod za ovu inicijativu je činjenica da je u prošlom, 20. veku srpski narod imao nekoliko nametnutih veoma teških oslobodilačkih i odbrambenih oružanih sukoba u kojima je pretrpeo ogromne ljudske gubitke.</s><s>Milioni naših sunarodnika su tokom tog razdoblja izbrisani sa spiskova živih, ali do danas nisu uneti u spiskove mrtvih.</s><s>Ovo je pokušaj da konačno, koliko je to sada moguće, sačinimo te spiskove i sa njima izađemo pred našu i svetsku javnost.</s><s>Sigurno je da s tim pre svega humanim poslom mnogo kasnimo, ali još više ćemo kasniti ako opet nađemo razlog da sve to odgodimo za neko povoljnije vreme.</s><s>Ako u Evropi postoji stradalni narod, pogotovo kad se analizira prošli vek, to je srpski narod.</s><s>Za razliku od ostalih evropskih malih, podjednako stradalih naroda – među kojima je u trajnom sećanju stradanje Jermena na početku veka, i tragedija Jevreja u Drugom svetskom ratu, srpski narod je, takođe, veoma stradao u oba ta slučaja.</s><s>Zapravo, nema naroda u Evropi koji je i u jednom i u drugom međunarodnom oružanom sukobu pretrpeo tako velike ljudske gubitke.</s><s>Naša hrišćanska, nacionalna i moralna dužnost je da se odužimo stradalnicima kao što su to već učinila dva pomenuta naroda.</s><s>I ne samo oni.</s><s>Publicista Milivoje Ivanišević objavljeno: 19.02.2015. http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/Srpski-memorijal.sr.html</s>
<s>Utorak, 19 januar 2010</s><s>Internet Svedok 704, 19.</s><s>Januar 2010.</s><s>SRPSKA ZGARIŠTA SREBRENIČKOG KRAJA Za Boška Jakšića, komentatora dnevnog lista "Politika" Srebrenica je "zlatna prilika srpske katarze ili olovni povod bekstva od istine".</s><s>Dobro, možda je to zaista tako.</s><s>Ali u svom komentaru ugledni gospodin Boško stvar oko (ne)usvajanja Rezolucije o Srebrenici, o čemu će odlučivati narodni poslanici (a zna se ko ima većinu?!) na to što se zalaže za katarzu (dakle i za usvajanje) ne zameram mu, njegovo je, demokratsko, pravo, slagao se ja s tim ili ne.</s><s>Međutim, gospodinu Jakšiću to, što ima pravo na mišljenje, ne daje i pravo da se služi poluistinama, da bi brojem, navodno pobijenih u "velikosrpskom projektu čišćenja Srebrnice (čitaj BiH)" fascinirao javnost i dao svoj puni doprinos onoj opciji koja bi da usvoji rezoluciju o Srebrenici, ali uz obavezan prefiks - genocid.</s><s>Barata on, Jakšić, krupnim rečima, susretima sa istorijom, moralnim čišćenjem, kvorumom hrabrosti, katarzom, odnosom prema zločinu kao odnosu prema politici koja je do njega dovela...</s><s>Pre svega, koliko se sećam, a sećam se poduže, dosad NIKO, ama baš NIKO, osim sad Boška Jakšića, nije izbrojao da su "Srbi, narod čiji su pripadnici pobili sedam, OSAM, DEVET hiljada muslimanskih nenaoružanih muškaraca, ne praveći razliku u godinama..." Bilo je, istina, i ranije licitiranja, što je, naravno, van svake pameti, jer ubistvo i jednog čoveka je zločin...</s><s>Ali, danas, kad se u srpskoj javnosti ponovo delimo na one koji su "Za" Rezoluciju o Srebrenci, i za one koji su za DVE rezolucije, odvojene, jasno je da je sve dozvoljeno, ili nekom više nekom manje...</s><s>Gledao sam, onomad, na TV, emisiju u kojoj su učestvovali Nataša Mićić, za koju izvinjenje i Rezolucije o Srebrenici, bez umetnute reči - genocid, ništa ne znače, Dragana Maršićanina (DSS), nekada kandidata za predsednika, i narodnog poslanika Dragana Markovića Palmu...</s><s>U žestokoj razmeni udaraca, i ispod pojasa, došli smo, konačno, do jedne stvari: Ko kaže Srebrenica, nikad ne kaže "Oluja".</s><s>I. Tačka.</s><s>Da ne kažem da niko i ne pominje Bratunac gde su Orićevi ljudi, da ne kažem muslimani, pobili mnogo ljudi, da i ja ne licitiram i igram se žrtvama, ili srpska zgarišta u srebreničkom kraju...</s><s>Njima, valjda nema ko da se izvini, ili su mrtvi u Srebrenici značajniji od mrtvih u Bratuncu?</s><s>Ne bih se s tim složio.</s><s>Svim nevinim žrtvama odajem poštu, i za mene, svaka žrtva je podjednako teška.</s><s>Bilo s one, ili s ove strane.</s><s>Dok mi Jakšić, Mićićka i ostali Zagovornoici da jedni mrtvi imaju veću težinu od drugih, nisu otvorili oči.</s><s>A, bio sam ubeđen da smo svi, pred Bogom i pred Alahom i za života, pogotovo u smrti, jednaki...</s><s>Preneto iz: Internet Svedok, broj 704, 19. januar 2010.</s>
<s>Na području Srebrenice i Bratunca ubijena 3.262 Srbina</s><s>Utorak, 27 mart 2007</s><s>Tanjug Vesti na srpskom, Republika Srpska 29. mart 2007.</s><s>Na području Srebrenice i Bratunca ubijena 3.262 Srbina SREBRENICA, 28. marta (Tanjug) - Savetnik Dokumentacionog centra za istraživanje zločina nad Srbima iz Beograda Strahinja Živak izjavio je da je taj centar obradio dokumentaciju i prikupio podatke koji dokazuju da su na području Srebrenice, Bratunca i susednih opština tokom 1992. i 1993. godine muslimani ubili 3.262 Srbina. “Centar je uradio brošuru sa svim imenima, među kojima je 73 odsto civila, koja je upućena na stotine adresa domaćih i međunarodnih institucija”, rekao Živak.</s><s>On je dodao da su muslimanske oružane snage iz Srebrenice, pod komandom haškog osuđenika Nasera Orića, tokom napada na srpska naselja uništili, popalili i razorili 82, od ukupno 93, srpska sela na području Srebrenice i Bratunca.</s><s>Živak je istakao da niko ne osporava zločine nad muslimanima iz Srebrenice, koji su se dogodili u julu 1995. godine, ali je istakao da se u Memorijalnom centru u Potočarima sahranjuju i mnogi umrli prirodnom smrću, ili poginuli znatno ranije na drugim mestima i ratištima.</s><s>Živak je podsetio da je izdata brošura sa imenima 5.515 stradalih sarajevskih Srba, ali da taj broj još nije konačan, već da Savez logoraša Republike Srpske, čiji je i on član, nastavlja da istražuje te zločine za koje još niko nije odgovarao.</s>
<s>RT: Darko Mladić - Ponosan sam na očevu ulogu u ratu [transkript]</s><s>Petak, 08 jun 2012</s><s>16. 05. 2012.</s><s>„Haški tribunal je pokazao pristrasnost čak i pre nego što je Ratku Mladiću počelo suđenje“ - Darko Mladić, sin komandanta VRS Ratka Mladića rekao je za televiziju RT.</s><s>Darko Mladić kaže da je njegov otac samo pokušavao da zaštiti svoj narod tokom bosanskog rata.</s><s>Mladić je optužen za genocid i ratne zločine nad muslimanima.</s><s>RT: Darko, sin ste čoveka kome se sudi za genocid, ratne zločine i druga teška krivična dela, ali znate i drugu stranu ove priče.</s><s>Mislite li da će ikada ponovo videti slobodu ?</s><s>DM: Pa, mi ćemo da se borimo za njegovu slobodu svim sredstvima koje imamo.</s><s>Optužbe protiv njega su veoma teške i mislimo da to nije u redu.</s><s>Mnoge od tih optužbi su zapravo proizvod ratne propagande od početka rata i, nažalost, ona je uspela da se vrlo dugo održi u medijima, kao i u diplomatiji.</s><s>Tako sada imamo tešku situaciju, svi se trudimo da mu pomognemo da odbije ove laži.</s><s>RT: Nekoliko Ratkovih podređenih starešina je već proglašeno krivim.</s><s>Kako vaš otac može biti nevin?</s><s>DM: Ne znam o tim postupcima, jer nisam pravnik i nisam pratio ostala suđenja, tako da to ne mogu da komentarišem.</s><s>Mogu da govorim o mom ocu, jer znam ko je on.</s><s>Kao što možete videti, jer Vi radite u medijima, u ovom slučaju postoje dva Ratka Mladića: jedan je Ratko Mladić medijski proizvod, što je daleko od realnog Ratka Mladića koga poznajem.</s><s>Dakle, kao njegov sin i neko ko ga zna, ja sam savršeno siguran da on nije kriv.</s><s>RT: Zapadni mediji su označili vašeg oca kao kasapina Bosne, a slične atribute su pripisivali i Radovanu Karadžiću.</s><s>Mislite li da pod uticajem takvih medija može postojati uticaj na nepristrasnost sudija?</s><s>DM: Pa, nadam se da neće.</s><s>Ali, kao što možda znate, tim odbrane je već podneo zahtev za izuzeće predsedavajućeg sudije, jer mislimo da je on već pokazao neku pristrasnost u ovom predmetu.</s><s>Što se tiče medija, smešno je šta se 20 godina posle ovih događaja dešava, iste stvari koje su pokrenute u medijima - genocid, stotine hiljada mrtvih i tako dalje - još jedan dan u zapadnim medijima, a nasuprot toga drugi mediji pružaju sasvim drugačiju sliku.</s><s>Tokom ovih 20 godina, mediji - posebno iz onih zemalja koje su duboko uključene i aktivne na drugoj strani, pomažući ih i koje su vodile rat protiv nas - i dalje drže do svoje priče, govore o genocidu u 1992. godini i pre nego što je sve počelo.</s><s>Mislim da su ovi svi navodi proizvedeni i pre nego što je počeo rat.</s><s>RT: Postoji široko rasprostranjeno uverenje, iako još nije dokazano, da je vaš otac direktno odgovoran za masakr u Srebrenici i da je on isplanirao masakr u kojem je živote izgubilo oko 8.000 ljudi.</s><s>Ko može da dokaže suprotno?</s><s>Da li postoje znaci i dokazi da se dokaže suprotno?</s><s>DM: Nadam se da postoje.</s><s>Ali pošto imamo dosta jake snage protiv nas, to će biti težak zadatak.</s><s>RT: Suđenje vašem ocu se takođe poklapa sa suđenjem Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku i bliskom Mladićevom saradniku.</s><s>I on je optužen za identična dela.</s><s>Za mnoge će sve ovo izgledati kao veliki sudski šou, ali koliku krivicu oni zaista nose?</s><s>DM: Ne mogu da komentarišem Radovana Karadžića, ali sam ponosan na ulogu mog oca u ratu u Bosni, ne zato što mislim da je on kriv za bilo šta, već zato što je radio svoj posao u ovom ratu.</s><s>Primarni cilj ovog rata je bio da zaštitimo naš narod da ne bude ponovo izložen genocidu.</s><s>Moram da vas podsetim: srpski narod je pretrpeo genocid u Drugom svetskom ratu - od fašista, i sa svih strana.</s><s>A u Balkanskom ratu, mediji nas prikazuju kao fašiste i počinioce genocida.</s><s>Ova inverzija je za mene strašan napad na istinu, jer sve što smo radili je da smo se branili kako se genocid ne bi ponovio.</s><s>Moj otac je uspeo u tome, a ja sam ponosan na njegovu ulogu u ratu.</s><s>Da imam bilo kakvu sumnju da je kriv za neke od ovih optužbi, ne bih stajao uz njega.</s><s>RT: Postoji i uverenje da su srpske vlasti dozvolile Mladiću da u Srbiji ostane na slobodi gotovo 16 godina posle podizanja optužnice u Tribunalu.</s><s>Šta se dogodilo?</s><s>Da li je izgubio podršku moćnih ljudi koji su mogli da mu pomognu da izbegne pritvor?</s><s>DM: Ne, ja ne mogu da se složim sa vama.</s><s>Situacija je komplikovana i to se ne bi moglo ispričati u ovako kratkom vremenu, ali mislim da je moj otac jedini čvrst oslonac i podršku imao u srpskom narodu.</s><s>RT: Kritičari ističu da Tribunal nikada nije podigao optužnicu protiv NATO zvaničnika koji su bili uključeni u balkanske ratove.</s><s>Da li je ta tvrdnja na mestu?</s><s>DM: Za mene je očigledno da je NATO bio strana u sukobu koja je davala medijsku, diplomatsku i vojnu podršku, da bi se na kraju rata direktno vojno angažovali.</s><s>Dakle, na žalost, oni su učestvovali u sukobu i verovatno su imali i neke zajedničke planove sa drugom stranom u ovom sukobu, ali kao što vidite Tribunal nije zainteresovan za istragu bilo kog od ovih planova.</s><s>RT: Nije tajna da je hapšenje vašeg oca bila prekretnica u kandidaturi Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji ove godine.</s><s>Deset meseci kasnije, Evropski savet odobrio je Srbiji zvanični status kandidata za članstvo u EU.</s><s>Da li mislite da je vaš otac je bio pion u političkoj igri Srbije?</s><s>DM: Ne, ne mislim da je bio pion.</s><s>On je verovatno bio neka vrsta alatke za pritisak na Srbiju, ali srpski problemi neće biti rešeni uz njegovo izručenje.</s><s>Ovo je zapravo lažna dilema.</s><s>RT: Postaviću pitanje, a ako možete, odgovorite sa "da" ili "ne": Da li mislite da će baš otac imati fer suđenje?</s><s>DM: (smeh) Nadam se da će imati fer suđenje, ali smo imali drugačije iskustvo kada se je UN umešao u toku rata.</s><s>Nadam se da će postupati po standardima za koje tvrde da poštuju.</s><s>Ali bih želeo da Vas podsetim da je nedavno gospodin Torvald Stoltenberg (bivši ministar spoljnih poslova Norveške koji je 1993. godine bio specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN za bivšu Jugoslaviju) dao intervju u kojem je u vezi rata u Bosni rekao da su medijatori bili primorani da budu protiv Srba, tražeći drugi put za Hrvate i pomažući muslimane.</s><s>Dakle, ako je to definicija nepristrasnosti, bojim se da uz takvu nepristrasnost neće biti pravičnog suđenja.</s><s>Dakle, ne mogu da Vam odgovoriti sa "da" ili "ne" (smeh).</s>
<s>Završne riječi u slučaju Jasmina Keserovića 18. februara</s><s>Četvrtak, 04 februar 2021</s><s>04/02/2021 \| RTRS \| Autor: SRNA Iznošenje završnih riječi Tužilaštva BiH i odbrane Jasmina Keserovića, optuženog za pridruživanje terorističkoj organizaciji Islamska država i javno podsticanje na terorističke aktivnosti zakazano je za 18. februar u Sudu BiH.</s><s>Na današnjem ročištu, svjedok odbrane Berin Tahić rekao je da je u Siriji, u bolnici u kojoj je radio, nekoliko puta vidio Jasmina Keserovića.</s><s>Tahić je ispričao da je u maju 2013. godine otišao u sirijski grad Azaz, gdje nije poznavao nikoga, te da nije mogao da se snađe i nađe posao.</s><s>On je dodao da je tamo upoznao doktora Sirijca oženjenog Bosankom, koji ga je zaposlio u bolnici u mjestu Shamarin, prenosi Birn.</s><s>Tahić je rekao da je prije odlaska u Azaz, gledao kanale na Jutjubu koji su prikazivali patnju sirijskog naroda, zbog čega je odlučio da ode i pomogne, jer je tokom rata u BiH imao iskustva kao medicinar.</s><s>Prema njegovim riječima, u Siriji se, u koju je ušao preko Turske, zadržao 40 dana.</s><s>On je istakao da je Keserovića, kojeg ranije nije poznavao, u Siriji vidio dva ili tri puta u bolnici u Shamarinu, "na granici s Turskom", te potvrdio da je to osoba koja sjedi u sudnici.</s><s>Svjedok je rekao da je Keserović govorio arapski jezik i da se sjeća da nije bio u vojnoj uniformi kada ga je vidio zadnji put.</s><s>Tahić je potvrdio da mu je jednom prilikom Keserović pomogao oko prevoda u komunikaciji s doktorom.</s><s>Na pitanje tužioca Ćazima Hasanspahića svjedok je odgovorio da u periodu odlaska u Siriju nije čuo za takozvanu Islamsku državu.</s><s>Na današnjem ročištu odbrana je uložila materijalne dokaze, čime je završen dokazni postupak. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=420289</s>
<s>Austrijanac Volfang Petrič, a potom Britanac Pedi Ešdaun, u interesu stvaranja dokaza o navodnom genocidu u Srebrenici, daju inicijativu za podizanje Memorijalnog kompleksa žrtvama Srebrenice AUSTRIJANAC Volfang Petrič, a potom Britanac Pedi Ešdaun, u interesu stvaranja što ubedljivijih dokaza o navodnom genocidu u Srebrenici, a to im je bio glavni posao, daju inicijativu za podizanje Memorijalnog kompleksa muslimanskim civilnim žrtvama Srebrenice, stradalim jula 1995. godine.</s><s>Sudska dokumenta u Hagu nisu bila dovoljno ubedljiva da se dokaže genocid.</s><s>U njima se skoro i ne pominju civilne žrtve, a bez njih nema genocida.</s><s>Tako je nakon pet godina uzaludnog traganja za dokazima o genocidu rođena ideja za podizanje Memorijalnog centra, grandioznog i monumentalnog objekta koji treba da impresionira posetioce.</s><s>Logikom - što veći Memorijal, tim veći i srpski zločin.</s><s>Ili, kompleks Memorijalnog centra je sam po sebi dovoljan dokaz, ostali dokazi o genocidu postaju suvišni.</s><s>Tako je počela zloupotreba mrtvih da bi se potkrepile i dokazale obmane živih.</s><s>Vladi RS je naloženo da isplati za otkup zemljišta 4.681.692,00 maraka (taj isti Petrič u to vreme nije odobrio Srbima Sarajeva da skromnim spomenikom obeleže svoja stradanja u glavnom gradu BiH).</s><s>Ne ulazeći u mnoga sporna pitanja nastojaćemo da u najkraćim crtama iznesemo samo nekoliko nepobitnih činjenica.</s><s>Ukopavanja su počela marta 2003. i od tada su počele prevare.</s><s>U nedostatku civilnih žrtava Srebrenice ukopavani su šehidi i borci Armije BiH, hiljade zločinaca poginulih na raznim lokacijama i u raznim vremenima tokom rata.</s><s>Civilnih žrtava tu je i danas jedva do 10 posto, a Srebreničana i manje od toga.</s><s>Danas pritisnuti nepobitnim dokazima o obmani neko je konačno na ulazu ispisao i ostale opštine čije su "žrtve" tu pokopane.</s><s>To su: Foča, Sarajevo, Tuzla, Vlasenica, Zvornik, Višegrad, i još desetak.</s><s>Vrhunac bezočnosti je u činjenici da su tu pokopani zločinci neposredno odgovorni za pokolje i progone srpskog stanovništva.</s><s>Prostor nam, nažalost, ne dopušta da tome posvetimo i više pažnje.</s><s>Ali, pomenućemo nekoliko vrlo interesantnih imena.</s><s>Tu je pomoćnik komandanta 281. brigade Hajrudin Avdić odgovoran za 74 ubistva u deset srpskih sela Srebrenice, Bratunca i Vlasenice.</s><s>Ili Ibro (Husein) Dudić, major, komandant 282. istočnobosanske lake brigade Armije BiH, koji je uništio 17 srpskih sela u kojima je ubijeno 329 meštana.</s><s>Ibran (Ibro) Muratović učestvovao u napadu i ubistvima u pomenutom selu Blječeva.</s><s>Dževad (Ramo) Babajić iz Glogove, učestvovao u napadu na Hranču 25. jula 1992. i ubistvima osam meštana.</s><s>Oficiri Mehmed (Salih) Salihodžić, Avdulah (Mustafa) Bećirović i Safet (Hamed) Ahmić bili su na važnim komandnim dužnostima u štabu 283. istočnobosanske lake brigade i odgovorni su za ubistva 189 meštana u 11 sela.</s><s>Avdulah (Avdo) Ahmetović, bio je pomoćnik komandanta, a Hajrudin (Hamid) Avdić, član štaba 281. istočnobosanske lake brigade i u 13 sela učestvovali su u ubistvu 228 meštana.</s><s>Ahmetović (Nuhan) Muhamed, 1948. g. Kladanj - član štaba Kladanjskog odreda; Đozić (Hajrulah) Mirsad, 1977. g. Kladanj - poručnik, načelnik atomsko-biološko-hemijske odbrane 121. brdske brigade; Salihović (Alija) Smajo, 1963. g. zamenik komandanta 1. bataljona 302. brdske brigade; Halilović (Omer) Ahmet, 1953. g. komandir 2. voda 1. čete 3. bataljona 121. brdske brigade, Hodžić (Himzo) Safet, milicioner u SUP Stupari su u raznim vremenskim razdobljima učestvovali u napadima na srpska sela Vranovići, Mladovo, Olovci, Brdijelji, Obrđevci, Brnjice, Pelemiši i mučenju zatvorenika u logoru Stupari. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuel249-Milivoje-Ivanisevic-Cudna-mezarja-u-Potocarima</s>
<s>Ramiz Dreković optužen za zločine nad Srbima u Kalinoviku</s><s>27/12/2018 \| RTRS \| SRNA Tužilaštvo BiH podiglo je optužnicu protiv ratnog komandanta 4. korpusa takozvane Armije BiH Ramiza Drekovića /62/ za ratni zločin protiv civilnog stanovništva srpske nacionalnosti na području Kalinovika, saopšteno je iz ove pravosudne institucije.</s><s>U saopštenju je navedeno je da je Dreković za vrijeme rata u BiH postupao suprotno odredbama Ženevskih konvencija o zaštiti civilnih lica.</s><s>"Dreković je optužen da je u proljeće 1995. godine izdao direktno, strogo povjerljivo naređenje artiljerijskim jedinicama na širem području opštine Konjic da izvrše neselektivno granatiranje Kalinovika, naseljenog stanovništvom srpske nacionalnosti", navedeno je u saopštenju.</s><s>Nakon granatiranja, u više navrata, tokom maja i juna 1995. godine, usljed eksplozija granata ubijeno je dijete u dobu od 15 godina, a teže i lakše ranjeno više djece i odraslih, piše u saopštenju.</s><s>Prema navodima Tužilaštva BiH, granatiranjem je prouzrokovano veliko razaranje imovine i objekata.</s><s>Tužilaštvo BiH najavljuje da će navode optužnice dokazivati pozivanjem 50 svjedoka i stručnih vještaka, te prilaganjem više od 200 dokaznih materijala.</s><s>Optužnica je proslijeđena Sudu BiH na potvrđivanje.</s><s>Sud BiH pustio je Drekovića početkom decembra na slobodu koji je prethoddno uhapšen zbog sumnje da je počinio ratni zločin nad srpskim civilima u Kalinoviku.</s><s>Dreković je pušten nakon što je sudija za prethodno saslušanje odbio prijedlog Tužilaštva BiH za određivanjem jednomesečnog pritvora.</s><s>Pritvor je bio zatražen zbog opasnosti da bi boravkom na slobodi osumnjičeni mogao ometati istragu, prikrivati dokaze i vršiti uticaj na svjedoke ili saučesnike, a u Sudu BiH su smatrali da je prijedlog neosnovan. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=321212</s>
<s>četvrtak, 19. jul 2012.</s><s>Odbrana Ratka Mladića pokušala je danas pred Haškim tribunalom da ospori verodostojnost izveštaja posmatračke misije UN (UNMO) od 9. do 11. jula 1995, navodeći da informacije iz Srebrenice nisu prikupljali posmatrači, već njihov muslimanski prevodilac, i da su ih holandski mirovnjaci zvali "posmatrači bunkera" jer su veći deo vremena proveli u skloništu.</s><s>Svedok tužilaštva Džozef Kingori, bivši vojni posmatrač UN u Srebrenici, naveo je u izjavi da su posmatrači 9. jula "iz bezbednosnih razloga" morali da se izmeste iz Srebrenice u Potočare kako ne bi bili uzeti za taoce.</s><s>Oni su narednih dana u Srebrenicu slali svog prevodioca Emira Suljagića da prikupi informacije s terena. - Vi ne možete stajati iza informacija iz tih izveštaja (od 9, 10. i 11. jula) pošto po dolasku u Potočare više niste imali neposrednih opažanja o onome što se dešava u Srebrenici jer ste tamo poslali svog prevodioca - rekao je Mladićev advokat Miodrag Stojanović svedoku.</s><s>- To nije tačno.</s><s>Sve izveštaje koje smo dobijali od Emira Suljagića ili drugih izvora pokušavali smo da proverimo - uzvratio je Kingori.</s><s>Kingori je dodao da su se svi izveštaji koje su upućivali štabu UNMO u Tuzli temeljili ne samo na saznanjima prevodioca, već i na tome što su čuli kako granate lete ka Srebrenici.</s><s>Odbrana je prikazala snimak iz Srebrenice, za koji tvrdi da je od 10. jula, na kojem se vide ljudi u maskirnim uniformama koji u blizini benzinske stanice ispaljuju granate iz minobacača.</s><s>Kingori je priznao da, pošto je tog dana bio u Potočarima, nije mogao da ima saznanja o artiljerijskoj vatri iz Srebrenice, ali je potvrdio da se na snimku vide muslimanski vojnici kako ispaljuju granate iz minobacača, najverovatnije kalibra 82 milimetra.</s><s>Stojanović je na to primetio da, prema sporazumu o demilitariziji enklava, u Srebrenici nije smelo biti oruđa kalibra većeg od 60 milimetara.</s><s>Mladićev advokat je priložio i izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju (NIOD), u kojem je navedeno da su "neki vojnici holandskog bataljona nazivali vojne posmatrače UN 'UNBO', što znači 'posmatrači bunkera', zbog toga što su ti ljudi kada je nešto trebalo posmatrati sedeli u bunkerima." - Dva prevodioca su rekla da su posmatrači UNMO sedeli u bunkerima i uglavnom se oslanjali na njih, prevodioce, kada je nešto trebalo izvestiti - piše je u dokumentu.</s><s>Kingori je rekao da to navodi na pogrešne zaključke jer su posmatrači čuli granate, a on je razgovarao i s Mladićem, "a to nije moglo biti učinjeno iz bunkera". (Tanjug) http://www.nspm.rs/hronika/mladiceva-odbrana-mirovnjaci-iz-sklonista-qpratiliq-srebrenicu.html</s>
<s>HAG, 24.</s><s>MARTA /SRNA/ - Međunarodni mehanizam za krivične sudove u Hagu /MMKS/ odbacio je zahtjev za prijevremeno puštanje na slobodu nekadašnjeg komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske Stanislava Galića, koji je presudom Haškog tribunala osuđen na doživotnu kaznu zatvora na osnovu optužbe za zločine u Sarajevu.</s><s>Predsjednik Mehanizma Karmel Ađijus naveo je u saopštenju da Galić još ne ispunjava uslove za razmatranje mogućnosti prijevremenog puštanja na slobodu, jer nije odslužio dvije trećine kazne.</s><s>On je podsjetio da je u oktobru prošle godine primio zahtjev u kojem Njemačka, gdje Galić /78/ trenutno služi kaznu, ukazuje na odredbu u njemačkom zakonu po kojoj je nakon odsluženja 15 godina kazne 18. decembra 2014. godine stekao pravo da ostatak kazne odsluži uslovno.</s><s>U saopštenju se ističe da Galić nije predočio bilo kakve olakšavajuće niti vanredne okolnosti koje bi možda mogle da mu garantuju prijevremeno oslobađanje.</s><s>Ađijus podsjeća da je 2015. godine tadašnji predsjednik MMKS-a Teodor Meron procijenio da Galićeva doživotna kazna traje ukupno 45 godina, a da je već napomenuo u ranijoj odluci donesenoj 2019. godine da Galić tek 13. decembra 2029. godine može da ispuni uslov odsluženja dvije trećine kazne.</s><s>Galić je uhapšen 20. decembra 1999. godine, a sljedećeg dana prebačen je u jedinicu za pritvor u Hagu.</s><s>Pred sudom se pojavio 29. decembra 1999. godine, a 5. decembra 2003. godine osuđen je na 20 godina zatvora.</s><s>Žalbeno vijeće odbilo je sve žalbe Galića i kaznu preinačila u doživotnu 30. novembra 2006. godine. http://89.111.245.19/novosti/885402/odbijen-zahtjev-za-prijevremeno-oslobacanje-galica.htm</s>
<s>30/04/2021 \| RTRS \| Autor: RTS Konačna presuda nekadašnjem komandantu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću biće izrečena 8. juna, saopšteno je iz Međunarodnog mehanizma za krivične sudove.</s><s>General Mladić je 2017. godine prvostepenom presudom Haškog tribunala osuđen na doživotnu kaznu zatvora za učešće u četiri udružena zločinačka poduhvata.</s><s>U avgustu 2020. godine uložene su žalbe na presudu generalu Mladiću.</s><s>Odbrana je zatražila oslobađajuću presudu po svim tačkama optužnice, dok je Tužilaštvo zatražilo da se general Mladić proglasi krivim, pored Srebrenice, i za, kako su naveli, genocid u još pet opština – Prijedoru, Sanskom Mostu, Foči, Kotor Varoši i Vlasenici.</s><s>Iznošenje žalbi održano je nakon dva ranija odlaganja.</s><s>Suđenje generalu Mladiću počelo je 2012. godine. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=430564</s>
<s>SARAJEVO, 18.</s><s>JULA /SRNA/ - Na suđenju optuženima za zločine nad srpskim civilima u ilijaškom selu Čemerno u junu 1992. godine danas je pred Sudom BiH pročitan iskaz preminulog Aćima Bunjevca koji je istakao da je 10. juna u ranim jutarnjim časovima čuo prve pucnje iz pravca Korita i da je otišao u sklonište, a da je izašavši iz njega vidio masu mrtvih mještana.</s><s>Bunjevac je u iskazu naveo da je iz mjesta Debela Međa u opštini Vareš zbog bezbjednosnih razloga sa porodicom otišao kod Milinka Trifkovića na Čemerno.</s><s>On je dodao da je čuo da je njegov rođak Pero Bunjevac, koji je živio na Okruglici, nestao, što je bio još jedan razlog da ode na Čemerno.</s><s>"Na Čemernu je tada bilo oko 50 stanovnika.</s><s>Oni su se samoorganizovali jer su očekivali napad muslimanskih snaga koji su bili u okruženju.</s><s>Postojale su seoske straže, a mali broj ljudi je imao oružje", naveo je Bunjevac u iskazu koji je dao 27. juna 2006. u Policijskoj stanici Prnjavor, a danas pročitao tužilac Vladimir Simović.</s><s>Bunjevac je objasnio da je u ranim jutarnjim časovima, 10. juna 1992. čuo prve pucnje iz pravca Korita, nakon čega je otišao u sklonište i sa oko 200 metara od prvih kuća, vidio dim i čuo vrisku.</s><s>Kada se sve umirilo, rekao je da je izašavši iz skloništa vidio masu mrtvih mještana.</s><s>"Našao sam suprugu Mirosavu i snahu Slavojku, nešto dalje od njih sina Ranka kojem je metak pogodio oko i ruku, a još dalje sina Milana.</s><s>Naišao sam na Branku Trifković koja je imala više rana od metaka, ali je bila živa.</s><s>Odnio sam je do najbliže pećine gdje sam je sakrio.</s><s>Kada se osvijestila rekla mi je da je jedan muslimanski vojnik htio u nju da ispali još jedan metak, dok mu je drugi rekao da to ne radi jer je `svakako gotova`", naveo je Bunjevac.</s><s>Osim nastradalih članova svoje porodice, Bunjevac je potvrdio da je ubijen i sedamnaestogodišnji sin Milinka Trifkovića, Rajko.</s><s>Bunjevac je, kako je naveo, otišao u Okruglicu gdje je bila komanda srpske vojske.</s><s>Tu je sreo svog sina Neđeljka sa kojim se sutradan, zajedno sa vojnicima, vratio na Čemerno da sahrane mrtve.</s><s>Tužilac je pročitao i dva iskaza Petra Raševića, koje je dao Osnovnom sudu dva u Sarajevu 6. aprila 1993. i Policijskoj stanici Sokolac 2. juna 2004. godine.</s><s>U prvom iskazu je naveo da je kritičnog dana sa Rankom i Jadrankom Damjanović radio u kuhinji kada je čuo tri pucnja, izašao napolje i shvatio da su napadnuti.</s><s>Rekao je da se vratio u kuću da probudi ukućane, nakon čega je izašao i sa udaljenosti oko 100 metara vidio kako je uhvaćen Zdravko Damjanović i kako gori njegova kuća.</s><s>Po odlasku muslimanskih vojnika, Rašević navodi da je povlačeći se iz sela vidio izrešetanu i zaklanu Stanu Rašević.</s><s>U iskazu je naveo da se sutradan sa vojskom vratio na Čemerno, u kojem je tokom napada stradalo 31 lice.</s><s>Rašević je naveo da je Zdravka Damjanovića zatekao skinutog do pojasa sa unakrsno presječenim prsima, a da su Đorđe, Rajko i Koviljka Bunjevac bili zaklani, a Koviljkin sin Goran iskasapljen.</s><s>On je dodao da je iza štale zatekao Milana Damjanovića koji je jaukao, dok su Ranka i Jadranka Damjanović i njihova majka bile isprobadane.</s><s>Staku Damjanović našao je ubijenu ispod štale.</s><s>Prema njegovom iskazu, Milenko Trifković je udavljen sajlom, a ranjenu Branku Trifković sakrio se u pećinu, nakon čega je dolaskom srpske vojske helikopterom prebačena u Beograd.</s><s>U iskazu koji je dao 2004. godine, Rašević navodi da je 10. juna 1992. u jutarnjim časovima krenuo u štalu i da je nakon par metara čuo jaku paljbu i uzvike "Alahu ekber".</s><s>Po mitraljeskoj paljbi je, kako je rekao, zaključio da su ih napali pripadnici takozvane Armije BiH.</s><s>On je dodao da je pobjegao u šumu, odakle je vidio kada je Stana Rašević pala.</s><s>Objasnio je da je krenuo prema Karauli i da se pridružio njenim mještanima.</s><s>Sa Vojskom Republike Srpske, koja je došla iz Okruglice, vratio se u Čemerno gdje je vidio kuće u plamenu.</s><s>Prema njegovom iskazu, Spasenija Damjanović bila je ubijena, a Ranka i Jadranka nage, masakrirane i zaklane.</s><s>Staka Rašević bila je ubijena metkom, kao i Goran, Koviljka i Rajko Bunjevac, dok je Mile Janković izgorio.</s><s>Na kraju sela, kako je rekao, vidio je 11 tijela pripadnika Vojske Republike Srpske.</s><s>Branioci optuženih ukazali su na, kako tvrde, kontradiktornosti u iskazima, navodeći da se oni razlikuju, te uložili prigovor na zakonitost dokaza u oba iskaza.</s><s>Svjedok Tužilaštva BiH Halil Spahić danas je rekao da optuženog Nusreta Bešliju nije vidio u mjestu Korita dan uoči napada na Čemerno i dodao da on /Bešlija/ 10. juna 1992. godine nije učestvovao u toj akciji.</s><s>Spahić, koji je tokom ispitivanja Tužilaštva na prošlom ročištu drastično izmijenio svoj iskaz, danas je rekao u unakrsnom ispitavanju branilaca optuženih da mu je nakon ranjavanja na Čemernu ukazana pomoć u Brezi, odakle je krenuo prema Koritama.</s><s>"Stigao sam u mjesto Titović i vidio Nusreta Bešliju kako izlazi iz kuće.</s><s>Kod njega sam prenoćio, a ujutro otišao prema Koritama.</s><s>Sve ovo sam govorio i u istrazi", izjavio je Spahić.</s><s>Svjedok je rekao da ne zna koliko je ljudi učestvovalo u akciji na Čemernu, naglasivši da među njima nije vidio Nusreta Bešliju koji je, kako tvrdi, sedam dana prije akcije sa porodicom otišao u Titoviće.</s><s>Tužilaštvo BiH optužilo je Džemala Hadžića, Teufika Turudića, Džemala Smolu, Senada, Harisa i Benjamina Sikiru, Enesa Duraka, Mirsada, Nusreta i Mirzeta Bešliju, te Hamdiju Spahića da su krajem maja i u prvoj polovini juna 1992. godine zajedno sa drugim licima svjesno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u selu Čemerno.</s><s>Optužnica bivše pripadnike Teritorijalne odbrane i aktivnog i rezervnog sastava policije tadašnje RBiH tereti da su 10. juna 1992. godine napali Čemerno u kojem su ubili 30 Srba, među kojima je najmlađa žrtva imala 16, a najstarija više od 80 godina.</s><s>Ubijeno je desetak žena, a u napadu je paljena pokretna i nepokretna imovina Srba koji su mučeni i ubijani.</s><s>Suđenje se nastavlja 29. avgusta. http://89.111.245.19/novosti/708912/bunjevac-vidio-masu-mrtvih-mjestana-u-cemernu.htm</s>
<s>Dokumentarni film u produkciji Saveza logoraša Republike Srpske, koji je napravljen uz stručnu pomoć Dokumentacionog centra iz Beograda, govori o stradanju više od 6.500 Srba u 126 sarajevskih logora, od 1992-1996. godine.</s><s>Ukupan broj Srba stradalih u Sarajevu ratnih godina, prema do sada obrađenim podacima Instituta, iznosi 8.504, dok se još 856 vodi kao nestalo.</s>
<s>Suđenje Drekoviću: Uloženi dokazi o kontroli optuženog nad artiljerijom</s><s>Utorak, 16 februar 2021</s><s>SARAJEVO, 15. fEBRUARA /SRNA/ - Na suđenju Ramizu Drekoviću za zločine nad srpskim civilima u Kalinoviku 1995. godine, Tužilaštvo BiH uložilo je dokumentaciju kojom dokazuje da je artiljerija Četvrtog korpusa takozvane Armije BiH bila pod kontrolom optuženog i da u Kalinoviku nije bilo vojnih ciljeva.</s><s>Tužilaštvo je uložilo dokumente koji upućuju da je Kalinovik bio civilni cilj i da je po njemu djelovano, rekao je tužilac Milanko Kajganić.</s><s>On je za set dokaza naveo da pokazuju da je Dreković imao punu kontrolu nad artiljerijskim jedinicama Četvrtog korpusa i da su one djelovale isključivo po naredbi ili odobrenju komandanta.</s><s>Većina uloženih dokumenata je iz perioda april, maj i juni 1995. godine, prenosi Birn.</s><s>Tužilac je naveo da iz dokumenata proizilazi da je optuženi odlučivao o količini municije, kao i da je preduzimao radnje na obuci artiljerijskih jedinica.</s><s>Prema Kajganićevim riječima, dokazi pokazuju postavljanje veze na isturenom komandnom mjestu u Bjelimićima, kao i da je Dreković imao kontrolu nad njim.</s><s>Dio materijalnih dokaza odnosi se na istragu vođenu na licu mjesta, kao i medicinsku dokumentaciju žrtava.</s><s>Odbrana je imala prigovore na većinu uloženih dokaza.</s><s>Ulaganjem 166 dokumenata Tužilaštvo je okončalo dokazni postupak.</s><s>Ramiz Dreković je optužen da je, kao komandant Četvrtog korpusa takozvane Armije BiH u periodu od 21. maja do 7. juna 1995. godine naredio artiljerijskim jedinicama u mjestu Bjelimići, opština Konjic, neselektivne napade na srpske civile u Kalinoviku, u kojima je jedna 15-godišnjakinja poginula, a nekoliko civila ranjeno.</s><s>U nastavku suđenja 4. marta planirano je da odbrana okonča ispitivanje jednog od svjedoka Tužilaštva. http://89.111.245.19/novosti/873086/ulozeni-dokazizilastva-o-kontroli-optuzenog-nad-artiljerijom.htm</s>
<s>Pročitan iskaz svjedoka o torturama nad Srbima u Orašju</s><s>13/11/2019 \| RTRS \| SRNA Na suđenju desetorici pripadnika HVO-a za zločine nad Srbima u Orašju, pročitana su dva iskaza preminulog svjedoka Tužilaštva BiH Nedeljka Marića u kojima je svjedočio o torturama kojim su bili izloženi Srbi zarobljeni tokom proteklog rata u logorima u Donjoj Mahali i Srednjoškolskom centru u Orašju.</s><s>Tokom saslušanja u Centru javne bezbjednosti /CJB/ Doboj 13. marta 2009. godine, rekao je da su 11. juna 1992. dva pripadnika HVO-a odveli njega i suprugu u Srednjoškolski centar u Orašju, dodajući da su tada privedeni svi Srbi koji su bili u tom gradu.</s><s>Marić je izjavio da je već tada bilo oko 150 zatvorenika, s tim da su Srpkinje udate za muslimane ili Hrvate odmah puštene kućama.</s><s>On je naveo da je do 8. avgusta 1992. godine, kada je prebačen u Donju Mahalu, bio okružen izmučenim, isprebijanim i bolesnim srpskim zarobljenicima koji su bili prepušteni na milost i nemilost stražarima koji su ih čuvali. - Na jednoj strani dvorane bili su izdvojeni Srbi iz Bukove Grede, koji su svakodnevno odvođeni u Donju Mahalu, a vraćali se izubijani, modri, krvavi.</s><s>Jednog logoraša iz Bukove Grede našli smo obješenog u kupatilu.</s><s>Mislim da su ga oni ubili, pa objesili, da izgleda kao samoubistvo - rekao je Marić.</s><s>U iskazu je naveo da su pripadnici HVO-a posebno mučili "Janka iz Prijedora zbog logora 'Omarska`".</s><s>Prema njegovoj izjavi, jedna od zarobljenih žena koje su svakodnevno mučene i silovane, preminula je zbog obilnog krvarenja.</s><s>U ovom iskazu, Matić je rekao da je sa 70 Srba prebačen u Donju Mahalu, gdje su ih najviše mučili i tukli Pera Vincetić i vojni policajci čiji su nadimci Tare, Rakijica, Kemi, Amazonka.</s><s>Jedan logoraš je, kako je naveo, bio kastriran, a nakon razmjene je preminuo. - Odvođeni smo i na kopanje rovova.</s><s>Tada su poginuli jedan veterinar i mlađi muškarac iz Bukove Grede, a bilo je više ranjenih.</s><s>Ja sam bio ranjen u ruku i nakon liječenja u bolnici u Vinkovcima, ponovo sam vraćen u Donju Mahalu, odakle sam krajem decembra 1992. godine razmijenjen - naveo je Marić.</s><s>U iskazu koji je dao CJB-u Doboj 25. januara 2013. godine svjedok je rekao istražiocu da je za Kemija, kojeg je kao stražara upoznao Donjoj Mahali i sa kojim nije imao problema, od drugih čuo da je zlostavljao zatvorenike.</s><s>On je izjavio da mu nije poznato da je neko s imenom Mirko Jurić bio u Donjoj Mahali, a potvrdio da je svakodnevno viđao Peru Vincetića koji je bio pretpostavljeni vojnim policajcima.</s><s>Današnje ročište počelo je saslušanjem svjedoka Tužilaštva, Vladimira Blažanovića, bivšeg pripadnika 104. brigade HVO-a koja je držala liniju odbrane od nasipa na Savi do Brvnika.</s><s>On je rekao da je u tom dijelu, zbog velikih gubitaka, na kopanju rovova i tranšeja uključena inžinjerijska jedinica u kojoj je na utvrđivanju linije bilo angažovano starije domicilno hrvatsko stanovništvo, od kojih je znao većinu. - Nakon pada Broda, Dervente i Odžaka došla je naredba o `radnjama odbrane iz nužde`, što je značilo da se svi stave na raspolaganje.</s><s>Tako je sa domicilnim stanovništvom radilo malo Srba iz Orašja koji su ostali na tom području - rekao je Blažanović.</s><s>Svjedok je objasnio da su Srbi radili u Grebnicama na drugoj liniji odbrane, koja je bila na oko 100 metara od neprijatelja, te da su neki ranjeni od "ispaljivanja minobacačke granate s druge strane".</s><s>On je izjavio da nije bio u prilici da sazna gdje su tačno bili ti ljudi, te da ne zna do kada su korišteni za izvođenje radova.</s><s>Svjedok je potvrdio da je optuženi Marko Blažanović bio pomoćnik komandanta za obavještajne poslove.</s><s>Za zločine u Orašju optuženi su general HVO-a Đuro Matuzović, Ivo i Tado Oršolić, Marko Dominković, Joso Nedić, Marko Blažanović, Mato i Anto Živković, Stjepo Đurić i Mirko Jurić.</s><s>Prema optužnici, oni su zločine počinili kao pripadnici komandnih struktura HVO-a, te vojne i civilne policije u Orašju.</s><s>Matuzović, Živković i Đurić optuženi su i da su, zajedno sa njima poznatim pripadnicima vojne policije HVO-a, u šupi u Donjoj Mahali i u logoru u osnovnoj školi u tom mjestu učestvovali u ubistvima, mučenju i nečovječnom postupanju prema ratnim zarobljenicima.</s><s>Nastavak suđenja zakazan je za 20. novembar. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=358095</s>
<s>Dajana Džonston: Put u rat popločan dobrim namerama</s><s>Sreda, 06 februar 2013</s>
<s>Drako Miladić: Generalu Mladiću hitno potrebno liječenje</s><s>Utorak, 21 mart 2017</s><s>BEOGRAD, 21.</s><s>MARTA /SRNA/ - General Ratko Mladić zatražio je od Haškog tribinala hitno privremeno puštanje na slobodu radi liječenja zbog komplikovanog i teškog zdravstvenog stanja, rekao je Srni njegov sin Darko Mladić.</s><s>"Imao je zdravstvene probleme i prilično je krhkog zdravlja.</s><s>Zbog toga smo, između ostalog, tražili da ide na lečenje u Rusiju, pogotovo što u ovom trenutku nije neophodno da bude u Hagu zbog sudskog procesa.</s><s>Sada je pauza do izricanja presude, tako da privremenim odlaskom na lečenje ne bi uticao na dalji tok procesa", rekao je Darko Mladić.</s><s>On je istakao da nije Rusija zatražila Mladićevo privremeno puštanje na slobodu radi liječenja, nego odbrana, dok je zvanična Moskva samo dala garancije i pozitivno odgovorila na tu inicijativu.</s><s>"General traži da se prebaci na lečenje zbog komplikovanog i teškog zdravstvenog stanja.</s><s>Čak i lekari koje je angažovao sud i svi stručnjaci sa obe strane slažu se da je dugo u najvećoj grupi rizika da mu se ponovi moždani udar ili infarkt, sa mogućim smrtnim posledicama.</s><s>On je predugo u tom stanju", rekao je Darko Mladić.</s><s>On je podsjetio da je general Mladić nedavno "imao još jednu, srećom, prolaznu epizodu" sa zdravljem, koja je bila upozorenje i sada je prilika za liječenje, s obzirom na to da nema potrebe da sjedi u Hagu.</s><s>Darko Mladić je rekao da je Rusija dostavila garancije Hagu, s obzirom na to da je zdravstvena situacija generala Mladića takva da je u najvišoj grupi rizika i da je zdravstveno stanje opet počelo da mu se komplikuje.</s><s>"Mi smo tražili po hitnoj proceduri to lečenje.</s><s>Kako će Hag da reaguju, to ne znamo.</s><s>I oni znaju da je njegovo zdravlje prilično ugroženo", rekao je Darko Mladić.</s><s>S obzirom na prethodna iskustva sa bivšim predsjednikom SR Jugoslavije i Srbije Slobodanom Miloševićem, Darko Mladić smatra da bi Haški tribunal u slučaju generala Mladića trebalo da reaguje što je prije moguće.</s><s>On nije mogao da kaže u kojem mjestu u Rusiji bi se general Mladić liječio, navodeći da ta informacija nije za javnost.</s><s>RUSIJA GARANTUJE ZA MLADIĆA DA BUDE PUŠTEN NA LIJEČENjE BEOGRAD, 21.</s><s>MARTA /SRNA/ - Rusija je dala zvaničnu garanciju Haškom tribunalu za privremeno puštanje generala Vojske Republike Srpske Ratka Mladića na liječenje u Moskvu, pišu "Večernje novosti".</s><s>List navodi da je odbrana juče podnijela zahtjev Haškom tribunalu da dozvoli da Mladić bude prebačen u Rusiju, zbog neophodnog liječenja u kliničkim uslovima.</s><s>Prema nezvaničnim saznanjima lista, Rusija se obavezala da će garantovati da Mladić neće nestati ili pobjeći i da će ga vratiti nazad u Hag kada to Tribunal bude tražio.</s><s>Prihvatiće i sve uslove, koje u takvim situacijama Haški tribunal zahtijeva.</s><s>Odbrana je podnesak o privremenom puštanju Mladića na liječenje podnijela kao hitan i nada se da će Hag što prije o tome donijeti odluku.</s><s>Sagovornik lista upućen u zdravstveno stanje Mladića rekao je da je general početkom marta imao ozbiljnu zdravstvenu krizu i da je ličilo na blagi prolazni moždani udar.</s><s>"To je za njega moglo biti fatalno.</s><s>Sada je bolje, stanje se malo poboljšalo, ali je pre petnaestak dana Mladić sve ozbiljno zabrinuo", dodao je je ovaj izvor.</s><s>Odbrana je, poslije tri godine podnošenja zahtjeva, tek nedavno od Tribunala dobila kompletnu Mladićevu zdravstvenu dokumentaciju, u kojoj je uočeno da je bilo propusta u liječenju i da je Mladić mogao biti mnogo kvalitetnije liječen.</s><s>Upravo na osnovu tog materijala i predloženo je da je Mladiću neophodno liječenje u bolnici, a ne u zatvorskoj ćeliji. http://www.srna.rs/novosti/482572/rusija-garantuje-za-mladica-da-bude-pusten-na-lijecenje.htm http://www.srna.rs/novosti/482624/generalu-mladicu-potrebno-hitno-lijecenje.htm</s>
<s>Pristrasne sudije osudile Mladića prije izricanja presude?</s><s>Ponedeljak, 08 avgust 2016</s><s>08/08/2016 \| 09:44 ⇒ 10:23 \| RTRS \| Ako Žalbeno vijeće Haškog tribunala odbije podnesak kojim su advokati generala Ratka Mladića tražili obustavljanje postupka i izuzeće pristrasnih sudija, gotovo je izvjesno da će mu biti izrečena drakonska kazna, izjavio je advokat Miodrag Stojanović, član tima odbrane generala Mladića.</s><s>"Tražili smo izuzeće sudija Alfonsa Orija i Kristofa Flugea, koji se nalaze u sudskom vijeću koje vodi postupak protiv generala Mladića, te da se kompletno suđenje vrati na početak zbog potpuno neregularnih uslova u kojima je postupak vođen.</s><s>Bilo gdje u svijetu nemoguće je da u suđenju optuženom učestvuju sudije koje su optuženiku presudile i prije postupka", rekao je Stojanović za "Euroblic".</s><s>On je objasnio da su sudije Ori i Fluge, prije nego što je Mladićev predmet pred Haškim tribunalom uopšte počeo da se obrađuje, u nekim ranijim procesima već pominjali njegovog klijenta kao "sukrivca za zločine" koji su osuđenima stavljani na teret.</s><s>"Ori i Fluge učestvovali su u suđenjima Zdravku Tolimiru, Stanislavu Galiću, Momčilu Krajišniku i u nekim drugim predmetima, gdje su u presudama navodili navodnu odgovornost generala Mladića za zločine u Srebrenici, učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu, granatiranju Markala", kaže Stojanović.</s><s>Prema njegovim riječima, ovako pristrasne sudije ne bi mogle da budu angažovane ni u jednom normalnom suđenju.</s><s>"Nenormalno je i da predsjednik Mehanizma za međunarodne tribunale Teodor Meron, koji će voditi žalbeni postupak, prije završetka suđenja daje izjave da je Mladić kriv", smatra Stojanović.</s><s>On je dodao da je odbrana tražila i formiranje posebne radne grupe UN koja bi trebalo da sačini izvještaj o tome da li su Mladićeva prava na pošteno suđenje prekršena.</s><s>Predstavnici Haškog tužilaštva prije nekoliko dana Tribunalu su dostavili podnesak o ovoj temi i u njemu od Žalbenog vijeća traže da bude odbijen podnesak Mladićeve odbrane. http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=214996</s>
<s>Glas javnosti Nedelja, 17. februar 2002.</s><s>Milivoje Ivanišević, Centar za zločine nad Srbima Na spisku 40 imena PRIBOJ - Istraživanjem Centra za zločine nad Srbima u Bosni i Hercegovini došlo se do saznanja da su najteže zločine počinili ili naredili da se oni počine, lica koja su državljani SR Jugoslavije, rođeni u Srbiji i Crnoj Gori, najčešće u Sandžaku, odnosno Raškoj oblasti.</s><s>- Mnogi od njih i sada tamo tajno borave, povremeno ili na duže vreme, a pouzdano se zna da su izvršili ratne zločine - istakao je Milivoje Ivanišević, rukovodilac Centra za zločine nad Srbima i dodao da se mnogi državljani SRJ i sada slobodno šetaju sandžačkim i severnim delom Crne Gore, a učestvovali su u gnusnim zločinima nad Srbima i Crnogorcima.</s><s>U Centru je, inače, pripremljena publikacija sa 40 imena državljana SRJ koji su najdirektnije odgovorne za masakr vojnika u Dobrovoljačkoj ulicu u Sarajevu.</s><s>Među njima su i Ejup Ganić, iz Novog Pazara, tadašnji član Predsedništva BiH i zamenik Alije Izetbegovića, zatim Jusuf Pušina, savetnik Alije Izetbegovića i Sefer Halilović, ratni komandant muslimanskih snaga, obojica iz Prijepolja, Ramiz Delalić-Ćelo, iz Priboja, osumnjičen za ubistvo srpskog svata na Baščaršiji 1992. godine, nedavno pušten iz zeničkog zatvora, i mnogi drugi. - Protiv njih su završene istražne radnje i podignuta optužnica za zločine u Dobrovoljačoj ulici.</s><s>Mi možemo tražiti da se, s obzirom na to da imaju državljanstvo SRJ, izruče našoj zemlji.</s><s>To je stvar državnih organa.</s><s>Ukoliko imaju i državljanstvo BiH, stvar se malo komplikuje, jer je to pitanje dobre volje vlasti države u kojoj se oni nalaze - izjavio je vrhovni vojni tužilac, pukovnik Nikola Petković.</s>
<s>3.12.2011, 13:11 Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju, gde je u toku parnica o predmetu bivšeg komandanta bosanskih Srba, odlučio je da ga oslobodi jednog dela optužbi kako bi ubrzao postupak, prenosi BBC u subotu.</s><s>Ukupan broj tačaka optužbe protiv Ratka Mladića neće biti promenjen, ali otprilike polovina konkretnih slučajeva koji se javljuju u ovih 11 tačaka biće izostavljena iz materijala istrage.</s><s>To je učinjeno na zahtev tužilaštva, koje je zabrinuto zbog zdravstvenog stanja optuženog koje se pogoršava, javlja BBC.</s><s>General Ratko Maldić je optužen u vezi sa genocidom u Srebrenici 1995. godine i sa vojnim zločinima u ostalim delovima Bosne 1990ihgodina.</s><s>Ranije je tužilaštvo predlagalo da se optužnica podeli na dva dela kako bi se povećala verovatnoća da će bar jedan od predmeta stići do presude, ali je sud odbio da to uradi, prenosi Interfaks. http://serbian.ruvr.ru/2011/12/03/61432866.html</s>
<s>Hapšenje desetorice – Bivši direktor SIPA pao zbog ratnih zločina</s>
<s>Mujezinović tvrdi da nisu dokumentovali ratne zločine odreda El mudžahedin</s><s>Sreda, 05 april 2017</s><s>05.04.2017 18:21 \| Srna \| Glas Srpske Sarajevo - Na suđenju komandantu Trećeg korpusa takozvane Armije BiH Sakibu Mahmuljinu, optuženom za zločine nad srpskim civilima i vojnicima na području Zavidovića i Vozuće 1995. godine, izjavio je pred Sudom BiH bivši komandant bataljona vojne policije Zaim Mujezinović da vojna policija nikad nije istraživala i dokumentovala ratne zločine odreda "El mudžahedin".</s><s>Tužilac Sedin Idrizović predočio je danas svjedoku dokumentaciju sa nekoliko primjera privođenja, dokumentovanja nasilničkog ponašanja, razbojništava i disciplinskih prestupa koje su počinili pripadnici odreda "El mudžahedin" kada je reagovala vojna policija.</s><s>Svjedok Mujezinović je potvrdio da je u tih nekoliko slučajeva bila angažovana vojna policija, navodeći da nije istraživan slučaj kada su zaklana dva zarobljena pripadnika Vojske Republike Srpske, čije su glave nošene po okolnim selima.</s><s>Mujezinović tvrdi da nije imao informaciju da su pripadnici odreda "El mudžahedin" imali ratnih zarobljenika tokom vojne operacije "Farz '95", te da se prema zarobljenim borcima postupalo u skladu sa jasno propisanom postupkom.</s><s>Svjedok je potvrdio da, prema informaciji od 24. avgusta 1995. godine, nije bilo smetnji da pripadnici vojne policije prezumu zarobljene pripadnike Vojske Republike Srpske iz logora odreda "El mudžahedin".</s><s>Mahmuljinov advokat Fahrudin Ibrišimović ukazao je da je svjedok Mujezinović na slične okolnosti već svjedočio pred Haškim tribunalom u predmetima protiv Rasima Delića i Amira Kubure.</s><s>Ibrišimović je insistirao na Mujezinovićevoj izjavi datoj 22. novembra 2007. godine pred Haškim tribunalom da nije imao informaciju o zlostavljanju zarobljenika, niti da su pripadnici odreda "El mudžahedin" počinili zločin.</s><s>Mahmuljin je predočio Sudu BiH dokument, odnosno, zapisnik vojne policije o provođenju uviđaja o eksploziji vozila u krugu kasarne odreda "El mudžahedin", prema kojem su mudžahedini vršili opstrukcije istrage.</s><s>Optužnica tereti Mahmuljina da, kao komandant Trećeg korpusa, u čijem je sastavu djelovao i odred "El mudžahedin", nije ništa preduzeo da spriječi zločin pripadnika tog odreda nad ratnim zarobljenicima i srpskim civilima tokom vojne akcije na širem području Zavidovića i Vozuće tokom 1995. godine.</s><s>Suđenje Mahmuljinu biće nastavljeno u srijedu, 12. aprila u 13.00 časova. http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Mujali-ratne-zlocine-odreda-El-mudzahedin/233743.html</s>
<s>Subota, 18 jun 2011</s><s>17.06.2011. - Sa Mladićem iza atlantskih rešetaka nestaje jedan od poslednjih predstavnika evropskog ponosa</s>
<s>Subota, 21 jun 2014</s><s>Tanjug \| 19. jun 2014. 10:12 Tužilaštvo BiH podiglo je optužnicu protiv četvorice bivših pripadnika Armije Republike BiH, koji se terete za ratnih zločin u kojem je ubijeno više od 20 civila srpske nacionalnosti SARAJEVO - Tužilaštvo BiH podiglo je optužnicu protiv četvorice bivših pripadnika Armije Republike BiH, koji se terete za ratnih zločin u kojem je ubijeno više od 20 civila srpske nacionalnosti, u izbegličkoj koloni.</s><s>Optuženi su Muhamed Šišić (51), Emir Drakovac (42), Aziz Šuša (44) i Tarik Šišić (42), svi državljani BiH.</s><s>Optuženi se terete da su 27. avgusta 1992. godine napali kolonu izbeglica srpske nacionalnosti koja se kretala iz mesta Jabuka prema Rogatici i ubili najmanje 21 osobu.</s><s>Zločin je počinjen u selu Kukavice, na kolonu izbeglica u više vozila, a među ubijenima je bilo maloletnih i starih osoba, majki s decom.</s><s>Takođe je ranjeno više osoba, opljačkana je i spaljena imovina koju su izbeglice nosile.</s><s>Muhamed Sišić je optužen kao zapovednik Diverzantskog voda, a ostali kao pripadnici tog voda Armije Republike BiH.</s><s>Optuženi Emir Drakovac tereti se i da je krajem 1992. godine, na području opštine Foča, počinio ratni zločin ubistva tri osobe na izuzetno surov način.</s><s>Tužilaštvo BiH je, sa MUP-om Republike Srpske, sprovelo temeljnu istragu u ovom predmetu i prikupilo dokaze za podizanje optužnice i procesuiranje odgovornih osoba, saopštava Tužilaštvo BiH.</s><s>Optužnica je prosleđena Sudu BiH na potvrđivanje, a uz nju je prosleđeno više od 200 dokaznih materijala i predloženo ispitivanje oko 80 svedoka optužbe, objavila je agencija Fena. http://novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%uta-optuznica-za-ratni-zlocin-nad-srpskim-civilima</s>
<s>Hagu dostavljen dokaz o pogoršanju zdravlja generala Mladića</s><s>BEOGRAD, 3. NOVEMBRA /SRNA/ - Tvrdnja Haškog tužilaštva da odbrana generala Ratka Mladića nije priložila nikakve dokaze o znatnom pogoršanju njegovog zdravstvenog stanja predstavlja manipulaciju Tužilaštva u nedostatku drugih dokaza, rekao je Srni generalov sin Darko Mladić.</s><s>"To je manipulacija tužilaštva.</s><s>Mi smo dostavili mišljenje radiologa u vezi sa snimkom glave koji smo dobili od njih, posle mukotrpne borbe, posle skoro više od devet meseci.</s><s>Naš radiolog je pogledao te snimke i dao mišljenje.</s><s>To mišljenje i snimci su dokaz za naše tvrdnje", rekao je Darko Mladić.</s><s>On je istakao da je odbrana, uz zahtjev za odgađanje izricanja presude, dostavila snimke magnetnom rezonancom koje je pregledao jedan od najvećih stručnjaka u toj oblasti, profesor radiologije na Beogradskom univerzitetu Gradimir Dragutinović i utvrdio da je general Mladić imao više moždanih udara.</s><s>Tužilaštvo Haškog tribunala zatražilo je juče od sudskog vijeća da odbije zahtjev odbrane generala Mladića da odgodi izricanje prvostepene presude, koje je zakazano za 22. novembar, radi utvrđivanja njegove procesne sposobnosti.</s><s>Tužilaštvo je u odgovoru na zahtjev odbrane zaključilo da branioci nisu naveli nikakve dokaze za svoju tvrdnju da je, prema mišljenju medicinskih profesionalaca, došlo do velikog pogoršanja stanja Mladićevog mozga i da bi zbog toga general mogao biti nesposoban da učestvuje u procesu.</s><s>Odbrana generala Mladića traži da joj bude dostavljena cjelokupna medicinska dokumentacija, kao i dozvolu da ga pregledaju srpski ljekari, ali joj, uprkos tome što je zahtjev predala prije 10 mjeseci, nije omogućen termin za posjetu ljekara.</s><s>Vlada Srbije nedavno je, na zahtjev Mladićevih branilaca i porodice, dala garancije za njegovo puštanje na privremenu slobodu iz pritvora Haškog tribunala radi liječenja u Srbiji.</s><s>Odbrana, međutim, zbog nedostatka cjelokupne medicinske dokumentacije, kao i nedostatka pregleda i mišljenja srpskih ljekara, još ne može da preda zahtjev za puštanje generala Mladića na privremenu slobodu. http://www.srna.rs/novosti/541944/hagu-dostavljen-dokaz-o-pogorsanju-zdravlja-generala-mladica.htm</s>
<s>Porodica zatražila od Vlade Srbije da da garancije Hagu za liječenje generala Mladića</s><s>30/08/2017 \| 11:56 ⇒ 13:07 \| RTRS \| Srna Porodica generala Ratka Mladića zatražila je od Vlade Srbije da da garancije Hagu za liječenje bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske u Beogradu, potvrdio je za Srnu generalov sin Darko Mladić.</s><s>"Zdravstveno stanje oca je loše i pogoršava se i stoga smo urgentno zatražili da se daju garancije da možemo da ga prebacimo u Beograd", rekao je Darko.</s><s>On je naglasio da se porodica nada da će Vlada Srbije uskoro donijeti odgovarajuću odluku.</s><s>"Mi se tome nadamo.</s><s>Razgovarali smo o tome.</s><s>Prihvatili su naš predlog.</s><s>Na osnovu te zabrinutosti oni će doneti odluku", rekao je Darko Mladić.</s><s>On je naglasio da bi davanje garancije za liječenje njegovom ocu značilo mnogo i u psihološkom smislu jer bi znao da postoji svijest o tome da treba da mu se pomogne.</s><s>Darko je naglasio da će u narednih pet dana biti u Hagu u posjeti ocu kome se zdravstveno stanje stalno pogoršava.</s><s>"Ima kardiološke probleme koji su posljedica moždanih udara.</s><s>Sve je slabiji i slabiji i mi se plašimo da mu se, ne daj Bože, ne desi najgore sa obzirom na to da su opet počeli da mu kasne sa medicinskom dokumentacijom tamo", rekao je Darko.</s><s>On je naglasio da porodica nema tačnu informaciju šta se zaista dešava sa generalom i kakve lijekove on prima te je stoga odlučila da alarmira situaciju i da proba da ga spasi.</s><s>"Mi smo ranije ustanovili velike propuste u lečenju.</s><s>On nije lečen kako treba u kardiološkom delu što je za njega jako loše jer skokovi pritiska mogu da budu fatalni.</s><s>Njemu je definitivno potrebno bolničko lečenje i mi tražimo da mu se ono obezbedi", rekao je Darko Mladić.</s><s>"Sputnjik" je danas objavio informaciju da će Vlada Srbije već na prvoj narednoj sjednici donijeti odluku da zvanično zatraži od Haškog tribunala da obezbijedi sve uslove za adekvatno liječenje Ratka Mladića, jer postoji opasnost da on premine u haškoj ćeliji.</s><s>Navedeno je da su "srpski ministri riješeni da učine sve što je do zvaničnog Beograda, da se djeluje brzo i da se spriječi najgori scenario".</s><s>Proceduralno, nakon zahtjeva Vlade Srbije, Tribunal bi mogao da zatraži garancije Beograda kako bi general Mladić mogao da se liječi u Srbiji.</s><s>U tom slučaju, Vlada bi odmah dala sve potrebne garancije Hagu, a Mladić bi ubrzo dobio najadekvatniju moguću zdravstvenu njegu u zemlji.</s><s>U martu ove godine Rusija je dala zvaničnu garanciju Haškom tribunalu za privremeno puštanje generala Ratka Mladića na liječenje u Moskvu, ali je Hag taj zahtjev odbio uz obrazloženje da general Mladić ima adekvatnu njegu u pritvoru. http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=267292</s>
<s>Svjedok Tužilaštva: Zarobljeni Srbi bili maltretirani u logoru</s><s>Sreda, 01 novembar 2017</s><s>01/11/2017 \| 15:17 \| RTRS \| SRNA Zaštićeni svjedok Tužilaštva BiH "S-9" naveo je na suđenju komandantu Trećeg korpusa takozvane Armije BiH Sakibu Mahmuljinu za zločine nad zarobljenim srpskim civilima i vojnicima na području Zavidovića i Vozuće 1995. godine, da su zarobljeni Prnjavorčani, koje je ispitivao u Kazneno-popravnom zavodu Zenica, rekli da su u logoru bili maltretirani.</s><s>On kaže da pripadnici odreda "El mudžahedin", koji je bio u sastavu Trećeg korpusa takozvane Armije BiH, nisu priznavali Vojnu policiju korpusa, zbog čega ona nije mogla da provjeri da li je 12 pripadnika Vojske Republike Srpske iz Prnjavora, nakon zarobljavanja na Vozući 1995. godine, bilo maltretirano u mudžahedinskom logoru.</s><s>Svjedok je naveo da je radio u Odjeljenju za analitiku službe bezbjednosti Trećeg korpusa, ali i da je imao ovlaštenje da ispituje zarobljene srpske vojnike.</s><s>"Vojna policija nije mogla tamo ući jer ih pripadnici odreda `El mudžahedin` nisu priznavali.</s><s>Zahvaljujući angažovanju nekih lica, oni su kasnije razmijenjeni", izjavio je svjedok.</s><s>On je rekao i da im nije bio dostupan 51 pripadnik Vojske Republike Srpske zarobljen u akciji "Farz" u septembru 1995. godine u Vozući, koje su u naselju Kesten oteli pripadnici "El mudžahedina" od 328. brigade.</s><s>Svjedok je dodao da je o tome obaviješten zamjenik komandanta korpusa Agan Hasanić koji je o tome obavijestio komandanta Trećeg korpusa Sakiba Mahmuljina.</s><s>Mahmuljin je, kako je naveo, rekao da će preduzeti sve mjere da ti zarobljenici budu oslobođeni, kao što je učinjeno sa Prnjavorčanima.</s><s>"Ja nisam mogao ići na teren, ali sam čuo u Odjeljenju da su ti zarobljenici u logoru maltretirani i zlostavljani.</s><s>Govorilo se da je poneko i ubijen i da leševe negdje skrivaju", rekao je svjedok.</s><s>On je potvrdio da su organi bezbjednosti dobijali informacije o ponašanju pripadnika "El mudžahedina" na području Travnika i Zavidovića tokom 1995. godine.</s><s>Služba bezbjednosti je, između ostalog, evidentirala rušenje nadgrobnih spomenika na pravoslavnom groblju u naselju Curići u opštini Zavidovići 26. maja 1995. godine, te fizički napad na dva zaposlena lica u ugostiteljskom objektu u Travniku.</s><s>Svjedok je potvrdio da je Odjeljenje službe bezbjednosti Trećeg korpusa 15. juna 1995. sačinilo i informaciju u kojoj se navodi da su pripadnici odreda "El mudžahedin" likvidirali "deset četnika, od kojih su dvojici odsjekli glave koje su nosili kroz selo i pokazivali narodu".</s><s>"Nisam radio na izradi ove informacije, ali se sjećam da se unutar Odjeljenja o tome pričalo.</s><s>Tadašnji pomoćnik komandanta za bezbjednost Ekrem Alihodžić bio je o ovome upoznat, a ne znam da li je on obavijestio komandanta Mahmuljina, što je po pravilu trebalo da učini", rekao je zaštićeni svjedok.</s><s>Suđenje će biti nastavljeno 8. novembra. http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=276166</s>
<s>Srpska-on-line Petak, novembar 17, 2006 - 16:20:50 Srebrenica KAZNA ZA SVE ZLOČINE U Srebrenici je 28.oktobra 2006. godine održana Konferencija o stradanju Srba u regiji Birač(koja obuhvata opštine Srebrenica, Bratumac, Vlasenica, Milići, Šekovići, Zvornik i Osmaci) u građanskom ratu 1992-1995. godine.</s><s>Na početku Konferencije prikazan je dokumentarni film "Zločin bez kazne" u produkciji Udružewa logoraša regije Birač u kojem su iznijeti dokazi o stravičnim zločinima Armije BiH, kojom je komandovao Naser Orić i dokazi koje Haški tribunal donoseći nedavno sramnu presudu ovom zlikovcu, iako je sve dokaze i materijale posjedovao nije uzeo u obzir.</s><s>Od 1992. do 1995. godine u regiji Birač je stradalo 3262.</s><s>Srbina, od kojih su više od 70 posto bili civili, žene, djeca, starci.</s><s>Na Konferenciji u prepunoj sali Doma kulture su rezultate istraživanja iznijeli ruski akademik prof dr Jelena Guskova, profesor Milivoje Ivanišević,direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, prof. dr Mirko Zurovac, profesor Ljiljana Bulatović, Janko Velimirović, načelnik odjeljenja Sekretarijata Srpske za odnose sa Haškim tribunalom, Milan Bogdanović, direktor kancelarije za traženje nestalih lica RS, dr Stoja Stjepić,neuropsihijatar i ratni ljekar u vojnoj bolnici u Milićima, a na konferenciji je govorio i Tobi Kedman, iz Tužilaštva BiH.</s><s>Osnovni zaključci Konferenciji u Srebrenici je da se o zločinima nad Srbima ne smije ćitatu i da svi zločini i zločinci moraju biti sankcionisani.</s><s>Svi izneseni dokazi o zločinima nad Srbima biće upućeni nadležnim pravosudnim organima, uz očekivanje učesnika konferencije, da će se protiv svih zločinaca pokrenuti istraga, utvrditi krivica i izreći kazne.</s><s>-O zločinima nad Srbima u Birču i srebreničkom kraju niko nema pravo da ćuti, a kazna zločince mora stići.</s><s>Jer dosadašnje ćutanje je pomagalo svjetskim bezumnicima da krivicu za ratne strahote od 1992. do 1995. godine pripisuju skoro isključivo srpskom narodu, dok su zločini nad srpskim narodom minimizirani i sakrivani, kao što je bilo tokom cijelog 20. vjeka-rekao je prof. dr. Mirko Zurovac.</s>
<s>Trnovo: Petnaest godina od masakra nad Srbima u Ledićima Trnovo</s><s>Nedelja, 03 jun 2007</s><s>Radio televizija Republike Srpske Vijest RS i BiH [14:15—14:30 03-JUN-07] Trnovo: Petnaest godina od masakra nad Srbima u Ledićima BEOGRAD, 3. JUNA (SRNA) - Na današnji dan prije 15 godina jedinice nekadašnje Armije BiH napale su srpsko selo Ledići kod Trnova gdje su ubili većinu civilnog stanovništva.</s><s>"Glas javnosti" danas je objavio imena 24 ubijena srpska civila, među kojim je najstarija žrtva imala 92 godine, a najmlađa nepunih godinu dana.</s><s>Direktor beogradskog Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom Milivoje Ivanišević izjavio da je da je selo Ledići u ovom napadu opljačkano, popaljeno i razoreno do te mjere da se gubi skoro svaki trag srpskog prisustva na tom prostoru.</s><s>"Napad je izvršen u predvečerje 3. juna 1992. oko 19 časova i trajao je do svitanja sledećeg dana.</s><s>Okupacija sela, koje je u međuvremenu pretvoreno u svojevrstan logor za Srbe, trajala je do 10. juna", rekao je Ivanišević.</s><s>On navodi da su u Ledićima u tom razdoblju na veoma surov način ubijeni i masakrirani svi mještani srpske nacionalnosti.</s><s>Ivanišević je podsjetio da je većina seljana stradala na kućnom pragu, a oni malobrojni koji su pokušali da se sakriju po okolnim šumama pronađeni su i ubijeni.</s><s>Krajem novembra 1993, više od godinu dana poslije zločina otkrivena je zajednička grobnica sa pet ženskih tijela.</s><s>Patolozi su tokom identifikacije utvrdili da su žene masakrirane hladnim oružjem.</s><s>Druga kolektivna egzekucija izvršena je u isto vrijeme nad grupom izbjeglih mještana koji su pokušali da se probiju prema Kalinoviku, a ovaj zločin se dogodio blizu lokaliteta Poljice, kod Ledićke krivine.</s><s>Ivanišević je rekao da su napad na Lediće i zasjedu u Poljicama bošnjački mediji predstavili kao "veliku pobjedu Armije BiH nad četnicima", odnosno srpskim oružanim formacijama.</s><s>U napadu su zatrte čitave porodice Tešanović i Vasić.</s><s>Ubijeni su civili, starci, žene i djeca, od kojih je najstarija žrtva Ikonija Vasić, starica od 92 godine, a najmlađa Milan Tešanović, beba od nepunih godinu dana.</s><s>Ubijeni su članovi porodice Tešanović: Milenko Milivoja Tešanović, (1960) sa suprugom Nevenkom Mlađena Tešanović,(1963); njegov brat Rade Milivoja Tešanović, (1964), njegova supruga Vinka (Rajko) Tešanović ( 1965) i njihov sin Milan (1991); Milorad Drage Tešanović (1956) i njegova djeca, ćerka Danijela Tešanović (1980) i sin Dragomir Tešanović (1982).</s><s>Među žrtvama su i Slavojka Miloša Vasić (1964), njena sestra Radojka Vasić (1954) i njena kći Slađana Veljka Sekulić ( 1979).</s><s>Ubijeni su i ostali članovi porodice Vasić: Nenad Ostoje Vasić( 1931) i njegova supruga Mara Drage Vasić (1930); Drago Vasić (1954); Nikola Stanka Vasić (1950); starci Savka Nikole Vasić (1914); Zora Jovana Vasić (1919); Milka Danila Vasić (1936); Ljubica Đure Vasić (1908); Ikonija Lazara Vasić (1900); Tankosava Alekse Vasić.</s><s>U ovom napadu ubijeni su i Stana Vitković (1925); Savo Ljube Kenjić (1933); Rade Alekse Mijovčić (1922).</s>
<s>17:19 \| 24/05/2012 \| SRNA Dokazni postupak optužbe na suđenju nekadašnjem komandantu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske generalu Ratku Mladiću pred Haškim tribunalom počeće 25. juna, saopšteno je danas u Haškom tribunalu.</s><s>Početak izvođenja dokaza najprije je bio zakazan za 29. maj, ali je pretresno vijeće donijelo odluku o odlaganju, zbog grešaka koje je tužilaštvo napravilo u procesu objelodanjivanja dokumenata odbrani.</s><s>Zahtjev advokata generala Mladića bio je da se suđenje odgodi za šest mjeseci.</s><s>Prilikom donošenja odluke, pretresno vijeće je zaključilo da "greške u objelodanivanju imaju uticaja na mogućnost odbrane da se pripremi za suđenje", ali i da je "uticaj propusta u nekim slučajevima veoma mali ili čak nepostojeći".</s><s>Pretresno vijeće naložilo je tužilaštvu da novu listu svjedoka preda do 30. maja.</s><s>Suđenje generalu Mladiću počelo je 16. maja, uvodnom riječju optužbe, a zatim odgođeno na neodređeno vrijeme, odnosno do donošenja odluke pretresnog vijeća u vezi sa problemom objelodanjivanja.</s><s>Optužnica generala Mladića u dvije tačke tereti za genocid u Srebrenici i još osam opština BiH, a u ostalih devet tačaka za progone, istrebljenje, ubistva, deportaciju, prisilno premiještanje, nezakonite napade na civile i uzimanje pripadnika UN za taoce, od 1992. do kraja sukoba 1995. godine.</s><s>Prva optužnica protiv generala Mladića podignuta je u julu 1995. godine.</s><s>Vlasti Srbije uhapsile su ga 26. maja prošle godine u Lazarevu kod Zrenjanina, a 31. maja je prebačen u Holandiju i predat u nadležnost Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.</s><s>Na prvom stupanju pred sud, 3. juna 2011. godine, general Mladić je odgodio izjašnjavanje o krivici za mjesec dana, a optužbe koje mu se stavljaju na teret ocijenio je "gnusnim" i "monstruoznim".</s><s>Na dodatnom stupanju pred sud, 4. jula, odbio je da se izjasni o krivici, poslije čega je holandski sudija AlFons Ori u spis unio da se optuženi ne osjeća krivim.</s><s>M.K. http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=62175</s>
<s>Stojanović: Presuda "Kos" značajna za generala Mladića</s><s>15. 06. 2012\| Srna</s><s>Neuspeh Tužilaštva da u slučaju "Kos" dokaže genocidnu nameru predstavlja veoma bitnu činjenicu u odbrani generala Ratka Mladića, rekao je Mladićev kobranilac Miodrag Stojanović.</s><s>„Sasvim je prirodno da sud shvati da to nije bio genocid, jer oni su toliko niskopozicionirana lica da ne mogu biti izvršioci genocida", rekao je Stojanović.</s><s>On je dodao da se u stručnim krugovima u slučaju „Kos" i očekivala ovakva presuda, prema kojoj su Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja osuđeni za zločin protiv čovečnosti na području Srebrenice u julu 1995. godine.</s><s>Stojanović je napomenuo da je ta kvalifikacija jedina moguća koja bi im se mogla staviti na teret, ali je siguran, s obzirom na obim, značaj i težinu dela, da su kazne prevelike.</s><s>„Oni su došli iz računa, zbog para i sasvim drugih namena", rekao je Stojavić i dodao da, ako su oni otišli da rade za pare, onda su to drugi motivi i razlozi, i onda generala Mladića treba osloboditi.</s><s>Sudsko veće ocenilo je da Tužilaštvo BiH nije dokazalo da su Kos, Kojić, Golijan i Goronja imali genocidnu nameru, već ih je osudilo za zločin protiv čovečnosti na području Srebrenice u julu 1995. godine. http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/17919/Kos%22+zna%C4%8Dajna+za+generala+Mladi%C4%87a.html</s>
<s>Nadležni potvrdili - u selu Matuzići pronađeno oružje, municija...</s><s>Sreda, 27 jun 2018</s><s>25/06/2018 \| RTRS Naoružanje pronađeno u napuštenoj kući u selu Matuzići, u opštini Doboj jug, pripadnici Civilne zaštite u ovoj federalnoj opštini tvrde da su uklonili i uništili.</s><s>Zbog sumnje da ima još naoružanja, kažu, pretraga lokacije biće nastavljena.</s><s>Ostaci srušene kuće opasani su žutim trakama policije i civilne zaštite, a prilaz objektu je zabranjen.</s><s>Do danas ga je obezbjeđivala policija.</s><s>Iz ruševina je izvučeno naoružanje i municija, a zatim uništeni na lokaciji udaljenoj oko 2 km, kažu u Civilnoj zaštiti.</s><s>- Sagledala se sigurnost zbog same gustine naseljenog mjesta i zvršilo čišćenje onog šta je bilo dostupno nekom od građana, tako da ovo što je ostalo u ruševinama ne pradstavlja opasnost - kaže Senad Begić službenik Civilne zaštite opštine Doboj jug.</s><s>Policija je saopštila da je tokom rušenja objekta pronađeno šest raketa za raketni bacač, dva ručna raketna bacača, tri tromblonske mine, dvije ručne bombe, jedna improvizovana mina ratne proizvodnje i 1.350 metaka kalibra 7,62 milimetra.</s><s>Sumnja se da u ruševinama ima još naoružanja , ali to će tek da utvrde pripadnici Federalne CZ.</s><s>Do prvih kuća je tek nekoliko metara, pa su mještani bili uznemireni i uplašeni.</s><s>Ne govore mnogo i pred kamere uglavnom ne žele.</s><s>Stručnjak za bezbjednost Dževad Galijašević kaže da pronalazak arsenala oružja nije bezazlen i jasna je poruka da se u Federaciji BiH ozbiljno razmatraju opcije sukobljavanja.</s><s>Podsjetio je na događaj od prije tri godine kada je Sipa na područje opštine Tešanj, na granici prema Tesliću, pronašla dva skladišta naoružanja i vojne opreme, a da istraga o tome nikada nije provedena. - Sada imamo pronalazak oružja i opreme, raketnih bacača, eksplozivnih naprava, bombi, municije u jednom naselju koje je na granici sa gradom Dobojem, možda kilometer vazdušne linije udaljeno mjesto, sve to pokazuje da one prijetnje koje je Bakir Izetbegović, iznosio o zloupotrebama namjenske industrije, nisu bile bez osnova - tvrdi Galijašević.</s><s>Radovi na rušenju kuće su obustavljeni dok se detaljno ne pregleda šta se krije ispod ruševina.</s><s>U Doboj jugu kažu da niko sa sigurnošću ne zna kada i kako je naoružanje dospjelo u naseljeno mjesto i ko ga je ostavio. http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=302347</s>

Subsets and Splits

No community queries yet

The top public SQL queries from the community will appear here once available.